| Author |
 Topic  |
|
|
manhunter
Moderator
Switzerland
24652 Posts
Member since 17/09/2004 |
 Posted - 31/01/2017 : 17:19:10
|
Eto, da se pridružim koleZi mladji, pa da vam predstavim neke od svojih radova.
Stihove pišem odavno, nisam baš nešto produktivan, ali nakupilo se ipak dosta toga. Sve to, a i dosta drugog je i na mojoj stranici www.babylonsongs.com .
Proza je u nastajanju, ima nekih stotinak stranica do sada, nadam se da će biti gotovo ove godine. Prozu ću ostavljati u obliku odlomaka, možda ne nužno hronološki.
Pa navalite sa kritikama.
|
I am legion. I do not forget. I do not forgive.
|
|
|
manhunter
Moderator
Switzerland
24652 Posts
Member since 17/09/2004 |
Posted - 31/01/2017 : 17:20:33
|
Evo nečeg od danas:
INTERMEZZO
Dok zavesa pada
poklanjam se
i povlačim
skidam sa sebe onaj lažni osmeh
i ovo usko odelo
hodnik
pa napolje
na vazduh
Možda postoji
i neko drugo nebo
možda je negde
neki novi dan
zavesa je pala
grad ispred mene
me zove i kaže
da učinim korak
Zaboravljam ime
zaboravljam broj
još jedan korak
pa još jedan
vetar mi kaže da hodam dalje
kaže da negde postoji
možda
neki drugi put
možda postoji
neki jači zrak
Zavesa je pala
druga se otvara
možda je predstava ova
samo jedan mali
intermeco |
I am legion. I do not forget. I do not forgive.
|
Edited by - manhunter on 31/01/2017 17:21:00 |
 |
|
|
manhunter
Moderator
Switzerland
24652 Posts
Member since 17/09/2004 |
Posted - 31/01/2017 : 17:23:25
|
OPROST
I baš me je briga
šta želiš da kažeš
nije mi važno
šta hoćeš da živiš
stavljam ti ruke
na glavu
evo
možeš da ideš
Crveni plašt
i srebrna kruna
nije mi važno
šta želiš
da uspeš
poljubac u čelo
za srećan put
evo
možeš da kreneš
Ti nosiš greh
tvojih davnih dana
nisu ti rekli
da sve se plaća
znak u vazduhu
za dobar dan
evo
slobodno idi |
I am legion. I do not forget. I do not forgive.
|
|
|
|
manhunter
Moderator
Switzerland
24652 Posts
Member since 17/09/2004 |
Posted - 31/01/2017 : 17:31:50
|
Dve sedmice je proteklo od tog najcrnjeg perioda, od onog trećeg juna, kada sam u 09:30 ujutru ustao sa svoje stolice, izašao iz kancelarije i rekao svim okupljenim saradnicima da idem.
Okrenuo sam se i otišao. Jednostavno sam izašao i uputio se garderobi. Znao sam da moram što pre da izađem, jer da sam ostao još par minuta, verovatno bih sebi rekao da bi trebalo da izdržim još malo, da će sve biti u redu, kao što sam već mesecima radio. Ovako, skoro da sam otrčao do sekretarijata, odjavio se, popeo stepenicama do parkinga i seo u auto. Zatvorio sam oči i samo tako sedeo, terajući sebe da dišem normalno. Stomak mi je podrhtavao iznutra, dlanovi su mi se znojili, a srce lupalo kao da sam upravo nešto ukrao.
Znao sam da sam na raskršću, da povratka nema, a sa druge strane, nisam znao šta me čeka na putu na koji su upravo spremam da stupim. Drhtavica i mučnina. Upalio sam auto i krenuo. Žena je bila na poslu, deca u školi. Otišao sam kući, seo na balkon i zapalio cigaretu. Čekao sam da se supruga vrati sa posla, da joj kažem da više ne mogu. Da sam došao do krajnje granice i da mi je potrebna pomoć.
Dve sedmice od tog poslednjeg dana na poslu, posle posete Dr. Blagojeviću sam odlučio da se ponovo posvetim jednom od svojih zadovoljstava- čitanju. Do knjižare je desetak minuta lagane šetnje, kišica je polako jenjavala. Prstima sam skinuo kapi kiše sa kose i čela, mahinalno obrisao cipele o otirač i ušao unutra. Ranije sam gutao knjige, mada sam tada imao i volje i snage da ih čitam. Mislim da je prošlo više od tri-četiri godine od kada sam nešto uspeo da pročitam, pa i tada sam retko uspevao da knjigu pročitam do kraja. Za čoveka koji je čitao i deset, dvadeset knjiga godišnje, moj trenutni prosek je bio poražavajući.
