forum.stripovi.com
forum.stripovi.com
Home | Profile | Register | Active Topics | Active Polls | Aukcije | Private Messages | Members | Search | FAQ
Username:
Password:
Save Password
Forgot your Password?

 All Forums
 www.stripovi.com - svaštara - off topic diskusije
 Svaštara
 Indijanci
 New Topic New Poll New Poll
 Reply to Topic
Previous Page | Next Page
Author Previous Topic Topic Next Topic
Page: of 36

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  07:55:24  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
ovako su govorili Indijanci:

Ludi Konj (1875.)

* Ophodi se prema zemlji valjano, nju ti nisu dali tvoji roditelji, nju su ti pozajmila tvoja deca. Mi ne nasledujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naše dece.

Ne može se prodati zemlja kojom ljudi hode.

Crni Los, Vrač Oglala Siouksa (1863-1950)

* Primetili ste da je sve što Indijanci rade u krugu, zbog toga što Moć sveta uvek radi u krugovima i sve pokušava da bude okruglo. Nebo je okruglo, i ja sam čuo da je zemlja okrugla kao lopta, a takve su i zvezde. Vetar, u svojoj najvećoj moći, je uragan (spirala). Ptice prave gnezda u krugovima, jer je njihova vera ista kao naša. Čak i godišnja doba prave veliki krug u svom menjanju i stalno se vraćaju tamo gde su bila. Čovekov život je krug od detinjstva ka detinjstvu, i tako je u svemu gde se (mističn) moć kreće.

Vrano Stopalo, besednik Crnih Stopala

* Šta je život? To je treptaj svica u noći. To je dah bufala na zimskoj hladnoći. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje na zalasku sunca.

Orao Poglavica, Pauni

* U početku svih stvari, mudrost i znanje su bili kod životinja, jer Tirawa, koji je iznad, nije govorio direktno čoveku. On je slao odredene životinje da kažu čoveku da se on pokazuje kroz zveri, i da on njih, i od zvezda i sunca i meseca čovek treba da uči.

Sve stvari u svetu su dvoje. U našem umu mi smo dvoje, dobro i zlo. Našim očima vidimo dvoje, stvari koje su lepe i stvari koje su ružne. Mi imamo desnu ruku koja udara i koja je načinjena za zlo i levu koja je puna dobrote i blizu je srca. Jedna nas noga može voditi na put zla, druga nas može voditi dobru. Zato, sve stvari su dvoje.

Žalosni Golub, Sališ (1888-1936)

* Sve stvari na svetu imaju svoju svrhu, svaka bolest i biljka koja je leči, i svaki čovek sa svojim pozivom. Ovo je indijanska teorija postojanja.

Veliki Grom

* Veliki Duh je u svim stvarima, on je u vazduhu koji dišemo. Veliki Duh je naš otac, a zemlja je naša majka. Ona nas hrani, i sve što stavimo u nju ona nam vraća.

Srelac, Tetonski Sijuski

* Sve ptice, čak i one iste vrste, su različite, i tako je i sa životinjama i sa čovekom. Razlog zašto Vakan-Tanka nije stvorio dve iste ptice ili životinje ili čoveka je zato što svakog postavio Vakan-Tanka da bude nezavisna individua i da se oslanja na sebe.

Džordž Kopvej, Poglavica Odžibua (1818-1863)

* Među Indijancima nema pisanih zakona. Običaji koji se prenose sa kolena na koleno su jedini zakon koji ih vodi. Svako se može ponašati drugačije od onoga što se smatra dobrim ako sam tako izabere, ali takvo ponašanje će mu doneti osudu naroda. Strah od osude naroda je moćan obruč koji drži sve ljude u jednom društvenom telu.

Tekumseh Šouni

* Gde su danas Pequoti? Gde su Narragansetti, Mohikanci, Pokanoketi i mnoga druga nekada moćna plemena našeg naroda? Nestali su pred pohlepom i tlačenjem Belog Coveka, kao sneg pred zimskim suncem.

Veliki savet Americkih Indijanaca (1927.)

* Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoće da budemo, kako to oni zovu, “asimilovani”, uvlačeći Indijance u mejnstrim i uništavajući naš način života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bismo trebali biti zadovoljni kao oni čiji koncept sreće je materijalistički i pohlepan, što je veoma razlicito od našeg puta.

Mi hoćemo slobodu od belog coveka radije nego da budemo integrisani. Mi nećemo neki deo establišmenta, mi hoćemo da budemo slobodni da odgajamo našu decu u našoj veri, na naš nacin, da možemo da lovimo i pecamo i da živimo u miru. Mi ne želimo moć, mi ne želimo da budemo kongresmeni ili bankari, mi hoćemo da budemo svoji. Beli covek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili “slobodu i pravdu” i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to nećemo zaboraviti.”

Peti godišnji skup kruga starih mudraca (1980.)

* Mnogo je stvari za podeliti sa Četiri Boje čovecanstva u našoj zajedničkoj sudbini sjedinjenoj sa Majkom Zemljom. Ovo deljenje mora biti razmotreno sa velikom pažnjom od strane mudrih i vračeva koji čuvaju sveto poverenje, da ne bi došlo do štete od ljudi kroz neznanje ili zloupotrebu ovih moćnih sila.

Vintu Žena (19-ti vek)

* Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove s biljaka, mi ne iščupamo stablo. Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveća, ubijaju sve. Beli ljudi ne obraćaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog čoveka? Gde god je beli čovek dotakne, to je bol.

Vilijem Komanda, Mamivinini, Kanada (1991.)

* Indijanci vide dva puta sa kojima se suočava bledoliki kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje dok put duhovnosti predstavlja sporiji put kojim su indijanci putovali i koji sada ponovo traže? Zemlja nije spržena na tim tragovima. Trava tamo još uvek raste.

Poglavica Aupumut, Mohikanci (1725.)

* Kada dode vreme za umiranje, ne budi kao oni čija srca su puna straha od smrti, pa kada njihovo vreme dode oni plaču i mole za još malo vremena da žive svoje živote ponovo na drugačiji način. Pevaj svoju pesmu smrti i umri kao junak koji se vraća kući.

Poglavica Edvard Mudi, narod Nuksalk

* Moramo zaštititi šumu za našu decu, unuke i one koji tek treba da se rode. Moramo zaštititi šumu za one koji ne mogu da govore za sebe kao što su ptice, životinje, ribe i drveće.

Zitkala-Sa

* Kao mali čovek koji luta zemljom čuda, ja od njihove dogme više volim izlet u vrt prirode gde se glas Velikog Duha cuje u cvrkutu ptica, žuboru moćnih vodopada i u slatkom disanju cveća. Ako je to neznaboštvo, onda sam ja, na kraju krajeva, neznabožac.

Poglavica Sijetl

* Kada je zemlja bolesna, životinje će početi da nestaju. Kada se to desi, Ratnici Duge ce doći da ih spasu.

Crveni Oblak (1870.)

* 1868. beli čovek je došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih pročitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrđava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci prevarili.

Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobra neće doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. Mi ne želimo bogatstvo. Mi želimo mir i ljubav.

Džon Drvene Noge, Čejeni

* Naša zemlja nam je sve. Reći cu vam jednu od stvari koje se sećamo o našoj zemlji. Sećamo se da su naši pradedovi platili za nju – svojim životima.

Vovoka, Paiute

* Tražite od mene da orem zemlju. Treba li da uzmem nož i da rasporim grudi svoje majke? Onda kada umrem ona me neće primiti na svoje grudi da počinem.

Tražite od mene da kopam za kamenjem! Treba li da kopam pod njenom kožom za njenim kostima? Onda kada umrem ne mogu ući u njeno telo da budem ponovo rođen. Tražite da sečem travu i da pravim seno i da ga prodajem i da budem bogat kao beli čovek, ali kako da se usudim da sečem kosu svoje majke?

Poglavica Makuina, Nutka

* Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kuću. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju svoj novac na čuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi indijanci nemamo takve banke; ali kada imamo mnogo novca ili ćebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osećaju dobro. Naš način davanja je naša banka.

Poglavica Kjova, Santana

* Ja volim ovu zemlju i bufale i neću se odvajati od nje. Hoću da dobro razumete što govorim. Zapišite to na papir. Čuo sam dosta lepih reči od gospode koju nam je slao Veliki Otac, ali oni nikad ne rade ono što govore. Ja ne želim ništa od vaših škola, crkvi i bolnica na našoj zemlji. Hoću da deca rastu kao što sam ja rastao.

Čujem da nameravate da nas preselite u rezervat blizu planina. Ja neću da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osećam slobodno i srećno, a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim očevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drveće i ubijali moje bufale i kada sam to video, moje srce se osećalo kao da ce da izgori.

Crni Bik

Bože, daj mi snage da izdržim ono što nemogu promeniti, hrabrost da menjam ono što mogu promeniti i mudrost da to dvoje razlikujem

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  07:57:13  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Perjanica Rimskog Nosa


(http://freepages.genealogy.rootsweb.ancestry.com/~wynkoop/photos/roman_nose.jpg)

Ovo će te zaštititi od belih ljudi - govorio je stari vrač Beli Bik poglavici Čejena Rimskom Nosu dok mu je predavao bogato ukrašenu perjanicu. - Dok god je budeš nosio, nećeš biti ranjen u borbi. Ali, pazi dobro: ne smeš nikada jesti hranu koja je prilikom spremanja ili služenja došla u dodir s nekim metalnim predmetom. Ako ti se to desi, magična moć perjanice će nestati!
Rimski Nos je bio krupan čovek, visok gotovo dva metra, ogromnih leđa, tako da je u svakoj borbi predstavljao izvrsnu metu. Nije se bojao smrti, ali mu je perjanica dobrodošla. Kako se uvek nalazio na čelu ratnika, znao je da bi ih njegova pogibija zbunila i zaplašila.
Željan da isproba magičnu moć perjanice, u koju je i sam najiskrenije verovao, poveo je Čejene protiv odreda vojnika koji su u leto 1865. godine silom prodrli na njihovu teritoriju. Postavio je zasedu i napao ih. Vojnici su od kola s opremom i namirnicama napravili barikade i bitka je započela.

