Da bi iz Bosne, od tamošnjeg PIO Fonda, primio refundaciju za troškove sahrane svoje majke, Petar Luković je morao da otvori devizni račun. Budući da je majka porodičnu penziju primala preko Findomestic banke, Luković je – vođen potpuno pogrešnom logikom – krenuo upravo u tu banku da obavi jednostavan zadatak. Dan: Ponedeljak. Mesto: Beograd. Ulica: Njegoševa. Banka: Findomestic. Vreme: Devet ujutru. Prisutni: Čuvar, Službenice (komada 3), Petar Luković.
- Dobro jutro. - Dobro jutro. Izvolite. - Hoću da otvorim devizni račun. Koliko će to trajati? - Bogami, jedno dvadesetak minuta. Moramo da uradimo Profilaciju. - Šta da uradite – pitam, uveren da sam nešto pogrešno čuo. - Da popunimo upitnik. - Da popunimo – slažem se, krenem za službenicom iza nekog staklenog šaltera, sednem, pripremim ličnu kartu, možemo da krenemo. - Ime i prezime? - Piše u ličnoj karti – pokazujem joj prstom da istu drži u ruci. - Adresa? - Piše sve tu, gospođice: ulica, broj. - Aha. Vidim. Ima li sprat. - Ima, dvanaesti. - Broj stana?
Kažem joj broj stana i vidim da ovaj razgovor teče u neželjenom pravcu po službenike banke. - Jeste li vi vlasnik stana? - Stanite, bre – kažem. – Kakve veze ima jesam ili ja vlasnik stana ili nisam i koji je broj stana. Ne zalažem stan banci, hoću da otvorim devizni račun. - Gospodine... - Gospodin će da popizdi ako ga i dalje pitate gluposti – pokušavam da upozorim osoblje. - Znači, vi ste vlasnik stana? - Jesam vlasnik stana – odgovoram precizno, osećajući da mi živci plešu sve brže. - Koliko dugo živite u tom stanu? - Od 1903. - Molim? - Možete da molite koliko god hoćete, ali ću da vas pitam. Šta banku zabole kurac od kad ja živim u svom stanu? Pa nisam ja za taj stan digao kredit od vaše banke da je to interesuje! Kakve veze s otvaranjem deviznog računa ima pitanje otkad živim u svom stanu? - Izvinite, to je upitnik koji moramo da popunimo. Novi vlasnik banke Findomestic je banka BNP Paribas, a oni zahtevaju da... - Od 1971. - Ne razumem. - Živim u tom stanu od 1971. Hoćete li i datum useljenja? Datum kad sam prvi put promenio prozore? Dan kad sam kupio prve roletne? - Ne treba. Šta je povod za otvaranje deviznog računa?
Gledam službenicu i razmišljam da je udarim. Ili da slomim kompjuter. Ili da stolicom gađam čuvara. Ili da sve oteram u pičku lepu materinu. - Ako sam dobro razumeo – gledam službenicu koja se već smanjila – vi me pitate zašto hoću da otvorim devizni račun u vašoj banci? - Morate da mi kažete povod. U upitniku piše da... - Svečano me zabole šta piše u Upitniku. A ako već hoćete da znate, ovo govno od računa otvaram da bih iz Bosne primio refundaciju za sahranu moje majke. - Izvinite. - I samo da dodam. Čim primim taj novac, gasim račun. - Ali, gospodine, mi dajemo vrlo povoljne uslove... – i kad me je pogledala, stala je. Ali, ohrabrena činjenicom da još sedim, nastavila je: - Jeste li ikad u našoj banci imali otvoreni račun? - Hvala kurcu, nisam. - Molim!? - Kažem, hvala svevišnjem da nikad s vašom jebanom bankom ništa nisam imao.
Iza mojih leđa, stiže pomoć službenici. – Gospodine, znam da ste nervozni, ali Upitnik je takav, mi tu ništa ne možemo. - Možete, naravno, svašta da učinite. Pre svega da poručite onima koji su sastavljali Upitnik da su idioti. Recimo. - Možemo li dalje – ubacuje se prva službenica. - Školska sprema? - Vi to mene zajebavate? Da vas podsetim, gospođice: došao sam da otvorim devizni račun. Šta je ovo? Razgovor za posao? Priča o mojim kvalifikacijama? Da li sam timski igrač? Da li sam dobar za saradnju? Odmah da vam kažem da mrzim saradnju. - Upitnik zahteva da... - Visoka stručna sprema. Treba li vam datum kad sam diplomirao? Naslov mog diplomskog rada? Ime profesora i ostalih članova Komisije? - Ne treba. - Šta je sledeće? Za koji tim navijam u Bundesligi? - Sledeće pitanje u Upitniku je pitanje o vašem bračnom stanju. - Supruga mi je umrla prošle godine. - Znači: udovac. - Udovac. - Imate li dece? - Da li je uslov za dobijanje deviznog računa ako odgovorim sa „da“? - Gospodine... - Pa, šta vas briga imam li dece, ko su mi roditelji, koji mi je broj stana, jeste li vi pri svesti? - Ali, Upitnik... - Serem se, bre, na Upitnik i na novog i starog vlasnika banke, da li vam je jasno? - Ali, ako ne popunimo jedno polje, nećemo moći da zaključimo Profilaciju. - Smirio sam se, u redu je – lažem službenicu. Shoot! - Ne razumem. - Pitajte samo. Shoot! - Koliko osoba živi u vašem stanu? - Živim ja. - Znači, jedna osoba. - Ponekad su i dve. Kad se raspolutim na dvostruku ličnost, jednu koja ima devizni račun i drugu koja nema. - Broj telefona? - Mobilni ili fiksni? - I mobilni i fiksni. - Evo – diktiram joj brojeve direktno u Upitnik. - A telefon na poslu? - Ne znam. - Ne znate telefon na poslu? - Ne znam, niko me ne zove na fiksni broj. - Ali, Upitnik kaže da... - U redu je. Recimo, 30012345. - Ovo ste sad izmislili. - Jesam, da zadovoljimo Upitnik. - Moramo da imamo vaš broj s posla.
Tražim po torbi svoju vizit-kartu; čitam joj broj telefona koji ne radi, isključen zbog neplaćanja još u aprilu.
- Je l sad sve u redu – pitam. - Šta ste po profesiji? - Novinar. - Gde radite? - Na internet portalu e-novine. - Niste me razumeli, kako se zove firma. - Firma se zove e-novine. - Kako se to piše? - Lepo. Ukucate slovo „e“, potom srednju crtu, onda reč „novine“. - Je li to društvena ili privatna firma?
Zgrabim iz njenih ruku onu svoju ličnu kartu, gurnem stolicu, vratim ličnu kartu u novčanik, pogledam koliko je sati: 09:18.
- Ako je privatna firma, morate da kažete koji je to oblik vlasništva. - Oblik vlasništva je takav da vas sve oteram u pičku lepu materinu – ustajem i pakujem novčanik u torbu. – Usput, poserem vam se na banku, na direktore, vlasnike i sva ostala govna koja su smislila Upitnik. I jebem mater onom koji je smislio ova pitanja. Jesam li bio dovoljno jasan ili hoćete još neka objašnjenja?
U banci tišina. Tri klijenta paralizovano stoje. Službenica se drži za srce. Čuvar s pištoljem zanemeo. Iz sve snage lupam vratima i izlazim na ulicu.
Deset minuta kasnije u Komercijalnoj banci na Crvenom krstu otvaram devizni račun. Čitava operacija, bez Upitnika, trajala je tri minuta.
* Tekst originalno objavljen na e-novinama 2011. godine