| T O P I C R E V I E W |
| JAH WOBBLE |
Posted - 11/09/2009 : 17:17:28
Ozbiljan kandidat za najbolju strip monografiju (IDW Publishing).
Prvih 140 strana uvod sa fenomenalnim ilustracijama, ostatak do 380 strip Scorchy Smith (od novembra 1933. do novembra 1936). Veliki napredak u 3 godine. Šteta što se nije duže bavio stripom. Posvetio se ilustrovanju i ostvario značajnu karijeru.
Čovek koji je uticao na Caniffa i uradio mu logo i za Terrya i za Stevea Canyona.
Samo još kada bih imao vremena da ovo detaljno pročešljam...
amazon
http://www.amazon.com/Scorchy-Smith-Art-Noel-Sickles/dp/1600102069/ref=pd_sim_b_10 |
| 2 L A T E S T R E P L I E S (Newest First) |
| Raymond |
Posted - 11/12/2009 : 22:41:33
Fantastacan knjiga, ali mene najvise zanima njegov crtez i ne od pocetka nego tu negdje kad je poceo sa svojim stilom a ne kao iz pocetka kad je morao da oponasa nkog crtaca koji je cini mi se umro?
Posto Fibra ce da izda Rip Kirbyja, bilo bi super i kad bi izdali Scorchy Smith of Sicklesa [u A4]...a i crtac poslije njega nije bio los... |
| JAH WOBBLE |
Posted - 12/09/2009 : 01:47:04
Evo šta Z. Đukanović piše o Sicklesu u eseju "Milton Caniff, Paradoksalni klasik":
"1932. godine Caniff odlazi u New York da radi za Associated Press da bi 1933. počeo da crta strip Dickie Dare. Poznanstvo sa Noelom Sicklesom, školskim drugom i potom kolegom u zajedničkom crtačkom studiju sredinom tridesetih godina, ima izuzetan značaj u formiranju Caniffovog crtačkog pristupa. Sickles predstavlja osobitu i sve do najnovijeg vremena nedovoljno istraženu individualnost u istoriji stripa. Stoga ću se kraće zadržati na njegovom inovatorskom radu.
Sickles je krajem 1933. godine preuzeo rad na stripu Scorchy Smith koga je, počev od marta 1930, kreirao John Terry. S obzirom na Sicklesovu naglašenu crtačku individualnost i sklonost eksperimentisanju, Scorchy Smith je vrlo brzo počeo da menja svoj grafički izgled. Sicklesu, međutim, agencija nije dozvoljavala da se odmah upusti u radikalnije zahvate u odnosu na dotadašnji crtački rukopis Johna Terryja, koji je obolevši od tuberkuloze morao da napusti rad na Scorchy Smithu. Sicklesu, štaviše, nije bilo dozvoljeno da se potpisuje na Scorchyju sve do Terryjeve smrti 1934. godine. Međutim, nakon toga Sicklesovi zahvati postaju smeliji, da bi se uskoro uobličili u potpuno osoben stil kojim će kreirati Scorchy Smitha sve do pred kraj 1936. godine, kada napušta ovaj medij i potpuno se posvećuje ilustratorskoj delatnosti. Neprocenjiv gubitak za sekvencijalnu umetnost. Scorchy Smitha isprva preuzima Howell Dodd, da bi ga od 1939. godine crtao mladi, talentovani dvadeset jednogodišnjak Frank Robbins. Robbins 1944. godine posvetio vlastitoj kreaciji – Džoniju Hazardu.
Sicklesov trogodišnji rad na Scorchy Smithu doneo je mnoge novine. Sickles je bio obuzet postizanjem ubrzavanja postupka naracije. Nije želeo samo da ostvari vremenski i prostorni kontinuitet u stripu nego i da ga izrazito dinamički reši: “Akcija je najvažnija; učiniti da se stvari kreću.” Po Sicklesu, izražavanje brzih akcija znači postizanje efekata koje tekst po svojoj prirodi ne može da izrazi. Što je još važnije, Sickles je prvi autor koji je u strip uveo sistematsko i naglašeno korišćenje chiaroscuro (kjaroskuro) efekta. Reč je o upotrebi kontrasta između svetlosti i senke. Sinkles je u Scorchy Smithu uspeo suštinski da poveže grafičku igru svetlosti i tame sa samim ritmom pripovedanja, revolucionišući time problem kinetike u stripu. A sve to je bilo praćeno ležernošću, relaksiranošću Sicklesovog crtačkog stila. Caniff je dobro upamtio njegovu (stilski programsku) šalu: “Ne želim da crtam ikoga kome su pantalone ispeglane.”
Oktobra 1934. godine, dakle, u vreme kada Sickles već intenzivno razvija svoj crtački pristup, Milton Caniff započinje prvi od dva stripa koji će ga proslaviti, Terryja i pirate. U ranim danima svog postojanja Terry nije obećavao više od zanatski kvalitetnog, ali uobičajenog rada. Kreativno druženje sa Sicklesom u njihovom zajedničkom crtačkom studiju pokrenulo je, međutim, Caniffa da se menja. Iako su radili različite stripove, sarađivali su ne samo vodeći strasne zanatske razgovore nego i tako što su povremeno jedan drugom priskakali u pomoć da završe stripove u naznačenim rokovima, koji su morali biti strogo poštovani. Sicklesov inovatorski duh izgleda da je poslužio kao inicijacija za novi pristup Caniffu, čije je opredeljenje za strip, sa druge strane, bilo dugoročno.
I pored toga što je Caniff prihvatio Sicklesov crtački stil, razlika između njih bila je odmah primetna. Sicklesa je interesovala čisto vizuelna naracija, hedonizam sekvencijalnog pulsiranja u svetu koji se doživljava očima, a ne toliko sam scenario i razvijanje karaktera. Otud je Caniffova primena Sicklesove inovacije rezultirala snažnijom motivacionom strukturom ukupnog pripovedanja. No, ako Sicklesa i Caniffa uporedim s ostalim tadašnjim i dotadašnjim autorima, njihov iskorak čini se jednovremenim, gotovo jedinstvenim događajem: supernovom u svemiru dinamičke naracije."
Sličnost Caniffovog i Sicklesovog junaka:
Pat Ryan iz Terry and the Pirates
Scorchy Smith (u sredini)
|
|
|