Prva provera uspela

Na nekoliko stotina metara od barikada poglavica je zaustavio svoje ljude, a onda sam nastavio da se približava vojnicima, sve dok nije mogao jasno da im vidi lica. Zatezao je uzde svog konja, koji je počeo izazovno da poskakuje pred cevima neprijateljskih pušaka.
Kiša metaka se sručila u tako veliku i sigurnu metu. Već posle drugog plotuna, poglavica se zajedno s konjem sručio na zemlju.
Kada su videli kako njihov poglavica pada, Čejeni su u očajanju jurnuli u napad. Rimski Nos, međutim, nije bio ni mrtav ni ranjen. Neverovatna slučajnost spasla ga je sigurne smrti.
Poglavica je brzo ustao, uzeo je drugog konja i ponovo se našao na čelu ratnika, boreći se protiv belih vojnika do njihovog potpunog poraza. Posle pobede Indijanci su još više bili uvereni u čarobno dejstvo perjanice koja je već u prvoj borbi, tako su mislili, pokazala svoju moć.
Tako je Rimski Nos postao živa legenda. Sve više verujući u moć svoje amajlije, ovaj je poglavica u mnogim bitkama ulazio samouvereno u žestoke okršaje i uvek se iz njih izvlačio bez ogrebotine.
U septembru 1868. godine major DŽordž Forsajt poveo je na Indijance specijalan odred sastavljen od iskusnih vojnika koji su prošli dosta bitaka. Major se ulogorio u koritu gotovo presušene reke Kolorado, nedaleko od dva neprijateljska sela. Jedno je pripadalo Sijuksima, a drugo Čejenima.
Kada su izviđači obavestili Rimskog Nosa o dolasku odreda, on se sa Sijuksima dogovorio da formiraju odred ratnika i odmah ujutro napadnu majora Forsajta. Te večeri su Čejeni priredili plemensku svečanost. Otkako je Rimski Nos primio perjanicu, strogo je vodio računa o tome kako mu se hrana priprema i služi. Ovog puta nije obratio naročitu pažnju, sve dok mu Indijanac, koji je sedeo pored njega, nije rekao:
- Pogledaj! Ona žena koja nam je kuvala meso, služila ga je gvozdenom viljuškom!

Izgubljena magija

Indijanski poglavica, koji je posle dužeg vremena prvi put osetio strah, obratio se Belom Biku za savet.
- Magija perjanice - odgovorio mu je stari vrač - nestala je. Više nisi zaštićen od metaka, sve dok se moć perjanice ne povrati posebnom metodom prečišćavanja. Počećemo to da radimo ujutro.
Poglavica je proveo noć bez sna, a ujutro, kada su njegovi ratnici krenuli da se pridruže Sijuksima, on je ostao u logoru čekajući početak ceremonije prečišćavanja. Bio je siguran da će bez moći perjanice poginuti u borbi.
Iako malobrojniji, vojnici majora Forsajta, snabdeveni najnovijim “spenser” puškama s brzim repetiranjem i revolverima “kolt”, uspešno su odbijali napade Indijanaca i nanosili im velike gubitke. Čejeni su, bez sigurne ruke svog vođe, delovali izgubljeno.
Jedan iskusni ratnik, videći da nema drugog izlaza, vratio se u logor i obatio se poglavici koji je sedeo s Belim Bikom:
- Ne možeš tako da sediš ceo dan! Mi se borimo i ginemo. Gubimo bitku, a da bi se to promenilo, potreban si nam ti kao vođa. Zavisimo od tebe!
Rimski Nos je bio ponosan ratnik i ni u jednom trenutku nije mu ni padalo na pamet da pobegne od dužnosti. Odmah je ustao i rekao:
- U redu! Ja ću vas povesti u poslednji napad! Ali, kako je moja magija nestala, siguran sam da ću poginuti u borbi!
Pevajući sebi posmrtnu pesmu, Rimski Nos je sišao na bojište gde su ga njegovi ratnici oduševljeno dočekali i pošli u novi napad. Major Forsajt i njegovi ljudi bili su na samoj ivici poraza. Počeli su histerično i beznadežno da pucaju u visoku figuru s velikom perjanicom. Jedan od tih metaka pogodio je Rimskog Nosa.
Smrt čejenskog poglavice kao da je presekla napad Indijanaca i oni su se povukli noseći mrtvog poglavicu. Za njima je, na prašnjavom bojištu, prošaranom crvenom bojom krvi, ostala legendarna “magična” perjanica.
(http://www.legendsofamerica.com/photos-nativeamerican/RomanNose.jpg) (http://wpcontent.answers.com/wikipedia/commons/thumb/4/41/Roman_Nose,_Fort_Laramie,_1868.jpg/250px-Roman_Nose,_Fort_Laramie,_1868.jpg)

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  07:58:11  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Čarls Istman Ohijesa


(http://www.liber.org.yu/arhiva/liber01/images/eastman.jpg)



Čarls Aleksander Istman (1858-1939) rodjen je u plemenu Sijua kao sin majke poluindijanke i oca čistokrvnog Indijanca. Majka mu je umrla brzo nakon porodjaja, a sukobi tokom ustanka Sijua 1862 godine odvojili su ga od oca za koga se mislilo a je poginuo.
Odrastao je drevnim načinom života kako su vekovima živeli njegovi preci. Kada je imao 15 godina iznenada se pojavio njegov otac, koji je u medjuvremenu primio hrišćanstvo i uzeo ime Džejkob Istman. Otac ga je odveo u civilizaciju belih ljudi gde je tada Ohijesa počeo da koristi ime Čarls Aleksander Istman. Posvetio se školovanju. Studije medicine završio je na Bostonskom univerzitetu 1890 godine. Dobio je zaposlenje u ispostavi Venac Borova gde je imao priliku da se lično upozna sa mnogim velikanima Indijanske istorije. Takodje je zbrinjavao ranjenike posle masakra kod Ranjenog Kolena.
Bio je predsednik Udruženja američkih Indijanaca, a izabran je i za predstavnika Američkih Indijanaca na kongresu svih naroda koji je 1911. godine održan u Londonu.
U svom književnom radu Ohijesa je pisao o tradicionalnom životu svog naroda, običajima, predanjima, porodičnim odnosima, odnosu prema životinjama i , naravno, borbi za opstanak.
Verovao je da su hrišćanstvo koje je prihvatio i indijanska verovanja u suštini isti i da imaju zajednički koren.

Najpoznatija Ohijesina dela su:

- Indijansko detinjstvo (1902)
- Crveni lovci i životinjski narod (1904)
- Stara Vremena (1906)
- Večeri u vigvamu (1909)
- Stare indijanske priče (1910)
- Duh Indijanaca (1911)
- Život indijanske dece (1913)
- Razgovori indijanskih izvidjača (1914)
- Indijanci danas ( 1915)
- Iz gustih šuma do civilizacije (1916)
- Indijanski junaci i velike poglavice ( 1918)


Nasilje u Darkvudu

Edited by - red cloud on 23/09/2009 07:58:53
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  07:59:48  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Huron Indijanci


(http://www.mohicanpress.com/images/wright_huron.jpg)


Huron(izgovor hjuron).- Plemenska konfederacija jezične porodice Iroquoian koja je u ranom 17. veku živela između jezera Lake Simcoe i Georgian Baya u Ontariju. Savez je tada brojao oko 20,000 pripadnika. Pripadali su Istočno-šumskom kulturnom području a živeli su u naseljima opasanim palisadama i uzgajali duvan.

Kada je 1615. Samuel Champlain (izg. Šamplen) oni su bili u ratu sa Irokezima. Beskrajan rat između dva srodna naroda kulminira 1648., kada Irokezi, naoružani holandskim oružjem, napadoše Hjuroniju (Huronia) i 1649. razoriše hjuronski savez. Otac Jean de Brébeuf, koji je utemeljio 1626. rimokatoličku misiju među Hjuronima i jezuitski misionari pobijeni su od Irokeza. Preživeli Hjuroni razbežaše se u svim smerovima –na jugozapad Duvanskom narodu, na jug Neutralnom narodu, na jugoistok Erie Indijancima i na severpistok Francuzima kod Quebeca. Podivljali Irokezi hvatali su Hjurone gdje god su stigli. Zato što su pomagali Hjuronima oni 1649. napadoše Duvanske Indijance i 1650. Neutralce i na kraju 1656. gotovo uništiše Erie. Hjuroni što pobegoše u Quebec dobiše maleni rezervat u Lorette gde još žive pod imenom Huron. Deo Hjurona, uglavnom Attignawantani ili Medveđi narod sklonili su se kod Duvanskog naroda i oni su se odselili prvo u Michigan, pa ui Wisconsin i Illinois i 1750. u Sandusky, Ohio, kod Detroita. Ovi ohajski Indijanci postadoše poznati kao Wyandot, po plemenskom imenu Wendat. Wyandoti učestvovaše u Američkoj Revoluciji i Ratu od 1812. oba puta na strani Britanaca protiv Amerikanaca. Godine 1842. Wyandoti odoše u Wyandotte co. U Kansas. Godine 1867. odlaze u severoistočnu Oklahomu gdje žive kao 'citizens', građani. Kao pleme ne žive od 1959. Godine 1990. 2,500 Wyandota živi u Sjedinjenim Državama i 1,500 Hjurona u Kanadi.


