| Author |
 Topic  |
|
|
cartman
New Member
Slovenia
165 Posts
Member since 12/08/2002 |
|
|
seinfeld
Advanced Member
16500 Posts
Member since 04/11/2001 |
|
|
cartman
New Member
Slovenia
165 Posts
Member since 12/08/2002 |
 Posted - 21/10/2002 : 21:47:15
|
Dali je neko vec gledao taj film ?
Moguce je, da postoji DivX verzija.
Ako mi uspe da se dokopam do toga odmah cu vam reci
|
 |
|
|
Darkwood Devil
stripovi.com kum
.jpg)
Croatia
8299 Posts
Member since 20/10/2001 |
Posted - 22/10/2002 : 08:15:42
|
Hmmm, naravno nisam gledao citav film, ali ono sto sam vidio je mrak. Bas mi je drago da su napravili animirani film umjesto igranog.
Dugo je kolalo po Hollywoodu da ce se snimati igrani film. Cortoa je trebao glumiti Christopher Lambert...
Puno je srodnije da se od stripa napravi animirani film mada su mnogi stripovi dobili i odlicne igrane filmove!
"RASTE KAO NADA, KAO MORE, KAO BOR, KAO POKRET, KAO ZORA, KAO DETE, KAO KRV, KAO ŽELJA MEÐU NAMA, RASTE KAO BOL I GRIZE SVE PRED NAŠIM OCIMA..." |
|
|
|
SANdMAN
Junior Member
Fed Rep Yugoslavia
401 Posts
Member since 16/09/2002 |
Posted - 22/10/2002 : 11:54:07
|
KORTO MALTEZE ZIVI DUH HUGA PRATA
"Na plazi Itapoe kraj Sau Salvadora baijskog, u Brazilu, nalazi se prebivaliste Zlatouste, velike majstorice magije... Na verandi sucelice dugim talasima Atlantika, Korto Malteze lenstvuje uz sustanje kokosovih palmi..." Ovako pocinje epizoda "Brazilski orao" koju je u Srbiji reprezentativno, u koloru, kako i dolikuje jednom od najvecih svetskih stripova, objavila beogradska "Komuna". Za one koji leti ne mogu ni vozom do Sutomora, egzotika Huga Prata, Kortovog "oca", najbolja je moguca kompenzacija. Maestro Hugo Prat je umro avgusta 1995, ali je zato njegov Korto iz avanture u avanturu bivao sve mladji. Mozda je najvise u pravu ovdasnji strip analiticar Vasa Pavkovic kada kaze da je Korto neka vrsta Dorijana Greja. Neprikosnoveni kanon "devete umetnosti" je da strip junaci ne matore. Zato je za novu sintezu crteza i podmladjivanje svog vagabunda Prat morao da pronadje adekvatan alibi.
Na putu u alhemijsku Svajcarsku Korto pronalazi "kraljevsku krv". Ispija eliksir i postaje besmrtan. "Eto, to je bio moj dar za njegov rodjendan", priznao je Prat jednom prilikom.
Kada grane sunce, komad starog gvozdja se pozlati, nasukana olupina prelije se rumenilom i ponovo ozivi. Bar tako je govorio Prat. Razumete li sada zasto je Kortov duh i dalje nasukan kao olupina na koralnim sprudovima negde oko Fidzija? Ta sentimentalna replika na dijabolicnog "Leteceg Holandjanina" bestraga je daleko od emotivnog limita koji nudi, recimo, hrvatska pop scena: "Ja sam samo vagabundo, mene ljubit, to je ludo". Kao sto samo srpska meinstrim kuhinja moze provocirati ljubavni kurslus tipa "Idi siroko ti polje, idi bice mnogo bolje", tako s druge strane, samo hrvatski "slageri" mogu da uskomesaju animalne fobije duboko zaturene u katakombama podsvesti, sve dok ih ne oslobode povampireni Boris Novkovic i njegova nesudjena nevesta Severina (kao zombi verzija Nika Kejva i Kajli Minog) sa armagedonskim pitanjem "zar je vazno ko je kriv, da li ja ili ti"? nista manje "sudbinskim" od ljubavnih brodoloma u koje su nas vodile srpske "kraljice tuge". Zato treba pobeci sto dalje od "jedinstvenog kulturnog prostora", sto dalje od njihovih preplanulih "koperton" demona jer koridori sudbine kojima je Prat otisnuo Korta sve su samo ne ocajnicka iluzija zivota eufemisticki dokazana kroz "turizam" shvacen maltene kao ontoloski dokaz egzistencije. Izmedju "turiste" - "vagabunda" sa uplacenim polupansionom u Sutomoru, Bugarskoj ili Turskoj i apatrida zjapi ambis koji razdvaja emociju od njene simulacije.
Zato je "Balada o slanom moru" (La ballata del mare salato) azil koji vas i danas stiti od "kurvinih sinova" u carter avionima. Korto se prvi put pojavio 1967. godine u pomenutoj "Baladi" (163 table), i vremenom je postao Pratova opsesija. Na neki nacin, to ce biti odnos Djepeta i Pinokija za melanholike starije od 18 godina. Jedan Pratov "kustos", okarakterisao je "Baladu" kao "kontemplativnu pricu juznih mora". Saga o kultnom "navigatoru sudbine", emocionalnom hazarderu, skitnici i sanjaru organski je povezana sa senzibilitetom i zivotnim lavirintima Huga Prata, umetnika koji je linearnom "igrom senki i svetlosti" pomerio zanrovske standarde stripa. Prat je rodjen u Italiji, u Riminiju, 15. juna 1927. Nakon kraha Musolinijeve africke avanture iz Etiopije se vraca u Veneciju. Dok je pohadjao tamosnju Akademiju lepih umetnosti kreira "As Pika", maskiranog borca za pravdu.
U Argentini, gde odlazi 1950, nastaju stripovi "Narednik Kirk", okarakterisan kao "spageti vestern u revizionistickom stilu" i price inspirisane stvarnim dozivljajima ratnog izvestaca Erni Pajka. Nakon Argentine, Brazila i Londona, 1965. se vraca u rodnu Italiju gde kreira egzoticnu "Anu od dzungle" i piratskog "Kapetana Kormorana".
Sve do prelomne "Balade" iz koje izdvaja Kortov lik i pocinje azimut sagu o melanholiku koji je oplovio planetu i u svakoj luci imao po jednu zenu i jednog galeba pismonosu. Korto je rodjen otprilike kad i Tito, negde u pretposlednjoj deceniji 19. veka. Sin je Ciganke Ninje, Andaluzanke i anonimnog britanskog mornarickog oficira. Vaspitavao ga je i ucio jedan jevrejski rabin koji se moze smatrati njegovim duhovnim ocem. Bio je to Pratov lirski rimejk na odnos Aristotela i Aleksandra Makedonskog. Religija robova, vudu kultovi, astrologija, tarot, alhemija, velike ideologije 20. veka, fasizam i boljsevizam, to je milje u kome Korto krstari od Pacifika do Afrike, od Venecije do Argentine, Sibira i Kine - melanholicno dostojanstven ali i sa "latentnom narcisoidnoscu" kako je neko zapazio.
Njegova mindjusa, dogorela cigara i mornarska sapka mozda su pomalo arhaicni suveniri za "kraj istorije", ali za "sentimentalne parazite" (Prat je jednom prilikom i sam sebe tako okarakterisao), to su neprikosnoveni fetisi. Korto je sa Raspucinom na "ti", a hazjaina Staljina bez imalo kurtoazije, kao starog poznanika, propalog bogoslova i gruzijskog pljackasa banki, "od miloste" zove Koba. Takvom mangupu i Hemingvej bi verovatno ponekad dobrovoljno mogao da mesa malter.
Da bi omogucio Kortov luksuz vecitog nezenje u "akvarijumskom" okruzenju, Prat je izmislio "situaciju izgubljene ljubavi". U Kortovim pustolovinama ocigledan je deficit seksualnih afera. Sentimentalne veze su sasvim dovoljan prostor za zene iz njegovog univerzuma. Samo na takvu romansu mogla je da racuna cak i Sangaj Li. Nju je Prat kreirao po modelu necakinje Cang Kajseka, zakletog terminatora Maovih komunista, koju je sreo u avionu vracajuci se 1974. iz Njujorka. "Zenama treba dati priliku da sanjaju da je uvek moguc susret s Kortom. On je zauzeo mesto onih zgodnih i elegantnih oficira iz "Belle Epoque", govorio je Prat posteno priznajuci da se iza njegove glazure umetnika krije pomalo ljubomorni voajer i makro "jer sam Kortove zene izmisljao i pozajmljivao citaocima da bi ih konacno smestio pored sebe - mozda zato sto sam preterano ljubomoran, mozda zato sto su one sustinski moje".
Felinijevski akvareli, aveti iz kuce Hermana Hesea, zanrovski ekvivalent romana Dzeka Londona, uticaj magova stripa - Miltona Kanifa i Harolda Fostera, ezotericna detekcija Umberta Eka, citati iz prasnjavih knjiga sa polica Aleksandrijske biblioteke. I to je Korto kada kao pijavica priljubljen uz partnerku igra "tango" na dokovima Buenos Ajresa, trazi "Blago Samarkanda", meditira na gondolama "U Veneciji", raspaljuje mastu seksualno frustriranih ruskih grofica "U Sibiru", ili nonsalantno caska sa trolovima, vilenjacima i druidima "U Stounhedzu". Pomenuti naslovi strip albuma o tumaranju skitnice u pozi ritera rehabilituju onaj gotovo renesansni kosmopolitizam prema kome ovaj danasnji - ideoloski - izgleda sterilno bar koliko i morbidno. Prat je lirskim ornamentima parodirao istorijske stihije, a "nomadskim" nacinom zivota svog "sina" ideologiju "krvi i tla".
Iako Korto zna da zadrema citajuci "Utopiju" Tomasa Mora, utopizam je kod njega samo u funkciji avanture bez vlastoljubivih aditiva.
Korto je deo romanticnog mita o "Morskim psima", koji pripovedaju Defo, Bajron, Skot i Stivenson. U njegovom dzepu moze se naci i karta pukovnika Vilijema Vokera (svaka slicnost sa Vokerom iz Racka je slucajna), koji postade i predsednik Nikaragve pre nego sto ga streljase u Truhilji, u Hondurasu. Taj je, smatra Korto, sakrio basnoslovno blago u jezeru Nikaragve, kraj Nove Granade, pogibeljnom mestu kojim haraju slatkovodne ajkule. Zadovoljstvo je citati "Komuninog" Korta u maestralnom prevodu pokojnog Nikole Djordjevica. Dok je Prat radio u Lozani, Korto je instiktivno putovao do Lugana posecujuci i kucu Hermana Hesea. Medjutim, u svojim lutanjima, kako primecuje Vasa Pavkovic, Korto - ne slucajno - nikada ne posecuje Ameriku, "civilizacijskog moloha, koji ce po okoncanju Drugog svetskog rata "progutati" sve svetove.
Izgleda: zauvek!" Prema Pavkovicevim recima, poseban kvalitet prica o Kortu Maltezeu krije se u ozbiljnosti matrice, odnosno upotrebi "paralelnih" sistema znanja - mitova egzoticnih kultura, praznoverica, uloge tajnih drustava. "Poznavalac i skrupulozni istrazivac arhaicnih kartografija, heraldike, kostimografije, okultnih ucenja, ljubitelj etnologije i istorije, sa bibliotekom koja je brojala 30 hiljada tomova, Hugo Prat je u naizgled labave price o Maltezeu ugradjivao detaljisticki kosmos oznaka, koje uz istorijsku matricu, te koriscenje "stvarnih likova" - Rapucina i Staljina, Dzeka Londona i Hemingveja - doprinose faktografskoj "cvrstini" stripa, pretvarajuci ga u univerzalnu, marginalnu paralelu prvih decenija 20. stoleca", istice Pavkovic.
Sam Hugo Prat je rekao da bi savrseni Korto na filmskom platnu bio Bert Lankester, a da bi ga danas jedino mogao glumiti Dejvid Bouvi jer, smatra Prat, "njegovo lice moze izdrzati dugu tisinu, a da ne izgubi privlacnost". Ako je mogao da glumi Pontija Pilata, mozda bi mogao i Korta, ali ipak niko dosad nije smeo na sebe da preuzme takav "igrani" rizik. Dok se ceka Kortov Piter Dzekson, linijom manjeg otpora traju radovi na animiranom filmu o Pratovom junaku. Planirano je bilo da se dugometrazni "crtac" pod naslovom "Tajno dvoriste Arkana" u Francuskoj pojavi oktobra prosle godine. Datumi su pomerani, prvo za januar, a potom za 25. septembar ove godine. Pre tri godine zapocet je film baziran na Kortovim avanturama u Sibiru. Budzet je bio pet miliona evra. Animacija je radjena u Koreji, ali je materijal nakon bankrota studija u Seulu prebacen u Pariz.
Reditelj Paskal Moreli kaze da Korejci nisu imali izrazen senzibilitet za Prata, sto se odrazilo na drakonskoj redukciji snimljenog materijala. Filmu ce glasove pozajmiti poznati francuski glumci. Korto ce govoriti kroz glas Risara Berija, za Raspucina govori Patrik Busite, dok ce glas kneginji Marini Semjonovoj pozajmiti Mari Trentinjan.
Inace, legenda kaze da se Korto i danas moze sresti negde u Cileu. Ako je suditi po jednom izmontiranom posteru, lepo izgleda i na Kalemegdanu. I da li posle svega drugacijim ocima gledate na ona Titova lutanja, prvo po Evropi i Rusiji, a potom sa "Galebom" dalje do juznih mora Kortu u pohode?
Zoran Panovic
**************************
nista jos niste videli... |
|
|
|
cartman
New Member
Slovenia
165 Posts
Member since 12/08/2002 |
|
|
BOGI
Advanced Member
USA
6494 Posts
Member since 07/09/2002 |
|
|
Tomek
Advanced Member
Croatia
3857 Posts
Member since 16/03/2002 |
Posted - 22/10/2002 : 23:26:23
|
quote:
hoce li mi ko napisati sazeto sta je rekao sandman,neda mi se citati...
