quote:

---

Originally posted by kreŠa

Jeste naslovna jedna od boljih.
Djole to radi namerno da bismo ocekivali uzasnu pricu.A onda kad procitamo tu pricu,koja je ustvari solidna,mislicemo da je odlicna

---

quote:

---

Naslednici Sklavija

"Kako se samo usudio?!"

To je prva, ali ne nužno i ispravna reakcija koju su mnogi imali kada su culi da ce Mikele Masijero, relativno novi scenarista Dilan Doga, raditi nastavak Sklavijeve Zone sumraka. Masijero se usudio, i to je to. Nema svetih krava, DD serijal i dalje traje, sve teme i motivi su fair game. Pitanje je samo da li je novi scenarista imao nešto vredno da kaže ovim nastavkom.

Sama Zona sumraka je pak poseban slucaj. Dok prvi deo i nije toliko neraskidivo vezan sa suštinom Dilana kao lika i kao simbola, drugi to svakako jeste. U prvom delu, Sklavi nam prica da besmrtnost nije nužno dar, i da je ništavilo ponekad bolje od neinspirativnog, jednolicnog života – rani pokušaj pripovedanja "užasa svakodnevice" koje ce kasnije dovesti do savršenstva. "Povratak u Zonu sumraka" je vec složenija prica. Ubacivanje Ksabarasa, Morgane/Opal, Galije i konacno, i mesmerizacija samog Dilana vezani su za sudbinu serijala. Dilan postaje živi mrtvac, u nekoj vrsti paralelnog univerzuma koji leži kraj crne rupe, i prolazi kroz prakticno istovetne situacije svaki dan. Što podseca na situaciju u kojoj se našao i sam DD serijal – svakog meseca, novi monstrum, nova devojka, nova epizoda, ali se ipak ništa ne menja, price su de fakto iste. Nezvanicni treci deo serijala, "Poslednji covek na Zemlji" podvlaci tu paralelu. Svet se navodno završava u martu 2001., što je tacno vreme kada se Sklavi povukao sa serijala, mada ne zauvek. Dilan je pak preživeo smak sveta, pošto je mesmerizovan, ali nastavlja da živi u Zoni sumraka, u limbu.

U takvom narativnom okruženju, može li Masijero, poznat po tome što je kod Mister Noa doveo do ukidanja serijala, da nam kaže nešto novo? Da li se uopšte potrudio da kaže nešto, ili je, eto, samo iskoristio marketinški momenat, i napravio besmisleni i nepotrebni nastavak?

"Naslednici Zone sumraka" je nepotrebna epizoda, oko toga ne može biti diskusije. Šta je trebalo da se kaže, Sklavi je vec rekao ranije. A da li je Masijero uopšte i pokušao nešto da doda, može se diskutovati.

Prica prati dva Dilana. Jedan je u nekoj verziji Invererija, mesmerizovan, živi jedan te isti dan kao inspektor lokalne policije, i ide na kontrole kod doktora Hiksa. Ali kontrole su sve cešce, i mesmerizovani pocinju da se pretvaraju u prah i pepeo. Drugi Dilan je, uslovno receno, onaj "naš", koji zbog nocnih mora o Zoni sumraka rešava da se vrati u Invereri, i nalazi da je seoce napušteno. Masijero manje ili više vešto izbegava problematicnije elemente ranijih epizoda, kao što su Ksabaras i Morgana, a koncentriše se... pa, to je problem – ne koncentriše se ni na šta konkretno do pred sam kraj epizode. "Naš" Dilan luta kroz prazan Invereri, podsecajuci se svega što se na odredenim mestima dešavalo ranije, i imamo utisak da je to Masijero i hteo – da podseti citaoca na ranije, ali i bolje epizode. Efekat je pak deja vu, da smo sve to vec videli, jer i jesmo. A mesmerizovani Dilan živi svoju rutinu, dok se ljudi oko njega pretvaraju u pepeo, i to je to.

Naravno, takva prica je zacinjena onim što Masijero smatra oniristickim sekvencama. Da deluju šuplje i izveštaceno ne treba naglašavati; pitanje je samo da li deluju tako zato što scenarista nije imao dovoljno umeca da se izrazi kako treba, ili zato što eto bezvoljno kopira Sklavija. Obe opcije su moguce, i zavisi od toga kako rešite da shvatite i prihvatite ovu epizodu. No, o tome kasnije.

Na kraju, Masijero se opredeljuje za smrt, kao i Sklavi u prvoj epizodi (ali ne i u drugoj!), izbegavajuci neprijatne dileme oko besmrtnosti kojima se recimo Paola Barbato bavi. Stanovnici Invererija nestaju jednom zauvek, biraju ništavilo umesto rutine, cak iako nisu direktno svesni tog izbora. I mesmerizovani Dilan se pretvara u prah, a "naš" se budi – sve je to valjda bio san, iako je Zona izmedu sna i jave, Sklavi je to vec ustanovio, pa se možda sve i dogodilo.

