|
osim
Senior Member
Vatican City
1686 Posts
Member since 12/11/2002 |
 Posted - 12/03/2012 : 22:55:32
|
Priča 1. Silaziš sa trinaestog sprata tvoje zgrade na Limanu IV. Lift ne radi, ali te nije briga (bila je to sjajna zgrada tamo negde osamdesetih). Centar nije toliko blizu, ali ti ne uzimaš taksi (nemaš za taksi); uskačeš u četvorku, gledaš ljude, kao što to inače činiš. Ali, ovaj put si bitan sebi, bitniji nego tad "inače". Ti znaš šta oni ne znaju, osećaš što oni nikada nećeš. Ti ćeš večeras biti tamo, dok će oni gledati predizborni program, a zatim menjati ženu.
Priča 2. Stigao si na glavni kolodvor. Tek je svanulo i Zagreb ti ponovo miriše onako kao u pesmama "Azre". Ovog jutra i pesma može biti pjesma. To ti danas ne smeta. A ni inače. Došao si ranije, do vlaka još ima dosta, ali popit ćeš kavu u kolodvornoj kavani. Gledat ćeš sve te ljude iz provincije, koji prvim jutarnjim vlakom stižu u Zagreb, izgubivši usput sve svoje iluzije. Zatim ćeš se popeti u vlak, začućeš pištaljku i krenuti na Istok. Slušat ćeš u kupeu Majke (samo to slušap kad ideš na Istok. Na Istoku imaš prijatelje. Vratit ćeš se tek večeras, kad Zagreb bude mirisao drugačije, ali ćeš ti u svojim nozdravama, u svojim plućima i dalje osjećati miris nekog drugog grada, koji je nekad bio grad heroj (isto kao i tvoj, nepokoreni grad), miris grada u kojem ćeš večeras biti sretan, u kojem ćeš biti ti.
Priča 3. Danas ti ne smeta gužva, danas si spreman da sve radiš polako. Ideš na posao i misliš na Kelte (uvek misliš na Kelte, kad prelaziš reku) i za trenutak se gubiš u lagumima Beograda - to je stvarnost koju najbolje poznaješ, ona kojoj zaista pripadaš. Srećan si što je put kratak, a već sad znaš da ćeš večeras žaliti što je sve tako brzo prošlo. Da, voliš svoj grad, ali barem večeras bi ostao u severnoj prestonici. Osećaš bliskost sa ljudima koji ćete večeras dočekati. Neko će ti reći: "Oni su hladni" i ti ćeš za trenutak da pretrneš, a onda ćeš udahnuti duboko i odgovoriti: "To su moja braća iz Teutoburške šume. Znamo se još iz punskih ratova. Bili smo zajedno kod Azenkura, krvarili kod Austerlica i Verdena i vidali jedni drugima rane pod Staljingradom. Mi govorimo istim jezikom i kad ćutimo".
Priča 4. Danas je tačno dvadeset godina od kad si poslednji put išao "preko". Voleo si taj grad - te dve reči "Novi" i "Sad" bile su prve koje si naučio da čitaš, a odmah za njima "Dnevnik" i "Lunov" i "Magnus"... i ono što ćeš do groba znati napamet: "Oslobođeno osnovnog poreza na promet mišljenjem Pokrajinskog sekretarijata za nauku, kulturu i obrazovanje SAP Vojvodine, broj 413-279/73 od 10. maja 1973. godine". Bio je to tvoj grad. A onda je počelo... i tvoj grad nije više bio tvoj grad. I dok su granate padale na Sarajevo i babo ti je vikao "Daj, bolan, nećemo crknut od studeni!", ti si ih čvrsto stezao uz grudi i sa suzama u očima (bile su to oči Gospodara sa sjekirom, tako ti je posle kaziv'o mali braco), vikao si: "Ne dam!" Nisi dao tih 96 strana najgore hartije na svijetu, koja bi tako lijepo gorjela te zime '92. na '93. A danas ideš tamo - nećeš o tome reći ništa svom babi. Nećeš reći ni kolegici s posla, onoj što ti upućuje već nekoliko dana značajne poglede. Zadržaćeš to samo za sebe. Ali ćeš otići u taj grad, koji već dvadeset godina nije tvoj grad, ali koji će večeras biti samo tvoj.
Priča 5. Ne voliš utorke. Ne voliš što moraš da radiš taj besmisleni posao koji se uvek radi i utorkom, baš tim danom kojeg bi najradije proveo u krevetu, sam u kući, spuštenih roletni i u svom, samo svom svetu. Na poslu ne govoriš o tome nikome – ni u tvojoj porodici na to ne gledaju kao na nešto sasvim „normalno“. Da, bolje je to zadržati samo za sebe. Ali, ti moraš na posao. U tom pseudosvetu, u kojem se prisiljen da preživljavaš svojim spoljašnjim životom, izostanke ne praštaju. A posle – posle ti je sve teško. Je posle utorka je sreda, a „sredom se očekuje da budeš najproduktivniji“, kako ti je već nekoliko puta ponovio tvoj šef. A ti poznaješ mnoge iz „Zastave“ (i tvoj otac je jedan od njih, zar ne?) i ne želiš da budeš jedan od njih, bivših ljudi, nikome potrebnih. Ti želiš da budeš potreban. Ali te budi martovsko sunce – sećaš se kako ti ni deda pre sedamdeset i jednu godinu nije otišao na posao, već se zaputio tamo, gde je tog 27. marta morao biti. Sećaš se i onog 27. marta pre 13 godina (zar je već toliko prošlo od tada?) i pitaš se da li je tako moralo biti. Krenućeš danas posle podne, znaš sad i sam, siguran si u to, za tebe postoji samo jedan put, put koji te, makar na sat, makar na tren, vodi među one koji ćete razumeti. I ti ćeš biti tamo, znam.
Priča 6. Tih sto dvadeset i osam kilometara nikada nisi brojao… šala, znam. To je sto dvadeset osam plus sto dvadeset osam, jednako… deliš sa sedam (ne voziš BMW, u to sam siguran). Opet taj Dunav, imaš osjaćaj kao da on tebe prati, a ne ti njega. Bogojevo – sve je već odavno tamo bez problema, pa onda ono mjesto na kraju svijeta gdje Mikica živi (bio si mu jednom u posjetu), pa u Ratkovu skrećeš lijevo – desno se išlo do Branka (da, tako će ti večeras nedostajati Tarzan iz Malog Bača…). Misliš, prolazeći kroz gola polja, kako je ovdje ljeti sve drugačije, sve isto kao i kod tebe doma. Sve češće ideš ovuda, ali danas je to nešto posebno, danas osjećaš kako si dio nečega, kako si među svojima…
Priča 7, priča osam, devet, deset…
Gd(j)e sve ovo vodi - u jedan grad koji ima Katoličku portu i u njoj broj 5 i tebe tamo očekuju 27. u trećem m(j)esecu Bane, Toza, Sibin, Gorski, Mikica, čika Slavko, Pera, Rajac, Miletić, Durman, Paja, Dragana, Duda, Marinko…
Baš si radoznao! Evo ti onda link, pa čitaj: www.vojvodjanskistrip.com
|
Edited by - osim on 13/03/2012 16:06:13
|
|
Super utorak ili Tarzan u Novom Sadu
.jpg)
.jpg)