| Author |
 Topic  |
|
|
sergej773
Senior Member
Cuba
1922 Posts
Member since 03/06/2012 |
 Posted - 19/08/2015 : 18:34:13
|
Došao sam u posed ove relativno retke knjige Miroslava Josića Višnjića, u pitanju je roman u stihu, knjiga je odlična, pa ću da je podelim sa vama. 
POGLAVLJE PRVO
Gle, putujem vozom po ravnici.
U prljavom, plavom vagonu od gara i žeravica.
Sa maglenim oknima.
Posmatram zemlju, trave po njoj i puteve.
Pratim trak Sunca.
Pokret tela, kret ruke.
Neko stalno briše umrljana stakla, neko ko, zar, i sad, vrti ručicu iznad mojeg temena.
Kako bih rado da saznam, da osetim, putujem li tamo kuda sam, možda, krenuo.
Tamo kuda, sigurno, želim.
Tamo kuda, oduvek, moram.
Jer, sve što na toj plavkastoj karti piše, ta slova, i ti znaci, to znam.
Am.
Otkud sad on, u ovoj glavi, odjednom.
Ta, sigurno je a tavanu, iza odžaka, pored rastočenog bureceta, u vekovno velikom pletenom sanduku.
Tu.
U?
Otac ga moj maže mašću, debelim komadom slanine.
Promuklo zveckaju vorgovi.
Puca atar.
Puca rit, i bradate žile vrba po njemu, i začarane ptice na granama pod resama.
Nešto mi trčkara kroz glavu, nešto kao kama sa oštrim šiljkom i sedam sečica što, tupim bolom, probija kreč i vosak desne temenjače, pa se pod zmijskom košuljicom provlači, do dna leve strane skoro, do da sluha, dva smisla, i pretvara u kobu koja, strmoglavom, pada u tamni prostor lobanje i zaustavlja se, brže od groma, negde na unutrašnjoj bori čeone kosti, sekund ispred iščezle fontanele.
|
Edited by - sergej773 on 19/08/2015 19:06:18
|
|
|
mladjo
Advanced Member
.jpg)
Croatia
20013 Posts
Member since 15/04/2007 |
Posted - 19/08/2015 : 18:39:52
|
Kao prvo, prebačeno u Umjetnost.
Kao drugo, nemoj pisati jedan stih po postu nego koliko ti stane u jedan post, pa onda dalje, odnosno samo obnavljaj jedan post dokle ide. |
COUNT ZERO INTERRUPT
an interrupt of a process decrements a counter to zero
|
 |
|
|
Just_Charlie
Advanced Member
.jpg)
8577 Posts
Member since 07/01/2008 |
Posted - 19/08/2015 : 18:42:13
|
Da, Sergej, molim te, stavi u jedan post koliko ide.
Naporan si ti i tvoje nabijanje postova a moglo bi biti dobro za citati. :) |
~ Prvo suputnik onda put ~
|
|
|
|
sergej773
Senior Member
Cuba
1922 Posts
Member since 03/06/2012 |
Posted - 19/08/2015 : 18:42:54
|
Al ste vi svi nazoljeni danas.
Vidite da ispravljam.
Ići će jedna stranica - jedan post. |
Edited by - sergej773 on 19/08/2015 18:55:47 |
|
|
|
sergej773
Senior Member
Cuba
1922 Posts
Member since 03/06/2012 |
Posted - 19/08/2015 : 19:05:19
|
Hej, ja sam u vozu, u vagonu.
I sve oko mene klopara.
Klopa ra, klo para.
Mislim o onom vašaru kada su otac i deda Rajko kupili nove sersane, kožni komplet.
Madžari su prodavali sve što su imali, sve što su nemali, i odlazili na sever.
Ever?
Tamo je sneg, led, tamo beli medved, erdeljski tanjir, pol.
Ostao je jedino jedan kiš Janoš, još od pre rata, vodao je jednu matoru mečku koja cupka, ako dobije lubenicu, i imao jednu lepu ženu, sa dva mutna videla pod čelom, koja je srpski znala da kaže samo:
Prcamojanoš, i tako to.
Turijanoš?
