|
boban67tzr
Starting Member
Serbia
77 Posts
Member since 23/11/2011 |
 Posted - 23/11/2011 : 17:16:59
|
Ludi Konj roden je oko 1842.godine kod Repid Krika, u blizini današnjeg Repid Sitija, Južna Dakota, na istocnoj strani najviše cenjenog dela sijuške zemlje, visokih i lepih Crnih brda (Black Hills), koje su domoroci smatrali svetim podrucjem i zvali ih Pa
Sape. Bilo je to deset godina posle uzaludnog pokušaja Crnog Jastreba da spase svoj dom u Ilinoisu. Sauk Indijanci i druga plemena istocno od Misisipija bili su poraženi, demoralisani, a njihovo preseljavanje u zapadne rezervate od Nebraske do Oklahome bilo je u toku.
Ljudi Ludog Konja su takode bili stranci u krajevima na zapadu, ali su onamo stigli mnogo ranije i u drugacijim okolnostima. Za Sijukse se veruje da su – pre nego što je beli covek stigao u Severnu Ameriku – živeli na jugoistoku današnjih Sjedinjenih Država, kao clanovi široko razbacane porodice koja je govorila jezik Sijuksa. Tokom šesnaestog veka naselili su se oko jezera i u krajevima oko izvora reke Misisipi gde su podigli svoja sela. Oni su bili šumski Indijanci, lovci, uzgajali su kukuruz i sakupljali divlji pirinac iz mocvara oko svojih naselja. Putovali su pešice ili u kanuima napravljenim od kore drveca. Brojan i agresivan, ovaj narod stalno je vodio rat protiv svojih suseda koji su govorili algonkinskim jezikom.
Dolazak Francuza i Britanaca odgovarao je Algonkinima, koji su sa njima održavali veze i koristili njihove puške i oružje od metala, tako da su, postepeno, zahvaljujuci superiornosti u oružju, Cipeve i druga plemena potisnuli Sijukse prema zapadu. Oni, kao narod, nisu nikada bili ujedinjeni, vec su bili podeljeni u mnogo grupa i skupina. Svi zajedno bili su tri velike porodice – Santi, Janktoni i Tetoni, ciji su pripadnici sami sebe nazivali jednim imenom koje je znacilo ,,saveznici’’: Santi su to ime izgovarali Dakota, Janktoni Nakota, a Tetoni Lakota. Istorija Ludog Konja uglavnom je vezana za Tetone, ili zapadne Sijukse. Unutar te grupe, koja je imala sedam velikih podgrupa, Oglale Ludog Konja i Brulei bili su poznati kao južne Lakote; Hunkpape i cetiri druga plemena (Minekondžu, Tu Ketls, San Ark i Crna Noga-Sijuksi) sacinjavali su severnu grupu.
Svaka grupa je zatim bila sastavljena od posebnih skupina sa razlicitim imenima, što je belog coveka zbunjivalo do krajnosti. Ludi Konj, kao i Bik Koji Sedi, bili su, na primer, Tetoni ili, kako su sebe zvali, Lakote; ali Ludi Konj je bio oglalski Hunkpatila, dok je Bik Koji Sedi bio Hunkpapa sa severa. Njih dvojica bili su odgojeni i živeli u razlicitim delovima velikih ravnica da bi se kao saveznici sastali samo u poslednjim danima otpora prema belim ljudima.
Pri kraju sedamnaestog i u pocetku osamnaestog veka, Tetoni su poceli da se odvajaju od istocnih Sijuksa, koji su, kao šumska plemena, ostali u Dakoti. Tetoni su se postepeno kretali prema zapadu, još uvek pešice, da bi se pojavili na ravnicama, naucili da love bizone i konacno stigli do reke Misuri, gde je u njihov život, kao nova sila, ušao konj.
Prema najpouzdanijim svedocanstvima, pre 1680.godine, niko od Indijanaca u ravnicama nije imao konje. Te godine, kada su se Pueblo Indijanci iz Novog Meksika ponovo pobunili protiv Španaca i oterali ih natrag u Meksiko, belci su za sobom ostavili mnoga krda konja. Pueblo Indijanci su živeli u gradovima i konji im nisu bili od koristi, tako da su Apaci i Jute veci broj ovih životinja dobili razmenom ili prepadima. Postepeno je sve veci broj konja kretao na sever, od plemena do plemena. Prijateljski narodi, a ponekad i ratni zarobljenici iz plemena koja su imala ove životinje, naucili su jedni druge da jašu. Cim su ljudi izgubili strah od konja pojavila se želja da ih imaju što više i tako su oni postali glavni predmet meduplemenske trgovine i otimacine. Svakom plemenu bila je potrebna otprilike jedna generacija da postanu dobri jahaci jer su stariji ljudi uglavnom prepuštali mladim ljudima da se prilagode ovim životinjama, a za sebe su zadržali tradicionalni nacin života i išli pešice. Sa širenjem konja prema severu plemena su postala pokretljivija prilikom lova na bizone, ali i prilikom ratovanja. Tovari su prešli sa pasa na konje, tipiji su postali veci jer su motke za kolibe koje su konji mogli da vuku po preriji prilikom selidbe sa jednog mesta na drugo zbog pracenja divljaci mogle da budu duže od onih koje su bile vezivane na leda pasa. Život je postao lakši, raznovrsniji i pustolovniji. Krada konja postala je deo života, još jedna provera muževnosti kao što je bilo takmicenje ko ce više puta dodirnuti živog neprijatelja, pobeci i ostati neozleden.
