| Author |
 Topic  |
|
ridiculus
Senior Member
1691 Posts
Member since 11/06/2008 |
 Posted - 03/10/2022 : 22:45:55
|
A što bih ja to znao? Jednog dana sam se probudio, i shvatio da je sve to laž, ako tako hoćeš. Niko nije "odredio", jednostavno je bilo tu, doživljeno, proživljeno, nadživljeno. Obuhvaćeno širim razumevanjem. Kako god... autori su bili živi i zdravi i bitni; stranice i stranice nerazumljivih hijeroglifa su mi rekle da tekst ne znači ništa ako ne postoji proces koji će ga učiniti jasnim MENI; identiteti su postali karikature, u najboljem slučaju dvodimenzionalne (heteroseksualni belac - čitave 2 dimenzije!)
Ali već me zamaraju ove semantičke igre vrćenja u krug; možda sam i sam kriv jer nisam dovoljno jasan. S druge strane, možda i ne bih smeo da budem previše jasan. Mogao bih da izađem sa 50 primera, ali ne verujem da će to išta izmeniti, a ja nemam vremena za bacanje. Ti kažeš... šta? Da sa ja postmodernista, i da svako radi u kontekstu doba u kome živi? Prvo je pogrešno, a drugo je toliko široko - ono što ja zovem "očiglednim" - da u praksi može da znači bilo šta. Što dalje znači da stvari postaju jasne tek kada se na njih pogleda unazad, ali to je lažno razumevanje - pravo razumevanje bi moglo da gleda unapred. Da postmodernizam postoji jer kaže da postoji? Naravno, u sferi ideja pa čak i društva je to tačno; stvarne su one sile u koje verujemo, ali, opet, nema veze sa onim što ja pričam.
Uporno me vraćaš na filozofiju, na kulturu, na društvo... Na navike većinskog dela stanovništva. Književnost oblikuje ono što zoveš IZUZECIMA. Ostalo je ništa, slama na vetru, prolazna igra senki, ravnodušni zaborav... Sve škole kreativnog pisanja uzete zajedno ne mogu da izvrše uticaj kao jedna ili dve osobe koje su došle "sa spolja" i izmenile pravila.
To što apsolutna istina ne postoji ne znači da onda sve ostalo postaje jednako tačno. |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
 |
|
|
Macbeth
Junior Member
361 Posts
Member since 19/08/2022 |
Posted - 04/10/2022 : 00:54:40
|
A ono... ako ćemo raspravljati na razini "probudio sam se i shvatio da je to glupo", onda napuštam ovu raspravu, besmisleno je...
Meni su autori i dalje nebitni i mrtvi, sve mi je tekst i identiteti mi nisu karikature... a ti daješ neku funkciju književnosti koja je upravo jednako nedokaziva, nedorečena i sama sebe opravdava, ukratko ništa novo nisi rekao niti predvidio, jer je to nemoguće.
LP  |
|
|
|
ridiculus
Senior Member
1691 Posts
Member since 11/06/2008 |
Posted - 08/10/2022 : 01:48:51
|
Pa gde sada da prekinemo! Joj, raspravo! Pa zar ni takav moj stav nije jednako validan kao i bilo koji drugi? Ta zar nije skoro očigledno da svaki narativ može biti besmislen ako se ne odsluša do kraja? Ali, evo, odgovoriću još ovaj put, a, kao što kaže Paskal, izvinjavam se što nisam imao vremena da učinim poruku kraćom.
Naravno, mogao bih da se vadim da sam bio ironičan, ali neću. Što kaže narod, "na glupa pitanja glup odgovor". Očekuje se da ću u takvoj prilici, na "ko kaže?" ili "ko određuje?" odgovoriti sa imenom i prezimenom ili sa, eventualno, "ja", i onda će se postaviti pitanje zašto su ovi u pravu a ne oni drugi, ko određuje određivače, i tako dalje... Pa zar ću ja da vodim raspravu prema tvojim pravilima? A onda, kada njih nema, ti se duriš.
A zapravo i ne verujem ti na ovom što kažeš gore, da veruješ u smrt autora, jer šta bi onda uopšte radio na ovoj temi?
Što se tiče podela na kategorije, korisne su prilikom učenja pojava ili dešavanja, da bi se obuhvatili neki zajednički uslovi i tako uštedelo vreme. Ali postoji nešto važnije od svake kategorizacije za razumevanje bilo kog književnog dela. To se zove iskustvo. Životno iskustvo. Zapravo, mislim na bogatstvo iskustva, jer pojedinačni, izolovani događaji mogu da imaju kontra-efekat, posebno na krhkije duše. Silovana žena može da zamrzi sve muškarce; iskompleksirani, neuspeli umetnik može da zamrzi čitav narod ili rasu i kasnije ih istrebljuje u koncentracionim logorima. Zato ne uzimam u obzir takve izolovane slučajeve iskustva.
