| T O P I C R E V I E W |
| LudensovPotrcko |
Posted - 05/01/2019 : 19:17:08
Pali vojnik oglodane ruke... da li je Chico napokon prešao u kanibale?
U ovom broju završava jedna avantura i počinje nova!
Scenarij: Marcello Toninelli, Ade Capone
Crtež: Michele Pepe, Gallieno Ferri
Broj originala 289.
Od 07. 01. u SnK i na shop.strip-agent.hr
Od 08. 01. na kioscima |
| 25 L A T E S T R E P L I E S (Newest First) |
| mesar |
Posted - 20/01/2019 : 13:07:45
Ma nemoj.... |
| VALTER |
Posted - 20/01/2019 : 10:29:44
Kakva trilogija? Inače, šuška se da Moreno priprema priču o postanku i porijeklu čudovišta iz Tisuću lica straha. |
| nika331 |
Posted - 19/01/2019 : 12:14:02
moja najdraža zagor trilogija oduvijek |
| Tonka24 |
Posted - 15/01/2019 : 17:39:34
Varaš se, kad tad ćeš doći na red.
Ja ne bi bio zagorolog ovdje taman da otkupim cijeli Libellus i stavim cijenu knjiga Zagora 18 kn.
 |
| zlatan bihac |
Posted - 15/01/2019 : 17:20:44
quote:
Originally posted by anto
quote:
Originally posted by zlatan bihac
citao je prije godina u odabranim pricama.. ne sjecam se nesto bas radnje, osim da je bilo dosadno za citati...
podseti nas u nadolazećim godinama da te nikad ne nominujemo za dr.zagorelog.
neeeeeeeeeeeeeeeeee...sta cu sad....moj zivot je unisten... |
| anto |
Posted - 14/01/2019 : 19:50:01
quote:
Originally posted by kasper
veliko postovanje za ovu epizodu
quote:
Originally posted by Combatrock
Cemu drama vrhunska epizoda u svakom smislu. Pre puno godina i vise od toga. Uzivajte.
great minds think alike
ili je možda bolje reći:
quote:
Originally posted by kasper
dobro da se oko necega svi slozimo
|
| anto |
Posted - 14/01/2019 : 19:45:49
quote:
Originally posted by PAJDO
Danas mi je jedina želja da se Bure ne sjeti ispričati povijest čudovišta iz stripa.
quote:
Originally posted by Anto_123
Zamislite stajati pred kioskom,bila je nedjelja i to na proputovanju kroz Mostar,kiosk nije radio a na izlogu treći nastavak 1000 lica straha.Pored kioska nekakav komad cigle i gledamo se nas troje cigla,kiosk i ja kao u filmu dobar,loš,zao.Razbiti kiosk, postati lopov i pročitati treći broj ili?????
VČ feat Blažina
hebem li ti,ako ovo nije za zatvor ...!??! |
| anto |
Posted - 14/01/2019 : 19:43:08
quote:
Originally posted by zlatan bihac
citao je prije godina u odabranim pricama.. ne sjecam se nesto bas radnje, osim da je bilo dosadno za citati...
podseti nas u nadolazećim godinama da te nikad ne nominujemo za dr.zagorelog. |
| anto |
Posted - 14/01/2019 : 19:35:44
Gavranovi a ne Vrane - majko mila,kakav propust!
zbog ovakvih omaški i Zlatna serija je dobra.
Što je najcrnje (ha,ha...igra reči),ako se dobro sećam,VČ izdanje je na više mesta slabo odštampano (ona stara boljka VČ-a da crna nije crna nego siva).
Na kraju ispada da je za sada najbolje matora Dnevikova opcija.