Dok su se kretali prema zapadu, Sijuksi su naišli na konje kod nekih plemena koja su tamo bila pre njih I koja su oni postepeno potisnuli I zauzeli njihovo mesto. Neko vreme Tetoni su ostali pored Misurija I tamo naucili da koriste konje; a onda, pocev od 1772.godine, neki od njih prešli su reku I krenuli prema zapadnom delu Južne Dakote. Kretali su se preko suve, vetrovite zemlje I kroz strašno erodirane pustare da bi, konacno, 1775.ili 1776.godine, jedna ratnicka skupina Oglala stigla je do Crnih brda. Indijanci su sa strahopoštovanjem gledali lepe , travom prekrivene prostore I tamne šumarke na smedoj zemlji. To je za njih postalo legendarno I tajanstveno ostrvo mira I , mada su Kroui polagali pravo na ovu zemlju, Tetoni su odlucili da je uzmu.
Najveci broj Tetona ipak nije prešao u ravnice. Oni su izostali na obe strane Misurija u Južnoj Dakoti, u kontaktu sa svojim izvorom snabdevanja u trgovackim centrima belih ljudi koji su bili iza njih. U 1790-im godinama, trgovci iz Sent Luisa poceli su u teglenicama I pirogama da prodiru uz reku Misuri. Trgovali su sa Sijuksima, ali kada bi pokušali da produ pored njihovih sela, Tetoni su ih maltretirali, uzimali im danak I cesto ih terali da se onako uplašeni povuku. Luis I Klark su 1804.godine smatrali da Tetoni predstavljaju strah I trepet reke Misuri I skoro se sukobili sa njima. Pošto nisu dozvolili Tetonima da ih uplaše, kapetani su stekli njihovo poštovanje I Tetoni su, posle toga, mada još uvek gordi I oholi, uspostavili prijateljske veze sa Amerikancima I dozvolili im da se slobodno krecu uz reku.
Novi trgovci snabdevali su Tetone puškama i postepeno se broj tetonskih izleta na zapad povecao. Tokom prve cetvrtine 19.veka, skupine Tetona proširile su svoju vlast preko najveceg dela Južne Dakote, izmedu reke Misuri i Crnih brda. U to vreme i u tom regionu rodena su dva Sijuksa, Covek Koji se Plaši Svog Konja i Crveni Oblak, koji su kasnije postali dobro poznati belcima. Covek koji se Plaši rodio se oko 1815., a Crveni Oblak u septembru 1821. godine.
Posle rata 1812.godine americke trupe su pokušale da srednje delove Misurija ucine bezbednim za trgovinu. Godine 1825. Sijuksi su sa Sjedinjenim Državama potpisali Ugovor o miru i prijateljstvu na reci i , ubrzo zatim, nekoliko preduzimljivih trgovaca krenulo je preko Dakote na zapad, sa željom da uspostave isturene trgovinske ispostave za Oglale, koji bi onda u njih donosili štavljenu bizonsku kožu i krzna malih životinja. Trgovina se širila i, kada su suparnicke americke grupe proširile oblast svojih aktivnosti od reke Misuri do Stenovitih planina, konkurencija medu belcima se pooštrila i trgovci su poceli da se bore za ekskluzivno trgovanje sa odredenim plemenima.
Pocetkom 1830-ih godina Sijuksi, u obe Dakote i duž reke Misuri, trgovali su, skoro bez izuzetka, sa agentima mocne Americke kompanije za krzno, koja je izgradila jake ispostave u Piru i drugim mestima na Misuriju. Suparnicka kompanija Krzno Stenovitih planina, agresivna grupa brdana koji su postavljali zamke duž kontinentalnog razvoda, pokušali su da osnuju konkurentsku ispostavu na Misuriju i ubace se u jedan segment trgovine Americke kompanije za krzno, ali im to nije uspelo. Dve vodece licnosti u trgovini u Stenovitim planinama, Vilijem Sablet i Robert Kembel, iznenada su 1834.godine izgradili sopstvenu trgovacku ispostavu, blizu ušca reke Larami, na reci Severna Plata, u istocnom Vajomingu, a Kembel je otišao do Sijuksa da ih podstakne da krenu prema jugu da bi trgovali u novoj ispostavi.