Sela

Andiata, Angoutenc, Anonatea, Arendaonatia, Arente, Arontaen, Brownstown, Cahiague, Carhagouha, Carmaron, Cranetown (2 sela), Ekhiondatsaan, Endarahy, Iaenhouton, Ihonatiria (St Joseph II), Jeune Lorette, Junqusindundeh(?), St Denys, Junundat, Khioetoa, Karenhassa, Khinonascarant (3 tzv. tri mala sela), Lorette, Ouenrio, Onentisati, Ossossane, Sandusky, Ste Agnes, Ste Anne, St Antoine, Ste Barbe, Ste Catherine, Ste Cécile, St Charles (2 sela), St Etienne, St Francois Xavier, St Genevieve, St Joachim, St Louis, St Martin, Ste Marie (2 sela), Ste Térése, Scanonaenrat, Taenhatentaron (St Ignace I, II), Teanaustayaé (St Joseph I), Teandewiata, Touaguainchain (Ste Madeleine), Tondakhra.


Odvajkada su Irokezi i Hjuroni bili neprijatelji. Još mnogo pre dolaska francuskih istraživača na obale reke Saint Lawrence, ratničke grupe Hjurona krstarile su šumama između Kanade i današnjeg Njujorka napadajući plemena koja su pripadala savezu Irokeza. A Irokezi su, u znak odmazde, slali svoje ratnike koji su bez milosti uništavali Hjurone. Godine 1615. četiri misionara stigla su iz Francuske u Ameriku. Svoju prvu misiju podigli su kraj utvrđenog naselja Quebec koje je na reci Saint Lawrence osnovao francuski istraživač Samuel de Champlain (Samiel de Šamplen). Svaki od njih dobio je oblast u kojoj će se baviti misionarskim radom. Joseph le Caronu (Žozef le Karon), određena je zemlja Hjurona. Le Caron je bio prvi beli čovjek koji je ugledao ogromno vodeno prostranstvo Hjuronskog jezera. Njegove prve godine među Hjuronima nisu bile lake. Vračevi su mu se suprotstavljali, ali tokom godina stekao je poverenje Indijanaca i oni su mu sagradili kuću blizu jezera. Naselja Hjurona kao i Irokeza bila su utvrđena ogradom od kolja. Sa unutrašnje strane ograde bile su podignute šetnice sa kojih se moglo braniti od neprijatelja, izbacujući strele na napadače. Hjuroni su živeli u stalnom strahu, kako su se bojali stvarnih neprijatelja, tako i onih iz sveta duhova. Svako selo imalo je šamana koji su, verovalo se, mogli održavati kontakt sa njima. Kada su Francuzi došli u Kanadu, Hjuroni su u njima videli moćnog saveznika. Dozvolili su im da u njihovim naseljima podignu misije. Zauzvrat Francuzi im pristadoše pomoći u borbi protiv Irokeza. Dobivši puške, Hjuroni počeše Bahato upadati među Irokeze i pokazivati im svoje novo oružje. Išlo je Hjuronima dobro u razmetanju sve do 1636., a zatim eksplozija boginja. Čitava sela pretvorila su se u groblja. Ali i Irokezi su našli saveznike. Holandjani. Ovi nastojaše svim silama da šire svoj utiecaj. Osnovaše Novi Amsterdam ( New Amsterdam) koji će zasjati kao New York. Hjuroni oslabiše od boginja. Nisu imali čime da trguju, polja su im ostala zarasla i neobrađena. Postali su ovisni o milost Francuza-misionara. U septembru 1648. 250 najboljih hjuronskih ratnika odlazi kanuom trgovati kožama u Quebec. Nisu otišli neprimećeno. Opazili su ih Irokezi i shvativši da su sela nezaštićena napali su glavno naselje Teanaustayaé (St Joseph I). U selu su ostale žene, deca i starci. Irokezi su zapalili selo i i iz sela odveli 700 zarobljenika. Odmah nešto kasnije (1649.) 1,000 Irokeza napalo je sela Taenhatentaron (St Ignace) i St Louis. Hjuroni su se razbežali tražeći spas gdje stignu. Tokom te zime mnogi su pomrli od gladi. Uz pomoć misionara sagradili su novi 'grad' na otoku Ahoendoe u jezeru Huron. Prvih dana 1650. na otok je prebačeno 6,000 Indijanaca nalik na skelete. Bilo je nemoguće prehraniti toliki puk, pa ih je dnevno umiralo na stotine. Do proleća ih preživi 3,000. Otuda Huroni tada počinju napuštati ostrvo ali su mnogi stradali od Irokeza ili iscrpljenosti. Na otoku je ostalo 300 ljudi, kanuom su u sedmom mesecu 1650. otplovili niz rijeku Ottawa da bi iznova mogli početi živeti. Hjuroni su oduvijek bili prijatelji Francuzima, oni su našli zaklon kod njih u Loretevilleu, kod Quebeca gdje i danas žive pod imenom Huron.

(http://woub.org/doorwestplus/graphics/indian.jpg) (http://www.nathanielturner.com/images/New_Folder2/jesuitsnatives6.jpg)

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  08:02:44  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Legende Američkih Indijanaca


Jedna od legendi koja prepričava u narodu Dakota:

Priča pripoveda o dva čoveka koji su bili u lovu, kad u daljini primete kako im se nešto neobično približava..kad se lik približio, ugledaše prekrasnu ženu odevenu u belu jelensku kožu i noseći zamotuljak na ledjima. Bila je toliko privlačna da je jedan od ljudi poželi obljubiti, ali, kad joj se približio, zastre ga magla...kad se digla, mladic je postao kostur, jer su ga posve izjele strašne zmije. Tad reče drugom covjeku da se vrati u logor i priredi veliki šator za njen prijem.
Lovac se vrati i poglavica naredi da se pripremi veliki šator. Svi koji su se okupili behu odeveni u nalepše ruho. Udje žena i uze pripvoedati, govoreći: "Došla sam s Neba da poučim Dakote kako da žive i kakva će im biti budućnost....dajem vam ovu lulu. Čuvajte je zauvek."
Takodje im je dala smotuljak sa četiri zrna kukuruza s rečima: "Ja sam bivo, velika bela bivolica...proliću svoje mleko širom zemlje, kako bi ljudi mogli živeti."
Podučila je ljude upotrebi lule, i odredila simboliku za četiri vetrova ili strana sveta; crveno za sever, žuto za istok, belo za jug i crno za zapad. Podučila ih je sedam svetih svečanostima pomoću kojih će produžiti život. Zatim je otišla i nestala, preobrazivši se u crvenkasto-smedju bizonovu kožu. Lula od kože belog bivola čuva se i poštuje i do danas kao plemenska zaštita Dakota, i predmet je hodočasća za članove plemena.

Još jedna lepa priča potiče od Arapaho Indijanaca...ona govori o venčanju smrtnice i nebeskoga boga Sunca.

Priča počinje s opisom nebeske porodice bogova, muškarca i žene i njihova dva sina, Sunca i Meseca. Tražeći supruge, Sunce i Mesec putuju u suprotnim smerovima. Mesec uzme za ženu žabu krastaču, a Sunce odluči oženiti smrtnicu.
Gledajući dole s visina, ono ugleda dve indijanske devojke kako skupljaju drva. Spustivši se, preobrazi se u pauna i popne se na drvo. Jedna od devojaka požele pera za svoj vez, podje za životinjom na drvo, ali drvo je bivalo sve vise i nadalje je raslo.
Na kraju probilo se do u Nebo, i Sunce, poprimivši lik mladića, uze djevojku za ženu i odvede je u svoj šator na Nebeskom svetu. Uskoro im se rodi sin. Svekar i svekrva poklone ženi štap za kopanje, ali joj suprug zabrani da kopa oko jedne biljke. Znatiželjna, ona ga ne posluša i otkrije rupu kroz koju pogleda na Zemlju i ugleda okrugli logor svojih ljudi.
Obuzeta čeznjom za domom, ona naumi sići pomoću čvrstog konopca, ali, upravo pre no sto je stigla na zemlju sa svojim sinom, suprug baci za njom kamen i ubije je. Dete je prezivelo i negovala ga je starica Noć. Prozvala je dečaka Malom Zvezdom i učinila mu luk i striele. Njima je on ubio Podvodnog pantera, supruga Noći. Noć mu tada preobrazi luk u koplje, i Mala Zvezda nastavi njime ubijati zmije koje čine štetu svetu. Medjutim, bio je nepažljiv, i dok je spavao na preriji, zmija udje u njegovo telo i sklupča mu se u lobanji. S tela mu je otpalo tkivo, ali mu je kostur sačuvan i zadržao je svest. Molio je da naidju dva dana kiše i dva dana jake žege, što prisili zmiju da pomoli svoju zadihanu glavu kroz njegova usta. On uhvati zmiju i izvuce je van, te ponovno poprimi ljudsko obličje.
Kožu gmizavca pričvrsti za svoje koplje i vrati se crnom šatoru Noći, gde se preobrazi u zvezdu Danicu.