Meg, još?
Sklapaju mi se kapci, šta to šapućem, zenice beže od crnih pegica.
Kad su gorele petrolejke, imali smo vence mušica, bokore leptirica, kao suve pletenice ivanjskog cveća.
Sve je lebdelo.
Sve je treptalo.
Stevan je umro sa zarđalim nožem u grudima.
Žarko je umro smrznut, u sremskom metku, između našeg i njihovog Iloka i Sota.
Strika Paja je umro u Adi, zbog sifilisa, ili galopirajuće ale, ili leukemije.
Ko bi sve to znao, to hteo, ko pamtio!?
A neko je samo malko malokrvan.
To znam.
Tada trepere vlažne spirale, lukovi od prašnjavih duginih boja.
Pa nigde nema kraja ravnom. |
Edited by - sergej773 on 19/08/2015 19:05:54 |
|
|
|
sergej773
Senior Member
Cuba
1922 Posts
Member since 03/06/2012 |
Posted - 19/08/2015 : 19:16:56
|
Ni početka.
Ja sam u vozu,
U?
Iza svake pregrade, ispod tamnih i pozelenelih pločica, otkrivam svakakve ručerde, smrknute glavurde.
Mirišljave ćele, modra čela, kolonije vaški i gnjida.
Isto, kanda, i u autobusu dvadeset i šest, od Studentskog Trga do Cetralnog Groblja, penzionerskog čistilišta, kada odlazi u Sestre Jerković.
Jeste: bio je to Kalenić.
Pijac Kalenić, muški frizer Kalenić, frizer za dame i drugarice, bulvenija Kalenič, jaslice Kalenić obdanište - obnoćište, kafana Kalenić birtija, berza rada Kalenić prodaja slobodne muške snage, lubenica Kalenić dinja.
Svekalenić.
Majka Draginja u vreži, u kolibi od trske i kukuruzovine.
Na zbudžanim balama ruskinje.
I Bojtar.
Av, av, av.
Sav nakostrešen.
Grrr.
Ne vidiš ga od dlake.
Sav je pod tom njuškom.
Otkud sad taj?
On tandrlja, preko pragova.
Preko mostova i skretnica, pa uz spuštene malte.
Neko mi steže vlažnu ruku.
Meka kožica još miriše, još bazdi, na limunov sok i mravlji špiritus.
Hej, moraš da znaš: treba da ih pospeš brašnom i salicilom.
Pre sna.
Hej, hej.
Možda bih mogao da pokrenem glavu.
Nogu, ruku.
Sada. |
|
|
|
sergej773
Senior Member
Cuba
1922 Posts
Member since 03/06/2012 |
Posted - 20/08/2015 : 01:22:58
|
Kuda?
Da, putujem vozom, po ravnici.
I ovde su, i tamo su, znam, svuda: mladi bagremi, dim, dudovi, ravno do dna, ravno do vrha, verovatno put, nekakve lenije, jedan oljušteni crkveni toranj iz prvog oka kao jablan, miris ždrebljenja i kota, tvor.
Or?
Penjao se Nikola na Orah, karala ga luda majka Dara, namlatao puna troja kola, ljubnula ga baba Mara.
Bubamara.
Kao deca, skidali smo je sa cvetova i listova, sa čokota u vodičkom vinogradu, stavljali je na dlanove, pevali joj večne pesme, pesme starije od nje, vodali čiodama zenica njene kretnje, pijano i suludo, kret-nje, po linijama dlana i po tankim prstima.
I dugo, uporno, pa i korakom, pratili kako, uvijena u prašinu, u svilene haljine odevena, leti u nekakve, svoje, svatovske svetove.
Ove sirene, auuu, bruuuuuuu, ne, ove vode zeleno-plave, pesak i trska: otkud to tu?
Tamo.
Ovde.
Eto, sad nešto vidim, i ispod stakla, cakli se, drhti, ima i drezge koja plesnivo miriše.
A gde sam?
I kuda sam krenuo?
I zašto?
Ooo, otac i deda Rajko prvi put navlače Šugi nov am, a mudra Šuga ćuli uši i žbalavi.