Izloženi bestseleri u knjižari me nisu zanimali, nijedno ime mi ništa nije značilo. Odabrana letnja lektira, koja je bila izložena malo dalje je više bila posvećena tinejdžerkama sa bezveznim ljubavnim problemima ili ženama koje su u više nego dosadnim brakovima. Letopisi, putopisi, ili kuvari „Napravite jelo iz snova za 30 minuta“, dva metra dalje od spomenute lektire letnjeg očaja takođe nisu dolazili u obzir.
Nisam imao nešto volje da dalje istražujem, na spratu niže su se nalazili romani meni poznatih pisaca, pa sam tamo i ugledao tu knjigu. Umberto Eko, koga sam znao ranije i sećao se njegovih romana koji su me oduševili (Ostrvo dana pređašnjeg i Fukoovo klatno. Ime ruže nikada nisam pročitao, valjda zato što sam prvo video filim, ili zato što sam krenuo sa čitanjem, pa me je smorio posle desetak stranica, ko bi ga znao) je izgleda imao novi roman. To „novi“ je više bilo po nekim mojim merilima, pošto je roman „Praško groblje“ izgleda izašao još pre par godina. Prodavačica mi je uz obavezan smešak i „ä schöne Tag“[2] dala kesicu sa knjigom i ja sam, sa nekom davno zaboravljenom i potiskivanom željom za čitanjem požurio kući.
I tu me je sačekala ta rečenica, nekome sasvim obična i beznačajna, meni je delovala kao udarac u glavu. Knjigu uvek prvo prelistam pre pravog čitanja, izaberem nasumično pasus i u njemu rečenicu-dve, pa tek onda krenem sa „normalnim“ čitanjem. Tako sam uradio i ovog puta. Praško groblje je bila kniga sa ilustracijama, ispod svake je stajala neka rečenica kojom je autor hteo da označi taj deo knjige. A ja sam otvorio knjigu kod jedne od takvih ilustracija.
„Es kommt der Moment, da etwas in einem zerbricht und man weder Kraft noch Willen mehr hat. Man soll Leben, heisst es, aber das Leben ist ein Problem, das auf die Dauer zum Suizid führt…[3]
Neko će reći „Pa dobro, nije ovo neka velika filozofija, svako prođe kroz težak period u životu, dosta ljudi pomisli da okonča muke i patnje, pa svejedno to ne učine“. Meni je pak, ta jedna, naizgled „obična“ rečenica, sve promenila. Knjigu sam zatvorio i više je nisam ni takao, tako da ne znam u kom ju je kontekstu Umberto napisao, nije mi ni previše zanimalo. Izašao sam na balkon i zapalio cigaretu. Gledao sam u sivilo napolju, isto to, meni dobro znano sivilo se ponovo rađalo negde u dubini mog tela. Ne duše, već tela. Moj život je moj problem. Imam dva izbora: promeniti život, ili ga dokrajčiti. Sada i odmah. Dobro, možda ne baš odmah, ali u neko dogledno vreme…
Povukao sam dubok dim cigarete i pogledao u nebo. Sa zapada je dolazilo lepo vreme. Ugasio sam cigaretu, otišao sam do kuhinje, skuvao sebi kafu i vratio se na balkon. Seo sam i zapalio cigaretu. Mobilni telefon je stajao pored pepeljare i, dok sam otresao pepeo, sam primetio da plava lampica u gornjem levom uglu treperi. Znak da mi je neko poslao poruku, ili da imam propušten poziv. Uključio sam ekran i video „Imate obaveštenje na Facebook-u“. Da, baš mi se sad bakće sa zahtevima za igrice,zahtevima za lajkovanje stranica i sličnim glupostima. Odložio sam telefon i povukao dim, izbacio ga i uzeo gutljaj kafe. Ona knjiga na stolu me je gledala i začikivala da je ponovo otvorim i krenem da čitam. Krenuo sam rukom ka stolu, uzeo mobilni i uključio ga. Privatna poruka na fejsu. Moj drug iz gimnazije, Jova. „Zdravo školski, uživaš u Švici kako vidim? Slušaj, nešto smo se na brzinu dogovorili, valjda ćemo uspeti da sve organizujemo. Ove godine nam je dvadeset godina mature, pa vidi ako možeš da isplaniraš da se pojaviš ovde. Datum je 20. Juli, dan pre vašara. Tad ste vi gastosi ionako svi ovde, pa ćeš se valjda i ti pojaviti. Pozdrav.“
Jova je sedeo u klupi ispred mene, zajedno sa Brankom, učenikom generacije i čovekom koga su svi voleli. Iza njih smo bili Željko i ja, a iza nas Dragan i Aca. Odlično smo se slagali, naš košarkaški tim je bio prvi na školskom turniru, iako smo bili tek prva godina gimnazije. Dobro smo se ispunjavali u različitim predmetima, pošto je svako bio u nečemu najbolji. Uskakali smo u pomoć jedni drugima kad se radilo o domaćim zadacima, a i o šaputanju i puškicama na pismenim zadacima. Posle završene treće godine sam napustio gimnaziju da bih otišao u Švajcarsku kod oca i maćehe, zajedno sa svojim polubratom. Posle toga nikada nisam video društvo iz gimnazije, osim Jove. On je ostao u Petrovcu, radio je po nekim kafićima, pa sam ga uvek kada bih odlazio dole sretao i uspeli bismo da na brzinu popijemo kafu zajedno. Doduše, on je stalno morao da kelneriše i odlazi od mene, pa baš i nisu to bili pravi razgovori, ali ipak.
