| Author |
 Topic  |
|
ridiculus
Senior Member
1781 Posts
Member since 11/06/2008 |
 Posted - 24/04/2025 : 11:20:33
|
Terminologija
Englezi nemaju reč za "stih" osim line, ali ta ima daleko širi opseg značenja od naše vrlo precizne reči. Ali zato za naše "u stihovima" oni kažu verse. Ta reč označava ritmičku strukturu neke jezičke tvorevine, i suprotna je od prose. U vrlo bukvalnom smislu, nije poezija ono suprotno od proze (iako je nekad bilo tako), jer se "poezija" odnosi na nebukvalnu upotrebu jezika - stilske figure, zovu to kod nas u školi - koja može da se nađe i u prozi. Suprotno od proze su "stihovi", verse.
Za grupu stihova koji čine misaonu celinu mi kažemo "strofa", dok Englezi više koriste italijansku reč stanza, što znači "soba".
Mnogi izrazi u prozodiji (nauci o ritmu reči i izgovora) i versifikaciji (o stihovima) su uzete iz starogrčkog, iako su tamo često upotrebljavane u nešto drugačijem kontekstu. Takvi su termini za poetske stope, ritmičke jedinice stihova: jamb, trohej, daktil, anapest.
Zašto je forma važna?
Naravno, bez sočne ili duboke sadržine ona je obična vežba; može se napraviti kuvarski recept u stihovima.
Ali daje skelet određenim mislima, a skelet je osnova lepote. To znamo iz svakodnevnog života - ne divimo se protoplazmi, uz odavanje pošte nekolicini izuzetaka, i među "nama" a i među protoplazmom. Poezija je nastala u oralnom obliku, i tome i dalje služi, uprkos pronalasku štampe, "modernizma", računara, veštačke inteligencije... Hoću da kažem, još uvek je bitnije kako zvuči nego kako izgleda u dve dimenzije. I daleko, silno, i neuporedivo je lakša za pamćenje kada ima jasnu strukturu. I, dodatno, rimu - iako nju starogrčka poezija nije koristila, a Homer je prenošen usmeno, pa vi vidite.
Dante i Milton su dva velika pesnika vrlo slična po tonu i, iz naše perspektive, po temi, ali po formi koju su upotrebili u svojim najvećim delima, vrlo su različiti, i onaj ko ih čita u originalu stiče vrlo različite dojmove.
Jedno poređenje
Engleski ima daleko više kratkih reči i, stoga, homonima, nego srpski (ili hrvatski), i to ga čini pogodnijim za kraće stihove. Hrvatski je u ovom smislu još dalji od srpskog zbog dodatog -ij-, što produžava većinu reči, iako je u nekim oblastima zadržao više slovenskog duha, kao u nazivima meseci. Srpska narodna poezija se najlepše oseća u desetercu (10 slogova po stihu), i, ako su Englezi najviše koristili pentametar (što je isto), njihove (i škotske) balade su među najlepšim anonimnim pesmama njihovog jezika. A balada ima strofu 8+6+8+6 (u slogovima) ili neku sličnu varijaciju.
Na primer, rust/rest/wrist/roast, jednosložne su reči koje se razlikuju samo u vokalu. Uzeo sam nasumičan primer, i ne najlakši (sa -st na kraju), jer je u pitanju pravilo, a ne izuzetak, kao što bi bio kod nas. Upravo je sažetost udružena sa naglaskom ono što daje poetski autoritet germanskim jezicima. Da, čak i nemačkom.
I wish I were where Helen lies!
Night and day on me she cries;
O, that I were where Helen lies,
On fair Kirconnell Lea. |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
 |
|
|
naker
Advanced Member
5382 Posts
Member since 05/06/2020 |
Posted - 26/05/2025 : 23:09:42
|
Polako se probijam kroz mračne misli Pavezea iz njegovog Dnevnika, pa evo dve njegove umotvorine o poeziji:
"Činjenica da su francuska dekadentna poezija, a prema tome i evropska poezija, nastale po uticajem vekovnog iskustva engleskog song-a, a posebno Poa, i da se temelje na tom iskustvu, ne dokazuje li da je, dobrim delom, sklonosti tih poezija prema zvučnim efektima i traganju za prevashodno magičnom vrednošću reči posledica dolaženja u dodir s jednom stranom poezijom, uvek samo upola shvaćenom, i prema tome, prvenstveno proosećanom kao znak i kao čarobna sugestija tajanstvenih slogova?"
