G. AleksaN, dobar je strip. Opisuje duboku ljudsku patnju kroz koju se provlači umetnička egocentrična svest (Manuova) te ponore i blastove i bljeskove kroz koje prolazi.
Vizualno nije Andriji do kolena, ali dečko priča svoje neke priče pa je s te strane mnogo bliži umetnosti doli Andrija.
Nakon Svagdanje borbe, Blasta, i Brodeckovog izvještaja ovo je nevjerojatan pad.
Ovo je u stvari konceptuala bez koncepta. Nešto bulazni i to je onda strip.
Pročitao sam prvi album i Manu je stvarno uspješan stripaš da ovo prođe. Likovno je u redu, "zgodno". Nema tu dubine ni lucidnosti, naprotiv- sama površina. Ali mi se čini, da Manu to shvaća, što je ok.
Mislim, kakva ideja stoljeća mu treba? Blast je puno više od cjelokupnih opusa 95% stripaša.
Stvarno mu treba fizička aktivnost. Neka ode do bazena ili šeta psa u prirodi i ne samo sjedi iza crtačkog stola. Na kraju poseti ga mrtvi Cezanne i nešto mu sere. Hahaha.
Evo, mučio sam se i mučio i konačno završio. Likovno mu ništa ne fali iako je u glavnom u poznatim vodama malih likova i mnogo kadrova na stranama. I lupanja koji je kvazi literarno ali ga ima previše i dosadno je. Nije baš neki humor. Najbolji je kada samo crta kao na par mjesta u poslednjom albumu koji je po mome i najbolji. Desetak malih oblačiča na kadar mi je previše. Njegova introspekcija nije u ničemu značajna da zaslužuje sve one riječi, koje sam odmah zaboravio. Rekao je malo ili ništa.
Ima puno dupe i kao teško mu je. Djeca mu odrašta, ne shvaća je i šta je ovdje novo? Prića koje u stvari i nema izgleda kao da je nastajala usput, nije imao pojma šta će crtati za pet strana. Nema osnovne niti osim velikog ega i to nije vrlo interesantno jer nije duhovit. Ako mu fali ideja, neka ponekad surađuje sa scenaristom. Ostalo je obični miks pop kulture i istorije umjetnosti i opet nema nikakvog stava o bilo čemu. Ako bih barem popljuvao nešto i u tome je još najbolji u poslednjom albumu gdje se djelimićno naruga trendu stripovske socialne kritike. Može se to puno bolje, jaće, oštrije. Najbolje se je u prići osloniti za neki arhetip i uhvatiti se stava o njemu, to nije "Ja sam genijalec Larcenet, koji u stvari nisam tako velik i u krulcu sam." Kao i ja sam ljudsko biće.
Svi znamo, da je ljudsko biće i šta onda. Nisam osjećao empatiju do lika. "Normalnost" nije dovoljna za "ideju stolječa".
Svi stripovi na scom-u kojima vidim samo pozitivne komentare odmah znam da će meni biti mlak utisak. Među ovim polarizujućima su uvek dragulji, kao što je i Grupna.
I meni Larcenet nis posebno, ogoljuje sebe na sve nacine, i ta iskrenost pali, sto je sasvin legitimno, i ok. Sa druge strane najveci genijalac je Trondheim, vidi se opsta kultura, nacitanost, intelekt.
Svaka čast Night! Analiza iz više perspektiva. Zanimljivo. Čak i recenzija izgleda kao da je podvojena. :) Čas se posmatra iz perspektive autorovog ludila čas iz perspektive autorove lukavosti da proda foru.
Ne znam da li ti je to bio plan, ili je prosto došlo spontano, ali genijalno odgovara recenzija stripu. :) Već vidim za koju recenziju ću da glasam na godišnje izboru. :)
Svaka čast Night! Analiza iz više perspektiva. Zanimljivo. Čak i recenzija izgleda kao da je podvojena. :) Čas se posmatra iz perspektive autorovog ludila čas iz perspektive autorove lukavosti da proda foru.
Ne znam da li ti je to bio plan, ili je prosto došlo spontano, ali genijalno odgovara recenzija stripu. :) Već vidim za koju recenziju ću da glasam na godišnje izboru. :)
Ha! Hvala na lepim rečima.
Kad se skolope kockice i nađem vremena napišem nešto. Čitam razne žanrove, a za neke baš zanimljive stvari napišem i reč-dve.
Dosta ljudi se ovaj strip nije svide, što je apsolutno ok. Meni je dobar jer je drugačiji, ima tu ličnu notu i povezan je sa životom. A što se tiče čitave priče dvouio sam se da li i koliko ima istine a koliko je to njegova maštarije, i sad naginjem tome da je pre ovo drugo.
Uff, ovo je gusti Manu. Tko nije fan ovog autora, bolje da se ne prihvaća ovoga. Kreativna kriza nikada nije izgledala ovako kreativno. Manu u ovom autobiografskom pristupu na jako lucidan, humorističan i maštovit način raspreda priču o svom stvaralačkom procesu, ili izostanku istoga. Na jedan jako "meta" način (kako to već milenijalci kažu) prikazao je kako izgleda to traženje inspiracije, aspiracija prema "the" uratku, ali nekada je to i odvedeno u ekstreme pa su tu psihijatrijsko liječenje i meditiranje (možda je to i istinit dio). No, ovdje uporište u stvarnosti i reference nisu bitne. Jer, u svijetu umjetnosti toliko je toga moguće i ostvarivo da nisam ni u jednom trenu preispitivao događanja ovog stripa. A događaja nema baš previše. No, zato dijaloga, monologa, promišljanja i razmišljanja ima na bacanje. Manu ovdje radi 100 na sat kako bi se u stripu prikazao kao netko tko se ne pomiče s mrtve točke. Vrlo trijumfalan način kojim ovaj renomiran francuski autor istjeruje svoje demone i anksioznosti, provodi svojevrsnu osobnu psihoterapiju, ali istovremeno čitatelju servira jedno nezaboravno iskustvo. Upoznali smo Manua u depresiji, čemeru, anksioznosti, drami, ali sada vidimo i kako se to može okrenuti na duhovitiju i apsurdniju razinu. Kreativni piece de resistance, možda nekada težak za čitati i nedokučiv, ali na svakoj tabli je ovdje bujica ideja. Nešto mora i pogoditi.