  
Legenda si bogeticu!
Život je osuda na smrt. |
|
|
|
KOLEKCIONAR
Senior Member
USA
1976 Posts
Member since 14/11/2001 |
Posted - 22/10/2002 : 23:43:52
|
Svaka cast kortu maltezu, alise cak ni pomocu neznam vise nisam koje "promicbe" nemoze niti u snu pribliziti KENU PARKERU..
KEN PARKER nije strip...PARKER JE UMJETNICKA LEKTIRA...
Jedna Stara Indijanska Legenda Kaze;
"Prvo ces cuti kopita divljeg konja, ciji ce te udarci podsjetiti na
tam-tam posmrtnih svecanosti,i u trenutku kad se pojavi glasnik smrti, ispustices dusu"...
|
|
|
|
sigismundus
Senior Member
Slovenia
1043 Posts
Member since 08/07/2002 |
|
|
Gaston
stripovi.com suradnik
Croatia
5935 Posts
Member since 30/07/2002 |
Posted - 25/10/2002 : 09:32:47
|
Bogi, obavezno procitaj ovaj tekst o Cortu. Imat ceš što nauciti...
And I must be an acrobat to talk like this and act like that... |
|
|
|
BOGI
Advanced Member
USA
6494 Posts
Member since 07/09/2002 |
Posted - 25/10/2002 : 17:01:56
|
quote:
quote:
hoce li mi ko napisati sazeto sta je rekao sandman,neda mi se citati...
Legenda si bogeticu!
Život je osuda na smrt.
heheheh....
dan kada je umrla smrt... |
|
|
|
SANdMAN
Junior Member
Fed Rep Yugoslavia
401 Posts
Member since 16/09/2002 |
Posted - 26/10/2002 : 22:20:58
|
Crtani film o avanturama Korta Maltezea
Premijerno u Lokarnu
LOKARNO(Beta-AFP) - Prvi film snimljen po cuvenom stripu o Kortu Maltezeu, venecijanskog autora Huga Prata, premijerno je prikazan na festivalu u Lokarnu, u Švajcarskoj, koji traje do 11. avgusta.
Mitski mornar sa mindušom u uvetu i flegmaticni šarmer, glavni je junak crtanog filma "Corto Maltese, la cour secrete des arcanes" (Korto Malteze, tajanstveni dvor misterija). To je prvi dugometražni crtani film o Maltezeu, u režiji Francuza Paskala Morelija, uraden po albumu "Korto Malteze u Sibiru".
Hugo Prat je Maltezea stvorio 1974. godine. Veran stripu, film je prica o venecijanskom junaku koji 1919. upada u Aziju u haosu, potresenu revolucijom u Rusiji. Tragajuci za blagom, Korto pomaže jednoj tajnoj kineskoj organizaciji koja se interesuje za zlato kontrarevolucionarne vlade, koje je ukrcano na voz. Korto Malteze se srece sa Raspucinom - svojim prijateljem i ujedno neprijateljem, kao i sa lepoticom Šangaj-li.
Trebalo je pet godina, 400 saradnika i 500.000 crteža za izradu filma koji sadrži i sekvence u tri dimenzije. Poput lutanja Korta Maltezea, prica o samom filmu pocinje neodržanim sastankom. Paskal Moreli je još 1992. pisao Hugu Pratu.
"Predložio mi je da dodem da ga posetim, ali do susreta nije došlo pošto sam radio u Los Andelesu", kazao je francuski sineasta. Prat (68) je umro 1995. i nije mogao da prati kinematografske avanture svog junaka.
**************************
nista jos niste videli... |
|
|
|
SANdMAN
Junior Member
Fed Rep Yugoslavia
401 Posts
Member since 16/09/2002 |
Posted - 26/10/2002 : 22:29:34
|
HUGO PRAT 1927-1995.
Veljko Damjanovic:
"BALADA O SLOBODI"
U Veneciji postoje tri tajna magicna mesta: jedno je u "Ulici prijateljske ljubavi", drugo na "Mostu cudesa", a trece je u "Ulici Marna", pored Sv. Jeremije u starom getu. Kad se Venecijanci, a ponekad i Maltežani, zamore od realnosti, povlace se na ova skrovita mesta, otvaraju vrata u dnu dvorišta i odlaze zauvek u cudesne krajeve i druge price...
Sada vec zaboravljena, oronula i u bršljan zarasla starinska vrata u jednom od pomenutih tajanstvenih dvorišta, nedavno je odškrinuo zagonetni, prosedi i debeljuškasti Venecijanac. Pracen samo svetlucavim pogledima ulicnih macaka, skrivenih u senci starog stepeništa, jedinih nemih svedoka njegovog odlaska. Da li u potrazi za izgubljenim vremenom ili pak potrebi da se jednostavno promeni prica o jednom veku na izdisaju i civilizaciji u kojoj niko više ne veruje ni u sopstvene snove, tek Hugo Prat je otvorio jedna od skrivenih vrata i preselio se u neku drugu pricu, ostavljajuci za sobom, poput njegovog junaka Korta Maltezea, još jednu legendu. Legendu o samom sebi.
Tvorac obimnog opusa, više od 10.000 tabli stripa, otac velicanstvene galerije od nekoliko stotina likova, od cega samo serijal o Kortu Maltezeu sadrži oko 1200 tabli i oko 120 likova, rodenjem Venecijanac, opedeljenjem kosmopolita, i sam je imao burnu životnu pricu nalik likovima koje je stvarao. Pravo mesto Pratovog rodenja je Rimini (15. jun 1927), i to sasvim slucajno. Naime, njegovi roditelji su u tom trenutku bili u poseti kod tetke, tako da je Hugo u Riminiju proveo svega dve nedelje, a potom su se vratili u Veneciju. Možda ne bi bilo važno naglašavati ovaj detalj da ne postoji velika nedoumica oko mesta i godine rodenja Huga Prata: Rimini ili Venecija, 1927. ili 1929. On sam nikada nije dosledno pokušao da razreši tu dilemu, a imajuci u vidu izrazito bogatu biografiju i veliki stvaralacki opus, iza njega ostaje još mnoštvo nepoznanica. U svojoj autobiografiji Cekajuci Korta (Aspettando Corto) on iznosi, na osnovu prisecanja, ovu verziju dogadaja, cime ona postaje i najprihvatljivija. No, s obzirom na Pratovu sklonost ka mistifikaciji, sve podatke treba uzimati sa izvesnom dozom rezerve, a shodno njegovoj želji smatracemo ga "rodenim" Venecijancem. Zanimljivo je i Pratovo poreklo. Otac mu je bio Francuz engleskog porekla, inace službenik u tadašnjoj italijanskoj vladi. Majka mu je vodila poreklo od Jevreja izbeglih iz Španije, pred terorom inkvizije, u srednjem veku. Deda po ocevoj liniji smatrao je sebe Englezom (iz Kornvola), a deda sa majcine strane bio je jedan od osnivaca fašistickog pokreta u Veneciji. Sve ovo imalo je velikog uticaja na mladog Prata, a pogotovo na njegovo obrazovanje.
Porodica Prat 1937. godine (godinu dana po proglašenju Novog Rimskog Carstva) odlazi u Etiopiju, a potom i u Somaliju, tadašnje italijanske kolonije, gde mu otac dobija nameštenje. Pred mladim Hugom oživljava fantasticni svet iz americkih avanturistickih stripova vrlo popularnih u ono vreme (Tim Tejlor...). Cudesna africka priroda, zagonetni ljudi najrazlicitijih boja kože i nacija. Mešavina vera i veliki sukobi armija. Medutim, svet mašte i realnosti nisu se podudarali. U toku je bio II svetski rat, za same Etiopljane i antikolonijalni rat. Verovatno se vec tada kod Prata stvorila odbojnost prema ratu i agresiji i simpatija za potlacene. U takvom okruženju Prat završava gimanziju u Adis Abebi. Po slomu fašisticke Italije 1942. godine Hugo se sa majkom vraca u Veneciju, a otac mu ostaje u Africi kao saveznicki zarobljenik, gde ubrzo i umire. Iskustva stecena na "crnom" kontinentu kasnije ce pretociti u velicanstveni serijal o Porucniku Koinskom i Pustinjskim škorpijama.
Venecija je tada, kao i cela severna Italija, pod nemackom okupacijom. Prat oslobodenje docekuje na sebi svojstven nacin, ispoljavajuci negodovanje protiv fašizma, vozeci se na bornim kolima obucen u škotski kilt. U saradnji sa Albertom Ongarom i Mariom Faustinelijem 1945. godine pokrece strip casopis Asso di Picche (As Pik), nazvan po istoimenom junaku koga su zajedno kreirali. Istovremeno sa njima su saradivali Dino Batilja, Mario Leone, Ðordo Belvitis i Damiano Damiani. Ova grupa autora kasnije je nazvana Venecijanskom grupom.
Ne videvši za sebe perspektivu u osiromašenoj i ratom razorenoj Italiji, mladi Hugo, na poziv argentinskog izdavaca Cezara Cevita, odlazi u Latinsku Ameriku. Medutim, vrlo brzo napušta Cezara i prelazi u izdavacku kucu Abril, gde zapocinje dugogodišnju uspešnu saradnju sa Ektorom Esterheldom. Nastanjuje se u Buenos Airesu. Njegov nemirni duh cesto ga je vodio na puteve po unutrašnjosti Argentine i u Brazil (jedno vreme predavao je u Sao Paulu na Escuela Panamericana de Arte). Bio je to plodan i vrlo važan period njegovog života. "Zeleni" kontinent skrivao je mnogo, istovremeno otvarajuci citav niz novih mogucnosti i saznanja. Godine autorskog i intelektualnog sazrevanja proveo je okružen kulturom koja ga je svojom misticnošcu, prelivima boja i mirisa, vatrenim ritmom Tanga naprosto fascinirala. Dobro je upoznao život u Patagoniji, pampasima i slivu Amazona. Sve to utkao je u svoje najvece delo Korta Maltezea.
U ovom periodu kreirao je niz kracih dela, kao i poznate serijale: Erni Pajk, Narednik Kirk, Ana iz džungle i vrhunac njegovog dotadašnjeg stvaralaštva Fort Viling.
U Evropu se vraca kao vec slavni autor 1964. godine. Privremeno prebivalište London. Saraduje sa casopisima Daily Mirror, Sunday Pictorial i Fleetways Publications. Na kratko se vraca u Argentinu da bi uredivao casopis Mister X. Napokon, 1965. godine, ponovo je u svojoj domovini. Izgradio je gotovo u potpunosti sopstveni, prepoznatljiv stil. Tek u naznakama se prepoznaju uticaji Miltona Kanifa, njegovog velikog uzora kako u grafickom izrazu tako i u pripovedanju. Postepeno, Prat postaje svestan svojih pripovedackih kvaliteta. Nalazio se na jednoj vrsti životne prekretnice. Ozbiljno je razmišljao da napusti rad na stripu i postane književnik. No, na srecu ili žalost, ipak je ostao veran svojoj prvoj ljubavi. Ova previranja odrazila su se na njegov rad. U njegovoj stripovskoj naraciji sve više su se osetili književni uticaji Džeka Londona, Džozefa Konrada, Melvila, Kiplinga... I dalje je veran pustolovinama i dalekim egzoticnim predelima, ali, ipak, drugaciji.
Po povratku u Italiju kreira lik Kapetana Kormorana i radi niz adaptacija književnih dela medu kojima su Odisej i Ostrvo sa blagom. Godina 1967. bila je presudna u Pratovoj karijeri. Italijanski izdavac Ivaldi pokrece specijalizovani casopis Sgt. Kirk (Narednik Kirk). Caospis je dobio naziv po do tada najpopularnijem Pratovom junaku i bio je posvecen prvenstveno njegovim delima. Te iste godine Prat kreira dugacki ep Balada o slanom moru u kom se kao jedan od likova javlja Korto Malteze. Tada verovatno još ne slute da ce upravo Korto postati njegova fascinacija do kraja života. Pojavljivanje Balade doprinelo je Pratovom uzdizanju u visine stripovskog Olimpa. Prvi put avantura je prestala da bude banalna. Prat uvodi niz novina u izražajni jezik stripa gradeci samosvojan graficko-narativni ritam. Naprosto, u okviru samo jedne epizode, igra se stilovima uskladujuci vizuelnu redukovanost ili pak do detalja obraden crtež vec prema potrebama ritma same price. Insistira na atmosferi i naglašenoj poetici. Naglašava psihološko oblikovanje i karakterizaciju likova. Postiže višeslojnost tako da se prvi put kod citalaca javlja potreba za ponovnim išcitavanjem dela radi boljeg i dubljeg razumevanja. "Pratovo delo je nezaobilazna sinteza scenarija i crteža u stripu. *** Za Pratove stripove neophodno je ponovljeno citanje, jer se tek njime uspostavlja veci deo asocijativnih veza. Tek kumulacijom citalackog iskustva i doživljaja pocinje da zri opažanje Pratove poeticnosti. A sa njom, svaki Pratov crtež, detalj i vecina njegovih diskretnih gestova postaju nam dostupniji i puniji znacenja. Tek tada u jednom naizgled ovlaš nacrtanom profilu Korta Maltezea možemo u punom intenzitetu da slutimo svu zagonetnost koju ovaj lik nosi." (Zoran Ðukanovic: "Balada i Korto", Moment br. 20).
