| T O P I C R E V I E W |
| ridiculus |
Posted - 20/06/2022 : 11:02:59
Prvo pravilo, najbitnije: vrednovati je samo u izvornom obliku, na izvornom jeziku. Dok se proza može proceniti i u prevodu - u određenim granicama - poezija ne može. Razlika može biti velika čak i kod najboljih prevodilaca. Poezija je neraskidivo vezana za jezik.
Što meni lično ostavlja samo dve opcije: srpski i engleski. (Donekle japanski, s obzirom da haiku ne koristi mnogo reči ili neku specifičnu terminologiju, ali ipak ne dovoljno dobro da bih se osetio lagodno pri čitanju.)
Ezra Pound je u svojoj poetici dao tri odlike poezije:
1. phanopoeia (slikovitost, vizuelnost) - najjači su jezici Dalekog istoka (kineski, japanski, itd)
2. melopoeia (melodičnost, zvučnost) - starogrčki, možda bih dodao arapski (ili tamilski?)
3. logopoeia (značenje, metaforičnost, itd) - engleski (jer ima najviše reči, i iz najviše jezika je uzeo reči)
Me only cruel immortality
Consumes: I wither slowly in thine arms,
Here at the quiet limit of the world,
A white-hair'd shadow roaming like a dream
The ever-silent spaces of the East,
Far-folded mists, and gleaming halls of morn.
Drugi deo prve strofe pesme Tithonus Alfreda Tennysona, koji je zvanično moj pesnik-zaštitnik.  To kažem zato što sam jednom radio test: ponuđeni su mi odlomci iz 10 pesama, od kojih sam prepoznao samo jednu od Šelija i za ovu od Tenisona nisam bio siguran, ali sam je odabrao, uz još jednu, kao trenutno najinteresantniji primer poezije. Tako da su Tenison i Wallace Stevens postali i zvanično "moji" pesnici.
Tenison je jedan od najvećih pesnika viktorijanskog doba, ali danas je (globalno) malo zapostavljen, možda zato što je imao tu sreću - ili nesreću, u zavisnosti sa koje se strane gleda - da bude pesnik-laureat britanske krune, što znači da je bio državni pesnik, miljenik kraljice Viktorije, i to čitavih 40 godina. E sad, nisam čitao tu njegovu "rodoljubivu" poeziju (nazovimo je tako), ali ovo što jesam čitao i slušao nema veze sa tim i puno je melanholije i mitoloških aluzija. U svakom slučaju, u Srbiji nije poznat i ne znam da li je i prevođen. Bio je poznat po tome što je poznavao boju i oblik skoro svake reči u engleskom jeziku.
Ali englesko viktorijansko doba ima i jednog (verovatno) većeg pesnika, ako mogu tako da kažem: Roberta Browninga.
Mene je nekoliko njegovih pesama potpuno oduvalo, do stupnja da sam par dana uglavnom o njima razmišljao. Nije voleo Englesku, već je u kasnijem delu života boravio u Italiji. On takođe nije ovde poznat, kamoli popularan, ali skoro sam u knjizi The Best Poems of the English Language naleteo na ovakav opis od strane priređivača antologije, Harolda Blooma:
"Browning is the most considerable poet in English since the major Romantics, surpassing his great contemporary rival Tennyson and the principal twentieth-century poets, including even Yeats, Hardy, and Wallace Stevens. But Browning is a very difficult poet, notoriously badly served by criticism, and ill-served also by his own accounts of what he was doing as a poet... Yet when you read your way into his world, precisely his largest gift to you is his involuntary unfolding of one of the largest, most enigmatic, and most multipersoned literary and human selves you can hope to encounter." (citat skinut sa članka o Brauningu na wikipediji... jer je tako lakše!)
Neverovatno, Bloom je nekako uspeo da u datom pasusu pomene gotovo sve moje omiljene pesnike (veće romantičare, Tenisona, Jejtsa, Hardija, Stivensa)! Jejtsa volim još od mladosti, a Hardi je jedan od meni omiljenih književnika, iako nisam čitao mnogo od njegove poezije - poznat je i po romanima, od kojih su neki remek-dela književnosti XIX veka. Ali zbog tada lošeg odziva na njegov poslednji roman, prestao je da ih piše i prebacio se na poeziju, koja spada u rani modernizam. Ali, pored toga što volim sve ove, slažem se za sve što je Bloom rekao za Browninga. Naravno, romantičari (pre svega Blake, Shelley, i Keats, ali i Coleridge i Wordsworth) su klasa za sebe, najznačajnija pojava u evropskoj poeziji, uz Šekspira.
Beautiful Evelyn Hope is dead!
Sit and watch by her side an hour.