Inače,iz današnje perspektive,Sveti breg mi je jedan od najboljih zagor - možda i u top tri. |
| VALTER |
Posted - 14/01/2019 : 19:33:35
Što je definicija ideologije? |
| lwood |
Posted - 14/01/2019 : 19:22:22
bjelačka supremacija je prljava ideologija? |
| VALTER |
Posted - 14/01/2019 : 18:57:27
O bjelačkoj supremaciji, koja se ogleda u pravu bijelaca da na indijanskom teritoriju podižu fortifikacije (ako je to "u miroljubive svrhe") i da po svom zakonu sude crvenokošcima ako bi se ogriješili o bijelce... Iako je to naizgled demantirano u ovoj epizodi, to zapravo nije tako, i to se provlači kroz čitav serijal. |
| Zoroasterixx |
Posted - 14/01/2019 : 18:51:11
Kakva prljava ideologija? |
| VALTER |
Posted - 14/01/2019 : 18:40:37
Bolje čitati u originalu Kingov It, nego ovaj uradak na čijem početku Zagor demagogizira kako gradnja vojne utvrde na indijanskom teritoriju nije neprijateljski čin per se, a poglavica Osaga, zdvajajući o opasnosti "svetog indijanskog rata" na teritoriju Gavranova, tisućama kilometara daleko, podsjeća na ostarjelog predsjednika Tita dok je pokušavao riješiti sporove između Turske i Grčke ("kuća gori a baba se češlja"). Toliko patetike i prljave ideologije... |
| teller |
Posted - 14/01/2019 : 18:18:13
Bravo Reme..nek si jih izlozio...ja to isto uradim kad imam priliku..
Zagora na otvoreno a rafut novinski otpozadi... |
| ReemCP |
Posted - 14/01/2019 : 18:14:54
Kupio sam danas u Senju nove Zagore, ali ovaj put u Konzumu. I bili su skriveni ispod nekih časopisa, križaljki, ali Reem zna gdje treba tražit.
I Reem svaki put kad može, časopise i ostalo "sakrije", a Zagore posloži da se vide 
 |
| mladjo |
Posted - 10/01/2019 : 23:53:48
quote:
Originally posted by Curunir
Ova je glupaca Vrane prevela kao Gavrane.
Znam da je na tal. ista rijec, ali da nikad nije cula za to pleme...
Bah, koji q uopce ovo citam pored Igorova izdanja.
Dobro, dobro, nema potrebe za ovakvim izrazima... |
| Curunir |
Posted - 10/01/2019 : 23:00:52
Ova je glupaca Vrane prevela kao Gavrane.
Znam da je na tal. ista rijec, ali da nikad nije cula za to pleme...
Bah, koji q uopce ovo citam pored Igorova izdanja. |
| Tonka24 |
Posted - 09/01/2019 : 15:51:46
quote:
Originally posted by PijaniPatak
quote:
Originally posted by Tonka24
E sada mogu pročitati.
Pijani Patak ako ti smeta reci pa obrišem komentar.
Naravno da ne smeta.
Ali, zar ti je nečitko na blogu? 
Psiha- draže mi je čitati ovdje.
Nekako kada o toj temi čitam ovdje onda je to taj univerzum.
Blog je genijalan, sve pohvale. |
| PijaniPatak |
Posted - 09/01/2019 : 15:33:40
quote:
Originally posted by Tonka24
E sada mogu pročitati.
Pijani Patak ako ti smeta reci pa obrišem komentar.
Naravno da ne smeta.
Ali, zar ti je nečitko na blogu? |
| Tonka24 |
Posted - 09/01/2019 : 14:29:22
E sada mogu pročitati.
Pijani Patak ako ti smeta reci pa obrišem komentar. |
| Tonka24 |
Posted - 09/01/2019 : 14:28:42
By:PIJANI PATAK
Reci mi, stranče, poznaš li svom strahu lice?
Koliko si se puta našao na pragu te mračne prostorije i ustuknuo, zalupio vratima i ignorisao njeno postojanje uveren kako će život i mimo nje da ide dalje? A koliko puta si udahnuo duboko i zakoračio u taj mrak, zatvorio vrata za sobom i dopustio da te tmina proguta, tvoje aveti ščepaju i protresaju svaki atom tvoga bića?
Strah nije banalna stvar. Ono je naš stalni saputnik, crv sumnje u svima nama na kojem se gradimo i definišemo. Svaki problem koji smo zbog nemoći suočavanja zaobišli ili “mudro” izbegli, će nas do kraja života kočiti i ostaviti ožiljak. A svako suočavanje, iako su se sve aveti sveta udružili da do toga ne dođe, završiće trijumfom iz kojega izlazimo jaki, samopouzdanja puni. Jer, upravo tada smo uvideli da nedaća nije veća od nas kao što smo prethodno umislili: strahu poznadosmo obličje, dadosmo mu ime, pogledasmo mu lice i spoznasmo mu slabost. Kao što reče Glasow: “Fear is the lengthened shadow of ignorance”. Mrak možemo da razbijemo
samo svetlom. Bez njega, osuđeni smo da njime lutamo i strepimo od svega šta se u njemu krije.