Prva "samostalna" epizoda Korta Maltezea pojavila se 1. aprila 1970. godine u 1296. broju Francuskog magazina PIF. Bila je to Tajna Tristana Bantama. Prat je od izdavaca dobio potpunu kreativnu slobodu, a jedino uslovljavanje odnosilo se na dužinu stripa. Iskoristio je to na najbolji moguci nacin. Sledi još devetnaest kratkih epizoda od po dvadeset strana. Gotovo preko noci Korto postaje zvezda, lagano gradeci sopstvenu paralelnu istoriju nezavisnu od samog autora, štaviše pocinje da poprima oblike fiktivne realnosti pri cemu natkriljuje figuru samog autora. Vremenom ce ova cudna korelacija Prat - Korto - publika dobiti neslucene razmere i pretvoriti se u specifican sociološki fenomen. Korto ce ujedno postati simbol i otelotvorena fikcija. Izbrisace mnoge granice i pomiriti razlike. Mnogi potpuno razliciti ljudi sa suprotnih krajeva sveta pronaci ce u Kortu simbol, svako prema svome poimanju i opredeljenju, ali uvek simbol slobode i individualnosti. Mnogi su pisali na Pratovu adresu obracajuci se Kortu, mnoge žene slale su ljubavna pisma. U svetu koji sve više sam sebe guši, Korto je postao lako prepoznatljiv simbol slobode, figura romanticnog individualiste tako pogodna za identifikaciju. Krajem sedamdesetih predsednik Angole Agostinjo Neto pozvao je Prata da u Luandi osnuje Institut za graficke umetnosti. Ova na izgled cudna Netova odluka proistekla je iz toga što je u Angoli za borce MPLA (Narodni front za oslobodenje Angole) Korto pretstavljao simbol njihove borbe i njihovog cilja, slobode. (Treba imati u vidu da su vecina tadašnjih ministara, medu kojima i onaj za kulturu, bili clanovi MPLA.)
Pratovo uoblicavanje u potpuno prepoznatljivog i samosvojnog autora kulminira pojavljivanjem prvog dužeg albuma o Kortu pod nazivom Korto u Sibiru. Ovo delo mogli bismo smatrati vrhuncem Pratovog realizma, kako u vizuelnom tako i u narativnom pogledu. U pripovedackom pogledu, veštinom konstrukcije, dramaturgijom i dinamikom radnje Prat je uveliko dostigao svoje literarne uzore. Nadgradnja je usledila vec u narednoj epizodi Bajka o Veneciji. Konstruiše jednu fantasticnu storiju, u cijoj se osnovi nalazi, kao primarni pokretacki motiv potraga za mitskim draguljem, Solomonovim kljucem. Osnov žanra je zadovoljen. Sve preko toga je cista bajka, kako, uostalom, i stoji u naslovu. Prat nas uvlaci u potragu za jednim metafizickim blagom koje egzistira jedino u legendi, a suludoj potrazi pridodaje citav niz tajnih društava, fašiste, jevrejske mudrace, pesnike, filozofe neoplatoniste, duhove, stare zapise, tajne posvecenih, jednu legendu, zaveru i još mnogo toga. Jedini trag je famozni dnevnik još famoznijeg barona Korvoa. Zaplet, pa i rasplet, ravan je Fukoovom klatnu Umberta Eka, i to ne samo u površinskom sloju same radnje vec i u celokupnoj njenoj višeznacnosti. Da ne bi bilo zabune treba naglasiti da je Bajka o Veneciji nastala pre Ekovog romana, a s obzirom da se Eko bavio, izmedu ostalog, i strip esejistikom ne bi me cudilo da je Part imao uticaja na njega. Pri tome, poznato je da su Prat i Eko u više navrata saradivali. Ovakav povratni uticaj stripa na književnost ne bi bio prvi niti bi pretstavljao presedan. Bar ne u slucaju Huga Prata. Štaviše, ovo samo upotpunjuje sliku o Kortu kao specificnom sociološkom i kulturološkom fenomenu.
Kod nas Kortom su se bavili Vasa Pavkovic i Zoran Ðukanovic, a po motivima Kortovih doživljaja Zoran Stefanovic je napisao pozorišni komad Ostrvske price. U romanu Sudbina i komentari Radoslava Petkovica Korta susrecemo kao jednog od aktera, a u noveli Corto Maltese Vladimira Pištala on je glavni lik. Mitologiji Korta Maltezea mogli bismo pridodati i podatak da je na temu Mita Korta Maltezea samo u Francuskoj napisano preko sedamdeset doktorskih disertacija, kako od strane istoricara umetnosti, tako i sociologa, esteticara i književnika. Ovaj trend ce se nastaviti, jer što se dublje ulazi u analizu Kortovog lika i uopšte celokupnog dela Huga Prata pronalazi se sve više izazovnih mogucnosti za analizu. Zanimljivo je, recimo, kako je jedno cedo pop kulture, sazdano na temeljima americkog sindikalnog i novinskog stipa od tridesetih do pedesetih, te americkom detektivskom i avanturistickom filmu istog perioda, kao i književnosti koja ne važi baš za vrhunsku, doseglo nivo globalno prepoznatljivog simbola, višeslojno narativno vizuelne forme koja se po svojoj kompleksnosti i znacaju poredi sa Borhesom ili Umbertom Ekom. Kakva je to Pratova iluzionisticka igra kojom je uspeo da do samoprepoznavanja, kroz fantasticni splet ironije i samoironije, dovede milion svojih poštovalaca širom planete. Kakav je to mag pripovedackog cina koji je avanturu postavio kao razlog življenja i ponovo od samog citanja napravio oblik umetnosti, borhesovsku avanturu samog citanja. Možda je moguca tema fromovska potreba za komunikacijom olicena u liku Raspucina ili uopšte i samog Korta i njegovog psihološkog profila osobe koja nosi skup vrlina, ali ih drži na distanci, posmatrajuci život sa bezbedne udaljenosti reciklirajuci ga kroz sito jednog cinika koji kroz proces samoispitivanja dovodi sebe u stanje zavisnosti od sveta od koga se distancirao, upadajuci tako u klupko samoironije ili, jednostavno, ironije kao sudbine. Sve to posebno je izraženo u epizodi Zlatna kuca Samarkanda, možda najboljem Pratovom ostvarenju. Sam crtež u ovoj prici spada u visoko stilizovanu Pratovu fazu, na trenutke je redukovan do arabeske, prepun grotesknih karaktera. Prica, kao što je to vec postalo svojstveno za Prata, samo je okvirno naznacena kao avantura dok mi u suštini zajedno sa Kortom tragamo, kroz lavirint pitanja i odgovora umotanih u hašišni dim, za smislom po krhotinama Kortove svesti uz prisustvo stalnog šizofrenog straha olicenog u Ševketu, Kortovom dvojniku. Posmatramo cudni odnos Raspucin - Korto izgraden do tancina na krajnostima i licnoj neprilagodenosti obojice. Jedan odnos u kome Raspucin preuzima primat suvereno nas noseci na krilima sovje zloce kroz citav album. U narednoj prici Mladost 1904-1905. Raspucin je definitivni nosilac radnje, štaviše Korto se bukvalno pojavljuje tek na kraju price. Možda je ovo bila Pratova potreba za izjednacavanjem dva polariteta, jedinstveni slucaj jin/jang odnosa u stripu sa, ipak, ne tako jednoznacnim smislom.
Inace, za Pratove stripove karakteristicno je uvodenje realnih istorijskih licnosti i realnih istorijskih okvira, konstruisanja paralelne istorije. Sve u cilju postizanja vece verodostojnosti. Poznato je da je Prat posedovao pozamašnu dokumentaciju i da se krajnje precizno držao relanosti svuda gde je ona dolazila do izražaja kao okvir za san. Stoga ne treba da cudi prisustvo jednog Džeka Londona, Staljina, Crvenog barona, Hesea, Džojsa, Tamare de Lempicke, Hemingveja, Lorensa od Arabije, Buc Kasidija, Geringa... Svi oni se pojavljuju u trenucima kada njihova karijera nije dosegla zenit, na taj nacin još i možemo poverovati u sve ono u šta ih Prat uvlaci, obogacujuci tako manje poznate delove njihove biografije.
Nakon Mladosti usledio je album Tango koji nam na narativnom planu donosi jednu kompleksnu sentimentalnu pricu o ljubavi, smrti i igri. No, mnogo je znacajnija njegova vizuelna strana. Ovaj bi album mogao da posluži kao udžbenik za dramaturgiju putem kadriranja. Svakako da ovaj problem zaslužuje daleko obimniju studiju i zbog toga ovom prilikom skrecem pažnju samo na naslovnu stranu koja je sama po sebi remek delo. Sve što ima da se kaže u samom albumu prikazano je na naslovnoj strani kroz jednu lucidno iskadriranu tablu koja je vrlo pažljivo iskolorisana. Vrhunac minimalisticke naracije!
Prat se crtacki tokom vremena menjao. Nakon izvanredne i vrlo promišljene stilizacije u epizodi Zlatna kuca Samarkanda, njegov crtež i dalje izrazito redukovan postaje sve laganiji i ekspresivniji da bi u poslednje dve epizode o Kortu Maltezeu (Helvecija i Mu) prakticno kulminirao kada Prat menja kompoziciju strane svodeci "rešetku" kadrova sa dvanaest po tabli na svega šest. Kadrovi naravno postaju krupniji, a ekspresivnost crteža dolazi do punog izražaja.
Prat je 1973. godine za belgijski magazin Tintin kreirao svoj po znacaju drugi serijal Pustinjske škropije. U toku 1994. godine pojavio se, kao pretposlednje Pratovo delo, poslednji u nizu albuma o Porucniku Koinskom i "Škorpijama" pod nazivom Dve tri stvari koje znam o njima. Od prica koje ne spadaju ni pod jedan serijal izdvajaju sepo kvalitetu : Covek sa Kariba, Makumba za Gringa, Jezuita Džo, Kata Zulu i poslednje Pratovo delo koje je ostvario u saradnji sa Umbertom Ekom Poslednji let Malog Princa, posveceno francuskom književniku Antoan de Sent Egziperiju. Za sobom je ostavio i dve monografije u saradnji sa francuskim novinarem Pjer Mišelom - Kortove uspomene i Korto Malteze i njegove žene. Objavljeno je i više knjiga intervjua, posveta i izabranih dela Huga Prata.
Jedini crtac sa kojim je Prat saradivao u ulozi scenariste, u svojoj zreloj fazi je Milo Manara. Poznato je njihovo remek delo Indijansko leto i album El gauco. Manara, izgleda, ima tu nesrecu da posthumno završava albume zapocete sa svojim slavnim saradnicima (slican slucaj je imao nešto ranije u saradnji sa Felinijem).
Bilo bi nepravedno ne spomenuti i Pratove asistente Gvida Fugu, koji je precizno iscrtavao sva prevozna sredstva i istorijske gradevine pocevši od epizode Korto u Sibiru, i Patriciju Zamoti, koja je radila kolore. Sam Prat je uspeo da uspostavi specifican timski rad pri cemu je on imao ulogu režisera. Svoju višestranost Prat je iskazao i u drugim vizuelnim medijima. Naime, bio je strasan fotograf, a imao je i jedan izlet u filmskoj umetnosti. Godine 1987. glumio je pored Žilijet Binoš u filmu francuskog reditelja Lea Kariksa Mauvais sang.
Za sebe je Prat govorio da je sanjar, pripovedac, nikada nije pokušavao da stvori imidž umetnika ili da glorifikuje svoj položaj. A upravo je on taj koji je stirp podigao na nivo takozvane elitne umetnosti. Na XXI Medunarodnom paviljonu humora (ime vara) u Montrealu dobio je priznanje kao najbolji strip crtac sveta 1984. godine. A 1987. izlagao je svoje stripove i ilustracije u cuvenoj Pariskoj galeriji Grand Palais. Tom prilikom je strip prvi put zakoracio u prostor namenjen iskljucivo elitnom slikarstvu.
Ostareli Petar Pan, kako je sebe u šali Prat nazvao, poslednjih desetak godina života proveo je u Švajcarskoj u Lozani. Živeo je okružen svojom bogatom bibliotekom i saradnicima. Kakvu buducnost je namenio Kortu verovatno nikada necemo saznati. Tu i tamo je spominjao kako mu, da bi ciklus o Kortu bio kompletan, nedostaje još samo epizoda koja bi obradila Kortove mlade dane u Patagoniji kada je bio clan bande Buca Kasidija i Sandans Kida. U jednoj epizodi Pustinjskih Škorpija Kiš, ratnik Danikal i Kortov prijatelj, kaže kako je poslednji put video Korta za vreme Španskog gradanskog rata, u cijem je vihoru na misteriozan nacin nestao. Da su ove reci kojim slucajem zaista tacka na sagi o Kortu Maltezeu, bio bi to svojevrstan paradoks. Sam Prat, pre nego što se njegova sopstvena prica završila, ostavio je Kortu mogucnost izbora. U epizodi Helvecija Korto ispija nektar vecnosti iz Svetog Grala (sve to pošto je prošao sudenje pred Satanom, optužnica je glasila "SENTIMENTALNOST"). Da li je uopšte moguce takvog junaka svrstati pod smrtnicke okvire!?
--------------------------------------------------------------------------------
Zoran Ðukanovic
PRIJATELJSTVO I PRICA
Ni nakon pet eseja koje sam vec napisao, nije mi lako da pišem o Hugu Pratu. Svakako ne zato što su mnoge stvari kolokvirane. Naprotiv, analize nekih Pratovih tema i postupaka smatram tek zapocetim. Moja zbunjenost pred Pratovim delom proistice iz okolnosti koju citalac u meni doživljava kao poklon hedonisti - u ponovnim citanjima ne izostaju iznenadenja. O vrsti iznenadenja koju nam Prat prireduje pisao sam vec ranije. Pratov opus pocinje da mi se cini kao neprekidna pletisanka autoreferencijalnosti. Nije li ona postala samonacelo opusa? Pauk nastavlja da ispreda mrežu iz svog trbuha iako je debeljuškasti trbuh zvanicnog autora nestao.