That is her book-shelf, this her bed;
She plucked that piece of geranium-flower,
Beginning to die too, in the glass;
Little has yet been changed, I think:
The shutters are shut, no light may pass
Save two long rays thro' the hinge's chink.
Evelyn Hope, 1. strofa, iz zbirke Men and Women (1855.)
Izuzetno raznovrstan po temama i stilu - kada je hteo da bude mračan, bio je najbolji predstavnik "viktorijanske groteske", i mračniji od Poa (o kvalitetu neću ni da pričam). |
| 25 L A T E S T R E P L I E S (Newest First) |
| Shaner |
Posted - 24/06/2025 : 12:13:50
quote:
Originally posted by ridiculus
quote:
Originally posted by Shaner
Nema mi druge nego otići u Lerici.
Da uništavaš život, ali ne i mir?
Mislio sam više na to da vidim taj pejzaž koji je nadahnuo tako impresivne stihove, ali može i ovo drugo.
I potrudit ću se napisati bar nešto sitno o Dickensu.
|
| ridiculus |
Posted - 24/06/2025 : 10:58:02
Iz Borhesovih autobiografskih beleški, štampanih u časopisu The New Yorker, 19. septembar 1970. (Evo ga link, ali pristup generalno nije besplatan, pa neće svakome biti od koristi).
quote:
Poetry came to me through English - Shelley, Keats, FitzGerald, Swinburne, those great favorites of my father, who could quote them voluminously, and often did.
|
| ridiculus |
Posted - 24/06/2025 : 10:37:42
quote:
Originally posted by Shaner
Nema mi druge nego otići u Lerici.
Da uništavaš život, ali ne i mir?
quote:
Još uvijek nisam ništa napisao o Great Expectations a pročitao ga odavno (sjajan roman!). 
Znaš šta kaže Niče: ono za šta nađeš reči je mrtvo u tvom srcu!  Ali, ozbiljno, kaži koju... bolje na nekoj od onih drugih tema, doduše. Ovde jedino ako hoćeš da vidim samo ja.
Nego, kad smo kod Šelija, evo nečeg što nije ljubavna poezija, dovoljno je kratko, i poznato je ljubiteljima stripa. Pominjao sam, citirao sam, ali nisam dao u celini. Pesma o ispraznoj oholosti ljudske moći, Ozymandias.
I met a traveller from an antique land,
Who said—“Two vast and trunkless legs of stone
Stand in the desert. . . . Near them, on the sand,
Half sunk a shattered visage lies, whose frown,
And wrinkled lip, and sneer of cold command,
Tell that its sculptor well those passions read
Which yet survive, stamped on these lifeless things,
The hand that mocked them, and the heart that fed;
And on the pedestal, these words appear:
My name is Ozymandias, King of Kings;
Look on my Works, ye Mighty, and despair!
Nothing beside remains. Round the decay
Of that colossal Wreck, boundless and bare
The lone and level sands stretch far away.”
Ovo je po strukturi sonet, iako ne koristi tipografsko pravilo da stihovi koji se rimuju se slažu na istu početnu crtu. |
| Shaner |
Posted - 23/06/2025 : 21:36:43
quote:
Originally posted by Salkan
quote:
Originally posted by Shaner
Kao netko tko ne razumije najbolje poeziju, ni ja nisam istraživao tu Borgesovu stranu, ali ovo je baš dobro.
Jučer nabavio i onu knjigu razgovora Borgesa i Sabata, tome se posebno veselim.
Obavezno ostavi utiske o toj knjizi tamo na onom pdfu.
Ja sam juče uzeo "Pre kraja" od Sabata, smatram da mi je bitno prvo to pročitati, pa tek onda dobaviti Razgovore.
:)
Valjda hoću. Još uvijek nisam ništa napisao o Great Expectations a pročitao ga odavno (sjajan roman!).
Inače, ja nisam čitao ništa od Sabata. Kod nas je Sysprint izdao te tri glavne knjige ali su odavno rasprodane. Jednom ću ih uloviti.
Ovaj Shelleyjev ulomak je sjajan! Čekam da mali ode spavati da na miru pročitam čitavu pjesmu. 
Edit:
Pročitao pjesmu: https://www.poetryfoundation.org/poems/45128/lines-written-in-the-bay-of-lerici
Nema mi druge nego otići u Lerici.
|
| ridiculus |
Posted - 23/06/2025 : 12:22:57
J.L.Borges
Browning resuelve ser poeta
Por estos rojos laberintos de Londres
descubro que he elegido
la más curiosa de las profesiones humanas,
salvo que todas, a su modo, lo son.
Como los alquimistas
que buscaron la piedra filosofal
en el azogue fugitivo,
haré que las comunes palabras
-naipes marcados del tahúr, moneda de la plebe-
rindan la magia que fue suya
cuando Thor era el numen y el estrépito,
el trueno y la plegaria.