Eto, Jova me se setio. Nisam maturirao sa njima, ali valjda su i te tri godine bile dovoljne da zaslužim poziv. Isljučio sam mobilni bez da mu odgovorim na poruku. A i šta bih mu napisao? « E, hvala na pozivu, ali meni trenutno nije ni do života, a kamoli do nekog slavlja? » Ili da mu potvrdim dolazak, pa da me svi vide posle dvadeset godina, izmoždenog, bledog, sa ogromnim tamnim podočnjacima, kako se preznojavam i ne mogu dve smislene rečenice da sastavim? Da odem na pet minuta, pa da onda pobegnem glavom bez obzira, da se zatvorim u kuću i nikoga ne vidim?
U onu istu kuću iz koje sam pobegao pre dvadeset godina, onu istu koja me je još uvek zvala, a istovremeno u meni budila samo negativna osećanja i vraćala mi loše uspomene? Neka hvala. Imam nove zidove koje sam izgradio, sasvim su mi dovoljni. Retko sam odlazio za Srbiju, nisam se smatrao onim klasičnim gastarbajterom koji trči svakog jula na rodnu grudu, da padne staroj majci na grudi, ode na poneku svadbu, najede se pravog prasećeg pečenja i napije one vode „koja ima ukus na vodu“, bolje od ove flaširane i markirane.
Isuviše sam bio umoran da bih sada doneo neku odluku. U stvari, odluku sam doneo, čak i kada bih hteo da odem, ne znam koliko bi mi finansije dozvolile. Dobili smo drugu opomenu za porez, jednu od zdravstvenog osiguranja, a osiguranje za automobil stiže krajem meseca.
Legao sam na sofu u dnevnoj sobi, uključio tv i ostavio ga uključenog prvom kanalu koji se pojavio. Animal planet je opet imao svoj specijalni program o ajkulama. Nema veze, ionako nisam ni mislio da nešto gledam, trebala mi je samo pozadina, da ubije tišinu kod odmaram. U tišini sam čuo svoje ja, koje mi je stalno nešto šaputalo. Čuo sam kako se točkići u mozgu okreću, kako mi slepoočnice bubnje. Ponekad sam na desnom uhu čuo nešto poput tuđeg disanja, kako da je neko na par centimetara od mene. Obično bih stavljao jastuk preko uha i to disanje bi prestajalo. Ne, u svakom slučaju je bolje da mi televizor pravi društvo. Dok je komentator nešto govorio o tigrastim ajkulama, ja sam polako utonuo u san.
*
Probudilo me je zvono na vratima. Trgao sam se, na momenat nisam znao ni koje je doba, ni gde se tačno nalazim. Zvono na vratima me je od skoro toliko uznemiravalo i plašilo, a ja nisam znao zbog čega. Kao da će mi svakog trenutka neko zazvoniti i, kada mu budem otvorio, sa ljubaznim « Dobar dan, ja sam.. » i osmehom saopštiti neke strašne vesti. Ili mi uručiti neku presudu, nalog za hapšenje ili dijagnozu od lekara.
Zvono se čulo još jednom, mene je opet preseklo u stomaku, ali sam ustao i požurio ka vratima, nameštajući kosu i zatežući oči i lice, da se ne vidi da sam spavao.
Dok sam otvarao vrata je začulo « Srećan rođendan tebi, srećan rođendan teeeebi.. » i u hodniku sam ugledao svoju suprugu, sina i ćerku. Sin je držao tortu na kojoj su bile upaljene dve svećicu u obliku brojeva tri i osam, ćerka je držala upaljenu prskalicu, a supruga dva paketa, upakovana u papir sa natpisom « happy birthday-alles gute zum geburtstag-joyeux anniversaire » u raznim bojama. « Srećan rođendan dragi tata, srećan rođendan tebiiii » završavala je pesmica i svi su, sa ogromnim osmesima, počeli da tapšu.