Biološka smrt autora, cije je ime postalo poznato i novinarima malih kulturnih kolumni, jeste, naravno, dogadaj koji treba propratiti. Ali tu smo vec na terenu gde se bratski susrecu autenticnost i neautenticnost, vrednovanje dela i kic obrada nekoga kome još nisu postavili bistu na obližnji trg, ali ko zna, možda i hoce? Umesto posezanja za Filozofijom palanke Radomira Konstantinovica, koju, pošteno receno, i nemam pri ruci ovde u Amsterdamu, citiracu jedno prebacivanje srednjoškolskog stila za pismene zadatke u novinske stupce. Umesto srecne profesorke i petice, dobijate ganute citaoce novina:
ŽUV = Još jednom je uspeo da nas sve iznenadi nenadmašni umetnik Hugo Prat - nedavno je bez najave, putem tišine, ka neispitanim dimenzijama neznanih svetova tame, otputovao zauvek. Posustaje izmucen opakom bolešcu, ali zauvek nam je ostavio citav niz fantazija, bajkovitih vizija, hiljade snova suocenih s javom... Kao i Korto Malteze , Hugo Prat je bio uvek nasmešen, ne bez sujete u ocima, svestan mana sveta u kome je postojao, pa ipak, u taj je svet bio zaljubljen. Zajedno su oboje šetali linijom koja deli san od jave, metafiziku od fizike (to je jedna prostorna dimenzija), iluziju od istine. Prata više nema (drugovi medu nama), ali ce ostati s nama zauvek u liku Korta Maltezea, iz dana u dan nudeci svoj optimizam, svoj vecan osmeh.
Nije najbitnije da li je tekst iz gornjeg pasusa (ako iskljucimo zagrade) zaista samostalno napisan ili ga je samo moguce napisati. Bitno je da je Prat postao "kulturna velicina" podložna svim vrstama interpretacija, pa i onim dirljivim.
Iskreno receno, sama Pratova smrt nije me duboko potresla. Nisam ga licno poznavao. Nisam ga nikada sreo. Cak sam se pitao da li je možda, ipak, bolje da ga ne upoznam. Kažu da je bio veoma šarmantan covek. Ali, kriticarskog demona u meni više je interesovao opredmeceni šarm opusa. Slicno sam se osetio kad je 1991. umro Isak Baševis Singer, u mom ruksaku vrednosti najveci pripovedac. Sa tek nešto sasvim staložene tuge oprostio sam se od coveka koga nikada nisam upoznao i nastavio da išcitavam njegove knjige.
Nešto drugo je izazvalo cudno uzbudenje u meni. Kada sam dobio poziv od priredivaca temata o Pratu, pitao sam za imena ostalih autora pozvanih na ucestvovanje. I tada sam shvatio da ovaj temat za mene ima emocionalni prizvuk okupljanja prijatelja sa kojima je deo druženja bio obojen razgovorima o Pratu. Pomenucu i one koji nece ili ne mogu pisati ovom prilikom.
Vladimir Pištalo, pisac, autor novele Korto Malteze. U jednom trenutku najcudniji "izbeglica u Las Vegasu". Sada živi, piše i, valjda, doktorira u Americi. U celini sam mu posvetio esej Vavilonske niti Korta Maltezea, a u Kriticarskom tangu sam mu se licno obratio, nastavljajuci u tekstu naše višesatne rasprave (uz jelo i pice) zašto manje volim Pratov Tango nego što ga voli Vladimir. Pošto je moja elektronska pošta u kvaru, cujem se sa njim telefonom, šaljem mu secesionisticke razglednice, onakve kakvim je opremao Almanahe Beogradske Manufakture Snova.
Neposredno pošto smo poceli da se družimo, Radoslav Petkovic mi je poklonio primerak svog romana Senke na zidu i u posveti pomenuo Korta Maltezea. Radoslav je potom napisao roman Sudbina i komentari, poetickog brata ideje iz Bajke o Veneciji da, kada se umoriš od necije vlasti, možeš otvoriti tajna vrata i otici u drugu pricu. Primenio sam Pratov i Radoslavljev savet u vlastitom životu.
Vasa Pavkovic i njegov poznanik V. Fumeti. Sa tom dvojicom sam se sprijateljio uceci se mudrosti da naši temperamenti, intelektualni maniri i citalacke strasti, cak i kada se ne podudare u dlaku, jesu prijateljstvo komplementarnosti. U našem prijateljstvu istog i razlicitog, Prat i Nikad robom pripadaju istom. Nikada nismo otišli utroje na pecanje. Pišemo jedni drugima šta je zanimljivo u Beogradu i Amsterdamu.
Dejan Anastasijevic: Oblacic, strip i Radio B92, predratni Ritam. U mucnim vremenima ne piše o stripu. Radi kao novinar u Vremenu. Piše kolumnu Lik i delo, ne o braci Dalton nego o nekim drugim Daltonima. Ne dopisujemo se. Umesto toga, naše prijateljstvo je postalo prijateljstvo dugih telefonskih razgovora. Ja sam ga ucio šta je kritika u njegovom pisanju, Dejan me je ucio šta je stil u mom pisanju. Prvi je imao Pratove Helvecane u Beogradu.
Zdravko Zupan. Prat je u našem prijateljstvu bio najjaci dokaz da postoji univerzalni jezik stripa koji prevazilazi podele na "klasiku" i "avangardu", "zanat" i "poeticnost". U zapocetom projektu enciklopedije stripa, na kome smo radili zajedno, Prat bi imao centralno mesto.
Karim Zaimovic. Pored V.P. Fumetija, covek sa kojim sam uspevao da se družim ne samo licno nego i kroz tekstove - dopisivali smo se pišuci ih. Karim je ubijen u Sarajevu avgusta 1995. Imao je 24 godine. Ta vest koja je do mene došla preko Hilehoma, jednog važnog sela u Holandiji, jeste najveci ujed za srce u ovom govnu od rata.
Nenad Mikalacki Ðango. Prat i Korto Malteze su, pored Kena Parkera, bili najjaca zajednicka droga celonocnih seansi druženja. Šta su trava i šit prema tome? Ðango živi, kao i ja, u Amsterdamu. Bavi se ilustracijom, a ne stripom. Pricamo o stripu i dalje.
Toliko o razlicitim ljudima i druženjima koja na svoj nacin objedinjuje Pratovo odsutno prisustvo.
A jeste li ikada razmišljali o mogucnosti prijateljstva s nepopravljivim ubicom? Ja, iskreno receno, nisam i srecan sam što se u ovim smutnim vremenima nisam našao u prilici još i za to. Verovatno nije ni Korto Malteze, sve dok mu Prat nije smestio zamku. Zamke života i zamke sižejnog oblikovanja likova, medutim, ne povlace istu odgovornost. Autor ima pravo u ime sižea da podari život, da ga uskrati ili izokrene njegovo znacenje kao preokrenutu rukavicu - upravo ono što u životu ne može opravdati nikakav "viši istorijski smisao".
Ono što je u Baladi o slanom moru izgledalo samo kao sticaj okolnosti, postalo je deo Kortove sudbine. Prijateljstvo sa Raspucinom uvek mi se cinilo kao zagonetka vredna pažnje. Humani lik Korta Maltezea nerazdruživo vezan za Raspucina? Kako to može?
Pratu je pomogao 1905. godine Džek London da smesti Korta u stupicu druženja sa Raspucinom. Ugledavši kroz prozorsko okno zlu, ali ozarenu fizionomiju Raspucinovu, Korto je upitao Londona: "Je l' ti to prijatelj?" Odgovor je glasio - "Da... a sada postaje i tvoj: Raspucin". Korto nije znao u šta se upušta, a pogotovo ne šta ga sve ceka do hašišnih snova Zlatne kuce Samarkanda, 1921. godine. Šesnaest godina mladi, Korto je, ipak, vec znao da se prema stvarima mora odnositi s ironijom. Dakle, i prema Raspucinu: "Iskreno receno, ne shvatam šta Džek London u tebi vidi, ali obecao sam da cu ti pomoci".
Skica za portret Raspucina mogla bi da se izgovori u nekoliko recenica. On je patološka licnost. On je anarhista. On je paranoidan. On je detinjast. On je okrutan. On žudi za prijateljstvom. On je Kortova polarnost.
Balada o slanom moru sadrži prve tragove koji svedoce o Raspucinovoj žudnji za prijateljstvom. Želeo bih da imam prijatelje, a to mi ne uspeva. Zar se toliko razlikujem od drugih? Da, Raspucine, prilicno se razlikuješ od drugih. Ipak, Prat ce ti dodeliti Korta, što ti, da si živ covek, nikada ne bi zaslužio.
Ipak, nije sve tako jednostavno. Postoji nešto zajednicko izmedu Raspucina, Korta, pa i samog Prata, barem onakvog kakavog ga znamo iz njegovog dela. U ratu oružjem i mecima, u ratu ideologija i pripadnosti, Prat pronalazi jedan vrlo specifican meduprostor, pukotinu koja se ne može drugacije oznaciti nego kao radikalni individualizam. Pogledajmo za casak Fort Viling. U njemu susrecemo Sajmona Girtija koga Prat portretiše po sopstvenom liku. Ko je Girti? Otpadnik od bele rase. Kao sasvim malog usvojili su ga i odgajili Indijanci koji su mu ubili roditelje. Da li Girti, medutim, pripada Indijancima? Indijanski poglavica postavlja Girtiju pitanje koje ce još mnogo puta biti upuceno likovima Pratovih stripova. Na cijoj si ti strani? Girtijev odgovor je - na strani Sajmona Girtija. Reakciju poglavice vredi zapisati: "Poznajem te dugo, ali te još uvek ne razumem. Ti nisi ni belac ni Indijanac, nisi ništa... Moj si prijatelj i prijatelj mojih neprijatelja". Za poglavicu prostor izmedu prijatelja i neprijatelja ispunjen je ništavilom, jednostavno je nedopustiv. A taj isti poglavica menjace mišljenje o tome ko mu je prijatelj a ko neprijatelj nekoliko puta. Nazdravlje, poglavice. Ako nisu dopuštene nijanse nego samo iskljucivosti, onda nas "obrti dogadaja" obrcu kao zvecku, a naša cvrsta uverenja zveckaju kao semenje u praznoj tikvi.
Prat, medutim, nije toliko nadobudan ili narcisoidan da bi velicao Girtijev lik. Girti je isto tako ljubomoran na kapetana Džipsona zbog njegovih uspeha u trgovini i ima mišljenje o ženama kao nedovoljno važnom predmetu za trošenje puno reci. Girti ce se kasnije, po sopstvenim recima, opredeliti za onoga ko bolje placa i ko ima više šanse da pobedi. Upravo neki elementi Girtijevog lika poslužice Pratu za variranje radikalno individualisticke pozicije u likovima Korta i Raspucina.
Ako nije dopustio nikakvu narcisoidnost Sajmonu Girtiju, Prat je sa Kortom imao drugacije planove. Znatnije pomeranje u tom smeru možemo pratiti u ciklusu Kelti, u kojem Korto živi Evropu 1917-1918. godine. Revolucionarni romantizam i cesti zamišljeni pogled u oblake ucinili su Korta manekenom istorije. Iako su Kelti jedan od najboljih ciklusa kracih pripovesti o Kortu Maltezeu, oni još uvek ne poseduju punocu autorefleksije likova, kakvu cemo sresti kasnije u Zlatnoj kuci Samarkanda. Ljubitelji literarnih vrednosti Korta Maltezea ponekad previdaju koliko se glavni lik u njemu tesno približio klišeu. Sam Korto je u Keltima, na prvi pogled, imao dosta prilike za akciju - doktore što se to dogada sa mnom, osjecam se cudno... što da radim bez akcije citavi dan - uostalom, mitraljirao je i obarao avione, dizao u vazduh vojne štabove, potapao nemacke podmornice i hvatao izdajnike. Mornaru transformisanom u menekena istorije, ipak, kao da je nešto nedostajalo. Umesto keltskog slatkastog sna revolucije i Kortovog prepoznavanja vlastitog lika u oblacima koje tako uporno posmatra, više me privlaci suvi etiopski pesak, Kuš kao andeo smrti ili, pak, vlaga južnoamerickih mocvara i razbijeni revolucionarni snovi turskih voda koji ne mogu da izadu iz Ataturkove senke. Kelti nemaju baladno slanu suvocu morskog vetra, vilingovsku epicnost, a ni humornu metatekstualnost hašišnih snova. Prat je morao da vrati zlo u njegovom izvornom obliku nesporazuma sa sopstvenom prirodom - Raspucina.
No, Prat je bio sasvim svestan onoga što cini, svestan svojih dugova prema umirucem romantizmu epohe. U epilogu Kelta, prici o crvenom baronu Van Rihthofenu, Prat vraca svoje dugove. Jednog od poslednjih mitskih pilota-duelista on savršeno portretiše. Rihthofen nosi ruže poginulom pilotu koga je oborio. Pri tome maštari da je ubijeni možda u srodstvu sa D.H. Lorensom, koji je svojevremeno zaveo njegovu tetku i naveo je da napusti muža i sina. Mrzi engleske pisce zavodnike, ali se divi njihovoj literaturi. Uredno telefonom javlja mami o svojim podvizima. Kada ovaj romanticar rata pogine, olupinu aviona barona Rihthofena nadlece pilot sasvim drugog kova koji ce doci do izražaja u sledecem ratu - Herman Gering.
Prepustimo Geringa udobnom letu u njegovom dvokrilcu. On odlece iz ovih redova, napušta i fikciju Kelta, ima puno posla, dug je let do Nirnberga, prepustimo ga onome što ga ceka i onome što druge ceka s njim, na to i onako ne možemo da uticemo. Vratimo se papirnatom liku Raspucina. Vratimo se neverovatnoj prici o prijateljstvu Korta Maltezea i Raspucina.
U Baladi o slanom moru Kranio kaže Raspucinu dok stoje na plaži: "Znaš li šta mi se kod tebe ne svida? Baš sve!" Kranio je flegmatik i u potpunosti je u stanju da sagleda psihopatsku sklonost Raspucinove licnosti. Tu sposobnost i rešenost da Raspucinu to saopšti platice smesta smrcu. Kranio ne spada u privilegovane, kao što su to Prat i Korto, koji mogu da budu blizu Raspucinu i da to prežive. No, treba zabeležiti i šokantne Raspucinove reci, neposredno posle ubistva Kranija: "Rekao sam ti da cu te ubiti... Glupi ljudožder, da je bio pametniji mogli smo biti prijatelji". Ocigledno, siroti Raspa je i dalje u potrazi za prijateljstvom. Jedina osoba koja je u stanju da se nosi s njim je Korto. Mnogo puta, Raspucin mu je obecao da ce ga ubiti, ali to se nikada nece desiti. Jeste li razmišljali o tome koliko lica zlog vezira Iznoguda i Raspucina lice jedno na drugo? Druga slicnost jeste u tome što Iznogud nikada, nikada nece ozlediti kalifa Al Prašida, bez obzira koliko se na to spremao! To, jednostavno, nisu propozicije price. Prica ima druge tokove i likovi, dok borave u njoj, ne mogu o njima da odlucuju. Zato je ponekad potrebno preci u drugu pricu.