Jedan od omiljenih likova priča severnoameričkih Indijanaca je gavran...gavran je stvoritelj Zemlje i uspostavitelj zakona koji upravljaju životom.
Ispričaću jednu tipičnu priču o gavranu koja dolazi iz plemena Tsimshian. Reč je o gavranu koji krade dnevnu svetlost:

Kad se rodio gavran, otac ga je podučavao i vežbao različitim veštinama, i kad je odrastao, rekao mu je da će mu dati moć da stvori svet. U to doba na svetu nije bilo svetla, ali je gavran čuo da uzvodno uz reku Nass postoji velika kuća u kojoj sebični poglavica čuva svetlost samo za sebe.
Gavran je kovao različite planove kako bi svetu dobavio svetlost. Najposle se preobrazio u cedrov list i pao u vodu koju je upravo pila poglavičina kći. Devojka proguta list i zatrudni...Kad je doslo vreme, iskopaše joj rupu u koju je trebala roditi dete. Ukrasili su je bogatim krznima, ali se dete nije htelo roditi na tim skupocenim materijalima. Naposletku prostreše mahovinu u duplju i dete se na njoj rodilo. Oči mu behu veoma sjajne i hitro su gledale uokrug.
Na zidovima kuće visili su zavežljaji različitih veličina i oblika i dete je plakalo i pokazivalo na njih. To je trajalo mnogo dana. Na kraju deda reče: "Dajte mome unuku ono za cime plače. Dodajte mu zamotuljak koji visi tamo na kraju. To je torba zvezda".
Tako se dete igralo torbom, kotrljajući je medju ljudima, kad je nenadano baci kroz dimnjak. Torba se uputila ravno prema Nebu i zvezde su se skotrljale iz nje i rasporedile se kako ih danas vidimo.
Nakon nekog vremena dete iznova stade plakati. Tada njegov deda reče: "Odvezite sledeći zavežljaj i dajte mu ga". Dete se dugo igralo s njime u blizini svoje majke. Nakon izvesnog vremena, hitnu ga takodje kroz dimnjak, i jedino što se tada videlo bio je veliki Mesec.
Sada je jos preostala samo jedna stvar, kutija u kojoj je bilo dnevno svetlo, i dete je plakalo za njom. Oči mu kolutahu i pokazalo se da su različite boje, pa ljudi pomisliše kako to nije obično dete, ali, kao što se uvek dešava da deda voli svoje unuče kao sto voli vlastitu kćer, to deda naposletku reče: "Pa, dobro, odvežite poslednje i dajte mu". Kada je diete dobilo u ruke kutiju, ispustilo je svoj gavranski krik "kva, kva", i odletelo s njome kroz dimnjak. Tada stari poglavica, kojemu je ukradena svetlost, reče: Taj stari govnar gavran domogao se svih mojih dobara".

Pleme Wishram ima neobicnu pricu o kojotu....

Kojot je bio zalostan jer su ljudi umirali i odlazili u zemlju duhova. Umrla je i njegova sestra i nekoliko njegovih prijatelja. Umrla je orlova prijateljica i on je tuzio za njom. Kojot i orao krenuli su zajedno u Zemlju mrtvih. Stigli su do velike vode. Cekajuci da padne mrak, kojot pocne pevati i kroz kratko vrijeme pojave se cetiri ljudska duha i prevezu ih u Zemlju mrtvih. Usli su u logor sacinjen od tanke aure gde su duhovi umrlih, divno odeveni i oslikani bojama, plesali i pevali uz udaranje bubnjeva. Mesec koji je visio iznad njih, uspunjavalo je logor svetloscu.
Blizu Meseca stajala je zaba, gospodarica logora mrtvih. Rano ujutro duhovi napustise logor da bi posli na dnevno
spavanje. Tada kojot ubije zabu i odene njezinu kozu. U sumrak duhovi se vrate i otpocne druga noc pjevanja i plesanja. Kojot, u zabinoj kozi, stajao je kraj Meseca.
Kad su pesma i ples bili na vrhuncu, kojot proguta Mesec. U tami, orao uhvati duhove ljudi i smesti ih u kojotovu kosaru a poklopac cvrsto zatvori. Tada se njih dvojica uputise u Zemlju zivih. Kojot je nosio kosaru, a orao je leteo ispred njega. Na putu zacuse glasove u kosari. Duhovi su se zalili i nekolicina ih je vikala uglas: "Otvorite poklopac i pustite nas da izadjemo!"...Kojot je bio umoran, jer je kosara bila sve teza i teza..."Pustimo ih da izadju", rece kojot. "Ne, ne - odgovori orao. Malo kasnije kojot spusti kosaru, Bila mu je preteska. "Pustimo ih da izadju", ponovi kojot. "Sada smo vec tako daleko od Zemlje duhova da se nece vratiti". Potom otvori kosaru. Ljudi poprimise oblik duha i, krecuci se poput vetra, vratise se u zemlju mrtvih.
U pocetku je orao zamerao kojotu, ali potom primeti: "Vec je jesen. Lisce pada, kao sto ljudi umiru. Pricekajmo do proleca. Kad se pupoljci otvore i cvece procveta, vraticemo se i ponovno pokusati"..."Ne", odgovori kojot, "umoran sam. Neka mrtvi ostanu zauviek na otoku mrtvih"..
Tako je kojot uveo zakon prema kojem se mrtvi nakon smrti vise ne vracaju u zivot. Da nije otvorio kosaru i pustio duhove da izidju, mrtvi bi se svakog proleca vracali u zivot, kao sto se obnavljaju trava, cvece i drvece.


Kukuruz i bizoni su bili izuzetno znacajni za Indijance i nije cudno da ih nalazimo u mnogim pricama koje se pripovedaju u plemenima Severne Amerike i obe, na razlicite nacine, naglasavaju vodu i rast biljaka kao glavnu brigu pustinjskih Indijanaca.
Ispricacu dve tipicne indijanske price. Prva potice iz Hopi-naroda:
Covek je nekada zivio u podzemnom raju. Ljudi bejahu bogati i sretni, sve dok nisu postali razuzdani. Za kaznu, u podzemlju se digla voda. Ljudi su pobegli sledeci Zenu-pauka i penjuci se uz trsku, dve vrste bora i golemi suncokret koji je dosezao iznad ruba vode. Dok se narod penjao na sigurno tlo, Ptica rugalica smestala je svakog u pleme. ALi se Ptica rugalica umorila i prestala pevati pre no sto su svi ljudi bili rasporedjeni, pa su zakasnili iznova pali u podzemlje, gde ide sve mrtvo. Ostali krenuse u potragu za izlazecim Suncem, belci krenuse na jug. Puebli (misli se na Pueblo Indijance) ostadose u sredisnjem delu, drugi se Indijanci upute na sever. Bilo je dogovoreno da kad jedni stignu do izlaska Sunca, drugi trebaju stati na mestu na kojem su se nasli. Belci, koji su stvorili konje da bi im bili od pomoci, prvi stigose na cilj. Kad su to ucinili, veliki pad zvezda obavesti o tome ostale, pa se Pueblo-narod i ostali Indijanci smestise tamo gde su se zatekli.

Zuni-narod pripoveda kako je njihove pretke, kad su izisli iz podzemlja, pratilo deset Kukuruznih devojaka, koje su prostom oku bile nevidljive. Devojke su cetiri godine putovale s plemenom, nevidljive i neznane, ali u Shipololou, mestu magle, otkriju ih vestice, daju im semenje razlicitih vrsta kukuruza i tikvi, i preobrazise ih u ljudski lik.
Zuni nastavise putovati, ali Kukuruzne devojke zaostanu u carobnoj kuci plesa, ciji su zidovi od cedrovine, ukraseni omorikama, plesuci sa svojim sjajnim klasovima s belim, poput perja listovima i kupajuci se u rosi.
Otkrili su ih lovci na jelene i odveli pred Zunije da im plesu, ali dok su plesale, svi su pozaspali. Dosao ih je gledati i Payatamu, mali bog svirac frule, koji cvecu poklanja pupoljke. Bio je ocaran Kukuruznim devojkama u plesu, a nadasve mu se svidela Zuta kukuruzna devojka, koja je bila najlepsa od njih deset. Kukuruzne devojke procitase njegove misli i zastrasene nastavise plesati sve dok i on nije zaspao, da bi potom pobegle na Izvor magle i oblaka. Pogodjeni strasnom gladju, Zuni su molili da se vrate, i najposle su ih nagovorili da dodju i ponovno im plesu.
Glad je prestala i otad se uvijek u Zuni-obredima slavila lepota i ples Kukuruznih devojaka....

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.”
Ovim jednostavnim rečima poglavica Sijetl, koji je živeo početkom 19. veka na severozapadnoj obali Tihog okeana, pokušao je da objasni razliku između verovanja severnoameričkih Indijanaca i hrišćanskih doseljenika. Starosedeoci Severne Amerike gajili su duboko poštovanje prema prirodi i svoj su život vodili u savršenom skladu s njenim zakonima. Sa zahvalnošću, bez nadmenosti, svojstvene današnjem čoveku, uzimali su od Majke Zemlje samo onoliko koliko im je potrebno trudeći se da ni na koji način ne naruše prirodnu ravnotežu. Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti nesmotreno da uništava biljni i životinjski svet. Srasli s netaknutom prirodom, negovali su životnu filozofiju koja ničim nije dovodila u pitanje njeno trajanje i opstanak u najčistijem obliku.
Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene”. To je bilo doba kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Ljudi i životinje ne razlikuju se mnogo po svojim osobinama i često su obdareni natprirodnim moćima. Takve legende osnovni su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji je bdeo nad njim i pomagao mu u teškim trenucima. Taj duh uzimao je obličje neke životinje s tajanstvenim sposobnostima zadužene da vodi svog izabranika kroz sve opasnosti do konačne pobede i junačkih podviga. Nekada su mladi Indijanci napuštali svoje pleme na neodređeno vreme i odlazili u šumu u potrazi za svojim zaštitnikom. Tamo bi u samoći, u surovim uslovima divljine, tragali za nekim znakom ne bi li prepoznali neku životinju kao svog čuvara. Poglavica Sijetl još kao dečak shvatio je da je morski galeb otelotvorenje duha koji ga je štitio čitavog života.
Indijanci su usmenim putem, s kolena na koleno, prenosili svoje mitove. Svako pleme imalo je svoje pripovedače koji su bili cenjeni i uvažavani. Neki od njih bili su nadaleko poznati, te su često putovali od sela do sela. Njihov je zadatak bio da sačuvaju plemenske legende od zaborava. Oni su imali sposobnost da vešto oponašaju junake priča kroz izražajnu mimiku i podražavanje životinjskih glasova. Pripovedali bi uz logorske vatre, na otvorenom, deci koja su ih pomno slušala. Igra vatre i senki pod zvezdanim nebom pojačavala je utisak magijskog i natprirodnog.
Deca su s velikom pažnjom slušala priče o životinjama iz svog okruženja, o nastanku mnogih prirodnih pojava i o doživljajima svojih hrabrih predaka. Pripovedač je od slušalaca tražio da, s vremena na vreme, potvrde svoju pažnju izgovarajući glasno „Ah Mo!”. Kada bi „Ah Mo” iz dečijih usta utihnulo, pripovedanje je bilo završeno, a deca bi odlazila na spavanje.