U predivnoj priči Adea Caponea, ući ćemo u Zagorovu bit kao nikada do sada, dotaći se njegovih iznenađujuće brojnih kriptonita. Iako su brojni užasi iz kojih je ovaj klasični junak izašao dostojanstveno i osokoljeno, Capone više nego bilo koji drugi tvorac njegovih avantura naglašava ono ljudsko u njemu, što plače, krvari i avete mnogih mračnih soba ostavlja iza zalupljenih vrata. Za pedeset godina serijala, spomenuli smo to više puta u ovoj ediciji, Duh sa Sekirom se suočavao sa svim mogućim obličjima zla i svakavim noćnim morama. No, po staroj Nolittinoj tradiciji, kraj svake avanture bi se vratio u status quo odnosno na početnu utopijsku tačku koja je prethodila entropiji. Svi su sretni, život je lep, glavni junaci iskreno nasmejani. Ade Capone je lupio sekirom o sto i rekao “ne može!” Osoba koja na sebi ne nosi ožiljke traumatičnih iskustava ne može biti osoba, a kamoli heroj. Kao što reče Kafka “My 'fear' is my substance, and probably the best part of me” ili Mandela o herojstvu “hrabrost nije odsustvo straha, već trijumf nad njim. Hrabar čovek nije neko ko ne oseća strah, već neko ko ga pobedi.” Zato će nam Capone dati Zagora sa preokupacijom prošlim i dopustiti da psihološka definicija lika sama kreira priču i vodi fabulu, a da lik sam manifestuje njemu sklonije i ljudski spontane reakcije koje neće da se uklapaju u klasični model heroja-uzora već nekoga u koga će čitaoci moći da veruju i razumeju, možda i predvide, svako njegovo delanje. Da bi to postigao, vratio se nikad zaboravljenom ali pripovedački prilično zapostavljenom konceptu Zagorovog okidača – tog jednog razloga zbog kojeg je preuzeo ulogu miroljupca-lučonoše.
Face of the father
To lice seća na epizodu “Zagor priča…” koja pripoveda mučno Zagorovo poreklo i rađanje Duha sa Sekirom. Flashback iz srednjeg dela priče će ti preneti jedan njen deo, malen ali dirljiv, koji niti delimično ne odgovara na pitanje koji je Zagorov problem sa njegovim ocem i šta je zaledilo njegove reflekse u šumi podno svetog brega. Nemoj ni od mene tražiti da ti išta po tom pitanju zborim, stranče. Užitak otkrivanja čitanjem je onaj najslađi, pa se zadovolji čarima misterije dok te Epicenter tom prelepom epizodom ne počasti (Igore, smiluj se!). O nečemu, pak,možemo da proćaskamo: očeva figura Zagorov je skiptar.
“U prošlosti sam uspevao da održim visok nivo optimizma u siuacijama koje su bile daleko gore od ove! Ali ovoga puta…ovoga puta je u pitanju nešto neobjašnjivo…nešto što je uzelo lik moga oca! Ono šta sam video duboko me uznemirilo, Čiko. Nisam bio pripremljen na to.”
Smrt roditelja, dakako, jeste breme koje proklija pravdoljubljem i surva čoveka u ambis (svi znamo za Brucea Waynea) ali je kod Zagora taj slučaj pokopan. Boli, ali ne ulazi u uzročne vode. Ne pušta krik iz njegovih pluća, ne poseza za sekirom za pojasom i ne iska univerzalnost pravde. A pre svega, ono nije lice njegovog straha. To je njegov otac. On je suština Duha sa Sekirom, istovremeno i pokretač i kočnica, nerazrešena trauma koja ne da životu da ide dalje, “srce crnog metala” koje tek treba da se iskuje. Pred tim licem on je paralizovan, “nepripremljen”. Sva njegova volja da suzbije zlo, spašava živote, potisne Wildinga u sebi i krene dalje jednostavno nije dovoljna. Pri buđenju, tom momentu kada je čovekova duša najotvorenija, Zagor će prvo da krikne uspomenu na susret sa ocem u šumi, a tek onda da se upita za Čikovo zdravlje (“...sada se sećam! Šuma,moj otac i...Čiko!”). Preokupacija ocem je snažnija od bilo čega drugoga. Zato će nastaviti da se parališe pred njim čak i nakon rituala predaka – taj strah počiva u najdubljem sloju podsvesti. Sličnu moralnu paralizu Capone prikazuje i kada Tei-Kan predlaže Zagoru da “umiri svoje srce...sačeka da svetlost novog dana otera užas koji će obojiti noć krvlju” (“reči vrača i ton kojim su izrečene čine da Zagor nekoliko trenutaka ostane nem...”). Naravno da Zagor odbija da sedi skrštenih ruku, to mu je u prirodi. Ali tih “nekoliko trenutaka” su oni koji se broje, jer se oni kod njega nikada ne dese...”ali ovoga puta...ovoga puta je u pitanju nešto neobjašnjivo.”