Zaboravio sam svoj rođendan. Time je ovo bilo još lepše iznenađenje. Uspeo sam da se nasmešim i pustio sam ih unutra. Ćerka mi se bacila oko vrata i poljubila, dok je sin brže-bolje ostavljao tortu na sto i bunio se zašto mi je ona prva čestitala, kad je on to hteo da uradi. I on me je zagrlio i poljubio. Pogledao sam ka supruzi, gledala me je onim njenim prelepim zelenim očima, smejala se od srca. Zagrlila me je, prošaputala mi „srećan rodendan, volim te“ i pružila mi poklone.
-Ovo je od nas. Da znaš da te mnogo volimo i da smo uvek tu za tebe.
Ćerka je skakutala oko mene i vikala „Otvori, otvori“, a sin je prvo hteo da isečem tortu. Otišao sam do stola i ugasio svećice. Zaboravio sam da pomislim želju, ali kao da je to važno. Kada bi se želje tako ispunjavale…
Torta je bila izvrsna, mada sam uspeo da pojedem samo pola parčeta. Jednostavno, telo mi je odbijalo hranu. Deca su tražila još po jedno parče. I pokloni su bili lepi, ali nedovoljni da me obraduju. Stvarno, kada sam se poslednji put zaista nečemu obradovao, onako od srca ?
Odložio sam belu majicu sa kragnom, koju je na levoj strani krasio zeleni krokodil i DVD sa filmom Prometheus.
-Hvala vam, stvarno.- opet sam glumio osmeh i radost. Decu sam već i mogao da prevarim, ali suprugu ne. Ali nema veze, neka se oni barem raduju zbog mene, ako ja ne mogu.
[2] „Prijatan dan“ na švajcarskom nemačkom
[3] Dođe trenutak, kada se u čoveku nešto slomi i onda on nema ni volje ni snage za bilo šta. Treba živeti, kažu, ali život je problem koji na duže vreme vodi ka samoubistvu… |
I am legion. I do not forget. I do not forgive.
|
|
|
|
mladjo
Advanced Member
.jpg)
Croatia
20013 Posts
Member since 15/04/2007 |
|
|
manhunter
Moderator
Switzerland
24652 Posts
Member since 17/09/2004 |
|
|
manhunter
Moderator
Switzerland
24652 Posts
Member since 17/09/2004 |
Posted - 01/02/2017 : 18:46:57
|
Ispred mene se pušila šoljica kafe koju nam je donela neka mlađa žena. Cana je nije predstavila, žena je pognuto spustila poslužavnik sa tri šoljice kafe i jednom velikom čašom vode i ponovo se, bez reči, udaljila iz prostorije.
Cana je uzela čašu vode,a nama je podelila kafe. Najradije sam hteo da zapalim cigaretu i uzmem gutljaj, ali nisam nigde primetio pepeljaru, pa sam spontano odlučio i da ne pitam da li je pušenje dozvoljeno. Švabica je podelila onaj špil karata i stavila dve gomile jednu pored druge, sa malim razmakom, a u sredinu je postavila onu čašu vode.
-U ime Svete Petke, Bogorodice Trojeručice, Svetog Jovana i Svete Trojice, molimo se da nam bude omogućeno da vidimo sudbinu ovog ovde prisutnog čoveka. –krenula da mrmlja, dok je kažiprstom mešala po onoj čaši, praveći krugove. Ispod čaše je bila ona mala ikona Svete Petke i ja sam gledao kako se lice svetiteljke prelama kroz debelo staklo sa dna čaše. Pola lica joj je bilo normalno, pošto ga čaša nije prekrivala, dok je druga polovina, sa telom, bila presečena i izdignuta, čineći da je lice izgledalo izobličeno i, kako je meni izgledalo, u bolovima.
Cana je prekinula mešanje, mokrim kažiprstom je u vazduhu napravila krst iznad čaše, a onda mi ju je dodala i rekla mi da uzmem tri gutljaja. Pokušavao sam da ne razmišljam da li je oprala ruke pre nego što je prst zabrčila i čašu iz koje sam tri puta liznuo po malo vode.
Čašu sam stavio na sredinu stola, po Caninim instrukcijama, a ona je onaj špil karata ponovo spojila. Pogledala me je iznenada, pružila ruku prema mom licu, u momentu mi se činilo da želi da me pomazi, a onda je brzim pokretom iščupala jednu dlaku iz moje kose.
