Verovatno je i Gul to pokupio negde. Al meni se svidelo, pa mi se urezalo. Iako ima latinski sufiks -itis na kraju reči, koji bi trebalo da označava poremećaj, da ne kažem narodski bolest, ne doživljavam ga pežorativno, već naprotiv.
U kontekstu kritičara, on i ima pežorativno značenje, jer sviđitis može da negira objektivnu kritiku, i može da se suprotstavlja znanju i iskustvu kritičara, a bez potrebnih argumenata da se o tome vodi polemika. Što može da vodi u frustraciju.
Ali sa aspekta običnog, usputnog konzumenta kulture, sviđitis mi je znak da je taj umetnički proizvod izazvao emotivnu reakciju kod konzumenta, ili da je konzumrnt prepoznao emociju, što na kraju i bude umetnikov cilj.
Evo baš sam ponovio prvu priču iz Sandman Mystery Theatre, Tarantulu, i dok je sve to bogato i uzbudljivo (i morbidno!) prikazano, ima jedna falinka u načinu pripovedanja, koja se sadrži još u scenariju, ali koja se uprkos tome što je falinka pretvorila u standardnu tropu u stripu, onu koja se zove "unutarnji monolog". Kako sam stariji, ili hajde da kažem kako vreme više ide, ta me tropa sve više iritira. Stvara lažnu kompleksnost tamo gde nema potrebe za tim. Daje eksplicitno motivacije likova - kao da je to uobičajena stvar u svakodnevnom životu, analizirati sam sebe na taj način - tamo gde bi nedorečenost bila interesantnija.
Kako bi onda okarakterisao romane ili knjige koje su pune takvih unutarnjih monologa? Jesu li i to samo "trope" (imamo li kakvu bolju domaću riječ od ove? Kliše? Stereotip? Šablon? Bilo šta, samo ne to) koje služe za vještačke pokušaje stvaranje lažne kompleksnosti?
Jasno da strip nije ni film ni knjiga, već nešto između; ima na raspolaganju niz alatki koje ova druga dva medija nemaju, ali također ima i brojna filmu i literaturi svojstvena načina pripovjedanja - između ostalog i unutarnji monolog. Zašto ih onda ne iskoristiti ukoliko postižu željeni efekt?
Ono što važi za film ("show, don't tell"), ne mora nužno važiti i za strip. Nekada ta unutrašnja naracija služi postizanju određene atmosfere, kao i dodatnoj karakterizaciji likova i ako se odradi dovoljno pametno, može dati niz suptilnih sugestija o samom karakteru, stanju uma ili situaciji u kojoj se lik koji "monologizira" nalazi.
Činjenica da se nekome nešto osobno svidjelo i da to ima na polici je irelevantna za razgovor o tome koji su najbolji scenaristi.
Upravo suprotno, to je jedina relevantna činjenica. :)
Na osobnoj razini. Od obrazovanih se ljudi, medjutim, u razgovoru o prirodi neke umjetnosti opcenito, ocekuje nesto vise od solipsizma, inace sugovornici/citatelji ne znaju sto bi s tim duboko osobnim, "dragi dnevnice" misljenjima.
Gledaj, svakako bismo mogli primijeniti tvoje parametre za vrednovanje najboljih scenarista, ali čini mi se da su baždareni previše "književno", zbog čega nisu sasvim primjenjivi na stripovski medij/umjetnost, te ne uzimaju u obzir njegove specifičnosti.
Terminologija koju sam upotrijebio kako bih naveo neke kategorije po kojima mislim da bismo trebali vrednovati scenariste kad se radi lista najboljih dolazi (uglavnom) iz knjizevne teorije (nesto je i iz filmske), iz prostog i ocitog razloga sto je tamo najprije razvijena (do trenutka kad se stripovska teorija i pocela pisati, to je u knjizevnoj i filmskoj teoriji bila topla voda koja se vec odavno ohladila). Unutarnje funkcioniranje bilo kojega narativnog djela koje ima likove, radnju, dijaloge itd. je, medjutim, uvijek isto - zato termini razvijeni originalno za razumijevanje starogrckog teatra i mogu biti primjenjeni na roman, film, strip, stogod. Zato se i preporucuje Aristotel kao lektira buducim scenaristima.