En el dialecto de hoy
diré a mi vez las cosas eternas;
trataré de no ser indigno
del gran eco de Byron.
Este polvo que soy será invulnerable.
Si una mujer comparte mi amor
mi verso rozará la décima esfera de los cielos concéntricos;
si una mujer desdeña mi amor
haré de mi tristeza una música,
un alto río que siga resonando en el tiempo.
Viviré de olvidarme.
Seré la cara que entreveo y que olvido,
seré Judas que acepta
la divina misión de ser traidor,
seré Calibán en la ciénaga,
seré un soldado mercenario que muere
sin temor y sin fe,
seré Polícrates que ve con espanto
el anillo devuelto por el destino,
seré el amigo que me odia.
El persa me dará el ruiseñor y Roma la espada.
Máscaras, agonías, resurrecciones,
destejerán y tejerán mi suerte
y alguna vez seré Robert Browning.
Prevod na engleski, pošto nemam srpski pri ruci a ne znam ni da li postoji:
Browning Decides to Be a Poet
in these red labyrinths of London
I find that I have chosen
the strangest of all callings,
save that, in its way, any calling is strange.
Like the alchemist
who sought the philosopher's stone
in quicksilver,
I shall make everyday words--
the gambler's marked cards, the common coin--
give off the magic that was their
when Thor was both the god and the din,
the thunderclap and the prayer.
In today's dialect
I shall say, in my fashion, eternal things:
I shall try to be worthy
of the great echo of Byron.
This dust that I am will be invulnerable.
If a woman shares my love
my verse will touch the tenth sphere of the concentric heavens;
if a woman turns my love aside
I will make of my sadness a music,
a full river to resound through time.
I shall live by forgetting myself.
I shall be the face I glimpse and forget,
I shall be Judas who takes on
the divine mission of being a betrayer,
I shall be Caliban in his bog,
I shall be a mercenary who dies
without fear and without faith,
I shall be Polycrates, who looks in awe
upon the seal returned by fate.
I will be the friend who hates me.
The persian will give me the nightingale, and Rome the sword.
Masks, agonies, resurrections
will weave and unweave my life,
and in time I shall be Robert Browning.
U stvarnosti, Brauning je odlučio da postane pesnik u ranoj mladosti, tako što mu je u ruke dospela zbirka Šelijevih pesama. Moj snažan utisak je da je Persi Biš Šeli najveći ljubavni pesnik na engleskom jeziku, i taj stav drže i neki stručnjaci. Može se pitati: Čekaj, a Šekspir? A Džon Don? Vrhunski pesnici koji često opevaju takve teme, ali oni nikada nisu samo o ljubavi... U njihovim pesmama uvek ima nekog preokreta, neke ironije. Šeli je najveći za koga znam da je mogao da se prepusti samo toj jednoj strasti. Na njegovom tragu su nastali Robert Brauning, Tomas Hardi, i Vilijam Batler Jejts. A pošto je sada leto, godišnje doba čiji je narativni ekvivalent romansa, evo odlomka iz Redova napisanih u zalivu Leriči:
She left me, and I stayed alone
Thinking over every tone
Which, though silent to the ear,
The enchanted heart could hear,
Like notes which die when born, but still
Haunt the echoes of the hill. |
| Salkan |
Posted - 23/06/2025 : 09:07:36
quote:
Originally posted by Shaner
Kao netko tko ne razumije najbolje poeziju, ni ja nisam istraživao tu Borgesovu stranu, ali ovo je baš dobro.
Jučer nabavio i onu knjigu razgovora Borgesa i Sabata, tome se posebno veselim.
Obavezno ostavi utiske o toj knjizi tamo na onom pdfu.
Ja sam juče uzeo "Pre kraja" od Sabata, smatram da mi je bitno prvo to pročitati, pa tek onda dobaviti Razgovore.
:) |
| Shaner |
Posted - 22/06/2025 : 21:43:10
Kao netko tko ne razumije najbolje poeziju, ni ja nisam istraživao tu Borgesovu stranu, ali ovo je baš dobro.
Jučer nabavio i onu knjigu razgovora Borgesa i Sabata, tome se posebno veselim.
|
| ridiculus |
Posted - 22/06/2025 : 19:22:26
Hola!
Borhes je odličan pesnik, mada malo ljudi zna tu njegovu stranu.
|
| Salkan |
Posted - 21/06/2025 : 19:53:24
El Remordimiento
He cometido el peor de los pecados
que un hombre puede cometer. No he sido
feliz. Que los glaciares del olvido
me arrastren y me pierdan, despiadados.
Mis padres me engendraron para el juego
arriesgado y hermoso de la vida,
para la tierra, el agua, el aire, el fuego.