Trgao sam se refleksno, a ona je, i dalje me gledajući, stavila dlaku u sredinu špila. Pružila mi je špil ka licu i rekla: -Duni triput.
Samo sam želeo da se sve ovo završi, ništa drugo. Ne samo ova crnomagijska lakrdija u koju su me uvukle baba i mama (čije sam prisustvo sve vreme osećao, iako su sedele iza mene), već sve to. Zašto me neko ne protrese i probudi? Samo da mi kaže „hej, samo sam se zezao, evo, možeš da se vratiš u nomalan život“. Pa i tada, kakav je bio taj normalan život, pre nego što sam se razboleo? Zar nisam oduvek bio ovakav? Zar se nisam oduvek borio sa nekim demonima, što u svojoj, što u tuđim glavama? Šta je to kod mene bilo normalno, ili, još bolje, šta bi to bilo normalno što bih ja za sebe poželeo? Dunuo sam tri puta u onaj špil.
Cana je krenula da meša karte, pažljivo i gledajući me sve vreme. Pružila mi ih je ponovo i ja sam nekako shvatio da treba da ih presečem. Izvlačila je jednu po jednu kartu na sto i ređala ih je u obliku piramide koja je svojim vrhom gledala ka njoj a osnovom ka meni. Bilo je ukupno četiri reda karata, u prvom je bila samo jedna, pa dve, tri i na kraju četiri. Karte su bile okrenute slikama na dole, tako da smo videli samo crveno-plavu poleđinu. Uzela je još jednu kartu i postavila je popreko preko trećeg i četvrtog reda. U pozadini sam osećao kako majka i baba samo što ne iskoče na sto, da bi što pre videle koje su karte izvučene.
Krenula da okreće jednu po jednu kartu. Posle svake karte bi naglas rekla kako se karta zove:
Luda.
As mačeva. Kočije.
Osmica štapova. Kula. Čarobnjak.
Osmica pehara. Kralj štapova. Visoka sveštenica. Ljubavnici.
Kartu koja je bila popreko je ostavila neotkrivenu, na dnu piramide. Gledala je čas u karte, čas u mene. Počela je da ih pomera i namešta, kao da nisu bile sve pravolinijski raspoređene. Njen glas me je skoro prepao, toliko sam se bio udubio u svoje misli:
-Živiš u velikom strahu. Imaš noćne more, budiš se noću i ne možeš ponovo da zaspiš.- počela je jednolično da nabraja. – Ne zna se šta ti je gore, dan ili noć. Danju se sve vidi a noću se ništa ne vidi, pa te plaši i jedno i drugo. Bežiš od Sunca, a kada ga nema, ti ga prizivaš. Nisi ni ovde ni tamo, bežiš od sebe, bežiš od drugih. Plašiš se da će neko da te povredi, a opet, ti se plašiš da nekoga ne povrediš. – Napravila je malu pauzu, pogledala me je u oči. Drhtao sam, dlanovi su mi bili mokri. Vrištao sam u sebi da ne želim ništa više da slušam, da ne želim ništa više da vidim. Ne želim da živim!
-Ne želiš više da živiš, ništa ti ne pričinjava zadovoljstvo- izusti kao da mi je pročitala misli.- Osetio sam da ispod stola ukrštam prste na šakama i da ih skoro lomim.- Ovaj svet ti je tuđ, lutaš, tražiš, a da ne znaš šta tražiš. Počinješ da mrziš. I sebe i druge. Istiskuješ ljubav iz sebe, ona ti smeta. Ponekad ne znaš ni gde si, ni šta radiš. Sopstvena žena i deca su ti tuđa, nekada ih ne prepoznaješ.
Sad sam već osećao da ću pasti sa stolice. Čvrsto sam se vrhovima prstiju uhvatio za rub stola. Ova žena mi je pričala sve ono što sam osećao poslednih meseci, ili su prošle već godine? Svaki najmanji strah i osećanje mi se navodno pročitala iz ovih šarenih slika. Ili je jednostavno bila dobar psiholog, videla je kako izgledam, a i zna da niko ne dolazi kod vračara bez preke potrebe, pa je sabrala dva i dva? Imao sam utisak da mi srce kuca na samoj granici izdržljivosti. Grlo mi se steglo i nisam mogao da dišem.