Mast od grožđa.
Po vorgovima meka rđa, po pređicama, posle suludog letnjeg pljuska.
Aaaaaaa!
Sad znam: bio je vašar, vašar je bio, itd.
Pa kada je ujak razapeo šatru u uvali, svet je postao veseliji.
Gazda Lila je načisto procvetao, zamirisao. |
|
|
|
sergej773
Senior Member
Cuba
1922 Posts
Member since 03/06/2012 |
Posted - 20/08/2015 : 17:39:52
|
Iznikli su odnekud i nekakvi tamburaši, sa modrim i plesnivim usnama, sa po kojom žicom manje, sa lakovanim cipelama.
Ujak je nosio šešir, sa tri paunova oka, slepljen sa levom stranom temenjače.
Nosio pauflek kao nosilja od sedam meseci, trbuščinu nadutu od piva i testa.
Imao čir u stomaku.
Imao i alat za sedam pevačica.
A ja u vagonu druge klase.
Drugog razreda.
Može biti da putujem, zbilja, eto, kuda hoću.
Želim, smeram.
A kuda?
Kada bih mogao makar ruku da podignem, makar oči da pokrenem.
Neko je, možda, na moje rame naslonio glavu.
Neko ko plače, ko dreči.
Neko ko izgovara mokre i tople reči:
Ponedeljak je.
Dan prvi.
Držao sam nekakvu, krvavu, žensku bluzu, rascepanu.
Sunce je kapalo po potiljači, bilo je sve plavo.
Modro.
Ooo, kao posle udarca morskovačom.
Kao posle tupog pada volovske žile pune mokrog peska ili olova.
Pamtim već: ponedeljak.
I tunel koji počesto sanjam.
Vlažan i mračan.
A znam, iza njega, eto puta: sa obe strane topole, obučene u svilu, u prljavu i vlažnu paučinu.
Kako su ti dani dugi!
Kako su ti dani topli!
Kako su ti dani svetli!
Kako su ti dani lepi!
Kakvi su ti dani bili!
Kako su tih dana bili!
Ili, još bolje, daže ovako:
Kako su te noći meke! |
|
|
|
tinton
stripovi.com suradnik
United Kingdom
19671 Posts
Member since 23/10/2011 |
|
|
sergej773
Senior Member
Cuba
1922 Posts
Member since 03/06/2012 |
|
|
sergej773
Senior Member
Cuba
1922 Posts
Member since 03/06/2012 |
Posted - 22/08/2015 : 13:43:22
|
Kako su te noći sveže!
Kako su te noći pune!
Kako su te noći ine!
Kako su te noći drage!
Kako su te noći bile!
Itd.
Neka tama, ispod kosti, po lobanji, kanale kopa.
Neumorno rije.
Kada bi počela kiša da pada, ili čim bi pao mrak, ili ako bi stao voz.
U tunelu.
Čarobni predeli.
Stogodišnji gvozdeni put.
U ustima mi inje dima, kao rupa u stomaku, zbog vina, posle sna.
I gutam vodu, gutam.
Ona teče negde po meni, kao kroz oluk.
Sad vidim: niz blagu strminu, u naselju Sestre Jerković, spušta se oprezno i spretno jedna paralizovana devojčica.
Možda se zove Jasna, možda Mutna, a možda Azemina ili Cvijeta.
Kolena su joj sputana, preko zubića rasipaju se njene lepljive bale.
Rukama mlatara kao krilima grlica koja pogođena pada sa duda.
Ima okovane laktove i duboke cipele, sve do kukova čak, sa đonovima kao kopitama.
Muca i krešti.
I diše.
Ah, između neba i zemlje.
Pojeo bih joj jezik, polizao taj lepljivi vrat, napravio rupu na grudima, veliku kao pet kanadskih centi.
Ležao bi joj oderan dabar na leđima, na obramici kičme, a oko njega opadali bi listovi bagrema, hrasta i bukve.
I to je jesen.
Zelena je.
Jeste, još.
Zelenija od buđavog dunsta. |
|
|
| |
Topic |
|
|
|
Miroslav Josić Višnjić - Pristup u svetlost