Kao što kaže pesnik:
I cannot rest from travel: I will drink
Life to the lees
Ne postoji zamena za to; nikakva škola i tumačenje naučeno od drugih ne može to da nadomesti. I zato ljudi nisu jednaki. Prvo i prvo, ni ti, niti ja, niti bilo ko drugi - ili bar ne bi trebalo - nije isti sa 18 godina i sa 38. Ako je ovaj drugi sasvim jednak ovom prvom, ako njegovo "mišljenje" znači isto, onda je zaista živeo uzalud i stvarno može da se rokne, a možda bi i trebalo, da bi nas ostale poštedeo tih sjajnih uvida ni u šta.
Vidiš li moj potpis? Je li to potpis postmoderniste? To je iz poeme Alfreda Tennysona, Ulysses, iste one iz koje je gornji citat. Sve ovo o traganju i svrsi što si napisao u poruci pre tvoje pretposlednje je već u toj poemi, i to bolje rečeno.
A ako ćemo kategorisati, onda bar činimo to kreativno, kako je Harold Bloom uradio u knjizi Genius, o 100 odabranih književnih genija, koje je podelio po kabalističkim sefirama, prema simbolima koji najbolje predstavljaju rad dotičnih genija, pa su tako Niče, Kjerkegor, i Kafka zajedno pod binah, "otvorenost uma", a Dikens, Dostojevski, i Luis Kerol pod malkuth, "kraljevstvo (Božije među ljudima)".
Ali moji pravi razlozi zašto ne volim postmodernizam su dublji od svake potrebe za kategorizacijom. Prvo, taj nema ljubavi ni prema čemu. Kao što kaže kolega forumaš:
quote:
Originally posted by doom
Ironizirati može svatko, a ljepota je ona koja je teška.
S time se uglavnom slažem, mada mislim da je teško stvarati dobar humor, i da ne može svako da se ruga jednako efikasno.
Drugo, svaka rasprava sa pobornikom (vernikom?) postmodernizma se svodi na tautologiju. Možda je u ovom slučaju bolje reći "dekonstrukcija" nego postmodernizam, ali to često ide zajedno. Tako je nekad bilo sa psihoanalizom - rasprava je bila nemoguća, jer se svaki vaš otpor i neslaganje tumačilo kao dokaz da je psihoanalitičar u pravu. To je onaj višak o kome pričam, ono što dokazuje samo sebe svojom pretpostavkom, a zapravo ne vodi nigde, osim ka jačanju nečijeg ega.
Evo šta na to kaže Piraro:
Iako postmodernizam nema zvaničan (književni) manifest, Bartov esej Smrt autora (La mort de l'auteur) može da se smatra nečim najbližim tome. Ja sam se jedno vreme igrao sa tom tezom, a onda sam počeo da nalazim zamerke i nedoslednosti u svakoj prilici, pa sam je potpuno odbacio. "Autorska namera" i "autor-u-delu" su dve različite stvari, jer podsvest zna mnogo šta što svest ne zna (kao što je Makarti pokazao u svom eseju The Kekule Problem).
Ali, kao što smo već nagovestili, mnoge stavke postmodernizma uopšte nisu isključivo njihove, što nas navodi na misao da nećemo posmatrati ideje jednu po jednu nego u totalitetu, inače stvarno neće biti ničeg novog - a ja ne tvrdim da se to ne može uraditi, već da mnoge stvari kojima se ljudi dive na originalnosti uopšte to nisu već se računa ili na to da publika ne zna izvor ili je i sam autor (to je onaj što je umro, ali stalno pričamo o njemu/njoj) zaboravio. (I, ne, ne mislim na puku aluziju, koja postoji od Adama i Eve, nego na koncepte, ideje, zaplete.)
Na primer, takozvana "smrt autora" je već postojala u jednom obliku u anglo-američkoj "novoj kritici", koja je jedna od najznačajnijih kritičkih struja XX veka. A oni se nadovezuju na Williama Empsona, ali na način koji on nije odobravao. Empson, veliki ekscentrik, je bio (po nekim svedočanstvima) matematički genije, koji je počeo da piše poeziju i o poeziji, i otprilike 100 godina pre našeg vremena izdao je knjigu 7 Types of Ambiguity, koja je započela pomenuti trend. Kako pronaći najbolju interpretaciju pesme? Odatle vodi poreklo "close reading", praksa koju tako vole kasnije generacije, ali većina ne ume da je pravilno koristi.