Sva ta tama Zagorovog uma i dalje ostaje balansirana sa eskapističkom prirodom serijala. Pojavi se da napomene pa se povuče nazad u dinamiku avanturističkog horrora. Slučajno ili namerno, Capone je podsvesnog Zagora ubacio u već stopostotnu prezentaciju njegove površinske suštine, znanu iz ranijih epizoda. Dela kao posrednik između dva oštro konfliktna pola, pregovaračkog stava sa “bad guys” i sa maksimalnim poštovanjem verovanja i običaja (koliko god ih držao besmislenim) od “good guys”. Isto tako, ne prođe mnogo strana da ne upadne u kratke sukobe i sa jednima i sa drugima, ne izostaje ni čuveno šesto čulo koje ga upozorava na zlokobnu energiju oko Točka Medicine, rešava misterije ubistva, prisustvuje istoriji (gradnja utvrđenja), svedoči indijanskoj magiji, kreće se šumom u svom stilu i dela u prostoru koji mnogo čim –atmosferom, političkom situacijom, vegetacijom – podseća na voljeni Darkwood. Sve je tu! A zahvaljujući Caponeovom običaju da glavnog lika okiti ličnijom, manje univerzalnom karakterizacijom, možemo slobodno da kažemo da smo u “1000 Faces of fear” više nego ikada dobili jednog punokrvnog Duha sa Sekirom.
Podvrgavanje ritualu predaka radi duhovnog bratimljenja sa Gavranovima deluje kao brza posveta mnogim kultnim naslovima serijala ali, kako to inače običavam da kažem, krije se tu mnogo više. Ritual kopa po površini Zagorove prošlosti ne bi li dopro u njegove najdublje strahove, a oni su se svi redom manifestovali kao traumatični događaji. Iako u nizu imamo sitne nepravilnosti, nameće se osećaj da ritual oživljava uspomene unazad po vremenskoj hronologiji. Suština je, međutim, da je Capone kao rešenje Zagorove frustracije zbog nemogućnosti suočavanja sa ocem stavio indijansko-religijsku verziju psihijatrijske seanse, onu koju će dete-čitalac manje turobno da proguta. Pored toga, nagoveštava nelogičnosti tradicionalnog statusa quo: svaka Zagorova avantura je morala da ostavi tragove nerazrešenosti u glavi glavnog junaka koji nije mogao doveka da ih ignoriše. A kada se suočio sa samo jednim licem koje mu je reklo da ne može više svemu tome okretati leđa, Zagorova samouverenost je dosegla svoju prelomnu tačku. Treba mu lečenje. Ritual predaka je dotakao mnoge bolne tačke, kopajući sve dublje i dublje do stvarno najtragičnijeg momenta Zagorovog života (slučajno i vremenski najdistanciranijem), ali ne i da ga u potpunosti rastereti.
Istina je, proživljavanje turobnih trenutaka iz trećeg lica unazad do momenta dečačke nevinosti je dovelo do pročišćenja ličnosti – dečak se iz mračne i neprijateljske vode zahvaljujući predaku lučonoši ponovo uzdiže u čoveka. Zavirio je u samoga sebe i spoznao svoje demone, sad je spreman da se sa njima i suoči. Ali finalno suočavanje nam govori da je ritual samo delimično uspeo.