Los defraudé. No fui feliz. Cumplida
no fue su joven voluntad. Mi mente
se aplicó a las simétricas porfías
del arte, que entreteje naderías.
Me legaron valor. No fui valiente.
No me abandona. Siempre está a mi lado
La sombra de haber sido un desdichado.
Prevod (Tonko Maroević):
Počinio sam grijeh teže oprostiv
Od sviju grijeha. Sretan nisam bio.
Da prekrije me, tim sam zaslužio,
Ledenjak zaborava, bez milosti.
I mene ljubav roditelja rodi
Da blistavo proigram svoja ljeta,
Kao dar zemlji, zraku, vatri, vodi.
Al iznevjerih sve. Ne bijah sretan.
Neispunjena njina želja osta.
Duh mi se oda krutim pravilima
Umijeća sto u ničem temelj ima.
Naslijedih vrijednost, al vrijednim ne postah.
Ne napušta me, već me stalno prati
Sumnja da bijah jedan koji pati. |
| ridiculus |
Posted - 08/06/2025 : 11:19:49
1855. je najbolja godina u istoriji poezije u poslednja dva veka. (Ili, ako usvojimo da je sve relativno, boriću se nuklearnim žarom i svim nedozvoljenim sredstvima za ideju da su pesme koje sam pisao kao mlad tikvan ravne bilo kojim na svetu i zaslužuje bar istu pažnju i društveni ugled kao i Rupi Kaur. )
Vratimo se prvom stavu, a evo razloga.
Walt Whitman prvi put izdaje zbirku Leaves of Grass (biće i drugih, dopunjenih izdanja).
Tennyson objavljuje jedan od svojih najboljih radova, monodramu u stihu Maud (u kolekciji sa drugim pesmama).
I, meni najdraže od svega, izlazi Browningova Men and Women, zbirka od oko pedeset monologa u stihu, vrlo različitih po dužini i senzibilitetu, sa mnogobrojnim poetskim i dramskim Maunt Everestima i mojim subjektivnim favoritima.
Victor Hugo je samo malo zakasnio sa svojom zbirkom Les Contemplations, inače bi godina bila neprevaziđena i u širim okvirima.
Elem, Browningov Andrea del Sarto kaže:
quote:
In this world, who can do a thing, will not;
And who would do it, cannot, I perceive:
Potpuno u suprotnosti sa savremenom korporativnom ili bilo kakvom politikom, ali u određenim okvirima vrlo tačno.
Ili čuvena izjava koja bolje objašnjava "ljudsko stanje" od svih raspoloživih milijardi modernističkih pesničkih (samo)izraza i gracioznih treperenja magičnih slogova:
quote:
Ah, but a man's reach should exceed his grasp,
Or what's a heaven for?
Treba imati u vidu da Browning nikada ne izriče svoja mišljenja ili stavove, već je sve u službi jednog lika, jedne perspektive, jednog glasa, koji generalno nije njegov lično... ali možda sadrži neki njegov deo?
Oscar Wilde je za njega rekao da nije veliki pesnik, ali da je najveći dramatičar posle Šekspira. Što se mene tiče, značenje poezije je šire od onog što je Wilde, kao esteta "dekadentnog" doba (u umetnosti, u najmanju ruku) hteo ili želeo da prihvati.
Za mene je Browning jači pesnik od mnogih kod nas poznatih imena iz kasnije francuske ili nemačke tradicije, ali on je daleko čudniji pesnik, i slabo prevođen i poznat kod nas. Ovo prvo znači: više mogu da naučim od njega. Španska i portugalska tradicija ga dobro poznaju. Treba čuti šta Borhes priča o Browningu, što ću pokušati da predstavim ovde u budućnosti. Ni Pessoa ne bi bio moguć bez njega.
"I am not interested in art, but in obstacles to art." Iako ovo nije Browning zaista izustio ili napisao, pripisali su mu u savremenoj akademskoj mitologiji kao fiktivni moto ili putokaz za studente i čitaoce. |
| naker |
Posted - 26/05/2025 : 23:09:42
Polako se probijam kroz mračne misli Pavezea iz njegovog Dnevnika, pa evo dve njegove umotvorine o poeziji:
"Činjenica da su francuska dekadentna poezija, a prema tome i evropska poezija, nastale po uticajem vekovnog iskustva engleskog song-a, a posebno Poa, i da se temelje na tom iskustvu, ne dokazuje li da je, dobrim delom, sklonosti tih poezija prema zvučnim efektima i traganju za prevashodno magičnom vrednošću reči posledica dolaženja u dodir s jednom stranom poezijom, uvek samo upola shvaćenom, i prema tome, prvenstveno proosećanom kao znak i kao čarobna sugestija tajanstvenih slogova?"