Dani i noći

(legenda naroda Kititas)


U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.



Sunce i Mesec

(legenda naroda Snokualni)


U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.


Zašto detlić ima crvene grudi

(legenda naroda Skvomiš)

Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra.
Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela.
Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku. A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi.
Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi.


Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  08:04:28  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Seattle

(http://www.masoncrest.com/images/books/393/page_1.jpg)


Si-Jatl, poznatiji kao poglavica Sijetl, rođen je oko 1786. godine, na ili blizu ostrva Blejk, u državi Vašington. Bio je pripadnik Sukvamiš plemena, ali se smatrao i pripadnikom plemena Duvamiš jer mu je majka bila ćerka poglavice tog plemena. Sijetl je bio svedok vremena u kome su Indijanci sve više gubili svoje dostojanstvo i kada se moglo nazreti njihovo gotovo potpuno istrebljenje. Indijancima iz oblasti Padžet Saunda (u kojoj su živela i plemena Sukvamiš i Duvamiš), a koja su već ratovala između sebe, dolazi i Beli čovek i počinje da potpuno menja njihov dotadašnji život, donoseći sa sobom vatreno oružje, alkohol, boginje od kojih su umrli milioni Indijanaca koji se nikada ranije nisu susreli sa tom bolešću. „Nenasilna“ politika „prosvećivanja“ nerazvijenih Indijanaca, ogledala se i u odvođenju indijanske dece uzrasta 4 do 18 godina u internate gde im je bilo zabranjeno da govore svojim maternjim (lutošid) jezikom i da neguju bilo koji svoj običaj. Pošto su deca bila odsutna iz plemena tokom zimskih meseci gubila su dodir sa svojom tradicijom pošto su se tokom zime ona obično podučavala u pripovedanju, pravljenju korpi i pevanju pesama. Ogorčeni Indijanci vode unapred odlučene bitke sa ljudima koji će prisvojiti njihovu zemlju i nazvati se Amerikancima. Pa dobro, nije sva zemlja bila prisvojena i osvojena nasilnim putem... Nakon dosta prolivene krvi, u znaku dobre volje, Amerikanci će Indijancima ponuditi „korektnu“ poslovnu ponudu nudeći im za dva miliona ari zemlje 150.000 dolara. Upravo tada poglavica Sijetl drži svoj dobro poznati govor iznoseći u njemu strepnje za opstanak ne samo svog naroda nego i doseljenika. Bio je to govor ne Indijanca već čoveka koji je za svog života video kako se svet menja i ide stramputicom a sve zbog ljudske neodgovornosti i nesvesnosti. Iako je netrpeljivost Indijanaca prema belcima trajala od samog početka, zapravo otkako je beli čovek posle srdačne dobrodošlice Indijanaca pokazao da se ne ponaša u skladu sa božanskim bićima, poglavica Sijetl je bio jedan od onih Indijanaca koji su se izdigli iznad rasne pripadnosti i koji je za života cenio zapadnjačku umešnost i tehnologiju. Uspostavio je dobre trgovačke odnose sa belcima, a sa nekima od njih ostvario čvrsta prijateljstva. Nakon pogibije sina u bici, prima hrišćanstvo i uzima kršteno ime Noa. Bori se za pravedno sprovođenje Ugovora po kome pripadnici njegovog plemena prodaju svoju zemlju i odlaze da žive u rezervatu, ali sa mogućnošću da kad god žele posećuju grobove svojih bližnjih. Obe strane su takođe potpisale da neće sprovoditi ubistvo iz osvete. Kasnije je Sijetla mučilo to što su doseljenici više verovali potpisanom dokumentu nego njegovoj reči. Iako je vremenom više postao poznat po svojoj diplomatiji nego vojnoj veštini, kao što smo mogli očekivati, zadnje godine života proveo je u ubeđivanju belaca da se pridržavaju svog dogovora, bezuspešno se žaleći agentima zaduženim za Indijance u rezervatima po pitanju neispunjenja potreba njegovog plemena. Na svom poslednjem potlaču 1862. godine dao je ono malo stvari što je posedovao: staru odeću, mokasine od konjske kože, jedne od magareće kože, udicu, džak od jute, konzerve, kutije, hranu i drangulije. Vreme je provodio u molitvi i u borbi za obezbeđivanje osnovnih potreba i prava za svoje sunarodnike u rezervatima. Uglavnom je nosio stare pantalone i košulju, a u posebnim prilikama ogrtač i cilindrični šešir. Umro je 7. juna 1866. godine u Sukvamiš rezervatu u luci Medison, u državi Vašington. Sahrani su prisustvovali brojni Indijanci ali i belci. Dovoljno ironično, po njemu je i današnji grad Sijetl dobio ime. Slova I.H.S. koja su mu urezana na nadgrobnom spomeniku stoje za latinski izraz „In hoc spiritus“ u značenju „Patio sam“.

Nekad nam se čini da se od vremena u kome je živeo poglavica Sijetl nije mnogo toga promenilo. Ljudi se i dalje ubijaju, želja za moći ne jenjava, a nerazumevanje među narodima i religijama (koje, uzgred, sve propovedaju jedno isto) kao da je sve veće i teže za premostiti. Licemerje i otuđenost reklamiraju se milionima ljudi ispred malih ekrana... Čovek kao da nije odmakao ni jedan stepenik u svom razvoju, a ono što je usavršio je prikrivanje svojih slabosti i nesvesnosti – teror sprovodi isto koliko i ranije samo su mu metode suptilnije. Nismo ni svesni koliko nam se plasiraju vrednosti koje nas isključivo čine nezasitim potrošačima i podrivaju međusobnu otuđenost, počevši od reklame poznatog lanca brze hrane u čijem potpisu ponosna mama ostavlja poruku svojoj deci da danas ne kuva. Upravo u takvom vremenu, i gorućem kotlu, napori nekih ljudi da ukažu na greške i potrebu za promenom i vraćanju Prirodi čine nam se jalovim. Međutim, svet možda opstaje upravo zbog takvih ljudi – onih koji se ne plaše da se suprotstave besmislu i mraku i koji se trude da rade na sebi i svojim primerom možda nadahnu druge. A sigurno će biti onih koji će na prometnoj stanici, u bučnom tržnom centru, na ulici među šljaštećim reklamama zastati i oslušnuti nešto poput tihog odjeka nošenog vetrom koji im poručuje: „Da li me sada čujete?“
„... Šta god zadesi zemlju uskoro snađe sinove zemlje. Ovo znamo: zemlja ne pripada čoveku, već čovek pripada zemlji. Toliko znamo. Sve stvari su povezane poput krvi koja ujedinjuje jednu porodicu. Sve stvari su povezane... Čak i Beli čovek, čiji je Bog hodao i govorio sa njime kao prijatelj sa prijateljem, ne može da bude izuzet od slične sudbine. Možda smo nakon svega, braća. Videćemo...“

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  08:05:03  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Sveta lula



(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/ca/Peace_pipe.jpg/220px-Peace_pipe.jpg)

(http://www.columbia.edu/itc/law/witt/raw_images/lect2/calumet.gif)


Obično nazivana 'lula mira' ili 'calumet', sveta lula imala je versko i političko značenje za domorodačko stanovništvo Severne Amerike. Duvan simbolizuje čudo stvaranja, a njegovim pušenjem ljudi pokazuju svoje poštovanje Velikog Duha, stvoritelja svega. S dimom koji se uzdiže iz lule, uvis se prema Velikom Duhu uzdižu i ljudske molitve, misli i osjećaji. Ako vlasnik lule živi dobrim i religioznim životom, biće mu uzvraćeno ćašću i snagom koju će dobiti.
Lula mira imala je važnu ulogu i u političkom životu, a naročito u regulisanju odnosa između evropskih naseljenika i Indijanaca. Pušenjem svete lule uspostavljali su se odnosi prijateljstva i sloge među dvema kulturama. Odbijanje učestvovanja u obredu pušenja Indijanci su doživljavali kao izuzetno veliku uvredu.

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  08:07:09  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Bik koji sedi


(http://www.domaci.de/images/extras/coco_bill/Zabavnik/Bikkojisedi.jpg)


Bik Koji Sedi (T#543;at#543;a#331;ka Iyot#543;a#331;ka), veliki poglavica indijanskog plemena Sijuksa (Lakota), rodio se između 1830. i 1835. gdoine u plemenskoj zajednici Hank-Papa. O njemu su po Divljem zapadu kružile razne, često izmišljene, a često i istinite priče. Neki su ga smatrali najboljim vođom i ratnikom koga su Sijuksi ikada imali, drugi su mu zamerali versku zaslepljenost i fanatizam, a neki su čak mislili i da je prorok! Bledoliki nisu prezali ni od kleveta kada je bilo potrebno da se ocrni Bik Koji Sedi, pa ipak, niko živi nije mogao da mu porekne hrabrost, mudrost i ljubav prema napaćenom indijanskom narodu. Crveni ratnici uvek su u svome vođi gledali heroja i junaka nad junacima.