"Žene se sasvim iskreno, iz dubine svoga bića, ne zanimaju za poeziju. Po tome su slične poslovnim ljudima - žene su po svemu slične poslovnim ljudima. Međutim, izgleda da ih poezija ipak zanima - u mladosti - iz neobično prefinjenih razloga: poezija se rađa u dionizijskom zanosu, a dionizijski zanos je osnov celokupne ženske stvarnosti. Iz toga proizilazi da u svom neiskustvu i svojoj površnosti žene zamenjuju poetska osećanja za prava delatna i životna, koja će ih obuzdati kasnije, kad se suoče sa životom." |
|
|
|
ridiculus
Senior Member
1781 Posts
Member since 11/06/2008 |
Posted - 08/06/2025 : 11:19:49
|
1855. je najbolja godina u istoriji poezije u poslednja dva veka. (Ili, ako usvojimo da je sve relativno, boriću se nuklearnim žarom i svim nedozvoljenim sredstvima za ideju da su pesme koje sam pisao kao mlad tikvan ravne bilo kojim na svetu i zaslužuje bar istu pažnju i društveni ugled kao i Rupi Kaur. )
Vratimo se prvom stavu, a evo razloga.
Walt Whitman prvi put izdaje zbirku Leaves of Grass (biće i drugih, dopunjenih izdanja).
Tennyson objavljuje jedan od svojih najboljih radova, monodramu u stihu Maud (u kolekciji sa drugim pesmama).
I, meni najdraže od svega, izlazi Browningova Men and Women, zbirka od oko pedeset monologa u stihu, vrlo različitih po dužini i senzibilitetu, sa mnogobrojnim poetskim i dramskim Maunt Everestima i mojim subjektivnim favoritima.
Victor Hugo je samo malo zakasnio sa svojom zbirkom Les Contemplations, inače bi godina bila neprevaziđena i u širim okvirima.
Elem, Browningov Andrea del Sarto kaže:
quote:
In this world, who can do a thing, will not;
And who would do it, cannot, I perceive:
Potpuno u suprotnosti sa savremenom korporativnom ili bilo kakvom politikom, ali u određenim okvirima vrlo tačno. 
Ili čuvena izjava koja bolje objašnjava "ljudsko stanje" od svih raspoloživih milijardi modernističkih pesničkih (samo)izraza i gracioznih treperenja magičnih slogova:
quote:
Ah, but a man's reach should exceed his grasp,
Or what's a heaven for?
Treba imati u vidu da Browning nikada ne izriče svoja mišljenja ili stavove, već je sve u službi jednog lika, jedne perspektive, jednog glasa, koji generalno nije njegov lično... ali možda sadrži neki njegov deo?
Oscar Wilde je za njega rekao da nije veliki pesnik, ali da je najveći dramatičar posle Šekspira. Što se mene tiče, značenje poezije je šire od onog što je Wilde, kao esteta "dekadentnog" doba (u umetnosti, u najmanju ruku) hteo ili želeo da prihvati.
Za mene je Browning jači pesnik od mnogih kod nas poznatih imena iz kasnije francuske ili nemačke tradicije, ali on je daleko čudniji pesnik, i slabo prevođen i poznat kod nas. Ovo prvo znači: više mogu da naučim od njega. Španska i portugalska tradicija ga dobro poznaju. Treba čuti šta Borhes priča o Browningu, što ću pokušati da predstavim ovde u budućnosti. Ni Pessoa ne bi bio moguć bez njega.
"I am not interested in art, but in obstacles to art." Iako ovo nije Browning zaista izustio ili napisao, pripisali su mu u savremenoj akademskoj mitologiji kao fiktivni moto ili putokaz za studente i čitaoce. |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
|
|
|
Topic |
|
|
|
Poezija