"Žene se sasvim iskreno, iz dubine svoga bića, ne zanimaju za poeziju. Po tome su slične poslovnim ljudima - žene su po svemu slične poslovnim ljudima. Međutim, izgleda da ih poezija ipak zanima - u mladosti - iz neobično prefinjenih razloga: poezija se rađa u dionizijskom zanosu, a dionizijski zanos je osnov celokupne ženske stvarnosti. Iz toga proizilazi da u svom neiskustvu i svojoj površnosti žene zamenjuju poetska osećanja za prava delatna i životna, koja će ih obuzdati kasnije, kad se suoče sa životom." |
| ridiculus |
Posted - 24/04/2025 : 11:20:33
Terminologija
Englezi nemaju reč za "stih" osim line, ali ta ima daleko širi opseg značenja od naše vrlo precizne reči. Ali zato za naše "u stihovima" oni kažu verse. Ta reč označava ritmičku strukturu neke jezičke tvorevine, i suprotna je od prose. U vrlo bukvalnom smislu, nije poezija ono suprotno od proze (iako je nekad bilo tako), jer se "poezija" odnosi na nebukvalnu upotrebu jezika - stilske figure, zovu to kod nas u školi - koja može da se nađe i u prozi. Suprotno od proze su "stihovi", verse.
Za grupu stihova koji čine misaonu celinu mi kažemo "strofa", dok Englezi više koriste italijansku reč stanza, što znači "soba".
Mnogi izrazi u prozodiji (nauci o ritmu reči i izgovora) i versifikaciji (o stihovima) su uzete iz starogrčkog, iako su tamo često upotrebljavane u nešto drugačijem kontekstu. Takvi su termini za poetske stope, ritmičke jedinice stihova: jamb, trohej, daktil, anapest.
Zašto je forma važna?
Naravno, bez sočne ili duboke sadržine ona je obična vežba; može se napraviti kuvarski recept u stihovima.
Ali daje skelet određenim mislima, a skelet je osnova lepote. To znamo iz svakodnevnog života - ne divimo se protoplazmi, uz odavanje pošte nekolicini izuzetaka, i među "nama" a i među protoplazmom. Poezija je nastala u oralnom obliku, i tome i dalje služi, uprkos pronalasku štampe, "modernizma", računara, veštačke inteligencije... Hoću da kažem, još uvek je bitnije kako zvuči nego kako izgleda u dve dimenzije. I daleko, silno, i neuporedivo je lakša za pamćenje kada ima jasnu strukturu. I, dodatno, rimu - iako nju starogrčka poezija nije koristila, a Homer je prenošen usmeno, pa vi vidite.
Dante i Milton su dva velika pesnika vrlo slična po tonu i, iz naše perspektive, po temi, ali po formi koju su upotrebili u svojim najvećim delima, vrlo su različiti, i onaj ko ih čita u originalu stiče vrlo različite dojmove.
Jedno poređenje
Engleski ima daleko više kratkih reči i, stoga, homonima, nego srpski (ili hrvatski), i to ga čini pogodnijim za kraće stihove. Hrvatski je u ovom smislu još dalji od srpskog zbog dodatog -ij-, što produžava većinu reči, iako je u nekim oblastima zadržao više slovenskog duha, kao u nazivima meseci. Srpska narodna poezija se najlepše oseća u desetercu (10 slogova po stihu), i, ako su Englezi najviše koristili pentametar (što je isto), njihove (i škotske) balade su među najlepšim anonimnim pesmama njihovog jezika. A balada ima strofu 8+6+8+6 (u slogovima) ili neku sličnu varijaciju.
Na primer, rust/rest/wrist/roast, jednosložne su reči koje se razlikuju samo u vokalu. Uzeo sam nasumičan primer, i ne najlakši (sa -st na kraju), jer je u pitanju pravilo, a ne izuzetak, kao što bi bio kod nas. Upravo je sažetost udružena sa naglaskom ono što daje poetski autoritet germanskim jezicima. Da, čak i nemačkom.
I wish I were where Helen lies!
Night and day on me she cries;
O, that I were where Helen lies,
On fair Kirconnell Lea. |
| ridiculus |
Posted - 25/02/2025 : 09:57:28
Uz humorističku prozu koju trenutno čitam se uklapa humoristička poezija, i evo malo Williama Schwencka Gilberta. Onaj ko običava da gleda istorijske filmove je verovatno čuo za dvojac Gilbert & Sullivan, majstore komične opere u Britaniji krajem XIX veka. Isti Gilbert, u toj saradnji zadužen za reči.
If you're anxious to shine in the high aesthetic line as a man of culture rare,
You must get up all the germs of the transcendental terms, and plant them everywhere.
You must lie upon the daisies and discourse in novel phrases of your complicated state of mind,
The meaning doesn't matter if it's only idle chatter of a transcendental kind.