Škola "nove kritike" je smatrala da se delo - tj. pesma, ali kasnije se postupak primenjivao i šire - mora gledati izolovano od svega ostalog, od autora i od publike.
quote:
Originally posted by Macbeth
E sad, možemo i tvrditi da su svi tekstovi, književni ili ne, stvorili svijet ovakav kakav jest sad i onda bi možda i pretjerali s važnošću književnosti... a upravo se postmodernizam igra s tom funkcijom književnosti više nego ijedno drugo "razdoblje"
Naprotiv, to je sama osnova "književnosti", osim što se ova tad nije igrala nego je bila smrtno ozbiljna. Akademija, kako je znamo u zapadnoj civilizaciji, je nastala iz crkve, a crkva je svoju sholastiku stvorila na bibliji. Kod muslimana se desilo isto; takođe u Indiji, gde su Vede rezultovale stvaranjem lingvistike, koju je sistematizovao Panini, i koja je daleko prevazilazila sva slična dostignuća na Zapadu sve do XIX veka. Iz Biblije je moglo da proistekne gotovo bilo šta: Česterton se jednom našalio kako jedni zameraju hrišćanstvu da je suviše pasivno i pravi od ljudi ovce, a drugi da je previše nasilno i huškački ratoborno.
quote:
Originally posted by Macbeth
a ti daješ neku funkciju književnosti koja je upravo jednako nedokaziva, nedorečena i sama sebe opravdava
A, ne, nisam ni dotakao funkciju književnosti, niti se time bavim. Mene zanima efekat književnosti. Mogli bismo da pričamo da li je umetnička istina (funkcija umetnosti, možda?) "eksternalizacija ukusa", kao što tvrdi Kenneth Burke, ali onda će neko reći "o ukusima se ne raspravlja"! Ali, vrag nam ne da mira, pa neko mudriji davno reče da o ukusima najviše valja raspravljati, a ja sam slab na mudrost - ipak, to je priča koja zaslužuje da se priča nefragmentarno i postdekonstrukcionistički.
Jašta da se neke stvari mogu predvideti. Na primer, Niče je opisao postmoderniste bolje nego oni njega, uprkos njihovoj post-perspektivnoj prednosti...
Uostalom, poenta ove teme je valjda da nismo zadovoljni postmodernizmom, i šta dalje. Ja dam nezadovoljniji od većine, ali - gle ironije! - mogu bez njega lakše od većine.
A mogli bismo da se vratimo na postromantizam ili meta-klasicizam - nije zdravo propuštati faze u razvoju umetnosti ili društva koliko ni u razvoju pojedinca. |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
Edited by - ridiculus on 08/10/2022 01:55:45 |
|
|
|
ridiculus
Senior Member
1691 Posts
Member since 11/06/2008 |
Posted - 14/08/2024 : 12:11:40
|
Pogledao sam predavanje Stephena Hicksa iz 2019, How Art Became Ugly.
Jedan deo se bavi ekskluzivno književnošću, i taj promašuje sve kriterijume istinitosti - apsolutne, relativne, odokativne - ili makar samo maštovite percepcije koliko je to moguće. Hicks nije čovek koji treba da se bavi umetnošću, nije to njegova jaka strana.
Deo počinje posle 31. minuta, i imate prečicu u sadržaju samog predavanja. Ali ne može se Robert Frost ovde staviti na istu stranu kao T.S.Eliot. Jednostavno ne može. Što zna svako ko ih je dublje i šire čitao.
Mogli bismo potpuno isto reći o zapadnoj književnosti XIX veka, po istom osnovu. Poe, Hawthorne, Dickens (prikaz društvenih nepravdi i prljavog života u gradovima, te prikaz zime), Baudelaire, Hugo, Flaubert, Emily Dickinson, Melville, Tolstoj, Dostojevski - svima njima bi se mogle pripisati ključne reči koje imaju negativne konotacije u ljudskom životu. Gle, estetski "pravac" koji se najviše bavio lepotom u XIX veku je esteticizam, a njega mnogi vide kao dekadenciju. (Što znači da je problem komplikovaniji nego što Hicks hoće da ga prikaže, kao prostu dihotomiju lepo/ružno.)
Dakle, priznajući da su Faulkner i Hemingway jednako negativni i samo (ili uglavnom) negativni, može se slično naći za skoro sve pisce bilo kog doba (Swift, Pope, Voltaire...) ako krenemo od pretpostavke da je tako, pa samo tražimo primere. |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
Edited by - ridiculus on 14/08/2024 12:56:30 |
|
|
|
ridiculus
Senior Member
1691 Posts
Member since 11/06/2008 |
Posted - 14/08/2024 : 12:44:43
|
Umalo da zaboravim, jer ovo što sledi je možda i najvažnije od svega po pitanju čitave teme, bar za mene.
Od početka ljudske istorije postoji razdor i nepoverenje između Filozofa i Pesnika. Danas bismo možda Pesnika zamenili Književnikom, ali razumete poentu. Cinik bi rekao da su danas i jedan i drugi blizu izumiranja, ali to je problem druge vrste (sa čijom pomenutom interpretacijom se ne slažem).
Retko kad su ta dva talenta bili udruženi u istoj osobi. Moglo bi se reći za Platona, možda za Avgustina, za Ničea i Kjerkegora.
Ali čak je i Platon odlučio da progna pesnike iz svoje idealne države.
Ništa što dolazi sa te strane (a to je čitav postmodernizam) ne uzimam zdravo za gotovo. |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
|
|
|
Topic |
|
|
|
Metamodernizam i budućnost
