|
ridiculus
Senior Member
1771 Posts
Member since 11/06/2008 |
 Posted - 24/04/2025 : 11:20:33
|
Terminologija
Englezi nemaju reč za "stih" osim line, ali ta ima daleko širi opseg značenja od naše vrlo precizne reči. Ali zato za naše "u stihovima" oni kažu verse. Ta reč označava ritmičku strukturu neke jezičke tvorevine, i suprotna je od prose. U vrlo bukvalnom smislu, nije poezija ono suprotno od proze (iako je nekad bilo tako), jer se "poezija" odnosi na nebukvalnu upotrebu jezika - stilske figure, zovu to kod nas u školi - koja može da se nađe i u prozi. Suprotno od proze su "stihovi", verse.
Za grupu stihova koji čine misaonu celinu mi kažemo "strofa", dok Englezi više koriste italijansku reč stanza, što znači "soba".
Mnogi izrazi u prozodiji (nauci o ritmu reči i izgovora) i versifikaciji (o stihovima) su uzete iz starogrčkog, iako su tamo često upotrebljavane u nešto drugačijem kontekstu. Takvi su termini za poetske stope, ritmičke jedinice stihova: jamb, trohej, daktil, anapest.
Zašto je forma važna?
Naravno, bez sočne ili duboke sadržine ona je obična vežba; može se napraviti kuvarski recept u stihovima.
Ali daje skelet određenim mislima, a skelet je osnova lepote. To znamo iz svakodnevnog života - ne divimo se protoplazmi, uz odavanje pošte nekolicini izuzetaka, i među "nama" a i među protoplazmom. Poezija je nastala u oralnom obliku, i tome i dalje služi, uprkos pronalasku štampe, "modernizma", računara, veštačke inteligencije... Hoću da kažem, još uvek je bitnije kako zvuči nego kako izgleda u dve dimenzije. I daleko, silno, i neuporedivo je lakša za pamćenje kada ima jasnu strukturu. I, dodatno, rimu - iako nju starogrčka poezija nije koristila, a Homer je prenošen usmeno, pa vi vidite.
Dante i Milton su dva velika pesnika vrlo slična po tonu i, iz naše perspektive, po temi, ali po formi koju su upotrebili u svojim najvećim delima, vrlo su različiti, i onaj ko ih čita u originalu stiče vrlo različite dojmove.
Jedno poređenje
Engleski ima daleko više kratkih reči i, stoga, homonima, nego srpski (ili hrvatski), i to ga čini pogodnijim za kraće stihove. Hrvatski je u ovom smislu još dalji od srpskog zbog dodatog -ij-, što produžava većinu reči, iako je u nekim oblastima zadržao više slovenskog duha, kao u nazivima meseci. Srpska narodna poezija se najlepše oseća u desetercu (10 slogova po stihu), i, ako su Englezi najviše koristili pentametar (što je isto), njihove (i škotske) balade su među najlepšim anonimnim pesmama njihovog jezika. A balada ima strofu 8+6+8+6 (u slogovima) ili neku sličnu varijaciju.
Na primer, rust/rest/wrist/roast, jednosložne su reči koje se razlikuju samo u vokalu. Uzeo sam nasumičan primer, i ne najlakši (sa -st na kraju), jer je u pitanju pravilo, a ne izuzetak, kao što bi bio kod nas. Upravo je sažetost udružena sa naglaskom ono što daje poetski autoritet germanskim jezicima. Da, čak i nemačkom.
I wish I were where Helen lies!
Night and day on me she cries;
O, that I were where Helen lies,
On fair Kirconnell Lea. |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
 |
|
Poezija