Stripovski scenarij ne možemo vrednovati na isti način na koji vrednujemo književna djela, jer on ne postoji u vakuumu, već se realizira isključivo kroz svoj vizualni dio.
Ovaj dio stoji. I mislim da nisam jedini kojem bi ova tema bila daleko zanimljivija kad bi se scenariste nominiralo na osnovi toga na koji su nacin pridonijeli samom mediju stripa, a ne na osnovi toga kako su izvrnuli naglavacke ovu ili onu infantilnu pricu o ovom ili onom maskiranom osvetniku. Ali onda moras revidirati i ostatak svoje liste, jer nijedan od tih nije napisao scenarij koji bi ucinio ista novo s medijem stripa kao takvim. Chris Ware, koji tek nije napisao scenarij u punom smislu te rijeci, bi po toj logici, recimo, puno vise zasluzivao mjesto na listi najboljih scenarista jer je njegov nacin pricanja price pomaknuo granice medija.
Što se tiče Kate Beaton, moje je mišljenje da je dobar humor teško napisati, a još je teže napisati/nacrtati/stvoriti dobar humoristični strip. A kad čitam humoristične stripove Kate Beaton pomislim kako pred sobom imam nešto svježe i jedinstveno, prožeto šarmom i stilom. Čitajući Kate Beaton osjetim jedan glas i humor koji su nedvojbeno specifični. I onda dođemo do Ducks, stripa koji je stvarala godinama, koji je došao poput šamara i pokazao da joj humor nije jedini as u rukavu. Beaton bi po meni bila majstorica već samo na temelju svojih humorističnih stripova, ali Ducks ju je zapravo postavio na više postolje.
Vrtimo se u jako malenom krugu. Citav je razgovor poceo mojim pitanjem "Na koju foru osoba koja nije nikad napisala scenarij u punom smislu te rijeci zavredjuje mjesto medju scenaristima uopce, a kamoli na listi najboljih?". Odgovor na to dobio nisam, a to me jedino zanimalo. Produzeni odgovor o tome zasto se njen rad tebi osobno svidja mi ne odgovara na to pitanje nista vise nego kratki odgovor ili sama pojava njezinog imena na listi. Da, naravno da mi jasno da je nominiras jer ti se svidja njen rad - pitam te nesto drugo. Ali pustimo, nema veze. Htio sam ubaciti kratko pitanje i dobiti kratak odgovor, ne pokrenuti opseznu raspravu.
Olovka je jedina stvar u mojem životu koju mogu kontrolirati.
Edited by - culture vulture on 17/09/2024 12:13:55
Kako bi onda okarakterisao romane ili knjige koje su pune takvih unutarnjih monologa? Jesu li i to samo "trope" (imamo li kakvu bolju domaću riječ od ove? Kliše? Stereotip? Šablon? Bilo šta, samo ne to) koje služe za vještačke pokušaje stvaranje lažne kompleksnosti?
Jasno da strip nije ni film ni knjiga, već nešto između; ima na raspolaganju niz alatki koje ova druga dva medija nemaju, ali također ima i brojna filmu i literaturi svojstvena načina pripovjedanja - između ostalog i unutarnji monolog. Zašto ih onda ne iskoristiti ukoliko postižu željeni efekt?
Ono što važi za film ("show, don't tell"), ne mora nužno važiti i za strip. Nekada ta unutrašnja naracija služi postizanju određene atmosfere, kao i dodatnoj karakterizaciji likova i ako se odradi dovoljno pametno, može dati niz suptilnih sugestija o samom karakteru, stanju uma ili situaciji u kojoj se lik koji "monologizira" nalazi.