[iz opere Patience] |
| ridiculus |
Posted - 19/10/2024 : 20:55:07
Čuli ste za izraz "the Queen of air and darkness"?
Evo odakle je to, izgleda:
Her strong enchantments failing,
Her towers of fear in wreck,
Her limbecks dried of poisons
And the knife at her neck,
The Queen of air and darkness
Begins to shrill and cry,
'O young man, O my slayer,
To-morrow you shall die.'
O Queen of air and darkness,
I think 'tis truth you say,
And I shall die to-morrow;
But you will die to-day.
A.E.Housman, Last Poems, #3
Housman je jedan od najboljih pesnika na engleskom na prelazu vekova, XIX u XX. Pesme su mu kratke, romantičarske, i ne posebno teške za razumevanje.
|
| ridiculus |
Posted - 10/10/2024 : 11:11:06
Slučajno sam ovih dana na TV-u naleteo na Vladiku Grigorija (Oko, na RTS 1, o Dučiću) kako kaže da je pesnik onaj kome Bog i anđeli govore. To me podsetilo na Ruskinovu izjavu koja mi se više dopada, a to je da je pesnik onaj kome stvari govore.
Pročitah, takođe pre neki dan, Sakijevu priču The Recessional. Pominjem je ovde jer sadrži najbolji primer loše poezije koju sam video - potpuno u funkciji priče, naravno. (Jel moguće da nemamo temu za kratke priče? Uuuu, kakav propust, čak prestup!) Drugi pisci, kada hoće da prikažu efekte loše poezije (kao Daglas Adams), ostavljaju našoj mašti da popuni prostor, a, i ako daju primere, ovi su više bezoblični nego bolni. Saki vešto satire čitaoca, dok verovatno satiriše (neke) pesnike. Plus Loona Bimberton, jelte. |
| ridiculus |
Posted - 09/09/2024 : 09:10:10
quote:
Originally posted by Shaner
Nisam nikad čitao Hugoa iako je, naravno, "oduvijek" u planu, ali sad si me privukao s tim opisom Pariza. U kojoj se glavi to nalazi?
Ne znam napamet, nemam knjigu kod sebe. Blizu je početka. Ali to je opis geometrije Pariza u XV veku, ulica po ulica, most po most, dok čitalac ne dobije kompletnu predstavu u glavi, u vreme kada film i njegov jezik nisu postojali.
Ima i poglavlje koje je celo posvećeno opisu naslovne katedrale. |
| Shaner |
Posted - 08/09/2024 : 22:48:36
Nisam nikad čitao Hugoa iako je, naravno, "oduvijek" u planu, ali sad si me privukao s tim opisom Pariza. U kojoj se glavi to nalazi?
A da bar dijelom ostanem pri temi, ovaj citat iz Boga je odličan!
|
| ridiculus |
Posted - 08/09/2024 : 18:40:51
Ako pričamo o ženama, njih su (odabrani) muškarci opisivali najlepše!
(Eto još jedne izjave bačene kao žrtva gnevu potencijalne moderne publike! )
A ozbiljno, Hugo ima dara za groteskno kao retko ko: grbavi Kvazimodo iz Bogorodičine crkve; sama crkva kao delo gotske arhitekture; borba sa džinovskom hobotnicom u Rabatnicima sa mora; nakaza iz Čoveka koji se smeje, čija je filmska verzija inspirisala Betmenovog Džokera.
Jer gde je lepo, tu je i ružno; Hugoova interesovanja se kreću u ravni čiji su to ekstremi. Sve pomenuto je proza, ali ima toga i u njegovoj poeziji, kao što pokazuje gornji odlomak iz Boga; samo je forma drugačija, a jezik i slikovitost su slični, i više pod kontrolom.
Osim toga, ja u njemu vidim i Umberta Eca; istorija i misterije, drugi jezici i tajna znanja, alhemija i gnosis.
Mana mu je haotičnost i slaba koherentnost celine koja iz prve proizilazi, ali ne može se sve imati. U Bogorodičinoj crkvi ima jedna glava u kojoj se opisuje Pariz, i to je verovatno najbolji i najslikovitiji književni opis tog grada ikad, ali ko se zagrejao za zaplet, dođe mu ko rampa spuštena pred vama dok ste jurili kolima u punoj brzini. |
| lwood |
Posted - 08/09/2024 : 18:01:53
Ako ti je do toga onda čitaj Anais Nin |
| ridiculus |
Posted - 08/09/2024 : 17:23:59
@lwood & ostali
Retko ko je sa strašću kao Hugo opisivao žene, ne može to biti loše!
A i njegove fantazmagorije su fascinantne:
quote:
And I could see a strange figure appearing:
A creature strewn with mouths and wings and eyes,
Alive, vast, almost gloomy, almost radiant.