E sad, Sklavi je i sam rekao da Zona ne traje vecno. Pitanja oko mesmerizovanog i "našeg" Dilana nije bilo potrebno razrešavati – obojica postoje, u nekim razlicitim univerzumima, odnosno pricama, i otud i oscilacije, pojavljivanje i nestajanje i likova i mesta, prelaze iz jedne price u drugu. Ali Masijero je smatrao da nam objašnjenje treba, i ponudio nam je ideju da je mesmerizovani Dilan, odnosno jedan njegov deo, u stvari ostao u Invereriju, a veci deo Dilana se vratio u London. Ideja o dva Dilana nije nova; u "Nocnoj mori istraživaca", u nekoj vrsti sna, Dilan nailazi na svoj grob, na kome piše da je roden 1986., kada je izašao prvi broj serijala, i da je umro 1995., kada je izašao famozni broj 100. I Dilan koji vidi taj grob kaže: "Žao mi je zbog njega, ali ja sam i dalje živ". Dilana ima više, to smo shvatili. i nije bilo potrebno da nam Masijero to bukvalno i nacrta, prikazujuci nam jednog od njih. No, to smo vec rekli – nepotrebna epizoda. Šta god da je Masijero pokušao da nam kaže, to mu nije pošlo za rukom. Postavlja se pitanje – da li je uopšte nešto i pokušao da saopšti?

Možda.

Sve se svodi na Hiksov monolog pri kraju, kada objašnjava da je izabrao smrt za Invereri zato što je, eto, bilo potrebno da se prihvati da je "jedan ciklus završen zauvek". Ciklus? Ciklus cega? Da li to Masijero pokušava da nam kaže da je vreme kada je izašao "Povratak u Zonu sumrka" gotovo, i da to treba da prihvatimo? Epizoda se ipak zove "Naslednici Zone sumraka", i Dilan na kraju kaže da, iako Zona verovatno više ne postoji, ona nastavlja da živi u njemu. Proglašava li se to Masijero za naslednika Sklavija?

Opet, možda. Ništa u ranijim epizodama ovog scenariste nam ne pokazuje da ima takve ambicije. Navedena scena sa Hiksom bi mogla biti samo kilavo scenaristicko rešenje za objašnjavanje uvek problematicne ideje da su besmrtnici rešili da umru.

Da li je Masijero samo oportunista, ili je pride i ambiciozan, ostavljam vama na razmišljanje; dodao bih samo da se ovde lepo vidi koliko Monatari i Grasani, kao crtaci, kroz godine ne samo da nisu napredovali, nego su i nazadovali; i da je Stano, slucajno ili namerno, pogrešio na naslovnici – u celoj epizodi se uopšte ne pojavljuje famozna Galija (koju o toliko dugo nismo videli), vež Haronov jedrenjak. Ta „omaška“ je verovatno prodala više hiljada primeraka ove epizode, te cu izraziti zdravu dozu skepse da je slucajna.

U normalnim okolnostima, "Naslednici Zone sumraka" bila bi blago zanimljiv eksperiment, iako potpuno neuspeo. U godini kada se Sklavi vratio, a Barbatova radi jubilarac nazvan "Ksabaras/U ime oca", taj eksperiment je ’em neuspeo, 'em nepotreban. Ili, pravnicki receno, Masijero svakako nije u prvom naslednom redu ni Zone sumraka, ni Sklavija.

A vala ni u drugom.

---

quote:

---

Originally posted by Djole

Ne pišem zato što nemam kada - živim na staroj slavi. ;)

Mislim da imam medu nekim starim textovima kratke recenzije Poslednje karte i Preko praga pisane za blagopocivše "Djoletove preporuke", okacim ako ih nadem.

---

quote:

---

Dylan Dog #234: L'ultimo arcano, Paole Barbato i Nicole Marija, u kojoj tarot karte daju ljudima ostvarenje njihovih želja, uvek sa tragicnim posledicama, od Bonellija.

Kao što je La peste bio najgore od Barbatove, tako je L'ultimo arcane – najbolje. Svi elementi su opet tu: dobro i zlo, dekonstrukcija, izbor. Nema Xabarasa iza kulisa, i to je super, ali sve ostalo je tu. I sve ima savršenog smisla: od pocetka epizode koji nije i pocetak price, preko žalosnih, mucnih i cinicno ispripovedanih sudbina ljudi koji su mislili da ce im se ostvariti želje, pa do samog Dylanovog izbora i kraja epizode koji nije i kraj price – Barbatova nas hvata za gušu i ne pušta nas. L'ultimo arcano je pak veoma cinicna i nadasve mucna epizoda, jer katarze nema, nade nema, svetla nema – i Marijev crtež to savršeno potencira. Plus, epizoda sadrži moju novu omiljenu scenu, kada Groucho dolazi kod prorocice koja možda jeste a možda nije odgovorna za smrt svih tih ljudi:

Sve to, a bez pretumbavanja Dylanove licnosti, njegovog sveta, ili naracije uopšte. Oke, kraj epizode malo škripi, ali ako hocete zaista odlicnu epizodu Paole Barbato, od koje vas nece boleti glava, toplo preporucujem L'ultimo arcano.