ada su se pred Zagorom manifestovali likovi Vukodlaka, Supermikea, profesora Hellingena, Vampira Rakosija možemo još jednom da uvidimo “nemi” momenat ustuknuća koji ga stavlja u poziciju inferiornosti pred strahom. Iskreno, taj niz slika sam smatrao ničim više do običnom posvetom najvoljenijim villainima serijala sve dok mi Igor nije najavio da Epicenter izdaje ovu priču i naterao me da postavljam sebi pitanja. Prisustvo vukodlaka iz stare, ne toliko efektne epizode “Čovek vuk” iz 1969. godine u kojoj je za svagda pobeđen i vampira Rakosija – lice straha koje smo videli da je ritual predaka uklonio iz Zagorove podsvesti- nisu mi imali nikakve logike. Tada mi sinu scena iz “Zagor protiv vampira” u kojoj Zagor, nakon što je ustrašenom saborcu nagovestio kako je Baron Rakosi običan čovek (“Doktora je verovatno malo previše ponela mašta...a i uzbuđenje! Veruj mi, baron je čovek poput tebe i mene! Imao sam priliku da mu osetim mišiće, meso i kosti!...Osim toga, pogledaj ga! Spušta se niz zid poput čoveka, a ne leteći kao kakva utvara!”) svojim očima video kako se vampirovo telo pretvara u prah pri zracima sunca te dobija retroaktivni napad straha i panike (“ovo je apsurdno...kako je ovo moguće?...Hiljadu mu skalpova! Čini mi se da ludim! Onako snažno telo se raspalo u samo nekoliko sekundi!... Do vraga! Ja...ja...Još uvek ne mogu doći k sebi...”) koji traju oko tri table. Onda mi sinu i slična “nemost” pred smrću vukodlaka odnosno dobrog čoveka doktora Stubba – Zagor je bukvalno klečao nad provalijom u koju se prijatelj-čudovište survao užasnut prizorom i slomljen nemilosrdnom igrom sudbine. Oba lika su ostavila vrlo jak emotivni utisak na glavnog junaka, toliko pokopan u podsvesti da ni ritual nije uspeo da ga ukloni. Traumatične događaje verovatno jeste, između ostalog i nabijeni sukob sa baronom Rakosijem, ali ne i bol na koji podsećaju sama lica nekih avantura. Supermikea smo već dobrano obradili u prethodnoj knjizi “Zagor versus Supermike” pa nema potrebe da naglašavamo kompleksnost njegovog psihološkog uticaja po Duha sa sekirom, a profesor Hellingen je poslastica koja te, stranče, tek čeka u epizodama “Teror šeste planete” i “Demon ludila”. Te “nemosti” nemam nameru da ti ičim kvarim!
Najočigledniji dokaz razlika između uticaja doživljaja i lika iz doživljaja je upravo dualizam flashback scene iz “Zagor priča...” i lika njegovog oca. Gledamo malog Wildinga kako se na časak “opet” predaje mračnim vodama da bi, umesto jakog emotivnog naboja koji ga je bio originalno spasio (“najednom osetih kako se u meni budi novi osećaj...prvo neodređen zatim jasan i silovit...osećaj koji mi je dao snage da preživim”), on sada pristupio čistom rezonovanju iz trećeg lica (“Nisam se predao tada, pa neću ni sada. Moram da ignorišem bol”) koje uspeva da ga očisti od originalne melanholije, očaja i, naravno, strave. Žal za roditeljima svakako ostaje, ali ne caruje njegovim delanjima. “Da, Za-Gor-Te-Nay...ponovo si čovek! Tvoja tragična sećanja su gotova...i uspeo si da ih prebrodiš samostalno...ne znam da li će ti pomoći da “ga” (strah p.p.) pobediš, ali ti je ovo sigurno dalo novo saznanje! Ono se usadilo u tvojoj duši i tvom umu, omogućujući ti da ne poklekneš pred opsenarskim moćima zlog duha...”. Ali, taj mrski otac ga i dalje koči. Njegova i majčina smrt su prebrođeni, ali ostaje to nešto šta Zagor mora sa sobom da raščisti, a vezano je samo za njega kao samostalnu ličnost umesto kao aktera tragičnog događaja. I to nešto ga stavlja među lica kletih neprijatelja (odmah ću ti reći da on villain nije...ali će Igor da bude, ako se ne smiluje!) koja će i posle do sada oslobađajućeg natpisa “Kraj epizode” nastaviti da sputavaju njegovu poslovičnu neustrašivost. Razrešenje oca kao bremena će uslediti tek stotinjak izdavačkih meseci nakon ove epizode kada Boselli (čitao si njegovu “Morsku stravu” i “Osvetu Vudua” u našim knjigama) pošalje našeg junaka s one strane stvarnosti, preko Duginog mosta. Do tada, mnogi su strahovi dobili svoje lice te je čovek po imenu Zagor dobio snage da se nad njima uzdigne. No, mnoga su ostala u tami da na “kraj epizode” zakucaju gorki i ironični upitnik. Borba se nastavlja!