Dieu
Ali, nažalost, za puni efekat treba vladati francuskim.
|
| ridiculus |
Posted - 08/09/2024 : 17:17:12
quote:
Originally posted by Shaner
quote:
Originally posted by ridiculus
Ali prvo da izreknem stav koji će se nekima učiniti čudnim, a nekolicini, bogami, i bogohulnim.
Kome točno? Bojim se da ovdje nema nikoga sem nas dvojice.
Pošteno! I da dodam da smo ovde retko i nas dvojica!
Zato je prvobitno značenje bilo: potencijalno, za one koji bi mogli da pročitaju, pa da im se tako učini. |
| lwood |
Posted - 08/09/2024 : 16:25:31
Pratin i ja,al sta se mene tice gadi koga god te volja.
Hugo i Balzac mi nisu bili nesto kad san ih cita.
Baudelaire je ok.
Ostalo mi glavi ona "Litanije Satani."
Nesto;
O ti najljepsi andjele ,sudbina te izda.. |
| Shaner |
Posted - 08/09/2024 : 16:04:42
quote:
Originally posted by ridiculus
Ali prvo da izreknem stav koji će se nekima učiniti čudnim, a nekolicini, bogami, i bogohulnim.
Kome točno? Bojim se da ovdje nema nikoga sem nas dvojice.
|
| ridiculus |
Posted - 08/09/2024 : 13:04:03
Vreme je da se pozabavimo malo drugim jezicima.
Ali prvo da izreknem stav koji će se nekima učiniti čudnim, a nekolicini, bogami, i bogohulnim.
Kao što što se tvrdi da je nemački jezik najidealniji za filozofiju, tako ja tvrdim da je engleski, od modernih evropskih jezika, najidealniji za poeziju. Kasniji razvoj i svetska dominacija engleskog mogu biti, u tom smislu, čista slučajnost, i imaju veze sa ekonomijom, a ne poezijom. A možda su te dve strane povezane najprisnijim vezama? Mongoli, kada su osvojili Aziju, nisu nametnuli svoj jezik, već su lokalne kulture ostale uglavnom netaknute. Svejedno, razmišljanja me nikad nisu vodila u tom smeru, i to bi bio predmet nekog drugog eseja. Ono što je bitno za nas ovde je ne današnja geopolitička situacija, već duboka i bogata pesnička tradicija, kakvu nema nijedna evropska nacija.
Mnogi smatraju da je italijanski jezik najmelodičniji, i tu se slažem. On ima odliku koja se zove melizma. Svaki vokal se izgovara jasno, i može se produžavati po volji, samim tim i slog. To čini italijanski savršenim jezikom za pevanje. Iako njihova poezija ima jaku zaleđinu, to se uglavnom svodi na srednji vek i renesansu. Ona nam ne nudi ništa slično olujnim turbulencijama koje u poslednjih 250 godina postoje u engleskim, francuskim, i nemačkim ekvivalentima.
Engleska se po ritmu i metru znatno razlikuje od italijanske. Najbitnija je razlika ova: u engleskom jeziku, pa time i pesništvu, samo pojedini slogovi su naglašeni. Neki se izgovaraju jače, drugi slabije (i manje jasno), i to daje određenu vrstu udara i varijacije u govoru.
Ali stoj?! Zar najsavršenija poezija, sjajna kao nebo, moćna kao zemlja, i tužna kao život, nije naša, domaća? Srpska? Hrvatska? Eventualno ruska? Ne, to je samo navika. Ne znam. Možda. Drugom prilikom. Budite zdravo!
Dođosmo tako do onoga o čemu sam želeo da pričam: do pesništva na francuskom jeziku. Ono je prilično hermetično za ostatak sveta, jer se bazira na pravilima i pulsevima francuskog govornog jezika, koja su specifična. Pre Šarla Bodlera niko nije bio postigao veći međunarodni uspeh ili slavu, a tu već pričamo o sredini XIX veka.
Francuzi i Englezi su tradicionalni neprijatelji u mnogo čemu, pa tako i u kulturi. Ali, dok Francuzi ne samo da mogu da pariraju u mnogim oblastima života i umetnosti - gledano istorijski - već su u mnogima i nadmoćni, poezija nije njihov adut. Oni nemaju ništa slično Čoseru i Šekspiru i Spenseru i Miltonu i Poupu, pa čak ni talas romantizma nije bio istovetno jak kod njih. A kao što reče Harold Bloom, boriti se za književni prostor sa Miltonom, i boriti se sa (filozofom) Dekartom ili (književnim kritičarom) Boaloom, nisu jednaki poduhvati.
