quote:

---

Originally posted by stinky

A tko to "treba i traži alternativu"?
Ja ne.

Naprotiv, nismo se razumjeli. Ja sam netko tko nema smisla za alternativne lajfstajlove; naprotiv, mislim da je to drek na šibici.

Nego: Žeželj je okupiran vrtuljcima i balončićima. Pogledaj početak stripa: ulični svirači, hodači na štulama, veseli zečevi i sreća na kvadrat. Jedan kozmopolitski raj, a sve to živi kao prava mala zajednica, la la kvart.

Maestro je oličenje tog nevinog života, on ga stvara, jer iz njegove radionice proizlaze sretni vrtuljci i konjići.

Nije on htio iskoristiti Gradonačelnika, nego je, nevin kakav jest, prihvatio da i njemu napravi sretni vrtuljak. A Gradonačelnik je Čovjek Moći: njemu nije bitan vrtuljak, nego vrtuljak kao simbol moći - majstorov čuveni vrtuljak na vrhu kule, da se kočoperi.

Lev tek kasnije spoznaje što je ovaj dil. Inače se on ne bi čudio "destrukciji", i ne bi imao "košmar", viziju crne kule babilonsko-sauronske.

Naravno, kao u pravoj bajci, Lev može sprovesti svoju naknadnu spoznaju i vratiti stvari na početak. On pokaže Gradonačelniku: sagradi mu najbolji vrtuljak, ali istog trena i oduzme mu satisfakciju. Odleti s vrtuljkom na Coney Island, odnosno, među onu sretnu alternativnu rulju hodača na štulama, klaunova, svirača, skejtbrodaša i pisača grafita.

"Idem tamo gdje je sve po mom", to ti je ta drek-na-šibici-filozofija. A ovdje je to lijepo Žeželj nacrtao, puno bolje nego one mickey mouse. Ima i mračnog temelja. Samo se još odbija, još se drži da je taj mrak izvana, apsolutno razdvojen (Gradonačelnik, Kula babilonska).

U Poglavici jelena se već pomalo shvaća da Mračni Temelj nije nešto apsolutno odvojeno, što bismo sad mogli lako odbaciti kao što se lako odbacuje Gradonačelnik. Tu se zajaše jelen, tu je šuma, i špilja. Poglavica jelena je sad odlazak u drugu krajnost, fascinacija demonologijom. Ali trebao bih se vratiti u sve te priče, a sad sam u drugim stvarima, štovatelju Žeželjeva opusa.

---

quote:

---

Originally posted by koze123
Strip se bavi i pokazuje nam 15 isečaka ili epizoda iz života Vinsenta Van Goga, ali tek od 1873. godine, kada je (kratko) boravio u Londonu. To predstavlja ipak jednu inovativnost, posebno ako ste upoznati sa određenim događajima iz Vinsentovog života, kojima Žeželj u već u prvoj priči namiguje. Kroz tih 15 epizoda mi ne gledamo samo lomljenje jednog uma, već ono što je mnogo bitnije - duha jednog čoveka, njegove volje za životom i svime čime je okružen. I tu leži ta nespojiva i nepopravljiva fraktura koju je autor postavio u sam naziv ovog dela; ne u tome što je Vinsent mentalno bio poremećen (što svakako jeste bio, ali i na samom početku stripa!), već u istrošenosti života i svega lepog, nizu poraza i gubitaka, ali i naravno bolesti koja ga je čitav život mučila.

Strip se sastoji iz tri vrste sadržaja: svako "poglavlje" počinje datumom nakon čega sledi par stranica stripa bez ikakvog teksta. Nakon svake epizode sledi jedno pismo koje je Vinsent nekome pisao (ali uglavnom Teu, koji je imao posebno mesto u njegovom životu i srcu), dok se na samom kraju stripa nalazi kratka hronologija: u toj hronologiji zapravo dobijamo okvir koji je neophodan da bismo uopšte pokušali da razumemo ono što je Žeželj hteo da u svojim epizodama ispriča. Ali lagao bih vas ako bih rekao da sam sve razumeo - svu simboliku koja se krije u maltene svakoj slici, na svakoj tabli, pa u skoro u svakom kadru. Nisam, ali to nije ni važno, budući da su emocije bile pogođene od prve do poslednje priče. I nemojte misliti da je autor odlučio da nam prikaže 15 najvažnijih trenutaka koje svako može pročitati na Wikipediji. Lepota ovog dela leži upravo u tome što su neke od ovih priča toliko jednostavne i bazične, toliko naizgled nebitne da su baš zato toliko dirljive i važne. Recimo, jedna Žeželjeva epizoda prati Van Goga koji se šeta plažom i koji leži u travi i posmatra sunce. To je to, bez ikakve dublje priče, zapleta, raspleta, bilo čega. Samo to. Ali ta priča ujedno govori o Vinsentovoj oduševljenosti svetom, njegovoj ljubavi prema prirodi i svemu što je Bog stvorio (namerno se tako izražavam, jer je tako i sam Vinsent govorio). S druge strane stoje priče koje direktnije pogađaju čitaoca (kao što je recimo svađa i rastanak sa Gogenom, ili svedočenje velike eksplozije rudnika), koje su mi možda i najdraže u celoj kolekciji.

Ipak, ono gde me je ovo delo najviše lupilo su sama pisma koja je Van Gog pisao Teu, i posebno način na koji su uklopljena u strip (odnosno obratno, ali kao da to ima veze). Kroz pisma se možda i najbolje vidi kako je život, i pre svega kako su civilizacija i ljudi slomili njegov duh, njegovu volju za životom i pre svega volju da se bori za život (jer pored tako teške bolesti to jeste bila svakodnevna borba). Ima nečeg zastrašujućeg u tim pismima, koja na prvi pogled deluju kao dnevnik ludaka - ali kada se udubite vidite kao da je Vinsent polako dolazio do suštine stvari, do Istine. Samo uporedite drugo pismo u kome je Vinsent bio pasioniran kada je u pitanju religija i Bog i poslednjih nekoliko pisama u kojima se prosto vidi kako je skoro sve to iščezlo. I baš tu Žeželjev tmuran, mračan i turoban crtački stil dolazi do punog izražaja. Reči su nepotrebne kada se pripoveda jedna ovakva priča, tako da slike prosto pokazuju različite događaje, neretko preplićući zastrašujući magijski realizam sa još strašnijim egzistencijalizmom. I ko bi rekao da se život jednog slikara koji je gotovo uvek koristio svetle i vibrantne boje može tako divno oslikati crno-belom tehnikom? Žeželjeva tehnika i karakterističan stil je ovu degradaciju uma i duše prikazao na najbolji mogući način.

I za kraj moram napomenuti da ovaj strip nije za šire narodne mase. Ne deluje mi da bi svi mogli da se prepuste i uživaju u njemu, niti mislim da je Žeželj ciljao širu publiku. Ovih 150 strana možete pročitati i za 10 minuta (ili manje), ili za dva sata kao ja, upijajući svaki detalj crteža i pomno čitajući svako pismo i uklapati ga u hronologiju Van Gogovog života.

---