Face of the foe
Bezličje. Denu se fanatik koji bi iz čistog rasističkog stava da vodi pokolj nad drugačijima, ili da iz puke zlobe ili ludila smišlja velike planove o dominaciji ili destrukciji sveta, da pljačka banke i građane samo radi pljačke a ne zbog rešavanja teške novčane situacije. Oni su samo loše individue jednog lepog, vrlog sveta. Bezrazložan truli plod na stablu krcatom sočnim voćem. Česta je to pojava kod ljudskih zlikovaca, ostavština klasičnih naslova iz sveta stripa ili filma. Capone ne dozvoljava sebi pad u takve banalnosti. Ni zlo ni dobro u čoveku ne mogu da se rode tek tako, bez razloga. Kapetan Flint je mogao da bude jedan u nizu vojnih fanatika koje čitalac mrzi za vreme zapleta i raduje se zasluženoj kazni koja ga je sustigla u raspletu, ali nije. Sa istovetnom tragičnim gubitkom najmilijih, on dobija karakterni sloj (“Užas...ja sam video užas!” ) koji ga ne stavlja naspram Zagora samo kao idealistički antipod već i jednu njegovu varijaciju – Zagora koji je nakon smrti roditelja krenuo putem mržnje (“Razumite da i iskusan komandant može da pogreši kada predugo u sebi nosi mržnju...ona ga sprečava da stvari sagledava na pravi način”) i Zagora koji se sa svojim strahom nije suočio. Kao što bi Mooreov Joker rekao, bio je dovoljan samo jedan loš dan da se obojici izmeni život iz korena, a samo jedan izbor da među njima učini drastičnu razliku. Model nasilnog, arogantnog i bolesno rasističkog vojnog časnika je tipičan za serijalu čiji glavni junak održava mir među ljudima, ali Capone vešto vodi i tu jednostavnu crtu te svaki dijalog između Zagora i Flinta biva obeležen jakim nabojem na ivici konflikta (sa neretkim izletima preko
ivice).
“Vojska gradi predstraže upravo da bi se zaštitila od tih divljaka! Ako budu želeli rat, dobiće odgovarajući tretman! Ova nacija će biti spokojna samo kada svi crvenokošci nestanu sa lica zemlje! Kao i idioti koji ih uporno štite!”
Njegova mržnja je slepa, ali je od njega izgradila sjajnog vojnog stratega i hladnog borca. To je pored fanatičnog rasizma bilo evidentno i u dijalozima sa Zagorom. U njima je uspeo i da ga isprovocira, ponizi, pridobije ili nadargumentuje. Na primer, scena pridobijanja poverenja radi “zajedničkih interesa” izvršavanja istrage pokazuje mnogo takta i socijalne metodike (nahrani Čika, pokaj se zbog ponašanja ali se drži svoga stava) dok scena u kojoj se čuvenim AHYAAAAAAAK i sekirom na gotovs manifestuje privremeni privid Zagorove apsolutne superiornosti –fizičke, mističke, autoritativne, borbene – a koju Flint u svim njenim slojevima prekida lomljenjem samo jednog zajedničkog nosećeg elementa: sekire. Jednostavno, domišljato i elegantno brutalno. Ali, ako išta zaista možemo da zaključimo iz svih dijaloga sa kapetanom Flintom je to da sa njim nema dijaloga. Nema poštovanja prema drugim mišljenjima, niti prema drugim kulturama i nema druge percepcije do one vojne destruktivne koja je uzrok svim užasima oko Svetog Brega.
Ali opet, Capone ubacuje te finese. “Proklet bio, Zagore...tvoje reči su bile istinite! Ali sada je prekasno da se kajem...Kao vojnik, navikao sam se da se borim, a ne da se žalim.”, ohrabrivanje svojih prestravljenih vojnika, herojski čin žrtvovanja za Zagora i ispovest na samom kraju. Daleko od toga da se Flint ikako iskupio za sve zlo koje je naneo, ali je sva ta mržnja dobila jedno ljudsko “zašto” koje je svako od nas u stanju da razume...i uvidi da je strah prešao dalek put u duši ovog čoveka.
