| T O P I C R E V I E W |
| ridiculus |
Posted - 19/09/2025 : 21:48:39
Iliti naše književne studije. Naše, u smislu "ovde, na forumu", bez relacije sa domaćim studijama na univerzitetima.
Neka ovo bude topik za razmišljanja o književnosti.
Dok širom sveta književne studije nestaju (o tome drugi put, uz dokaze jače od moje reči), ljudi takođe postaju sve gluplji u javnim raspravama. Neki to više vezuju za nedostatak ne samo navike već i sposobnosti čitanja nego za nedostatak odgovarajućih studija (koje imaju važnost za mali broj ljudi). Otom potom.
Evo šta me je direktno navelo na pokretanje teme:
quote:
Realizam u književnosti nastao je sredinom 19. veka, istovremeno sa slikarstvom, kao reakcija na romantizam. Cilj književnog realizma bio je da verno i objektivno prikaže društvo, obične ljude i njihove svakodnevne probleme. Pisci su razvijali psihološke portrete likova, verodostojne dijaloge i detaljne opise okoline, time uvlačeći čitaoca u stvarnost koja im je bila bliska i prepoznatljiva. Pisci nisu bežali od problema svog vremena, od siromaštva, nejednakosti, birokratije, korupcije i moralnih dilema. Umesto heroja i mitoloških figura, u centru književnih dela su obični ljudi, i to trgovci, činovnici, seljaci, radnici. Dela često imaju kritički ton jer pokušavaju da ukažu na nepravde i slabosti društvenih struktura.
Najpoznatiji svetski realisti su Onore de Balzak u Francuskoj, koji je u ciklusu romana „Ljudska komedija“ prikazao celokupno francusko društvo svog vremena.
Čarls Dikens u Engleskoj, čija dela poput „Olivera Tvista“ i „Velikih očekivanja“ opisuju teške uslove života dece i radnika.
Ii ruski pisci Fjodor Dostojevski („Zločin i kazna“, „Braća Karamazovi“) i Lav Tolstoj („Rat i mir“, „Ana Karenjina“), koji su obogatili književnost dubokom psihološkom analizom i moralnim dilemama likova. Njihova dela se i danas čitaju kao univerzalna svedočanstva o ljudskoj prirodi.
U hrvatskoj književnosti ističe se Avgust Šenoa („Zlatarovo zlato“, „Prosjak Luka“), koji je kombinovao realizam sa istorijskim motivima.
U srpskoj književnosti značajan je Laza Lazarević sa svojim psihološkim pričama („Sve će to narod pozlatiti“).
Elementi realizma mogu naći kod Ive Andrića („Travnička hronika“).
Ovo je sa književnog foruma Krstarice. Nije teško pronaći da je u većem delu (ako ne i u celini), ovo odgovor koji daje glupava (veštačka) inteligencija na pitanje "Šta je realizam?"
Na stranu šta mislim o upotrebi te alatke u ove svrhe (obično sve najgore, ali ne poričem da je korist moguća, uz pametan pristup) - laserski se sužavamo na pitanje: da li je to tačno?
Tako sam i ja učio u školi, u (marksisitičkoj) teoriji književnosti. Tako kaže mozak interneta. Tako misle mnogi profesori. Šta onda tu ima nejasno? Sad dolazi Mali Đokica, ili, još bolje, Kiza Paraliza, i kaže, ne baš prijatnim tonom: Kažeš suprotno, a? A što onda svi oni ljudi misle onako, a?
Ali, kao što Mis Marple kaže u jednoj epizodi istoimene serije o savršeno isplaniranim i skoro isto tako savršeno izvedenim zločinima, njen uspeh se zasniva na neverovanju u ono što drugi kažu. (I to je najbolja rečenica IKAD vezana za opus Agate Kristi, iako ne znam da li je uopšte iz njene priče ili je dodata u blesku scenarističke inspiracije.)
Posle nekoliko godina čitanja književnih dela o kojima se ovde radi, i o njima, sve sam udaljeniji od citiranog stava.
Prva stvar je, realizam u rečenom smislu nije i ne može biti suprotnost ili reakcija na romantizam. Izgleda da se ljudi uporno ne mogu dogovoriti šta je taj stariji "pravac" i koje su njegove karakteristike. Realizam bi mogao da se posmatra kao reakcija na medijevalizam, ali to je drugačija pojava od daleko šireg značenja romantizma.
Detaljni opisi okoline? Romantizam. Kako drugačije? Neka mi neko (ko nije glupa inteligencija) objasni kako može priroda da se opiše "objektivno", a da to bude poetično?
Romantizam u samim svojim počecima ima tu tenziju između realnog i idealnog. Wordsworth, najuticajniji od svih, ima tačno te odlike koje se pripisuju "realizmu": povratak običnom čoveku, običan jezik (koliko to može u poeziji), detaljni opisi okoline...
Blake je ludilo simbolike i mitologije, ali i on ima trenutaka jasne kritike i prikaza realnog života. Vrlo moćnih trenutaka. Shelley takođe, iako na drugi način.
John Clare, "izgubljeni" pesnik romantizma, piše o običnim stvarima, i malim radostima prirode, i velikim radostima samog sebe.
Čitajući Dickensa intenzivno, shvatio sam da je on dete romantizma. Najčudnije dete, možda, ali njegova specifičnost je u čudnoj retorici, i čudnim perspektivama, koje proizlaze iz imaginacije, a ne "potpuno objektivnog" zapažanja života. Njegovi idoli su Šekspir i Hiljadu i jedna noć, koji su, gle čuda, idoli romantizma. To što je on uspeo da pokrene društvene reforme je pojava koju marksisti nisu znali kako drugačije da objasne, i tako su ga stavili u "realizam".
Slično važi za Victora Hugoa.
Ernst Curtius (koga sada čitam, pa moram da ga često pominjem  ) ima stav da književnost ne prati model istorije (vizuelnih) umetnosti, i da je primena termina iz te druge oblasti (renesansa, gotika, barok, klasicizam, impresionizam, itd) u najmanju ruku upitna, a verovatno i sasvim pogrešna. |
| 1 L A T E S T R E P L I E S (Newest First) |
| ridiculus |
Posted - 20/09/2025 : 10:34:11
Pretpostavljam da termin "realizam" može biti koristan do neke granice, ali neka hoda bez štaka ko može!
Možemo pričati o razlici između poezije i proze, ali to je sasvim drugačija podela. Upitna odrednica realizma kao da tu povlači crtu.
Italijani, Englezi, i Španci imaju dve reči za pojmove gde mi ne pravimo razliku. Romance i novel, ili romanzo i novella, kod nas su ista stvar, roman. Romansa u tom značenju po definiciji ne naginje realizmu kako je gore opisan. A mnogi autori su pisali upravo to: Dickens, Hardy, sestre Bronte, Hawthorne, Walter Scott... |
|
|