Kembelov poziv znacio je za Sijukse novu eru. Nova ispostava je prvo nazavana tvrdava Vilijem, ali kasnije, kada je zamenjena jacom gradevinom, postala je poznatija kao tvrdava Larami. Bila je skoro u geografskom centru ravnica, jer je ležala baš na raskrsnici glavnih indijanskih puteva u pravcu istok-zapad i sever-jug, u zemlji Nebraske i Vajominga. Domorodacke ratnicke i lovacke skupine i beli putnici, ukljucujuci trapere, vojnike i emigrante na putu za Oregon i Kaliforniju, koristili su put duž reke Plate, od Misurija do Stenovitih planina. A tvrdava, smeštena malo na jugoistok od regiona Crnih brda Južne Dakote, bila je na glavnom putu koji je mogao da poveže Sijukse i Cejene sa severa, sa Arapahoima i drugim plemenima iz južnih ravnica.
Odredi Sijuksa odmah su prihvatili Kembelov poziv da dodu na jug. Godine 1834.najmocniji poglavica Oglala, covek po imenu Bik Medved, poveo je svoje ljude iz sto koliba do nove ispostave. Sledece godine, ostatak Oglala, oko dve hiljade ljudi, krenuli su pešice do Plate. To preseljenje bilo je za stalno. Oglale su napustile gornji deo reke Misuri i pocele da love i da ratuju izmedu reke Plate i Crnih brda. Godine 1840.i Brulei su pošli na jug da bi im se pridružili, a pridošlice su postepeno, ratujuci sada sa Pauni Indijancima, Snejksima (Zmijama) i Krouima (Vranama), poceli da krstare kao osvajaci preko centralnih ravnica, od središnjeg dela Nebraske, do Planina Vetrovite reke u Vajomingu, i od reke Plate, do Jeloustona u Montani.
Tvrdava Larami, koja je postala velika i prometna ispostava, bila je za Sijukse stalni izvor nabavke oružja i robe belih ljudi, pa su neki od domorodaca cak podigli i svoje tipije blizu tvrdave i boravili tamo tokom cele godine. Konkurentski trgovci podigli su druge ispostave i mesta za snabdevanje u blizini i, u oštroj konkurenciji da pridobiju Indijance, poceli da koriste žestoka pica. Bezobzirnost belaca osiromašila je mnoge domoroce koji su za viski prodavali konje, odecu i sve što su posedovali, što je dovelo do propadanja skoro citavih skupina. Godine 1841.izbilo je suparništvo medu Oglalama, izmedu ljudi koji su bili sledbenici Bika Medveda i sledbenika drugog poglavice po imenu Dim. Svada, potpomognuta alkoholom, završila se sukobom izmedu pripadnika dve frakcije, u kome su mladi Crveni Oblak i drugi Dimovi sledbenici ubili Bika Medveda.
Ubistvo je izazvalo još vecu ogorcenost u podeljenim skupinama i one su se odvojile; ali mnoge od njihovih voda iznenada je poneo talas moralnog preporoda i oni su pokušali da ubede svoje mlade ljude i ratnike da se odreknu alkohola belog coveka, koji podriva njihovu muževnost i koji ce vremenom uništiti i njihovo pleme. Njihov savat pokazao se efikasnim i opasnost od potpunog propadanja Oglala zbog alkohola konacno je nestala. Nomadske cete izbegavale su alkoholna pica i suviše bliske kontakte sa belcima – sa izuzetkom nekoliko trgovaca koji su uživali njihovo poverenje – a slabijim Indijancima, koji su se i dalje zadržavali oko ispostava i tražili robu belih ljudi i viski, u ljutnji su dali ime Dangube iz tvrdave.
Brulei i frakcija Oglala oko poglavice Dima još uvek su provodili zimu na starim mestima, na istocnoj strani Crnih brda, gde je oko 1842.godine roden Ludi Konj. Njegova majka bila je iz plemena Brulea, sestra Šarenog Repa, koji ce postati slavni poglavica Brulea, a njegov otac, poznat u to vreme kao Ludi Konj, bio je poštovani vrac Oglala, koji je mogao da predvidi dogadaje u buducnosti, a koga su clanovi njegove skupštine konsultovali tražeci njegovu mudrost i savete. Oko godinu dana kasnije roden je još jedan brat, a u porodici je postojala i sestra. Majka Ludog Konja umrla je dok je on još bio vrlo mlad, a njegov otac je u svoj tipi uzeo njenu sestru da, kao maceha, podiže njegovu decu. Dok je Ludi Konj bio decak smatrali su ga neobicnim i pomalo cudnim. Indijanci su ga se secali kao ozbiljnog decaka, zanetog mislima, koje je retko ucestvovao u živim igrama i takmicenjima u logoru; obicno je mirno stajao u blizini odraslih. Štaviše, on je za Indijanca imao vrlo svetlu put. Njegova kosa bila je tako meka i svetla da je bio poznat kao Svetlokosi Decak, ali i kao Kovrdžavi. Kada je pratio ljude iz svog plemena u tvrdavu Larami, žene emigranti, koje su se zaustavljale u ispostavi na putu zaOregon, mislile su da je on zarobljeni beli decak.
|
|
Topic Locked