---

quote:

---

Dylan Dog #228: Oltre quella porta, Paole Barbato i Luigija Piccatta, gde se neko, ne vidimo ko, blizak Dylanu, Grouchou i Blochu, ali i Xabarasu, nalazi na operacionom stolu posle pokušaja samoubistva, od Bonellija.

Kada je ova prica izašla, na Craven road forumu je u kratkom roku niklo bezbroj strana topica o ovoj epizodi - Barbato efekat, koji polarizuje fanove na one koji je obožavaju i one koje je mrze, ovde je u punoj snazi - i to s razlogom.

Tumacenja su brojna, beskonacna, i odavno nismo videli jednog takvog Dylana, ali licno nemam sumnje u par stvari: na operacionom stolu je sama Barbatova, odnosno bilo koji mladi autor koji hoce da nešto promeni u DD-u. Hirurg koji je operiše, i kome "nikada nijedan pacijent nije umro", a koji zamišlja "da je Bog, ili možda ja", odnosno autor, je urednik - Marcheselli (i fizicki podsecaju). Barbatova se na operacionom stolu ne bori za svoj život, ili za svoj opstanak na serijalu, vec za svoj autorski glas. Kljuc drži Xabaras, koji je ovde dvostruki simbol - s jedne strane onaj koji liku u stripu može da podari vecni život i da ga spasi, a samim tim i autora, jer bez nove tenzije sa Xabarasom Dylan vrluda, ne ide nikuda. Ali on je i Sclavi, onaj koji drži kljuc za preživljavanje glasa autorke, tako što bi joj dozvolio da koristi Xabarasa.

Ne dozvoljava joj, i Barbatova umire, odlazi u svetlost gde ce "možda moci da prica neke druge price".

Pride, tu je i prisan odnos Barbatove sa likovima - voli Dylana i hoce da ga izvuce iz ponora u kome je; ne razume Groucha i pita ga ko je i šta je; pokušava da spase Blocha od samog sebe - a i Bloch je takode metafora za Sclavija, onog dobrog, ocinskog, koji sebe u ogledalu vidi kao zombija koji reciklira svoje price, diže ih iz mrtvih; sa neimenovanom devojkom za ovu epizodu, koju mrzi iz dna duše i hoce da je ubije; i sa Xabarasom, ocem Dylana, Sclavijem, koji se kod nje raspituje šta radi Dylan, kako je, rešen da ga više nikada ne sretne uživo, da nikada više ne piše o njemu - jer je poslednju pricu ispricao davno, u DD #100.

A tu je i monolog, monolog samrtnika, iz cije tacke gledišta vidimo hirurga, Marchesellija kako se trudi da je spase, ali joj istovremeno govori "radiceš samo ono što ti ja kažem!".

Oltre quella porta je ludnica, ocito, i mnogi ce je mrzeti. To je razgovor autora sa likovima i citaocima, vapaj za dozvolom da se nešto uradi, da se nešto promeni.

Ali vapaj je uzaludan, i Barbatova ce biti osudena da piše price kao što je Il tocco di diavolo, jer Xabaras/Sclavi nije hteo da pusti njen autorski glas da poživi.

Sa distance, i narocito kako idemo u susret dvadesetogodišnjici Dylana, koja se slavi sa Barbatovom epizodom po imenu "Xabaras!", možda je glas Barbatove ipak uspeo da preživi. Ili je to samo glas Barbatove kao fana, a ne i Barbatove kao autora?

Ostaje da vidimo.

---

quote:

---

Originally posted by Djole
Na tu temu, evo recenzije za Naslednike pisane pre neku godinu za jedan sada nepostojeci sajt.

---

quote:

---

Originally posted by DeeCay

Jel mogu iskoristiti ova tvoja dva osvrta za recenzije na stripovi.com - Nasljednici Zone sumraka i #228: Oltre quella porta? MIslim da sadrže sve elemente prave recenzije...

---

quote:

---

Originally posted by supermark

i u italiji ide svaka dva mjeseca

---

quote:

---

Originally posted by Barker

ej, jel moze neko lepo da mi objasni u cemu se sastoji fascinacija od vile?
po cemu je naprimer naslovnica za emeta vrhunska? ili prvog broja? ili, stajaznam za avete proslost?
ok, ima on jako lepih naslovnica, ali svo to odusevljenje (da ne pominjem teksove naslovnice, koje su mi tako plasticno-drecavo-detaljno neprijatne) me ostavlja sa znakom pitanja iznad glave! :)

---

quote:

---

Originally posted by Panon

Nema se tu šta objašnjavat - Villa je umjetnik i tocka

---