-Uzmi malo vode-reče mi Cana. Sad već nisam ni brinuo da li se u čaši nalaze bakterije ili virusi, otpio sam je do pola i primetio kako mi se šaka trese. Cana je nastavila dalje- Nalaziš se na raskrsnici, i to na onoj koju su ti drugi postavili. Samo jedan je tvoj put, ali ga ti sam nećeš izabrati. Postoji osoba, muška, u koju imaš neizmerno poverenje, koju još uvek prepoznaješ kao svoju, i koja ti još uvek nije tuđa. I ta osoba se bori, za tebe, ali vodi i neke druge bitke. On ti neće moći pomoći sam, moraćeš da potražiš dodatnu pomoć.- Nisam ni video kada je uzela onu poslednju neotkrivenu kartu, ali ju je sada položila preko ostalih karata da bih je i ja video. Točak. – Kolo sreće- ispravi me Cana nesvesno.- Vrtiš se u krug, a i drugi sa tobom, onda kada kolo stane, znaćeš kuda da kreneš.
Uspravila je leđa i dalje sedeći i time nam je nagovestila da je seansa završena. Koliko je uopšte prošlo vremena? Meni je izgledalo da sam više sati na ovoj stolici. Cana je pogledala kratko ka mojoj babi i majci, što je njima bio dovoljan znak da krenu sa rafalnim pitanjima: Kako, zašto, šta ćemo da radimo, da li Cana može da nam pomogne? Molim te, pomozi nam, ne znamo šta da radimo!
-Ja mogu da pomognem u nečemu, ali mi treba malo vremena. Odavno nisam to radila, ali nisam ni odavno imala ovakav slučaj- da li sam ja to osetio blagi strah u njenom glasu?
- Tebi je neko mnogo svračao- reče mi, gledajući me pravo u oči, dok je moja baba gotovo istog trena uzviknula „Znala sam!“.- Ja mogu da pokušam da skinem vračke, koliko će pomoći, ne mogu da ti kažem. Za neki dan je Preobraženje, pa mi to ide na ruku, pošto moram da radim na crveno slovo. Ja ću da ti kažem šta ću da radim, da ne bude da te nešto lažem.- glas joj je opet bio siguran.- U noć pred Preobraženje, moram da odem na Moravu, na jedno mesto koje sam našla. Tu je Morava široka, a na sredini se nalazi malo ostrvce. Ja imam čoveka koji me do tamo preveze čamcem. Ni on ni ja ne smemo ni reč da izustimo dok idemo prema ostrvu. I on i ja smo obučeni u crno, od glave do pete. On me ostavi na ostrvu i vrati se nazad na obalu. Tek kad počinje da sviće zora se vraća da me pokupi. A ja za to vreme...Jel hoćeš da znaš?- upita me. Klimnuo sam glavom. – Ja za to vreme moram da zapalim sveću koju ćeš da mi doneseš. I moraš da mi daš neku tvoju stvar, majicu, košulju, nije važno. I moram da ti odsečem malo od kose. Zapalim sveću i pobodem je u zemlju. Oko nje stavim tvoje stvari i neke trave koje rastu samo na tom ostrvu. Tvojom majicom počinjem da lupam po vodi i da bajem. Ne smem da prestanem sa lupanjem dok Duhovi ne dođu. Nekad to traje pola sata, a nekad i dva-tri. Kažem ti to da znaš zašto košta malo više. Kad se pojave, moram da im dam darove, i to ćeš da mi doneseš, ja ću da ti kažem šta. Dok oni uzimaju darove, ja tvoju kosu i one trave stavim na tvoju majicu i tako ih držim na površini vode. Duhovi ponekad izađu na ostrvo, igraju oko one sveće, trče oko mene, a onda se vrate u vodu. Kad se vrate, ja sve one stvari stavim pored sveće i čekam da ona izgori. Kako ona izgori, obično bude i zora, pa me taj čovek uzme u čamac i vrati na obalu. Na Preobraženje u podnu možeš da dođeš da uzmeš to što ti ja spremim i to će ti pomoći, videćeš.
∞
|
I am legion. I do not forget. I do not forgive.
|
|
|
|
manhunter
Moderator
Switzerland
24652 Posts
Member since 17/09/2004 |
Posted - 01/02/2017 : 18:49:30
|
PUTNIK
Jedan te isti ostajem
putnik
na tuđem putu
sa mačem u rukama
spavam
Boli me
tuđa bol
smetaju tuđe reči
kroz prozor me budi
sunce
mač tako lepo sija
Dođi
ovo je poslednji poziv
da vidiš
kako je biti putnik
na ovom putu
Usnio sam san
nikad lepši
da mi je neko ponudio
slamku spasa
i kako sam je zgrabio
i vukao sebe na vrh
I sunce se kroz prozor javilo
i probudilo me je
i kako se mač lepo sijao
i moje ruke
krvave
oko njega |
I am legion. I do not forget. I do not forgive.