Tek nakon Korta Maltezea u Sibiru i Zlatne kuce Samarkanda, Raspucinove reci iz Balade o slanom moru zvuce manje nadrealno: "Ti mene imaš za najboljeg prijatelja... Ah! Korto, Korto, nemoj tako! Ne znaš šta gubiš ako odbiješ moje prijateljstvo!" Kortov odgovor je, opet, potpuno tipican z aKorta - "Pocinješ da buncaš. Radije bih bio prijatelj otrovnom pauku." Kasnije, medutim, u Zlatnoj kuci Samarkanda Korto ce Raspucina zvati svojim prijateljem.
O Kortovom radikalnom individualizmu pisao sam u eseju Zagonetni Korto Malteze, pre dvanaest godina. Kako stoji stvar sa Raspucinom? U Mladosti Korta Maltezea, kada se nade u Rusko-japanskom ratu, Raspucin ovako rezonuje: ja ovaj rat nisam tražio. Nisam ni primirje potpisao. Niko nije pitao za moje mišljenje! Odlucio sam da mi je sve dopušteno. Nisam fatalista. Nisam tip da budem igracka sudbine. Ne sudimo samo o Raspucinu, dopustimo mu, makar i na trenutak, da on sudi o drugima. Nevolja je, medutim, sa Raspucinom i sa Jezuitom Džoom, jednim drugim Pratovim likom, ili pak sa Lu Vecelom iz Fort Vilinga, što oni ne sude o drugima, oni presuduju. Otkud Pratova fascinacija ovakvom vrstom likova? Ne zbog toga što cine zlo nego zato što svojim gotovo neshvatljivim kodeksima (a imaju ih sva trojica, ukljucujuci Raspucina!) razaraju samo tkivo prihvacenih društvenih kodeksa.
Monah u Baladi o slanom moru Korta naziva nedisciplinovanim individualistom, prevratnikom. Korto zaista jeste buntovnik, ali jedne sasvim posebne vrste. On je buntovnik ironicne vrste: U svakom razgovoru o politici Korto ironicno sabotira sagovornikove ideološke sheme. Nakon razgovora sa Kraniom o nacionalizmu i patriotizmu, slede tri prizora koja govore više nego sve razmenjene reci. Korto ostaje sam, sedi na verandi i gleda direktno u sunce koje dodiruje ivicu mora. To nije sunce izlazecih ideologija.
Tvrdio sam da se pitanje "Na cijoj si ti strani?", postavljeno Sajmonu Girtiju u Fort Vilingu 1962. godine, sistematski ponavlja kroz Pratov opus. U Frivolnim razgovorima u Molileu, posebnom albumu Pustinjskih škorpija, porucnik Koinski daje isti odgovor - na svojoj vlastitoj. Raspucin, naravno, na ovakvo pitanje odgovara "kompleksnije": na strani sam novca, žena i lepih stvari, jako skupih stvari.
Da li je rec samo o fikcionom ustuknucu da se kaže sopstvena pripadnost ili je u pitanju nešto dublje što ima dalekosežne konsekvence po Pratovu poetiku? Radikalni individualizam likova ide do ostvarivanja nihovog prava da otškrinu vrata za prelazak u jednu drugu pricu. Citava stvar se zacinje u Etiopljanima onog trenutka kad Korto kaže Kušu: "Ja sanjam. Šamael nema senku. Mislim da cu promeniti san." Kuš: "Kuda sada nameravaš?" Korto: "Ne znam... Daleko." Pocetak Korta Maltezea u Sibiru i kraj Bajke u Veneciji ova vrata otvaraju širom.
Kada sam vec poceo da živim u Amsterdamu, došao mi je do ruku jedan meni nepoznati esej o Cortu Maltezeu Stanka Andrica, objavljen u Književnoj smotri godinu dana pred pocetak rata. U tom tekstu je izreceno nešto vredno pažnje. Rec je o statusu zla u poznijim epizodama ovog stripa: "Malteze je, u jednom dubljem smislu, ne etickom nego morfološkom, zapravo anti-junak", "zlo je uvek samo privid... daleko od toga da bude alternativno nacelo, zlo je zapravo nestvarno, kao u doktrinarnoj teologiji". Prat cini korak dalje u "fikcionalizaciji" svog dela koje se razlikuje od stvarnosti. Gering je pušten da odleti u svoju realnost. Ostaju Raspucin i Korto: Oni sada zaista mogu da budu prijatelji.
U Kortu Maltezeu u Sibiru srešcemo Raspucina obucenog kao Deda Mraz koji nudi Kortu promenu datuma proslave Božica, jer nešto treba da se slavi u trenutku kada je covek u raspoloženju za to. U Bajci o Veneciji Raspucin se pojavljuje samo kao duh iz carobne lampe, da bi se onda umnožio u nekoliko svojih pomocnika, "crnih stražara".
"Smrt prokletom Vizantincu!", uzvikuju crni stražari.
Korto: "Hej... cekajte momci! Ja nisam prokleti Vizantinac. Vi se varate..."
Raspucin kao duh iz lampe: "Pokvareni Vizantinac ili spletkaroš Venecijanac, nama je to jedno isto i tebi nema spasa..."
Korto suocen sa pretecim kopljima: "Ali... Postoji samo jedan nacin da se izvucem... Evo... budim se i napuštam ovaj ludi san..."
Zlatna kuca Samarkanda je posvecena pozlacenim snovima hašiša, derviškom plesu i onirickom ornamentalizmu Istoka. Raspucin se druži sa Kortom u snovima, ali se pojavljuje i kao lutka u karadozu, lutkarskom pozorišu. Zlatna kuca Samarkanda je alhemijsko delo. Ona je alhemija "spravljanja" Korta Maltezea,njegovih likova. Prat je tu "ispsihoanalizirao" i Korta i Raspucina. Dobro i zlo, Korto i Raspucin, najmanje su psihološki udaljeni u casovima samotne instance pozlacenih snova Zlatne kuce Samarkanda. Uostalom, Korto se vec u Bajci o Veneciji "ispovedio" umirucem Bepiju Falijeru da je rdav. U Zlatnoj kuci Samarkanda Kortovo suocenje sa samim sobom nije samo susret sa svojim zlim dvojnikom Ševketom nego i priznanje prijateljstva sa Raspucinom, onakvim kakav on jeste. Sve se udvostrucava, ogleda u svojoj drugacijoj mogucnosti. Raspucin kaže: "Za mene nema opasnosti. Ja nemam dvojnike da se motaju oko mene." Vara se. Zlatna kuca Samarkanda je alhemijska klopka za realisticki shvacenu motivaciju likova. I Raspucin je udvojen.
Komandant Ševket: "Šta ti je, Raspucine, postao si melanholican?"
Raspucin: "Da... ponekad... Nikad mi nije bilo jasno zašto... ali ponekad zapadnem u ovakvo duševno stanje, mešavinu neopisive sete... Ima tu i zamora zbog životnih teškoca, slatke nostalgije... nežnosti... Sve u svemu, danas sebe mnogo volim."
Ševket: "Ja bih rekao da si ti lud."
Raspucin: "Pazi, Korto... hocu reci, Ševkete, zbog ovoga bih te mogao ubiti."
I tako u Zlatnoj kuci Samarkanda "san letnje noci prerasta u san opusa, snenu refleksiju o svojim mogucnostima. Zla više nema. Dok sede uz vatricu i prijateljski caskaju, Korto, koji inace uvek uspešno skriva svoju ljubopitljivost i nesigurnost, pita Raspucina o svom dvojniku: "Kaži... da li je stvarno licio na mene?"
--------------------------------------------------------------------------------
Vladimir Pištalo:
KACENJE ZA KORTOV BROD
Nije redak slucaj da se slabije obrazovan citalac identifikuje sa glavnim likom neke knjige, a da zaboravi ime pisca koji je taj lik stvorio. Moram priznati da se meni nešto slicno dešava u slucaju Korta Maltezea i njegovog autora. Razlika je samo u tome što ja potpis i lik Kortovog tvorca mogu dozvati u svest kad god hocu. Evo, zatvaram oci i preda mnom se ukazuje plecati covek, guste kose i okruglih ociju, a zatim i karakteristican potpis u dnu njegovih crtackih tabli Hugo Pratt. Otvaram oci i ponovo ih zatvaram. I - evo - nestaje glavonja sa okruglim ocima i neukrotivom kosom i na njegovom mestu iskrsava ironicni pozer, sa mornarskom kapom, zulufima i cigarilosom. Iza mornara se, kao oblaci, kovitlaju konture Venecije. I, ne vredi lagati, tek kad se mornar pojavi ja osetim priliv realnosti i srce mi zaigra od prepoznavanja.
Što se ostalih stripova Huga Prata tice, neke od njih sam samo listao a redovno sam pratio Pustinjske Škorpije i sjajno Indijansko Leto, radeno u saradnji sa Milom Manarom. U ovom kratkom tekstu bih ih ostavio po strani, zato što ne verujem da ima mesta sumnji da je Prat poznatiji po liku Korta Maltezea nego po onom liku koji je svakoga dana gledao u ogledalu. Autobiografiju, u kojoj Prat romantizuje svoj život, ja sam uredno procitao. Ta autobiografija je pisana na brzinu, prethodno je, koliko se secam, bila snimana na kasetofonu. To je interesantan život, ali... Nešto mi je tu stalno falilo. Sama realnost je nedostajala. Citajuci tu knjigu, pitao sam se je li Pratu trebao Korto Malteze da bi njegovu biografiju ucinio realnom? Kao da je Prat svoj pravi glas nalazio kroz lirske crteže, a svoj pravi lik izrazio tek kroz portret mornara. Sve ono što se u Pratovoj licnoj prici osecalo kao sentimentalno ili papirnato u stripu o Kortu Maltezeu je dobijalo punocu i pocinjalo da živi.
Da li ovakav moj odnos prema liku svedoci o nezahvalnosti prema njegovom autoru? Ne znam. Teško mi je da u Hugu Pratu prepoznam Korta, kao što mi je bilo teško da u osedelom Caplinu, bez brkova i šešira, prepoznam Šarloa. Uostalom, pitam se zar takva "nezahvalnost" nije san svakog umetnika? Zar svaki umetnik ne žudi da realnost lika nadmaši realnost autora? Zašto vecna mladost Korta Maltezea za mene ne bi bila realnija i važnija od komplikovane biografije njegovog tvorca?
Autor Hugo Prat mi, dakle, nije narocito blizak, dok prema liku Kortu Maltezeu osecam veliku simpatiju. Korto Malteze mi je pomogao kad mi je bilo teško. To se desilo kad sam bio u vojsci... Oficiri koji su me tada okruživali u kasarni bili su škrti, glupi i odvratni. Ja gore bagre u životu nisam video. Svoje sapatnike vojnike sam pomalo mrzeo, a prilicno mi ih je bilo žao. Oficire sam prilicno mrzeo i pomalo mi ih je bilo žao. Mislio sam da je vecina oficira luda, a da bi mogli da ubiju bez kajanja u to nimalo nisam sumnjao. Vecina vojnika su, u mojim ocima, takode bili ludi, zato što su tu situaciju prihvatali kao normalnu. Beskrajna je bila njihova sposobnost nalaženja smisla u besmislu i suspenzije da poveruju u realnost onoga što je bilo ocigledno. Shvatio sam da sredina u kojoj živim nema nikakav odbrambeni mehanizam prema autoritetu. Možda sam zato poceo da pišem o Zombijima. Možda se zato moja novela o Kortu Maltezeu odigrava na Haitiju.
Jednom recju, u tom vojnickom okruženju meni se nikako nije ostajalo. Nažalost, zidovi kasarne su bili previsoki. Preostajalo mi je jedino da se "na krilima mašte" vinem preko njih. Za taj zadatak mi je trebao pomocnik. Trebao mi je imaginarni prijatelj. Nijedan od junaka literature nije mi mogao pomoci. Ali ono što nije uspelo junacima literature, uspelo je junaku stripa. Romanticni mornar, maneken avanture i zanimljivog života, pružio mi je ruku i izvukao me iz mog okruženja. Ja bih se svakodnevno zakacio za njegov brod i tako napuštao kasarnu. Korto Malteze, veciti borac protiv autoriteta, pokazao se kao dobar saveznik protiv života uklještenog medu zidove kasarne.
Tako sam, dakle, novelu Korto Malteze poceo da pišem u vojsci. Moja zamisao je bila da Pratovom opusu o Kortu Maltezeu dodam jednu epizodu koja ni u cemu nece protivreciti prethodnim epizodama. Odlucio sam da likove iz stripa prenesem u književnost. Mnogo cešce se dešavalo obrnuto, da se likovi iz književnosti prenesu u strip. Ponovo sam procitao sve epizode, pažljivo rekonstruisao biogrfiju profesora Štajnera i preslišao se gde i kada prvi put srecemo Raspucina i koliko se puta davo pojavljuje u Kortu Maltezeu. Radeci taj posao što sam odgovornije mogao, nastojao sam da uspostavim ravnopravnost izmedu književnosti i stripa, medija koji sam od detinjstva voleo. I to je bilo to. A, u stvari, to mi na pamet nije padalo. Sve su to naknadne racionalizacije. Baš me je bilo briga za "strip" i "književnost". Hteo sam da budem sa Kortom Maltezeom. Hteo sam da se družim s njim, umesto sa onim bandoglavim budalama koje su me okruživale. Osobina Korta Maltezea koja mi je narocito koristila u toj situaciji bila je njegova beskrajna sposobnost romantiziranja.