Zlato u Frenč Kriku

Ugovor u Laramiju potpisan 1868. godine (poništen 2007.) između bledolikih i Indijanaca garantovao je Indijancima da će Crne planine u Južnoj Dakoti biti njihovi dokle god bude trave na pašnjacima. Ali, 30. jula 1874. godine u Frenč Kriku na Crnim planinama pronađeno je zlato! Sa svih strana nagrnuli su kopači i avanturisti željni bogatstva, a američka vlada nije ništa preduzela da ovu najezdu spreči mada ju je ugovor na to obavezivao. Indijanci su morali da se bore da bi odbranili i sačuvali svoju zemlju i plemena Sijuksa i Čejena ujedinila su se na čelu s Bikom Koji Sedi, Ludim Konjem (Thašu#331;ka Witko – bukvalno: "njegov konj je lud"), Mržnjom i ostalim poglavicama.
Kada je američka vlada čula za to, poslala je svoju komisiju da pregovara o kupovini Crnih planina. Bledoliki su nudili Indijancima ili 6 miliona dolara u gotovom ili 400 hiljada dolara godišnje dok se ne ispuni ova suma. Ali, Indijanci su znali vrednost ovog zemljišta i tražili su 50 miliona dolara, što u stvari nije bilo preterano.
Na to su Jenkiji protiv "prljavih gramzivih crvenokožaca" poslali vojsku na čelu sa generalima Krukom, Gibonom i Terijem.

Željan slave

U vojsci generala Terija nalazio se neki pukovnik Kaster, mlad, lep i ambiciozan čovek, ali neobično okrutan i samoživ. Sin bogatog zemljoposednika, Kaster je bio vaspitan da mrzi Indijance i da ih smatra nižom rasom. Kad je napunio 18 godina, otac ga je upisao u vojnu akademiju Vest Point koju je završio kao poslednji u klasi. Čin je jedva dobio 1861. godine, a u borbu protiv Indijanaca pošao je da bi se na neki način proslavio. Sa sobom je poveo i jednog novinara, urednika lista "Tribjun" da opisuje njegove pobede nad Bikom Koji Sedi i Ludim Konjem.
Kada je puk generala Terija kod ušća reke Big Horn naišao na indijanske tragove, komandant je rekao Kasteru:
- Vi pratite trag i ukoliko, kao što pretpostavljam, vodi do Litl Big Horna, tamo sačekajte generala Gibona. Naravno, ako ne bude neophodno nešto preduzeti i pre generalovog dolaska. U svakom slučaju obaveštavajte me o svemu!
I tako je Kaster krenuo uz Big Horn, pritoku reke Jelouston, maštajući o budućoj slavi i ne pomišljajući da su Indijanci namerno ostavili tragove da bi bledolike namamili u klopku.

Klopka kod Litl Big Horna

Sijuksi i Čejeni ulogorili su se na obalama reke Litl Big Horn, pritoke Big Horna, u podnožju istoimenih planina i čekali. Kasteru, naravno, ni na pamet nije padalo da se pridržava naredbe dobijene od generala Terija. Čim je izbio na reku, odmah je pozvao svoje saradnike i rekao im: "Napašćemo sever, jug i centar. Vi ćete, Reno, komandovati severnim napadom, vi, Bentine, držite centar, a ja ću napasti južnu stranu!" Reno i Bentin dobili su po tri čete konjanika dok je Kaster za sebe zadržao pet četa, tj. 213 ljudi.
Kad je jedan indijanski izviđač, po imenu Polužuto Lice, koji se nalazio u vojsci bledolikih čuo za Kasterovu odluku, otišao je kod njega i rekao mu:
- Ja poznajem Sijukse i Čejene. Dozvoli mi da ti dam jedan savet: ne deli vojsku jer ovde ima mnogo Indijanaca!
Ali Kaster nije poslušao i odgovorio mu je:
- Ti budi izviđač i meni ostavi da se brinem o ratu i borbama!
- Onda se treba pripremiti za smrt.
Kasnije, kad je bitka već bila završena, Bik Koji Sedi je kazao: "Nisam ja ubio Kastera, on je sâm tražio smrt. Jurio je kao ludak i ništa nije mislio!"
I zaista, Kaster je bio ubeđen da Indijanci spavaju i kazao je pre napada svojim ljudima: "Svi neprijatelji mirno spavaju i bitka će biti gotova kroz nekoliko minuta".

Bledoliki su izginuli

Kasterovu nesmotrenost i brzopletost prvi je platio major Reno koji se iznenada našao u klopci. Tada je, pod kišom strela i metaka, naredio da se po svaku cenu vojska povuče do obližnjeg koliko-toliko zaštićenog proplanka. Uz put je izgubio oko 30 ljudi, a ostale je spasao sigurne smrti. Major Reno je tada odlučio da na proplanku dočeka kraj borbe i nije ni trepnuo kad mu je Kaster po jednom izviđaču poručio: "Požurite, potrebno nam je hitno pojačanje!"
Pošto su Renoove čete naterali u bekstvo, Indijanci su se svom snagom bacili na Kastera. Što se tiče kapetana Bentina, on je brzo shvatio šta se događa, odbio je da pođe u napad i zaobilaznim putem stigao je Renoa. Prethodno je generalu Teriju javio po ađutantima da pošalje pojačanje. Kaster je u jaruzi uzalud čekao Renoovu pomoć. Zbog otkazivanja poslušnosti majoru Renou je kasnije suđeno, ali je oslobođen presudom koju nisu potpisale sve sudije.
Sukob kod Litl Big Horna bio je jedan od najžešćih koji se ikada odigrao između bledolikih i Indijanaca. Indijanci su se besno borili, a predvodio ih je Ludi Konj, dok se Bik Koji Sedi volšebnim rečima obraćao bogovima. Ali i američki vojnici hrabro su se suprotstavljali, a Kaster se poneo kao pravi heroj iz priča. Kada su svi njegovi borci izginuli, on je ostao sâm među neprijateljima mašući sabljom iznad glave. Sa sabljom u ruci je i pao, pogođen smrtonosnim hicem.

Krvavi pir

Evo šta je poglavica Drvena Noga (Kamâxeveohtahe) rekao o poslednjim trenucima ove krvave bitke: "Čim se glavnina indijanske vojske sastala u maloj dolini gde su pali poslednji bledoliki vojnici, dogodilo se nešto veoma neobično. Izgledalo je da su svi bledoliki mrtvi, ali se jedan od njih iznenada podigao oslanjajući se na levo koleno. Dobro sam ga video. Gledao je unezvereno i videlo se da je teško ranjen. U desnoj ruci stezao je pušku. Mnogi Indijanci posmatrali su ga sa strahom, kao da se iznenada iz večnih lovišta vratio među ljude. Tada mu je prišao jedan crveni ratnik, zgrabio pušku i ispalio mu hitac u lice. Bio je to poslednji vojnik ubijen u bici kod Litl Big Horna u kojoj su izginuli svi naši neprijatelji".

"Igra duhova"

Pošto su skinuli odela svim ostalim vojnicima i oficirima, Čejeni i Sijuksi navalili su na vojsku Renoa i Bentina čiji bi kraj bio sličan Kasterovom da se neko nije setio da zapali travu i žbunje. Kako je vetar duvao prema Indijancima, požar se ubrzo proširio do mesta odakle su ovi spremali odlučni napad. U zabuni i trci koja je nastala bledoliki su iskoristili priliku i utekli.
Posle bitke kod Litl Big Horna usledile su iz Vašingtona krvave odmazde koje su brzo slomile otpor indijanskih plemena. Indijanci su tada potražili utehu u misticizmu i religiji. Nova religija je dobila ime "Igra duhova", a njen tvorac bio je jedan mladi vrač iz plemena Pajuta kome se prikazalo veliko indijansko božanstvo. Božanstvo mu je poručilo da će se preci Indijanaca vratiti iz večnih lovišta, da će bizoni ponovo trčati po poljima, da će bledoliki uljezi biti isterani. Ali da bi se to dogodilo što pre, Indijanci treba da igraju obredne igre i govore tajanstvene reči. "Igra Duhova" se brzo raširila i donela novu nadu Indijancima koji su umirali po prljavim nezdravim rezervatima od gladi i raznih bolesti. Vrač je rekao Čejenima: "Morate biti strpljivi. Ne smete nikoga da napadate, da se borite i činite zlo. Jednoga dana sve će vam biti plaćeno!"
Tako su plemena koja su prihvatila novu religiju odustala od svakog otpora. Jenkiji su to ubrzo osetili i da bi ubrzali događaje i što pre ih strpali u rezervate zabranili su "Igru duhova". Indijanci, razume se, nisu poslušali i tada je uhapšen najugledniji pristalica religije, Bik Koji Sedi.

Poslednji sukob

U noći 14. decembra 1893. godine četrdesetak ljudi indijanske policije u službi Amerikanaca, na čelu sa Bikovom Glavom došlo je u Stending Rok blizu Grand Rivera gde je živeo Bik Koji Sedi. "Tvoji ljudi", rekao mu je Bikova glava "rade nešto što zakon zabranjuje. Sada su u šumi i igraju zabranjenu 'Igru duhova'. Zato moramo da te uhapsimo". Bik Koji Sedi nalazio se u svom šatoru sa ženama i sedamnaestogodišnjim sinom, Gavranovom Kandžom. Nije se bunio, samo je rekao: "Pustite me da se obučem. Hoću da uzmem svoje najlepše odelo". Tada su žene počele polako da ga oblače i minuti su prolazili. Kad je Bik Koji Sedi bio gotov, "Igra duhova" je već uveliko bila završena i ratnici su se okupljali ispred šatora svog poglavice. Bik Koji Sedi izišao je napolje okružen policajcima. Napolju je čekalo 160 crvenih ratnika. Gavranova Kandža mu je doviknuo: "Govorio si da se nikada nećeš predati, a sad te odvode prljavi policajci!" A Bik Koji Sedi je odgovorio: "Ko kaže da sam se predao?" i zgrabio pušku.
To je bio znak za opštu uzbunu. U metežu koji je nastao poginuo je i slavni poglavica Bik Koji Sedi. Hitac jednog policajca pogodio ga je pravo u lice. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) poklali mnogo Indijanaca, njihove žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji američkog kontinenta koji je konačno ugušio svaki otpor crvenih ratnika. Tako se sa Bikom Koji Sedi završava prava istorija ponosnog indijanskog naroda.