Face of the Fortress
„Ne postoji samo jedna istina već mnogo različitih istina, a svaka od njih zaslužuje poštovanje! Nije mi teško da pretpostavim kakav bol je osećao kapetan svih ovih godina nakon što je na onakav način izgubio najdraže, ali to ne može da opravda mržnju prema čitavom narodu...Narodu koji je kriv samo zato što je živeo na ovoj zemlji mnogo pre nego što su došli beli ljudi!“
Takva beše pouka priče. Ne znam, stranče, kako su na ovu temu razmišljali ostali Zagorovi pripovedači, ali Capone je ove, i mnoge druge slične, reči rekao od srca. U svojim knjigama i stripovima je uvek zagovarao univerzalnu pravdu, ljudsku, građansku, vojnu, moralnu i pokušavao na sve načine da povrati njenu snagu u prljavštinu današnjice. Međutim, za opskurne momente iz istorije samo žal može da se izrazi...i prenese pouka za naše sutra.
“Opskuran” po Caponeu u ovoj priči je upravo beli čovek. Indijanci su okrenuti Prirodi, harmoniji fizičkog i apstraktnog, suštini života, velikoj slici balansa čoveka i svemira. A tajna balansa se krije upravo u statičnosti koju neguje znanje (antipod Straha) što su im preneli preci. Priroda ima svoja oruđa-ne menjaj je prema sebi nego oseti dušu svakog njenog zrna. Kao što će Capone reći u serijalu Lazarus Ledd “Veliki Duh se nalazi u svakoj vlati trave, komadu kamena ili kapi vode”. U takvoj idealiziranoj bonellijevskoj postavci karakterizacija dobrih i loših, beli čovek je apsolutno zlo. On narušava prirodni balans, teži dinamičnosti, iz njegovog crnog srca se rađa užas pokolja, užas rata.
Tvrđava u izgradnji je daleko više od skupa debala – ona je face of the Future, vesnik Sudbe (@D.J. Fate), tumor u ekstazi...mučna kontra Zagorovom statusu quo. Jer, setićeš se, šablon održavanja višerasnog suživota se sastoji u beskonačnoj razmeni utopije i ratnog haosa, u jednom večnom ponavljanju borbe protiv zla.
“Sada je zaista gotovo!”-“Da...barem dok neka nova grupa usijanih glava ne dođe ovamo kako bi iskoristila idealnu stratešku poziciju ovog brega i ne sagradi novu tvrđavu ili čak i selo! Selo koje će privući druge ljude, a možda čak i železnicu! Ne možemo ignorisati činjenicu da civilizacija napreduje, Čiko...”
Za Zagora, odbrana utopijskog statusa njegov je krug života, beskonačno ponavljanje borbe sa vedrim i optimističnim početkom i krajem, koliko god da je ta borba ostavila gorak ukus u ustima i koliko god mi svi bili svesni da će već sledeća avantura da donese još jedan od bezbroj oblika zala koji će narušiti harmoničnost male darkwoodske vaseljene. Ta repeticija status quoa ima svoj smisao jer neguje nadu, dušu hrani verom. I mi i Zagor osećamo smisao te borbe jer smo okusili utopiju koja joj je prethodila i znamo sladak ukus povratka nultoj tački cikličnosti. Rat daje smisao miru, mir daje smisao ratu, rat i mir daju smisao Zagoru. Sve je krug. Čak i vreme.