Proza (ili poezija) koja sadrži unutrašnji monolog je mesto gde je taj postupak nastao. Tu treba i da ostane, uz časne izuzetke. Reči su stvorene za takve stvari, književnost je oblast koja najbolje prikazuje tok i previranje unutrašnjeg života.
Možda nisam bio dovoljno jasan: ne mislim na upotrebu "unutrašnjeg monologa" u stripu po sebi, već na kontekst u kome nam je najčešće predstavljen - čitalac prati dve uporedne linije dešavanja, neposrednu akciju i autoritatavno izrečene misli protagoniste koje se međusobno slažu najčešće samo u nekom muzičkom smislu (ritam, kulminacija, kadenca, itd.) Ima tu nekog poetskog talenta, istina; scenarista nauči da prilagodi tok svojih reči veličini kadrova i ritam svojeg "recitovanja" ritmu dešavanja. Ali, na jednom dubljem nivou, takav postupak najčešće nema smisla. Moderni (američki?) strip je uglavnom odbacio univerzalnog, nezavisnog naratora, ali zamenio ga je nečim gorim: protagonistom, ili čak bilo kojim likom kome se ukaže prilika, i koji time postaju autoriteti za čitaoca. Naravno, to bi moglo da se iskoristi na lep način, na primer, nepouzdanim pripovedanjem i slično, ali retko ko to radi (ako iko). Obično se "alat" koristi da bi se uštedelo na prostoru - dve muve jednim udarcem, što bi rekli naši stari. A i efikasno je na jedan način, jer popunjava se prostor, time i vreme, da čitalac ne bi prebrzo savladao dugačak niz nemih kadrova. Zaokupljuje mozak.
U filmu ga koriste povremeno i po potrebi. U stripu ga češće potežu nego ne, ili bar imam takav utisak.
Inače, šalio sam se za Millera. Kod njega je to deo ličnog stila, pa čak i šarma. Ali ovi posle njega preteraše.
"Show, don't tell" je dobro pravilo do određene granice; ne preterujmo ni sa tim, čak ni na filmu. Zapleti se često zasnivaju na rečima, na lažima, na onom neizrečenom u govoru - pogotovo kriminalističke priče, ali i dobar deo drugih. Ali ovaj naš konkretni problem je nešto treće: tu se priča i pokazuje u isto vreme.
Thought's the slave of life, and life Time's fool.
I da ne bude dodatne zabune, gore rečeno se ne odnosi na misaone balončiće. Njihov sadržaj je takođe stvar trenutka u kome se dešava akcija, nezavisno od toga da li je tu vreme kondenzovano ili šta god.
Pričao sam o pojavi u kojoj je protagonista narator koji se obraća čitaocu, i čije misli, isečci iz dnevnika, razmišljanja o životu, prisećanja iz mladosti, idu iza neposredne akcije, a nisu u njoj.
Thought's the slave of life, and life Time's fool.
Htio sam ubaciti kratko pitanje i dobiti kratak odgovor, ne pokrenuti opseznu raspravu.
Jebiga, ne postoji jednostavan odgovor na tvoje pitanje. :)
Gore sam spomenuo kako govoreći o scenariju moramo uzeti u obzir specifičnosti stripa kao medija. Da, imamo autore-scenariste koji pišu scenarije za stripove, koji se doista ne razlikuju od scenarija svojih književnih, kazališnih ili filmskih kolega.
Međutim, isto tako imamo more autora koji sami pišu i crtaju svoje stripove, te pritom ne pišu nužno punokrvne scenarije. Neki sastave sinopsis ili bilješke, neki skiciraju, neki rade storyboardove, a neki jednostavno crtaju iz glave. A tu je i Marvelova metoda, u kojoj niti ne postoji scenarij u klasičnom obliku.
Meni osobno je nebitno da li je strip nastao na temelju klasičnog scenarija ili nije, u konačnici je rezultat isti. Mi tu početnu ideju/priču/narativ vrednujemo isključivo kroz taj niz povezanih ilustracija na papiru.