(http://www.legendsofamerica.com/photos-nativeamerican/SittingBull-3.jpg)(http://www.legendsofamerica.com/photos-nativeamerican/SittingBull2-500.jpg)(http://cache.eb.com/eb/image?id=91534&rendTypeId=4)(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/1d/Sitting_bull_and_buffalo_bill_c1885.jpg)

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:02:45  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Američki Konj


Američki Konj (1800-1876) poglavica Oglala Sijuksa. Borio se je u mnogim bitkama protiv evropskih doseljenika i rudara koji su se kretali stazama na teritoriji Sijuksa i Čejena. 1868 nakon dogovora sa vladom SAD-a o zabrani kretanja kroz indijanske teritorije nastaje kratko primirje. Već 1874 godine nakon otkrivanja zlata u Blak Hillsu dolazi do kršenja tog dogovora. Američki Konj je bio jedan od glavnih aktera bitke kod Litl Big Horna. Američki Konj se je dogovorio sa vladom da mu dodele rezervat u kome će odvesti svoj narod. Na putu ka rezervatu poveo je oko 40 porodica svog naroda. Dok su se kretali ka rezervatu napadnuti su od strane američke vojske koju je predvodio general George Crook. Faktor iznenađenja i brojčana nadmoć su odigrali ulogu u ovoj borbi i pobijeni su svi indijanci i celo selo je zapaljeno. U ovoj borbi 1876 godine je poginuo i Američki Konj.


Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:04:16  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Mala Vrana (1815- 1863) Poglavica Mdewakantion Sijuksa. Rođen je pod imenom "Njegova Crvena Nacija". Postaje glavni akter ustanka Sijuksa avgusta meseca 1862 godine. Njegovo pleme živelo je u rezervatu u Minesoti pod jako teškim uslovima. Bilo im je ograničeno lovište, a donacije vlade nisu pristizale mada je o tome ranije postignut dogovor. Kada je počeo građanski rat oni su i dalje dobijali obećanje da će od vlad dobiti pomoć. Pleme Sijuksa dolazi u jako težak pložaj . Bez hrane i osnovnih potrepština oni kreću u pohod na vladina skladišta. Otimaju veće količine svinjskog mesa i brašna da bi se prehranili. U narednih nekoliko nedelja to je dovelo do velikih sukoba između plemena Sijuksa i vladinih snaga. Poginulo je na stotine ljudi na obe strane. Nedugo nakon toga Mala Vrana je pogođen metkom koji je na njega ispalio farmer, teško ranjen uspeo je da pobegne ali je ubrzo nakon toga izdahnuo. Posle njegove smrti poslato je stotine vojnika da uguše ustanak Sijuksa. Obešeno je 38 pripadnika plemena. Ustanak Sijuksa je prvi oraužani sukob između indijanaca iz plemena Sijuks i vojske SAD-a.

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:05:02  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Geronimo



Geronimo je rođen 1829 godine u plemenu Apača u Arizoni. Kada je napunio 17 godina položio je "ispit ratnika" i oženio se je maldom indijankom po imenu Alope. Rodila mu je troje dece. 1850 godine pleme Apača bilo je u miru sa Meksikancima i susednim indiajnskim plemenima. Geronimo odlazi sa većinom ratnika u Stari Meksiko radi razmene robe. Ostavlja samo nekolicinu da čuvaju selo. Zadržali su se u Starom Meksiku nekoliko dana, pri povratku saznaje da su Meksičke trupe napale njihovo selo i pobile većinu žena i dece u njemu. Među njima su bile Geronimova majka, žena i njegovo troje dece. Od tog trenutka u Geronimu se probuđuje ogromna mržnja prema Meksikancima za čitav život.Od miroljubivog Indijanca nastaje surov ratnik. Priključuje se opasnoj grupi Apača pod nazivom Chiricahaus i započinje svoje ratničke pohode po Novom Meksiku. Geronimo počinje terorisati i Meksikance i bele doseljenike. !870 godine uspostavljeno je primirje i Chiricaus Apači odlae u rezervat. !876 godine pokušavaju da ih premeste iz njihovog rezervata San Carlos u pustinju istočnog dela Arizone. Taj deo Arizone nazivali su "pakao". Geronimo sa stotinjak sledbenika napušta rezervat i beži u Meksiko. Narednih 10 godina Geronimo nastavlja da se bori protiv belaca i da teroriše nihova naselja. 1882 godine general George Crook započinje operaciju hvatanja Geronima. 5000 vojnika i 500 indiajanskih pomagača krenulo je u potragu za Geronimom. Četri godina kasnije i nakon pređenih 1645 milja sustigli su ga u njegovom kampu u Meksiku u Sonora planinama. Iscrpljeni i brojčano daleko slabiji Geronimo se predaje 27 marta 1886 godine. Njegova grupa satojala se je od nekoliko ratnika, žena i dece. Nedugo zatim ponovo beži, ali se još jednom predaje kada mu je vlada obećala da će mu biti dozvoljeno da se vrati u Arizonu. To obećanja vlada SAD-a nikad nije ispunila već je Geronimo postlat na težak rad. Geronimo umire 1909 godine od upale pluća.


Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:08:13  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
INDIJANCI GOSTI NA SVOJOJ ZEMLJI



OBRNUTO OD SUNCA



Prizor je bio istovremeno veličanstven i čudnovat, u svakom slučaju, nezaboravan. Kraj je aprila i, sa pomešanim osećanjima da prisustvujemo snimanju nekog vesterna i da smo uplovili u bure istorije - usred savremene Amerike - stižemo u PIT arenu Univerzitetskog centra Nju Meksiko. Opkoljeni smo šarenilom boja i okruženi zvucima nesvakidašnjih ritmova. Samo novinarska propusnica uspeva da nas kroz masu raznobojnog perja, iscrtanih lica, božanstvenih kostima, „progura“ do srca arene gde - tačno u podne - uzbuđenje dostiže vrhunac.

Sve kamere znatiželjnih posetilaca arene moraju da se ugase, noga „stranaca“ da ostane zakovana za tribine, dok se ovalna pozornica u podnožju pretvara u svetilište na koje sa svih bočnih otvora počinju da se slivaju najstariji stanovnici američkog kontinenta. Stižu američki Indijanci, ili kako ih u SAD još zovu, Amerikanci starosedeoci - na čelu sa velikim poglavicama.
Prisustvujemo najvećem svetskom godišnjem okupljanju američkih Indijanaca u Sjedinjenim Državama. U saveznu američku državu Nju Meksiko na „Pauvau“, kako se naziva ovaj grandiozni skup, pristiglo je više od 150.000 ljudi, da bi pratilo ritualne plesove i pesme oko 3.000 izvođača, američkih Indijanaca iz preko 500 severnoameričkih plemena.

Po obodu pozornice arene, oko tradicionalnih indijanskih instrumenata, ogromnih bubnjeva, raspoređene su u krug grupe bubnjara, obavezni pratioci svih ritualnih plesova. U kostimima „načičkanim“ simbolikom, utkanom u svaki detalj odeće, u boje na licu, pokrete, zvuke i prateći ritam bubnjeva, na pozornici arene - koja je pretvorena u sveto mesto, gde noga stranca ne sme da stupi - smenjuju se - i među sobom nadmeću - plesači. Izvode ritualne plesove. O značenjima i simbolici nerado govore strancima, a takvima smatraju i belce koji se već generacijama nazivaju Amerikancima. „Pauvau“ je za Indijance svetinja.
Indijanci imaju igru za gotovo svaku priliku - za rat, za lov, da prizovu kišu, za dobru žetvu, da pozdrave dolazak novog godišnjeg doba.

Prate je obavezno bubnjevi, neke vrste sviralai pesma, i imaju verski i ceremonijalni značaj. Koraci indijanskih plesova nisu jednostavni. U davna vremena muškarci i žene su igrali odvojeno, različite korake na isti ritam. Posle susreta sa belcima, počeli su da igraju zajedno. Plesači se obično kreću u smeru obrnutom od kretanja sunca, a kada igraju zajedno, žene su u unutrašnjosti kruga.
Spremni da nam govore o svojoj filozofiji života, pogledu na savremeno američko društvo, i svojoj (ne)prilagođenosti njemu, Indijanci istovremeno pažljivo neguju, čuvaju i sa kolena na koleno - često bez ikakvih pisanih dokumenata - prenose običaje, tradiciju i iznad svega, možda, istoriju.

Delili su sa nama priče o plemenskom životu, načinu na koji se bore da povrate svoju zemlju, rezervatima, predrasudama koje ih, smatraju, neopravdano prate, problemima i načinu opstanka. Ipak, o nekim delovima svoje istorije, posebno o susretu sa došljacima, belcima i ritualima ljubazno, ali odlučno odbijaju da pričaju.
Ono što su nam izražavali naši indijanski sagovornici u Nju Meksiku - profesori, novinari, predstavnici vlasti, poslovni ljudi - bila je želja da shvatimo njihov položaj u SAD, njihovu vezanost za zemlju koju žele da vrate, da ih ne povezuju sa „jeftinim“ predrasudama o nasilju, drogi i neradu u rezervatima, da pokažu osobenost svog pogleda na svet i potrebu svoje borbe za suverenitet.