Nedavno sam o toj neobicnoj Kortovoj sposobnosti govorio pesniku Carlsu Simicu. Nastojao sam da zainteresujem Simica za Korta Maltezea, pa sam mu dao da procita epizodu U Veneciji. Carli je procitao, nakašljao se i promrmljao da je to nešto kao Cikago u plamenu. Cikago u plamenu je nekakav strip koji je Simic citao kao decak u Beogradu. Razumljivo je da sam se na takav odgovor je ozbiljno uvredio. Kako se može Korto Malteze porediti sa nekim tamo obicnim stripom? Onda sam se setio da mi je Carli rekao da su, baš u vreme kad je citao pomenuti strip, njima deci u beogradskoj školi pricali o komunizmu. Deci to nije bilo mnogo zanimljivo. Naprimer, bilo je jasno da taj komunizam nije nešto tako uzbudljivo kao Cikago u plamenu. Ideologija koja je pretendovala na poslednju rec u istoriji, koja je po Sibiru rasejala kosti miliona ljudi, i koja je pisala citanke, bila je toj deci manje stvarna nego strip. Bila je to velika pohvala moci stripa. I, što je važnije, ta pohvala je, neocekivano, potvrdila moje suštinsko iskustvo. Zar nije na isti nacin, za mene, junak stripa Korto Malteze, postao realniji ne samo od svog autora Huga Prata, nego i od zidova kasarne koji su se u ono vreme zatvarali oko mene?
--------------------------------------------------------------------------------
Vasa Pavkovic:
ARGENTINSKI TANGO
Sigurno je da u ovom nesigurnom svetu ne postoji nijedna prica u slikama u kojoj postoji slika slicna sledecoj:
Rec je o Pratovoj prici Tango, u kojoj Korto Malteze, ili Korto Maltežanin, kako je mom sluhu draže, stiže u Buenos Aires, posle petnaest godina odsustva, da bi pronašao jednu devojcicu. Ne ulazeci u pricu dublje, reci cu samo da sem te bizarne slike, dva meseca koja se pokatkad mogu videti u cistom zraku glavnog argentinskog grada, jedna slika još snažnije podstice moju maštu. Rec je o sledecoj slici:
Ako pažljivo osmotrite prizor na njoj, videcete ispod dva meseca avetinjski osvetljenu železnicku stanicu, dva koloseka, nadvožnjak, krošnju palme iznad krova postaje, dekorativni ukras od drveta na ivici nadstrešnice, a ako pogled pomerite samo prst dalje, ispred vodotornja ugledacete ime stanice:
BORGES
Negde u leto 1949. (1950) Hugo prat je živeo u Buenos Airesu i trag fascinacije argentinskim tangom, ženama, bilijar salama, lukom la Boka ostao je zauvek u njegovom južnjackom srcu... Taj trag nosi epizoda Tango.
Fascinira me pomisao na mogucnost da su se dva besmrtnika, Hugo Prat i Horhe Luis Borhes, mogli sretati, upravo na nekom od tih mesta, možda baš i na peronu stanice koju smo malocas osmotrili. Možda sve u svemu to i nije najvažnije, ali ne mogu se oteti utisku da je u Opštoj istoriji bešcašca Borhes opisao scene koje ce ljubitelj stripa moci da osmotri na sledecim slikama:
Svet je užas. Svet je krv i smrt. Svet je besmisao.
Povremeno osecam da citalac ovog teksta prosto vapi za kratkim rezovima ironije. Ali ovaj tekst mu je nece nuditi. Jer kako na jednom drugom mestu iste price kaže i crta Prat: svet je i mesto ljubavi, strasti, erotike, nežnosti, zavodenja, uzbudljivosti. Pogledajte s kakvim ritmom Prat prati Kortov ples u sali Sportskog kluba San Isidoro:
Govoreci o tamnijoj strani ljudske duše, Borhes u Besmrtniku beleži: "Besmrtnost je uzaludna; osim coveka, sva stvorenja su besmrtna jer ne znaju za smrt; božanska; užasno i neshvatljivo je biti svestan besmrtnosti." Doticuci tek ovlaš ljubav, koja je nedostajala njegovom srcu, veliki pripovedac kaže: "Covek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajuci pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuce, instrumente, zvezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint linija ocrtava njegov sopstveni lik."
Crtajuci celog života baš to, Prat je cinio isto.
Kriticari ce i ubuduce preterivati kada budu govorili o uticaju Horhe Luis Borhesa na tendencije u literaturi XX veka, kao što ce preuvelicavati i znacaj Huga Prata za svetski strip. I sam cu ciniti te greške - možda zbog patetike besmrtnosti. Ali kad mislim na pisca Alefa, ja iz najintimnijih razloga uvek, pre svega, pomislim na sledeci sonet:
KIŠA
Iznenadno svetlost vecernja se rada
jer vec kiša pada neprimetno sitna.
Pada il' je pala. Jedna stvar je bitna:
u prošlosti našoj kiša se dogada.
Onome što kišu sluša zaneseno
darežljivo vreme izgubljen cas pruža
kad je cvet otkrio što se zove ruža
i cudesnu boju imenom crveno.
Ova kiša koja slepa okna stvara
radost ce doneti u predgrada stara
grozdovima crnim što ih loza krije
u dvorištu nekom koga nema više.
Vetar mi donosi iz veceri kišne
voljeni glas oca koji umro nije.
(Prepev Radivoja Konstantinovica)
U ime te slike i te pesme, dozvoljavam sebi da na Pratov crtež ucrtam kapi kiše, iz one iste, jedne veceri:
--------------------------------------------------------------------------------
Zoran Stefanovic:
VESELI FANTOM SLOBODE
CIGANKA: A ti, lepotane sa mindušom - hrabar si. Štetno za tebe. (...) Ti si ostareli ludak koji pretace vreme iz džepova u džepove, a ostareli ludaci su, kao što i sam znaš, opasni i nepotrebni. (...) Vuceš konce jedne igre koji su vec odavno pokidani.
(Iz Ostrvske price)
Bila je opaka, zlotvorna sezona. Gledali smo - makluanovski blazirani - kapitualciju, izdaju i dejtonsku rasprodaju krvi. Neki dragi ljudi su tiho i zauvek lišili Beograd svog postojanja, ranije nego što je bilo pošteno. A skoro kao uvodna poruka u sve to bila je, pocetkom indijanskog leta, vest da je preminuo i Hugo Prat, doslovno nekoliko sedmica pre svog prvog dolaska u Beograd. Dolaska koji je Sloba Ivkov ocajnicki pokušavao da organizuje povodom svoje kapitalne izložbe 60. godina domaceg stripa u Srbiji i kojem nismo smeli previše da se radujemo da baksuz ne bi opet došao po svoje.
Tih dana sam po ulicama Grcke gledao kako covek, koga smo zvali samo Matori, za tren potiskuje šizofrenu jelinsku politicku situaciju i dobija, u nekoj vrsti nacionalne žalosti naslovne strane najbitnijih magazina. Gledao sam u Vavelu, prvi put, stranice i stranice fotografija starcevog intimnog života, stomakom prepoznajuci lica realnih žena i muškaraca koji su decenijama kasnije postajali krpice Maltežaninovih avantura.
I to je to. Histericni utisci i preokreti globalnog sela koje nas je sustiglo brišu i ovaj odlazak, i nema se vremena - cak i kada bi se više upelo - promisliti i dostojno spoznati šta ovo preminuce oznacava za epohu. Zato ce i ovo iskidano prisecanje na avanturu od pre osam godina biti tvrde, manje fluidno no što bi se smelo i bilo dostojno.
CIGANKA: (...) Ovog puta je struktura pripovedanja namerno poremecena. Sve je obrnuto. Šifre se prvo otkriju, pa tek onda zakljucaju. Cak je i rasplet vec bio na samom pocetku.
(Iz Ostrvske price)
Valjevo je 1987. bilo staklena bašta, mogao si da stvoriš, ako si bio lud i u stanju, možda više nego bilo kojem drugom mestu van Beograda. Jedva godinu dana ranije odlucio sam da odem i to i ucinio, ali sam se iz Loznice i dalje smatrao delom valjevske sredine, tako da mi je prijala ideja - verovatno potekla od režisera Zorana Ðordevica - da se u Valjevu uradi "generacijska" prestava, i prihvatio sam da, pretežno po autobusima, napišem tekst. A pošto je tih godina u kolubarsko-podrinjskom regionu sve alternativno - svejedno da li u književnosti, pozorištu ili muzici - bilo povezano sa stripom, odluka je pala da se radi nova, još nepostojeca prica o Maltezeu.
Smisao te nove price o Maltežaninu je imao biti frajtagovski "predah pred buru", sa svešcu o bliskoj Kortovoj pogibiji u Španskom gradanskom ratu. Od Prata sam, pored nekoliko motiva iz biografija, uzeo samo tri glavna lika - Korta, Raspucina i Zlatoustu. Intuitivno sam odabrao dramaturški nabijenu, fragmentarnu strukturu - deset dejstava-scena - kao protivstav i tada i danas previše realistickoj srpskoj (mrtvackoj) dramaturgiji. Za pažljivije, jasno je bilo i da smo kroz neku vrstu "magicnog realizma" sejali naznakice da je narativnost u stvari lažna i da se ciklicni usud pripovesti i biografija poklapa. Medutim, strogo se pazilo da se ne izade van Pratovog pristupa i tacke gledišta, te da se, recimo, ne napravi iskok u pravcu nasleda srpskog nadrealizma, koji smo u stripu upravo tih godina pomalo ispitivali.
Medutim, prava želja za prevratnickim nedvosmisleno je pocivala u samoj fabuli. Fraza da je to drama "o ludilu, starenju i politici" (kao što sam u jednom pismu tih dana objasnio) suštinski krije i jednu ideološku polemiku. Kroz predstavu o odgovornosti i posledicama izbora pojedinca u prevratnickim ("crvenim") vremenima, grupa klinaca je direktno polemisala sa titoistickim okvirom Valjeva i Srbije, dakle, sa onim snagama koje nas danas julskim žegama raduju. Medutim, to je bila 1987, i lomovi sa "dogadanjima naroda" su vec poceli, tako da smo na mikronivou bili skoro nezanimljivi. Tada je u recenziji, u Napredu, Branko Lukic, skoro tonom blage neverice, napisao: "Da li je taj novi ugao posmatranja samo posledica preteranog citanja stripova???"
To leto smo Gile, Despot i ja proveli tumarajuci po Sandžaku, Kosovu i Zapadnoj Makedoniji, vrativši se pred samu premijeru. I tako je, posle sitnijih zadevica sa rediteljem zbog štrihova, napokon došlo finale.
Premijera u Omladinskom centru "Milivoje Radosavljevic" (hvala tim hrabrim ljudima) bila je zastrašujuce dobro posecena, sa dozom blage histerije u publici, što je cak i za tada aktivno Valjevo predstavljalo zanatski, kreativni i marketinški udarac bez presedana. Ja svojim delom nisam bio zadovoljan.
CIGANKA: Cudan si ti, mornaru. Nekada si prodavao lažne hazarske glosare i puštao da dodu u neoprezne ruke. Možda zato sad placaš tu igru sa onim svetom, to se uvek tako završi. Ja ti želim puno srece, sine, mada je i ona laž svoje vrste...
(Iz Ostrvske price)
Naravno, domet jeste ostao lokalni. I "ali" je devojci srecu, ipak, pokvarilo - noseci glumci su nam vec posle prve reprize odvuceni u JNA. Dogovor je bio da se projekat, sezonu ili dve kasnije, proširi u anticku megastrukturu - Maltešku trilogiju, sedmocasovni spektakl na improvizovanoj pozornici nad Kolubarom, u samom centru Valjeva. Prvi zglob trilogije bi bila vec videna Ostrvska prica, drugi adaptacija Korto u Veneciji i treci Ruski šinjel. Treca pomenuta bi, u stvari, bila prica o Kortovoj pogibiji u Španskom gradanskom ratu i kako se telo sovjetskim brodom vozi u zemlju prijatelja Bepea; tokom transporta Zlatousta i Raspucin evociraju 1904/05, kada su se mladi Korto i Ras upoznali u rusko-japanskom konfliktu.
Nravno ni Maltešku trilogiju, ni selenicevski Bljesak, ni predstavu o salijerijevskoj sudbini mladog Borhesa - Zoran Ðordevic i ja nismo ni napisali, ni režirali. U bliskoj buducnosti Zoki je upisao i diplomirao u Pragu i posle Valjeva otišao u - Pratov i Kortov - Sao Paolo. Katarina Vicentijevic, Danijela Mihailovic i Željko Mitrovic su upisali i završili glumu u Beogradu i Novom Sadu. I ja sam, nakon upisivanja i diplomiranja na dramaturgiji, tamo gde sam i hteo da budem. Nikad se više nije radilo zajedno, ali je barem svako imao apsolutnu snagu i volju da se izbori za svoje pravo na odluku u najolovnijim vremenima. A Ostrvska prica je bila poslednji veliki test pred kolektivni ulazak u profesiju.
ZLATOUSTA: Prolazimo, Korto. Vreme nam je nestrpljiv prijatelj. (...) možda ce te uskoro ubiti neko derište koje lici na tebe kada si imao dvadeset godina.
(Iz Ostrvske price)
Obicno se kaže da Pratov odlazak jeste i smrt jednog lepšeg i casnijeg sveta. Podtekst tog stava je pravi lik stvari/zveri koja je došala: stvaranje virtuelnog Stava, koji ce pojedinac morati da menja kad god Mreža promeni kanal, dakle - konacna smrt Pojedinacnog kojom nas sledece stolece vec pozdravlja. Svet u kojem tojnbijevski stav da su nacije "ideje u glavi Boga" predstavlja nerazumljiv anahronizam. Umesto Prata, ostao nem je Milo Manara i njegove socne ždrebice. A to je kao da vam je životni guru, umesto Noama Comskog, postao Anri Bernar Levi, ili da ste spali na to da se napajate na Mirku Kovacu umesto na Slobodanu Šnajderu.
Nekoliko puta, otkako smo sabijeni u obor, pala mi je na pamet vest koju nam je pre i previše godina doneo Dušan Miklja iz Angole. Naime, saznali smo, u vreme kad to nismo mogli da razumemo, da je angolskim revolucionarima koji su camili po tamnicama Korto Malteze bio bukvalno jedini nacin da sanjaju o slobodi. Mi smo sad tu gde jesmo, a pametni i hrabri jedino mogu da izaberu da budu ili Korto ili Raspucin.