"Scenarij" je možda nespretan pojam u kontekstu stripa, jer nas automatski tjera da pomislimo na scenarij u književnom ili filmskom smislu, a zapravo nam treba neki bolji pojam, koji bi obuhvatio načine oblikovanja narativa jednog Alana Moorea, jednog Stana Leeja, ili jedne Kate Beaton.
Comics is any art you can read. -- Sean T. Collins
Meni osobno je nebitno da li je strip nastao na temelju klasičnog scenarija ili nije, u konačnici je rezultat isti. Mi tu početnu ideju/priču/narativ vrednujemo isključivo kroz taj niz povezanih ilustracija na papiru.
A mi ne. Hvala lepo! Neću valjda da glasam za iste ljude iz istog razloga u različitim kategorijama (scenarista/crtač/štagod)?
"Scenarij" je možda nespretan pojam u kontekstu stripa, jer nas automatski tjera da pomislimo na scenarij u književnom ili filmskom smislu, a zapravo nam treba neki bolji pojam, koji bi obuhvatio načine oblikovanja narativa jednog Alana Moorea, jednog Stana Leeja, ili jedne Kate Beaton.
Sad kažeš ono što sam ja već rekao, samo što sam ja pomenuo Chrisa Warea, a mogao sam i Mazzucchelija i Scotta McClouda. Ali to je bilo samo postavljanje okvira, ne probijanje (kao što bi hteo Vader), jer glasam za ono što me kategorija "automatski tera da pomislim".
No, nema veze, ionako će na samom glasanju to da se uravnoteži.
Thought's the slave of life, and life Time's fool.
Meni osobno je nebitno da li je strip nastao na temelju klasičnog scenarija ili nije, u konačnici je rezultat isti. Mi tu početnu ideju/priču/narativ vrednujemo isključivo kroz taj niz povezanih ilustracija na papiru.
A mi ne. Hvala lepo! Neću valjda da glasam za iste ljude iz istog razloga u različitim kategorijama (scenarista/crtač/štagod)?
"Scenarij" je možda nespretan pojam u kontekstu stripa, jer nas automatski tjera da pomislimo na scenarij u književnom ili filmskom smislu, a zapravo nam treba neki bolji pojam, koji bi obuhvatio načine oblikovanja narativa jednog Alana Moorea, jednog Stana Leeja, ili jedne Kate Beaton.
Sad kažeš ono što sam ja već rekao, samo što sam ja pomenuo Chrisa Warea, a mogao sam i Mazzucchelija i Scotta McClouda. Ali to je bilo samo postavljanje okvira, ne probijanje (kao što bi hteo Vader), jer glasam za ono što me kategorija "automatski tera da pomislim".
No, nema veze, ionako će na samom glasanju to da se uravnoteži.
Jedino fer bi bilo da Draper napravi izbore za najboljeg crtača i najboljeg kompletnog autora. :)
Comics is any art you can read. -- Sean T. Collins
Ajde jos crtaca kako-tako, ali ova druga kategorija bi bila pomutnja.
Vidjet cemo se kako se bude ovo kretalo, mkslim da cemo imati respektabilan uzorak i broj glasova i da ce ovih 100 imena biti znacajna.
Mota mi se po glavi i ideja za top 100 stripova, ali to je jako veliki problem s ukljucnim kriterijima. Idemo mi prvo sutra izglasati prvu dvadesetoricu.
Joe Hill je sin Stephena Kinga, i on bolje razume medij stripa nego ćaća mu, koji je i sam napisao nekoliko takvih scenarija - po mišljenju dodeljenih crtača, ne različitih po formi od onih za filmove.
Ali glasanje za scenariste a bez Kurtzmana je... pa, neobično.
Thought's the slave of life, and life Time's fool.
S.COM TOP 100 scenarista (rezultati u 1.postu)
Posted - 17/09/2024 : 10:21:07