Ali francuski pesnik od koga počinje pravi poetski talas u Francuskoj, i, po nekima, najveći od svih na tom jeziku, je Viktor Igo (Hugo). Kod nas poznat pre svega po prozi, bio je pravi demijurg. Ali pre svega je bio pesnik. Njegov opus prevazilazi naše pojmove o ogromnosti. Oprobao se u svakoj formi, i svakom žanru, i čak se bavio i slikanjem. Francuzi su inače poznati po kolosalnom odlivu reči na papiru - takav je bio Balzak, takav je bio Dima Stariji (iako uz čitavu fabriku pisaca pod sobom), takav je bio Prust, ali Igo ih sve nadmašuje.
Iz Igoa, kao njegova antiteza (što bi rekao Hegel), nastaje Šarl Bodler. Pol Valeri ima lep esej o tome, i o odnosu ove dvojice, gde se kaže (u prevodu na engleski):
quote:
It is evident that Baudelaire sought to do what Victor Hugo had not done; that he refrained from all the effects in which Victor Hugo was invincible; that he returned to a prosody less free and scrupulously removed from prose; that he pursued and almost always captured the production of unbroken charm, the inappreciable and quasi-transcendent quality of certain poems — but a quality seldom encountered, and rarely in its pure state, in the immense work of Victor Hugo.
A jedna stvar u kojoj je Igo bio nepobediv je sposobnost gomilanja slika, upečatljivih, nezaboravnih vizuelnih scena i simbola, sve dok ta neiscrpna struja ne odnose čitaoca ili slušaoca i ne potopi ga pod onim što engleska pesnička kritika zove sublime. To se vidi i u prozi. Samo pogledajte glavu koja je pri početku Jadnika, i zove se Talas i senka.
Bodler je često pisao protiv njega i njegovog uticaja, ali se istovremeno i dopisivao s njim, pa ovo prvo ne treba uzeti kao što površno izgleda. Osim toga, Bodler nije doživeo ni 50-tu; njegove kritike Igoa ("radnik koji je korektan, ali ne i kreativan") iz 1845. i 1846. se odnose na ranu Igoovu poeziju, koju čak i ne poznajem. A ovaj je pisao sve do smrti, 1885, a neka bitna dela su čak bila objavljena tek posthumno.
Pomenuo sam "talas romantizma". Igo je bio glavni talas romantizma u Francuskoj. Opteretio nas je vizijama; doticao je građu od koje se sastoje mitovi. U tom smislu, njegov prethodnik je Vilijam Blejk (Blake), iako ga nije čitao. Pisao je sve, od oda i balada, preko političkih satira i elegija, do religioznih epova. Posebna preporuka je za zbirku pesama Les Contemplations (1856), koju je napisao u izgnanstvu na ostrvima između Francuske i Engleske. Primer epike je Dieu (1891), objavljen posle pesnikove smrti (kod nas objavljen u izdanju Paideie kao Bog).
Možemo napraviti ovakav neobavezujući niz (u smislu da ne pokušavam da budem temeljan i potpun):
- Victor Hugo
- Gerard de Nerval
- Theophile Gautier
- Charles Baudelaire
- Etienne Mallarme
- Paul Verlaine
- Arthur Rimbaud
- Guillaume Apollinaire
- Paul Valery
Ovo nisu moji lični predlozi - neke od ovih pesnika sam čitao poslednji put u srednjoj škole, a druge nisam nikada - već pesnici koji se često pominju u konverzacijama na tu temu. Za mene su Igo, Nerval (najbliži ludilu), Bodler, i Valeri za sada dovoljni. |
| ridiculus |
Posted - 17/06/2024 : 16:35:50
I am two fools, I know,
For loving, and for saying so
In whining poetry;
John Donne, The Triple Fool
Richard Burton Reads the Poetry of John Donne je sjajan primer čitanja poezije - onoga što je M.H.Abrams nazvao četvrtom dimenzijom pesme, a to je "oralna aktivnost". Ne mogu da odredim najboljeg izvođača u toj oblasti, ali Burton svako spada u sam vrh.
"A fool for loving" je danas uobičajeni deo pesničke ispovesti, ali ovaj drugi deo, "for saying so...", nije. Koliko bi pesnika ili pevača reklo tako nešto? Koliko bi njih imalo samokritičnost za to?
Skoro da bi se moglo reći da je Donne bio dvojica pesnika - jedan ljubavni, u svojim mlađim danima, i drugi duhovni, kasnije u životu. Svakako je bio jedan od najboljih propovednika na engleskom jeziku. Čovek nije ostrvo, kaže Donne u jednoj čuvenoj propovedi, i svi smo povezani, deo iste celine. "Zato ne šalji po vesti za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom." Metallica je uzela For whom the bell tolls od Hemingwaya, kako kažu, ali je ovaj uzeo izraz od Donne-a.
Ali Donneova ljubavna poezija je ono što čitam i slušam ovih dana, a on je svakako bio jedan od najvećih i u tom žanru. |
|
|