Medutim, cemu mi ostali da se nadamo? Kao i porucnik Sliter, neki od nas su vec odabrali stranu. Nadam se da ovakvim gledanjem poruka postaje kristalno jasna.
U Beogradu, novembra 1995.
--------------------------------------------------------------------------------
LEPE VEŠTINE
Vladimir A. Milic
POST-WARNA ARHITEKTURA NA PUTU
Dve upecatljive i ekspresivne slike obeležice arhitekturu na kraju ovog veka. Na prvoj je blistavi brzi voz u punoj brzini koji šiba preko svih evropskih granica noseci u svojoj utrobi cinovnike koji putuju na posao. Druga je sumorna i siva, prikazuje dugacki, tužni linearni grad izbeglica koji gamiže putevima bivše Jugoslavije, bivšeg Sovjetskog Saveza, bivše... Ni na jednoj nema kuca: ljudi sa prve slike menjaju ih svakih par godina, menjajuci gradove, regije i prijatelje, nesrecnici s druge ovovekovne freske ostavili su iza sebe zgarišta svojih domova. Stvarnu, postratnu arhitekturu obeležava put a ne kuca, vozilo a ne soba. S jedne strane, taj put je udobna pruga, a vozilo i soba-voz i kupe. Na drugoj strani, globalne nomadske urbanizacije XXI veka to su blatnjavi drumovi i taljige. Dizajn postaje irelevantan i seli se tek u sferu simbolike prepune kontrasta, ali proces je isti i jedinstveniji no što bi se to u prvi mah moglo naslutiti.
Analogije sa prorocanstvima i tehnoutopijama iz šezdesetih godina lako se namecu, premda su stvarane s drugim motivima i fascinacijama. McLuhanova medijska ideologija imala je veliki odjek u krugovima prostornih planera i arhitekata. Melwyin Webber još 1964. piše o prevazilaženju tradicionalnog urbanizma koji pociva na determinizmu fizickih struktura. Fleksibilnost kapitala, lokacioni kriterijumi "eksteritorijalnosti" i medijska infrastruktura "globalnog sela" ucinili su da tradicionalna funkcionalisticka šema organizacije prostora i teritorije postaje anahrona i tek fragmentarna, lokalna strategija. Ovo, dakako, ne znaci potiskivanje svih onih vrednosti koje fizicki ambijenti ljudskih staništa imaju za covekovu individualnu i kolektivnu identifikaciju, emocionalnu sigurnost, orijentaciju i tome slicno. Ali, teorija o "virtuelnoj stvarnosti" kao možda tek modni otklon u arhitektonskoj teoriji devedesetih dovoljno je znakovita i upotrebljiva kao indikator obimnih promena u znacenju prostora za ljude danas.
Utopijski projekti grupe Archigram (Plug-in-City, Petera Cooka iz 1965. i dr.) koji afirmišu ne-mesto, relativizuju staništa kao trajnije sidrište egzistencije i nude alternativu za "otvoreno društvo" bezgranicnog izbora, možda su najilustrativnije prikazali suštinu ideje pokreta kao bitne komponente arhitekture buducnosti. Naravno, ove ideje nisu bez korena u arhitektonskoj tradiciji i u nekim vidovima prisutne su uvek kada u ljudskoj zajednici dolazi do radikalnih lomova, revolucija, ratova i prestrojavanja velikih masa, citavih naroda i kultura. Danas smo svedoci jednog takvog procesa.
"Arhitektura na putu" kao teza o prestrukturiranju korišcenja velikih teritorija, ali i neposrednog životnog prostora ili susedstva, nije nikad bila niti je to danas iskljucivo filozofski obzir, oduševljenje, izazov ili lament. Takode, ona ne implicira a priorne i predvidljive promene u jeziku arhitektonske forme. Barem ništa manje od permanentnih kulturnih razmena, mešanja, konflikata ili gradenja hibridnih, "ili-ili" oblika i sintaksi arhitektonskih dela. Arhitektura stan-ovnika kao put-ovnika danas je planerski reper za uspostavljanje i opremanje mreže novih naselja, pravce širenja postojecih aglomeracija i referentan okvir za strategije zaštite životne okoline: železnicka stajališta za vozove brzih pruga kao dominantan oblik masovnog transporta u EZ, njihova medusobna udaljenost i vremenski budžet razlicitih kateogirja stanovnika jesu orijentiri za fizicke promene. Cini se da cak i onaj modni sloj in-arhitekture u Evropi devedesetih vodi ka "kontejnerizaciji" oblika novih poslovnih pa i stambenih zgrada. Ovaj put to je više od trenutnog omaža modernistickom nasledu iz šezdesetih godina i citiranja ekspresionizma "zida-zavese" u arhitekturi jednog Mis van der Roea. Možda možemo govoriti o podsvesnoj standardizaciji jednog tehnološkog arhetipa, kuce-kontejnera od celika. Ambijent voza i kupea produžava se u okrilje blistave gajbe, oštrih ivica, skoro istovetne u Parizu, Mnchenu, Amsterdamu ili Londonu. Ali, šta je okrilje i koja forma miliona u pokretu na evropskom Istoku?
To je, nesumnjivo jedna velika i po mnogo cemu nova tema koja ce obeležiti arhitekturu i kulturu novog veka. Danas je u samom iskustvu još uvek teško tražiti pouzdane analogije, proricati nove obrise i ishode. Proces nomadske urbanizacije nije izazvan industrijskom revolucijom. Njeni koreni su duboki i slojeviti, ishodi neizvesni a poetika tragicna, bilo da je rec o progonstvu ili krizi pripadnosti odredenom mestu jednog sitog želuca. Uostalom, razdaljine izmedu Berlinskog rukopisa Irene Vrkljan, Albaharijevog Snežnog coveka, Handkeovih putešestvija ili Mandiceve Ruže lutanja sve su bliže i razlivenije u prostoru kulture. Književnost, koju ovde pozivamo u pomoc, kao ona koja nagoveštava i reaguje medu prvima, još jednom može biti glasnik i uciteljica doba koje arhitekturi podastite nove izazove. Baš nekako paralelno sa Jencksovom semiotickom teorijom "jezika (postmoderne) arhitekture", koja je bila predtekst citave optike tumacenja graditeljstva našeg vremena. Ovaj put, medutim, literatura arhitekturu provocira ne više novim jezikom koji je kao buduci skup obrazaca za umetnost gradenja još daleko, nego svojim po mnogo cemu traumaticnim sadržajem. Na kraju krajeva, nije li i sam život "zajeb'o" literaturu, isti onaj koji se nastavlja putujuci, mnogo više nego "bivajuci" u staticnom okviru kuce?
Izazovi su snažni, provociraju egzistencijalna i eticka, a podrivaju estetska uverenja. Ostanimo za sada, sasvim kompromisno, na liniji manjeg otpora i još uvek udobnom kupeu metafore: simbol naše arhitekture danas, prostora koji je razgraden i obešcašcen jeste ubogi traktor sa najlonskom prikolicom, slabom celjadi i neobrijanim patrijarhatom kao svojim "stanarima". Tamo, daleko, u perspektivi puta kojim se krece jesu obrisi nove arhitekture. Bežeci, ova arhetipska tvorevina, ovaj rezultat ideologije rasta i ova krhotina humanisticke emancipacije, za sobom vuce i savest graditelja.
I valja je pratiti.
--------------------------------------------------------------------------------
Aleksandar Milosavljevic:
IZMEÐU MITA I ISTORIJE
Igor Bojovic: "Izvanjac", u režiji Jovice Pavica, Crnogorsko narodno pozorište u Podgorici
Igor Bojovic smešta radnju svoje drame Izvanjac, nastalu po motivima romana Uskok Sime Matavulje, u vremenski tesnac izmedu dve vrste stvarnosti: u meduprostor gde se predanje probija iz maglina mitskog i postaje deo istorije. S jedne strane, dramaticne okolnosti na koje su osudeni njegove njegove dramatis personae razvice kod njih jasnu svest o konkretnom istorijskom trenutku, o povesti i odgovarajucoj vrsti nužnosti, dok ce, s druge strane, pogled na surovi svet crnogorskih gorštaka i dalje biti cvrsto ukorenjen u prošlosti, ali ne onoj uslovljenoj istorijskom faktografijom nego prošlošcu odredenom arhetipskim, smeštenom u prostorima mitskog. Pricu o izvanjcu, coveku koji dolazi iz vana, o strancu, Bojovic oslobada svega što pripada Matavuljevoj romanticarskoj potrebi da glorifikuje crnogorsku heroiku. Pri tom, dramaticar uspeva da sacuva, pa i da još više razvije, ono što je u romanu najvrednije: bogatstvo etnografskog i istoriografskog materijala, dakle baš ono što kod je kod Matavulja bilo umetnicki nedovoljno vešto plasirano. Razvijajuci svoju dramu na fonu slike istorijskih prilika u Crnoj Gori iz vremena vladavine vladike Petra Prvog Petrovica Njegoša, Bojovic uoblicava snažno melodramski intoniranu pricu o ljubavi izmedu Crnogorke i zagonetnog došljaka Ðovanija Izvanjca.
A dodoš, pridošlica iz druge sredine, druge države, može da bude i pribeglica sa nekim konkretnim zadatkom. Najcešce da ubije, pohara, osveti se. Sumnja vezana za prave došljakove namere ostace da lebdi nad Izvanjcem i kada mu dopuste da postane Crnogorac, i kada Ðovanija pokrste u Jovana, pa i pošto ovaj u nepotrebnom dvoboju pogine. Sumnja ce ostati uprkos potrebi da se istorijska istina uoblici i modifikuje po meri mitskog obrasca. Jer snaga mitskog uspeva da od smutljivca i bešcasnika, belosvetskog Ðovanija, nacini casnog junaka, baš kao što ce podozrive i rigidne Crnogorce naterati da od Izvanjca naprave svog nacionalnog heroja.
Jovica Pavic ce najdirektnije i najefektnije, s mnogo nesumnjive vere u ansambl Crnogorskog narodnog pozorišta, pojacan za ovu priliku glumackim snagama iz Beograda, iskoristiti mehanizam kojim se služi i Matavulj. Naime, reditelj ce umeti da izvuce sve komicne efekte iz situacije koju definiše položaj "totalnog stranca" u sredini koja za njega nema, niti može da ima, bilo kakvo razumevanje. Na taj ce nacin, po principu kontrasta, biti "izoštren" pravi profil Crnogoraca, poznat, recimo, i iz prica Njegoševog vojvode Draška ili Kanjoša Macedonovica iz pera Stjepana Mitrova Ljubiše, dvojice junaka koji ce, svaki na svoj nacin, ali uvek iz crnogorske vizure, govoreci o Mlecima, zapravo, svedociti o vlastitom pogledu na svet. Naspram univerzuma epskih heroja naci ce se tako lukavi svet evropejskog bešcaša, zanavek okužen makijavelistickim konceptom politike koja u svojoj realizaciji ne bira sredstva; nasuprot iskrene ljubavi nahodi se laž i pritvornost; borba za goli život i ocuvanje vlastite nacije bice suocena sa politickim racunima velikih sila i njihovom sumanutom kombinatorikom. Ovi kontrasti, dakako, izazivaju smeh, da bi postepeno formirali sliku sveta koji egzistira izmedu istorije i mita, a kojem nije dozvoljeno da se opredeli ni za jedan od njih. Ne pokleknuvši pred izazovom da Crnogorce svede na banalnu karikaturu, niti u njihovom mentalitetu tražeci zaumnost ili tragove beketovskog apsurda, Pavic povlaci linije koje ce omediti stvarnost u kojoj je moguc let krilatih konja, a samim tim u kojem je moguce i crnogorsko cojstvo i junaštvo.
Pa ipak, cvrsta struktura ove predstave, vešto i smelo balansiranje izmedu razlicitih žanrovskih odredenja, "prelomili" su se pred kraj Izvanjca, u casu kada je na scenu svom silinom nahrupio tragizam konacnog obracuna, kada je nastupio trenutak istine. Tada je ritam predstave naglo usporen, a gluma je podlegla naglašeno pateticnim tonovima. Ceo kovitlac bitke delovace poput usporeno emitovanih filmskih sekvenci, a svaka smrt i svaka izgovorena replika kao da su (simbolicno) pripadale istorijskom diskursu koji je definitivno potisnuo svaki trag mitskog, definitivno ga prepuštajuci zaboravu. I premda ni jedno dotadašnje preletanje krilatog konja iznad glava aktera Izvanjca, ni jedna Vladikina beseda, ili dvoboj, pa ni sama smrt glavnog junaka, nisu delovali pateticno ili neuverljivo, pred sam kraj predstave su mirisi zahuktale bitke, grleni i preglasni bojni poklici, zastave koja se vijore kao mrtva tela izginulih ratnika, prevrnuli jezicak osetljive vage ka prenaglašenom i nepotrebnom patosu. Istorija sa svojom naglašenom pragmaticnom dimenzijom uciteljice života (ciji nauk ima smisao i danas) tada je nadvladala mitsku sliku sveta u kojem su moguci preokreti poput onih o kojima, izmedu ostalog, svedoci drama Izvanjac. U tom trenutku i sve uloge u ovoj predstavi dobijaju više ili manje blag otklon prema pateticnom akcentu, bivaju osencene posebnom vrstom nacionalne heroike koja, s jedne strane, korespondira sa aktuelnim duhom vremena, ali, s druge, ne odgovara dotadašnjem tonu predstave.
Na samom pocetku predstave Ivana Žigon ce svoju Milicu definisati kao poletnu i površnu bezazlenu devojku, gradeci lik mlade Crnogorke pokatkad prenaglašeno pojednostavljenim sredstvima. Docnije, medutim, kako dogadaji budu stavljali Milicu na sve ozbiljnije probe, i ova ce glumica poceti da otkriva složeni karakter buntovnice, ljubavnice a, napose, majke i udovice koja ce licnu nesrecu svesno utkati u legendu svog naroda.