|
|
|
|
manhunter
Moderator
Switzerland
24652 Posts
Member since 17/09/2004 |
Posted - 03/03/2017 : 09:17:20
|
Pesme koje sam na napisao su mi obično dolazile u trenutku, neretko bih ustajao, tražio parče papira i olovku i zapisivao reči koje su izvirale iz mene. Ne iz mog mozga, nekako sam ih više osećao u stomaku i plućima. Krenuo bih da pišem, da bih tek na kraju video čitavu pesmu i šta mi ona poručuje. Nisam nešto mnogo razgovarao sa drugim pesnicima (doduše, nisam ni poznavao mnogo takvih), pa nisam znao da li je i kod njih tako. Samo jedna jedina pesma je nastajala u toku jedne noći i jednog dana. Neki bi ih nazvali „najdužim na svetu“, a meni je, naprotiv, izgledalo da je vreme stalo na trenutak. Nije imalo trajanje, već je uzelo fizički oblik, krenulo da me gura unapred, po nekom sivom i hladnom vakumu. U toku tih dvadesetak sati je nastalo i par stihova, nesvesnih, koji su se tek par dana kasnije javili i rekli mi da ih zapišem.
∞
Četvrtak 6. /Petak 7. Novembar 2014.
Moj otac je umirao. Već treći dan posle teške operacije koju je imao, ležao je u krevetu na intezivnoj nezi, jedva svestan, sa hiljadama cevčica priključenih u vene. Prehrana, lekovi protiv bolova, morfijum, stoma, kateter. Čovek koji me je stvorio i koji mi je u životu toliko puta nedostajao, sada je bio samo gomila mišića i kostiju. Jedino što mi je osiguravalo da je još uvek živ je bilo ritmičko pištanje aparata koji su proveravali rad srca, disanje, kiseonik u krvi.
Sve ono
što ti rekao nisam
sad je samo san…
Dok sam gledao svog oca kako umire (svi drugi su bili ubeđeni da će se oporaviti, ali ja sam nekako znao da nam uskoro sledi rastanak), kao i svih prethodnih dana dolaženja u bolnicu, iz sata u sat su krenula da se javljaju sećanja. Nekada poput slike, nekada u obliku zvuka ili glasa, a nekada je to bila i sekvenca iz nekog davno prošlog filma. Sećanja nekih stvari koje su se desile, a još više sećanja na ono što se nije desilo, a trebalo je.
Do svoje četvrte-pete godine nisam znao značenje reči „tata“. Nekako mi nikada nije zatrebala, a mislim da je nikada nisam ni čuo do sada. Bilo je spominjanja oca, nekog tamo, ali valjda deca u tom uzrastu više vole da se igraju nego da slušaju odrasle. Prvi pismeni zadatak uškoli na temu „Moj tata“. Prve diskusije među đacima čiji je otac jači. Prvi roditeljski sastanak na kome su prisustvovali i drugi očevi. Prvi put kada su mi rekli da sam kopile. Ono kada su dobrodušne žene svratile i donele iznošenu odeću svojih sinova ili unuka. Da se ne baci, a mi nemamo dovoljno novca da kupimo sve što mi treba. Prvi put kada sam nekoga nazvao „tata“, a do to nije bio moj otac. Onaj isti čovek koji je posle pet dana braka sa mojom majkom otišao isto kako je i došao u moj život- nenajavljen.
Sva ona tišina
što među nama beše
sad je samo odjek
sve jači
i jači…
Prvi put kada sam pričao sa svojim ocem, u trećem razredu osnovne škole. Na sred časa mi je prišla učiteljica i šapnula na uho: „Otac ti je tu, hoće da priča sa tobom. Hoćeš da ga vidiš?“ Da li sam hteo? Ne znam, nisam znao. Ali sam pristao. Učiteljska zbornica, moj otac i ja, prvi put razmenjujemo reči. Nemam pojma šta mi je pričao, meni se sve vrtelo, bubnjalo mi je u ušima, šuštalo i sprečavalo da ga razumem…“Tvoja majka…morao sam…imam i drugo dete…moraš da razumeš…“ Ništa nisam razumeo, niti sam bio u stanju. Samo sam ga gledao, kao i sada dok je ležao na intezivnoj nezi. Onim nevinim, dečijim očima, trudio se da upijem svaki njegov udisaj, treptaj, crtu lica. Tada sam ga tako gledao zato što nisam znao da li će biti još nekog susreta, sada sam ga tako gledao zato što sam znao da drugog neće biti.