Nasuprot tome, realan svet neumitno ide dalje po pravoj liniji. Priča se otvara pozivom u pomoć u mrkloj noći a završava podsećajući da užasi “vrebaju u senci i čekaju” neizbežnost sudbine “Svetog Brega”. U tim poslednjim tablama, Capone jasno udara realizmom po eskapističkoj bajkovitosti. Simbolika Svetog Brega i Točka Medicine (magije) tada biva multiplicirana. Točak medicine je mesto uporišta Prirode protiv zla na koje dolazi beli čovek da sabotira balans. Ono je i sveto mesto jednog drugog naroda, kamenom obeležen crkveni oltar, bukvalno crkva koju je osvajač ruši bez da trepne. Tvrđava koja se gradi (nije deblo po deblo, jer mrka istorija još uvek zadire u cikličnost) je prava rana na njegovoj koži jer simboliše rat, otuđenost od prirode, maniju nad dominacijom (strateški položaj za nadgledanje cele okoline), mržnju, strah (čemu zidine?) od kojeg je Breg, ironično, zaštita... Pored toga imamo i Točak Medicine sela Gavranova kao simbol tradicije jednog naroda, folklorni element kojeg je nadahnula religija (Sveti Breg). Čovek dolazi sa ognjem. Glavni problem usvemu tome leži u nerazumevanju i nepoštovanju drugačijih kultura. Vojska važnost uloge Svetog Brega smatra “glupim sujeverjem” i bez ikakvog pokušaja dogovora sa “vlasnicima” počinje sa izgradnjom utvrđenja. To je kao da neko u tvom dvorištu saliva temelj za svoju kuću bez da te je išta pitao. S druge strane, taj drugačiji narod biva tretiran kao “šaka glupih divljaka”, “neljudski krvoločnici”, ubice, životinje, upadaju im u kuću pljujući po pragu, vređaju i gledaju s visoka, tuku, potežu oružje...sve samo zato što ne razumeju njihov pogled na svet. A nerazumevanje je sinonim neznanja, neznanje uzročnik straha, strah se “hrani mržnjom”, mržnja sazreva u teror. A teror, čisto da na pomenem, je slučajno sinonim za užas (@D.J. prevedi “horror”) i za rat. Naslućujemo dvojakost simbolike čudovišta iz Svetog Brega, zar ne? Isto tako, lako nam je da razumemo i hronologiju “njegovog” pojavljivanja. Dok je odnos vojnika prema indijancima bio baziran samo na skrnavljenju Točka Medicine, nerazumevanju težine tog čina, “on” je iskasapio samo dva stražara (čija funkcija simbolizuje strah) i dva vojnika koja su kopala ispod svete ploče (akt nepoštovanja i “bele” pohlepe za bogatstvom), a u šumi napao Zagora i Čika za koje smo utvrdili da su nosioci dubokih strahova i Flinta koji ne samo da je nosioc straha nego i mržnje iz koje je nameravao da Zagoru i Čiku puca u leđa. Izolovani, individualni slučajevi bez većih razmera. Tek kada je mržnja dosegla svoj apsolut, kada se sa Svetog Brega – elementa religije (od čega svi ratovi i kreću) proširila i na folklor odnosno na selo
Gavranova (“plamen ubrzo proždire šatore (nečiji dom), kao i veliku kolibu Magije (kultivatora tradicije). Ubrzo se logor pretvara u veliku lomaču čiji odblesci obasjavaju lica vojnika”), užas rata je počeo... “strašniji i čudovišniji nego ikada pre!”
Caponeova simbolika doseže zaista daleko. Hronološki niz uzroka i posledica od nerazumevanja do ratnog užasa i nerazumnog pokolja priziva istoriju i kritikuje je iz svih mogućih uglova.
A Zagor…kao i uvek, on svoje bitke trijumfuje ali ga Capone uskraćuje za slad repeticije. Sveti Breg jeste vraćen na nultu tačku, ali postaje takođe i tačka svedočanstva neizbežnosti budućih užasa(“ostavi tu pušku, vojniče! Zar je moguće da nisi shvatio ništa od svega onoga šta sam maločas rekao?”) koji zgužvani po nebu poslednjeg kaiša najavljuju sve buduće ratove. Zagor je opet na čistoj nultoj tački (vidi sliku ispod), ali gorčina budućnosti satire spokoj.
http://mrgan-dnevnik.blogspot.com/
|
| velka031 |
Posted - 09/01/2019 : 13:37:55
Bravo Patak, više nego izvrsno.
Ova priča zaslužuje ovakve osvrte.
Evo naježih se pri pomisli da ću ovo danas vidjeti na kiosku, nije ta priča izgubila ništa na snazi, devedeseta kao da je jučer bila... Kada je ekipa brojala dane kada će izaći Zakon predaka, pa Hiljadu lica straha... Kako je ovo dobar Zagor, ljudi moji. |
| stinky |
Posted - 09/01/2019 : 12:50:24
ala si ga počeo filozofirati, stranče:)
i sad se king boji nekog tamo kena. a najbolje se filozofira o zagoru:) |
| PijaniPatak |
Posted - 09/01/2019 : 12:11:12
Neka se nadje u temi
Tekst za Epicenter izdanje |
|
|