Karikatura, kojom je s pocetka Branimir Popovic predstavio Ðovanija Izvanjca, bila je data s merom i svešcu da ce iz te pozicije docnije morati da nastane izuzetno složen lik. Popovic ni jednog casa nije otkrio tajnu Ðovanijeve licnosti, a njegovu ljubav prema Milici i njegovo konacno pristajanje na crnogorsko poimanje cojstva i junaštva, kao temeljne vrednosti na kojima pociva odgovarajuci pogled na svet, nije ni najmanje bilo optereceno patitikom.
Naspram stamene figure Vladike, koju je Mladen Nelevic gradio sa opravdanim uverenjem da Petar Prvi Petrovic Njegoš u Bojovicevoj drami uistinu jeste polumitska licnost, našao se jarkim mediteranskim humornim koloritom naslikan Otac Filarion Branislava Vukovica.
Glumacki zadatak Marka Nikolica bio je težak u meri koju je odredila cinjenica da se upravo u liku Milicinog prelama humornost predstave, zasnovana na karikaturi "crnogorštine", i tragika celokupne situacije na koju je istorija osudila Crnogorce. Suveren u prvom delu predstave, uspevajuci da izbegne opšta mesta i vešto zaobilazeci zamke banalnog karikiranja mentaliteta, Nikolic je u liku Kneza Draga sublimirao sve crte herojskog karaktera Crnogoraca i iza stamenog cojstva i junaštva nagovestio blagu humornost.
Predstava Izvanjac, blagodareci i scenografiji Velibora Radonjica, kostimima Ljiljane Dragovic i sjajnoj muzici Saše Tamindžica, dobila je smisao znaka koji potvrduje da je napokon sazrelo vreme za veliki povratak Crnogorskog narodnog pozorišta, pre desetak godina do temelja satrtog požarom, u jugoslovenski teatarski život.
--------------------------------------------------------------------------------
Ješa Denegri
UMETNIK GRADITELJSKIH NAMERA
Dragomir Ugren u Centru za vizuelnu kulturu Zlatno oko, Novi Sad, januar 1996.
Ne samo slikarskim jezikom (dosledno anikonicnim, krajnje reduktivnim, svedenim do monohromne plohe) nego podjednako po svojim ostalim javnim delatnostima (voditelj galerije, urednik casopisa, organizator umetnickih zbivanja), Dragomir Ugren oznacava lik umetnika vaspitanog na tekovinama graditeljske tradicije istorijskog modernizma (nece biti slucajno što casopis koji ureduje nosi naziv Projek/ar/t). Ugren obnavlja danas gotovo sasvim išcezlu ulogu umetnika kao višestruko ukljucene osobe koja osim u svom ateljeu deluje i u prostoru šire kulturne scene. Ali Ugren je, pre svega slikar vrlo prefinjene manuelnosti, umetnik cije slikarstvo nipošto nije programskog nego, naprotiv, gotovo intimnog i intimistickog karaktera. Drugim recima, on je slikar za koga je jedan njemu bliski kriticar tacno napisao da se "u njegovoj slici, pod opnom zategnute ravnomerno oslikane površine, sluti utaložen senzibilni, tihi, taktilni i tanani pikturalni osecaj".
Takav Ugrenov pikturalni osecaj prvi put se javno ispoljio sredinom osamdesetih kada se on kao sasvim zreo slikar javlja u trenutku nakon što je unutar ovog tipicno postmodernistickog perioda minuo pocetni talas slikarstva prozora transavangardne i neoekspresionisticke provenijencije. No, izvesni refleksi i relikti prizora još uvek ce se zadržavati u tadašnjim Ugrenovim slikama pretežno malih formata i nepravilnih spoljašnjih kontura, sa gustom materijom boje u kojoj ce prevladavati jedna osnovna hromatska dominanta. Potom ce, pocetkom devedesetih, ovaj umetnik sve dalje i još više svoditi svoj plasticki govor, lišavace se rukopisnog tretiranja površine, usvajace glatke impersonalne postavke tankog bojenog sloja, a sve to obavljace na podlogama u slikarstvu veoma neuobicajenih (izrazito vertikalnih ili pak izrazito horizontalnih) formata, po prvilu sastavljenih od nekoliko spojenih elemenata napravljenih od materijala otpadnog i naknadno obradenog drveta, presvucenih platnom, preko kojih je u jednom tonu, dakle, monohromno, naneta boja svetlijih ili tamnijih, ali uvek vrlo prefinjenih tonaliteta. Za obeležavanje ove vrste umetnicke tvorevine u kritici je primenjivan termin "slika-predmet" (ili "slika-objekt"). Taj termin upucivao je na opredmecenje (objektualizaciju, reifikaciju) slike kao novonastale i napravljene "stvari" koja upravo zbog svojih izrazito autonomnih i anikonickih svojstava, zbog usredsredenja na same ontološke pretpostavke umetnickog dela kao takvog, ponovo usmerava pažnju umetnickog procesa ka donedavno zapostavljenim, ali po problemskom znacaju bitnim pitanjima cistog plastickog slikarskog/slikovnog postupka i mišljenja u tradiciji elitnog visokog modernizma.
Na izložbi u Zlatnom oku Ugren pokazuje svoje nedavno nastale radove u kojima je, u odnosu na prethodne, primetna - naravno unutar njegovog vec karakteristicnog stava - znatna jezicka promena. Naime, podloge razlicitih formata i oslikane u raznim tonalitetima, ali uvek monohromne, rasporedene su u nepravilnom i nepredvidljivom poretku na galerijskim zidovima (neke sasvim nisko, druge pak vrlo visoko), a ono što je u umetnikovom radu bitno novo to je postavka kojom pojedini oslikani elementi zalaze i ulaze u prostor pred zidom, cime se još više istice njihovo opredmecenje, njihovo vec ranije postignuto stanje slike- predmeta. Cini se kao da je ceo galerijski zid, cak ceo galerijski prostor, sada, zapravo, postao podloga sa kojom umetnik racuna i na kojoj radi, a oslikani elementi samo su jedinice formi cijim mogucnostima promenjivog i u nacelu uvek drugacijeg rasporeda umetnik slobodno rukuje. Štaviše, može se zapaziti i zakljuciti da je cela izložba i izložba u celini zapravo jedno jedino delo sacinjeno od brojnih potencijalno promenjivih elemenata, a ne - kao što je najcešce slucaj - da se postavka sastoji od veceg broja samostalnih i samodovoljnih, u ateljeu dovršenih i u galerijskom prostoru tek naknado izloženih eksponata.
Sa izložbom Dragomira Ugrena Centar za vizuelnu kulturu Zlatno oko otvar ciklus od sedam izložbi posvecenih simptomima preplitanja modernistickih, postmodernistickih i neomodernistickih jezickih pozicija u srpskoj umetnosti sredine devedesetih. Posredi je tematika bitna za uocavanje i razumevanje središnjih problemskih zbivanja na aktuelnoj domacoj umetnickoj sceni u cijem je prirodnom i poželjnom pluralizmu ne samo moguce nego i potrebno izdvajati pojave i pojedince koji u (prividnoj) nepreglednosti umetnickog trenutka predstavljaju pouzdane i stabilne vrednosti.
**************************
nista jos niste videli... |
|
|
|
SANdMAN
Junior Member
Fed Rep Yugoslavia
401 Posts
Member since 16/09/2002 |
Posted - 26/10/2002 : 22:31:26
|
Petogodišnjica smrti Huga Prata
Odlazak maga
Pre pet godina, 20. avgusta 1995. Hugo Prat je prošao kroz magicnu kapiju i preselio se zauvek u svet bajki, u kome je i pre toga povremeno živeo.
Prvi put sam ga sreo neke neodredene godine dok sam još bio osnovac. Ruku su mi dopala dva "Eks almanaha" (u boji!) sa, za moj tadašnji ukus, cudnim stripom koji se zvao Fort Viling. Bila je to saga o pionirima americkog zapada, toliko drugacija od standardnih kaubojsko-indijanskih prica koje sam do tada gutao. Tu su junaci bili prave licnosti, živi ljudi od krvi i mesa, na tim stranicama je stvarno duvao vetar i povijala se prerijska trava uvek kada je pucao ubica Indijanaca Lu Vecel, cije rošavo lice pamtim još i danas, mada taj strip nisam uspeo ponovo da pronadem ni posle višegodišnjeg upornog traganja, koje još traje. Tada mi imena crtaca ništa nisu znacila, nisam ih pamtio, ali sam potez majstorove olovke prepoznao kada sam u "Strip artu", mnogo kasnije, prvi put ugledao Korta Maltezea kako stoji usred abisinijske ravnice, dok se horizontom vuku oblaci ravnog trbuha koji me od tada uvek podsecaju na daljine i putovanja.
Slicne biografije i iste ruže lutanja po globusu ucinile su Korta i Prata istom licnošcu, istom legendom. Od njih (njega) se uvek ucilo nešto lepo i novo. Mrzeci dogme i zastave, on se kretao po ruševinama "slavnih" istorijskih dogadaja, ostavljajuci iza sebe mnogo dublji trag od svojih slucajnih saputnika koje su vodile "velike" ideje, mržnja ili glad za novcem i moci. Samo on je mogao za prijatelje imati dvojicu rodenih ubica. Prorokovog ratnika Kuša i Raspucina koji nije znao da je zao. Sa istorijom se poigravao i pomalo joj se izrugivao. I oni koje je "uciteljica života" zabeležila kao sulude zlocince kod njega su našli svoje ljudsko mesto. Enver-bej, krvnik Jermena, umro je gotovo poeticnom smrcu, porucujuci nam da je sve k'smet, ostavljajuci mesta i da ga ljudi žale jer je svoje dugove na kraju platio. Staljin je bio Ðuzepe u jermenskoj crkvi u Veneciji kada ga je Korto upoznao (ko može biti zao u Veneciji?). Strašni Hazjajin je vec bio na krvavoj stazi kada je njegova rec spasla Korta od streljackog stroja Crvene armije.
Na njegovom putu umirali su i zli, i dobri, i veliki ljudi, njihove grobove pokrivalo je kamenje, divlje cvece i kajanje, a on je tragao dalje. U stvari, Zlatousta mu je davno rekla (iz licnog viševekovnog iskustva) da to što on traži ne postoji, mada je i sam znao da smisao nije u nalaženju, nego u traženju. Da nije tako, zar bi od tolikih silnih potraga za blagom uspeo da dode samo do zlata kralja Nikole (bar se neko usrecio na ovim protorima, pa makar to bilo i u stripu)?
Prat je odrastao u Veneciji. Korto je u nju cesto dolazio, ali je napuštao znajuci da svako mesto koje ga veže, ma kako lepo bilo, znaci njegov kraj. Je li lutao kao Ahasfer? Ne, samo je znao da onaj ko pusti koren, makar i u Veneciji, kupuje sebi mir i sigurnost, ali nikad nece znati šta je iza kapije tog malog sveta. A tamo su vetrovita Irska, vile Stounhendža, tango Buenos Ajresa, magija Kariba, pesak Arabije, snegovi i vozovi Sibira, polja prozracnih leptirova u Kini, mir južnih mora, zlatni snovi Samarkanda. Tamo su daleki horizonti i nepoznati putevi na cijim pocecima stoje venecijanska dvorišta, pokazujuci da je svako lutanje bez smisla ako nema tacku u kojoj pocinje i u kojoj se završava.
Govorio je: "Bio sam srecan covek. Moj život je bio veoma bogat i ja sam pun emocija, lepote, srece i blaženstva". Govorio je da je dobio više nego što je dao. Kad bi svodili bilans njegovog života, našli bi mnogo pravih prijatelja svih boja svuda po svetu, puno ljubavi, cesto neostvarenih, i beskrajne isprepletane linije putovanja. Koliko je onih koji su skupili nešto vrednije?
Odlazak Huga Prata bio je odlazak maga. Ono što je on stvarao teško se može nazvati stripom, to je bila mešavina poezije i slika koja je pevala sa obicnog papira. Posle citanja Prata, covek se oseca boljim, a to je, valjda, ono najviše što bilo koja umetnost može da pruži.
Momir Turudic
**************************
nista jos niste videli... |
|
|
|
BOGI
Advanced Member
USA
6494 Posts
Member since 07/09/2002 |
|
|
dsormaz1
Advanced Member
.jpg)
13156 Posts
Member since 28/04/2002 |
Posted - 26/10/2002 : 23:56:03
|
quote:
Svaka cast kortu maltezu, alise cak ni pomocu neznam vise nisam koje "promicbe" nemoze niti u snu pribliziti KENU PARKERU..
KEN PARKER nije strip...PARKER JE UMJETNICKA LEKTIRA...
Nemam ništa protiv Corta, naprotiv, ali doista se ne može usporedivati s Kenom. 
|
|
|
|
BiDi
Senior Member
Slovenia
2453 Posts
Member since 06/05/2002 |
|
|
Aco
stripovi.com suradnik
.GIF)
Slovenia
6368 Posts
Member since 29/11/2001 |
Posted - 31/10/2002 : 21:32:30
|
Sram me priznati ali tek sam danas po prvi put procitao Corta.Radi se o slovenskom strip albumu Corto - "Zeleni kntinent 1 i 2"
Sjajno.
Bond.James Bond. |
|
|
|
BiDi
Senior Member
Slovenia
2453 Posts
Member since 06/05/2002 |
|
|
seinfeld
Advanced Member
16500 Posts
Member since 04/11/2001 |
Posted - 10/03/2003 : 15:59:14
|
Ja ga skidam s Kazaa dogurao sam do 77MB a skidam taj film vec 2 mjeseca!
Danas sam skinuo Blood WOrk 700MB za 4h s kazaa, samo da usporedim kako nesto ide brzo a nesto ne ide.
I know not with what weapons World War III will be fought, but World War IV will be fought with sticks and stones.
|
|
|
|
ante
Senior Member
Croatia
1279 Posts
Member since 05/08/2002 |
|
|
Leopold_IV
Senior Member
.jpg)
Croatia
1802 Posts
Member since 05/12/2001 |
|
| |
Topic |
|
|
|
Topic Locked