Svaka ona
baš važna reč
koju rekao
ti nisam
sada mi se samo
smešnom čini…
Prvi put kada sam sa njim seo u auto. Prvi put kada smo pričali o fudbalskoj utakmici i golovima. Prvi put kada me je pitao imam li devojku i, kada sam je kasnije imao, kada me je pitao da li je nešto ozbiljno. Prvi put kada mi je kupio aparat za brijanje. Kada me je pitao da li želim da odem sa njim za Švajcarsku, pošto budućnosti u Srbiji nema. I kada sam, posle dugo premišljanja, pristao. Prvi put kada sam otišao sa njim na utakmicu. Valjda je to veliki trenutak u životu svakog sina, ali je za mene došao malo prekasno, rekao bih. Prva godina mog bistvovanja u Švajcarskoj, sa mojim ocem, maćehom i polubratom. Dobijali smo džeparac, ja od oca, moj brat i od oca i od majke. Ja sam svoj štedeo, jedino šta mi je trebalo su bile cigarete (sa kojima sam počeo otprilike u to vreme) i poneko piće sa društvom. Od ušteđevine sam kupio svojoj sestri (po majci, koja je živela u Srbiji i imala tri godine) neko odelce i jednog velikog plišanog klovna. Sve to je moja maćeha pronašla (dobra je ona žena, razumem je), napravila scenu kako ona nije dužna da svoj novac daje „tamo nekome“ i moj otac je, da bi izbegao eskalaciju, otišao samnom na utakmicu. I pričao je. Pričao kako je situacija teška, kako sam napravio glupost, kako moram da razumem maćehu. Kako bi možda bilo najbolje da se vratim za Srbiju, pošto se ne uklapam ovde. I bio je u pravu, naravno, ali nisam hteo da to čujem od njega. Sve sam ja razumeo, samo je očigledno bilo da mene niko ne razume. Ali mu ništa od toga nisam rekao.
Sve ono
što tebi prećutah
više me ne boli…
Prvi put kada mi je došao u posetu u mom sopstvenom stanu. Kada me je prvi put posetio na poslu. A onda kada sam počeo da treniram fudbal čiji je on predsednik bio, a on mi rekao da to nije za mene. Kada je prvi put upoznao moju predivnu devojku, a kasnije suprugu. Kada nam je prvi put platio letovanje. Kada je prvi put uzeo moju malu princezu u ruke i kada je postao deda.
Misli su mi sevale kroz glavu. Kažu da se čovek pred smrt seća svog života kao na filmu. Da li je tako i sa onima koji pate sa umirućim?
Prvi put kada nas je sazvao i rekao da su mu otkrili rak želuca i da mora hitno na operaciju. Prvi put kada sam pomislio da bih mogao da ga izgubim, a taman sam ga dobio. Prvi put kada sam ga video na intezivnoj nezi. Kada me je zagrlio i počeo da plače. Kada je rekao da neće da nas ostavi. Kada smo mu moja supruga i ja nosili lagane supe, jedino što je smeo da jede tokom dugog oporavka posle operacije. Kada je u naše živote ušetao moj sin, a on po drugi put postao deda. Ono kada smo svi zajedno otišli na izlet. Pa u igraonicu. Pa kada mi se prvi put poverio da mu je brak u krizi, da više ne želi da živi tako. Kada mi je rekao da ga niko ne razume osim mene (ko je mene razumeo, tata?). Kada je zatražio pomoć, a ja sam samo mogao da ga savetujem da sluša svoje srce (jeftina pomoć, ali bolje nego ništa). Kada mi je rekao da se razvodi. Kada se razveo i morao da se brani od familije i prijatelja, koji su ga krivili da je razorio idealan brak. Kada sam samo ja znao istinu.
Kada nas je upoznao sa svojom životnom saputnicom, ženom svoh života, kako je pričao. Kada smo prvi put kao prava familija izašli u šetnju, na ručak, u kupovinu.
I onda, kada mi je po drugi put rekao da mu nije dobro, da se bolest vratila. Odlazak kod lekara.
I druga operacija, dugih sedam sati koje smo proveli ispred bolnice u iščekivanju. Poziv od glavnog hirurga koji kaže da je operacija uspela, ali da je sve još pod znakom pitanja. Prvi put kada sam ga video da ga donose iz operacione sale na intezivnu negu, intubiranog, povezanog na aparate za disanje. Prvi put kada sam ga video da umire.
I onda taj poziv, u 03:40 u petak ujutru, tog sedmog novembra. Ona zvonjava telefona koja ti već kaže o čemu se radi, nije ni potrebno da odgovoriš na poziv. I taj trenutak koji te prikuje, kada nisi svestan šta se desilo u stvari. Ono kada te život udari po glavi i kao da ti kaže: „I to sam ja, pomiri se sa tim“.
Nisam ti sve rekao
i sa tobom
i deo mene
umro je. |
I am legion. I do not forget. I do not forgive.
|
|
|
| |
Topic |
|
|
|
Vavilonska pesma