ŠTA JE „PAUVAU“

SVOJEVREMENO, „Pauvau“ je bio Savet Indijanaca na kome su raspravljali o problemima plemena ili se okupljali uoči velikog lova. Ovaj termin kasnije je ušao u upotrebu i van indijanske sredine, i danas se u SAD koristi kao oznaka za skup moćnika.

KOSA I PERJANICE

Za Indijance kosa je bila i ostala ponos i radost. I danas često Indijanci nose dugu kosu. Neki su verovali da je kosa povezana sa misterijom života i pažljivo su vodili računa da nijedna dlaka ne dopadne u ruke neprijatelja. U ranija vremena svako pleme se razlikovalo po onome šta su nosili na glavama. Dakota Sijuksi su nosili perje orla, Čiroki neku vrstu turbana.

S NEBA U KUĆU

Vijugavim putem usred puste zaravni indijanskog rezervata u saveznoj američkoj državi Nju Meksiko, stiže se do stotinak metara visoke stene na čijem vrhu je najstarija trajna naseobina u SAD. Akoma Pueblo, nazvan Nebeski grad, američki starosedeoci, Pueblo Indijanaci, nastanili su 600. godine.

Ovo indijansko pleme rado prima posetioce u ovo, i danas nastanjeno, „carstvo“, ali na njihovoj zemlji - koja u SAD uživa delimični suverenitet - stranci moraju da se vladaju po njihovim pravilima. Frančesko Vaskez da Koronado, prvi belac koji je u 16. veku ušao u Nebeski grad, opisao je tvrđavu Akoma „jednom od najjačih ikad viđenih“ i rekao da je „uspon bio toliko težak“ da se „pokajao što se peo“.

MeĐutim, vredi se danas povinovati indijanskim pravilima i popeti se na vrh. Pravila zahtevaju da se, pre nego što se krene peške, ili minibusom, u avanturu uspona, posetilac prijavi u podnožju lokalnim vlastima. Pošto se uplati desetak dolara kao neka vrsta „ulaznice“, potrebno je unapred prihvatiti strogo poštovanje privatnosti stanovnika indijanskog naselja i upravljati se prema uputstvima lokalnog vodiča. A onda, kada se stigne, pogledom sa vrha, Amerika dobija sasvim novu dimenziju.
Pre svega onu istorijsku. Usred relativno mlade američke države počne sećanje na prohujale vekove. Direktor gradskog kulturnog centra Brajan Vajo, sa porodičnom tradicijom koja se neguje sa kolena na koleno - iako bez ijednog pisanog dokumenta - „usisao“ je mnogo od onoga što je zaleđeno na vrhu ove stene.

U Nebeskom gradu stalno živi 13 porodica, na čelu sa plemenskim i verskim liderima. Utabane zemljane ulice su, uglavnom, puste, stanovnici naseobine strogo čuvaju privatnost, kao što su vekovima umeli da se brane od došljaka. Uz zidove kuća su i danas prislonjene drvene merdevine, kojima se, kao u stara vremena, stiže do ulaza - preko krova. Ispred kuća je, međutim, ono najlepše što gostu mogu da ponude - ručno rađena i oslikana grnčarijacrno-belih i narandžasto-plavih tonova.
- Zarađujemo novac od grnčarije. U američkim gradovima je sve skupo, ovde nije, a bezbednije je - kaže Bernadet Asenzio, koja sa porodicom živi u gradu, ritmom prošlosti, bez vode i struje.

Nebeskim gradom dominira crkva iz 1629. godine, koju su tokom 11 godina gradnje „izneli Akamo ljudi na svojim leđima“. Originalno svetilište leži pod temeljima ove građevine koja je svojevrsni simbol susreta verovanja starosedelaca, Indijanaca, sa dolazećim Evropljanima i katolicizmom. Pripadnici plemena i danas, kada se 24 puta godišnje svih 60 porodica okupi u gradu, zatvore kapije za posetioce, i predaju se verskim obredima i ritualima, uvek se mole za ono što leži pod temeljima te crkve.

Od 24 klana liderska uloga je pripala Antilopama koji i danas imenuju ratne šefove, i svako ko želi da se nastani u rezervatu mora njih da pita za dozvolu. Nit plemenskih predanja o migracijama Indijanaca i verovanjima prekida se susretom sa Evopljanima sredinom 16. veka. Ostalo je zabeleženo da je od oko 6.000 članova plemena preostalo njih oko 1.000, ali usmena predanja ne bave se detaljima. Ipak, priča našeg domaćina o prvom susretu Indijanaca sa Evropljanima svodi se na kratku faktografiju da su „pojedini delovi sela razoreni i ponovo sagrađeni krajem 17. veka“. Samo deo onoga što se danas vidi potiče iz 12. stoleća.
- Naši stari u predanjima koja prenose deci ne govore o nasilju. Kažu samo da su ljudi odlazili, bežali, da prežive razaranja, i ubistva. I tu priča staje - kaže Vajo.

INDIJANCI U SAD

OD ukupnog broja stanovnika u SAD, Indijanaca ima jedan procenat. Procenjuje se da ih je ukupno oko 2,7 miliona. Neravnomerno su raspoređeni - čine više od deset procenata stanovnika Aljaske i Nju Meksika. U Južnoj Dakoti, Oklahomi, Montani, Severnoj Dakoti i Arizoni, Indijanci čine između pet i osam procenata stanovnika. U ostalim državama SAD ih je dva procenta ili manje.

HOĆE MESTO U UN


Vezanost Indijanaca za zemlju provejava u svakom razgovoru sa američkim starosedeocima. Kažu: Zemlja je suština našeg preživljavanja. Ona je imovina, izvor materijalnog i duhovnog opstanka, na dobrobit svakog čoveka i naših zajednica.
Mladi pripadnik Pueblo Indijanaca Brajan Vajo sa puno strasti govori o savremenom životu u rezervatu i borbi da se što više novca sakupi da bi kupili zemlju, onu koja je nekad, pre evropske kolonizacije Amerike, bila njihova. Pleme je 1990. godine, kaže, platilo 14 miliona dolara za otkup te zemlje.

U Sjedinjenim Državama postoji 561 plemenska indijanska zajednica koje priznaje vlada SAD. Mnoge zajednice nisu priznate. Plemena imaju pravo da oforme sopstvenu vladu, policiju, oporezuju, da odobravaju ili uskraćuju pravo boravka na teritoriji rezervata. Ograničenja su im slična onima koja važe za američke savezne države – nemaju pravo da povedu rat, uspostavljaju međunarodne odnose i kuju sopstveni novac.
Biro za pitanja Indijanaca odgovoran je za rukovođenje i administraciju 225.000 kvadratnih kilometara koje drže američki Indijanci, indijanska plemena i starosedeoci Aljaske. No, Indijanci smatraju da “strana sila”, bilo da se radi o saveznoj vladi SAD, Kanadi ili bilo kojoj drugoj vlasti koja nije indijanska, nema pravo na njihovu zemlju.

Oni ne žele da budu upućeni na Biro za pitanja Indijanaca u SAD, već kao i sve inostrane države, na Stejt department. Naši sagovornici su vatreni u zahtevima da dobiju potpun suverenitet u odnosu na SAD koji bi uključivao i mesto u Ujedinjenim nacijama.
- Mi nismo isto što i Amerikanci, različiti smo poput Nemaca, ili Francuza. Imamo svoju osobenu hranu, odeću, molitvu, jezik, rečju mi smo nezavisni i posedujemo sporazum o tome sa SAD. Mi imamo spor za SAD oko imovine i nacionalnog bogatstva. Nacionalni kongres američkih Indijanaca želi da dobijemo mesto u UN – kaže Meri Bovani koja vodi studije američkih starosedelaca na Univerzitetu Nju Meksiko.

Pitanje je koliko su okolnosti i vreme - da se ne pominje raspoloženje saveznih vlasti i SAD - na strani indijanskih zahteva. Najvećimindijanskim plemenima u SAD smatraju se Navaho, Čiroki, Čoktaui, Sijuksi, Čipeva, Apači, Lambi, Blekfiti, Iroki i Pueblo. Ponosni na svoje poreklo i skloni sopstvenim kulturnim osobenostima, pitanje je koliko su indijanska plemena spremna na ujedinjen nastup pred saveznim vlastima SAD. No, Bovani smatra da perspektiva postoji:
- Mi nismo manjina, borimo se da budemo prihvaćeni kao individualne plemenske nacije. Sve može da nas ujedini težnja da povratimo svoju zemlju – smatra ona.

Indijanci u rezervatima - uprkos nedaćama sa hroničnim bolestima, poput srčanih ili dijabetesa, alkoholizmom, kriminalom, siromaštvom i samoubistvima – vekovima uspevaju da se izbore za opstanak. Ono, ipak, nisu izolovane grupe. Rezervati nisu, kao ni američke savezne države na čijim teritorijama se nalaze, omeđeni strogim granicama, i mešanje sa ostalim američkim stanovnicima vekovima traje.
Danas je osam od 10 Amerikanaca indijanskog porekla iz mešovitih brakova. Procenjuje se da će krajem ovog stoleća samo jedan od 10 Indijanaca u SAD moći da se nazove “čistokrvnim”.

ASIMILACIJA

DO sedamdesetih godina prošlog veka, Biro za pitanja Indijanaca aktivno je sprovodio politiku asimilacije, shodno Aktu o indijanskom državljanstvu iz 1924. godine, sa namerom ukidanja rezervata i uključivanja američkih domorodaca u tokove savremene kulture SAD. Aktom o indijanskom državljanstvu Indijanci su dobili pravo da postanu državljani SAD, dobrim delom i zato što su ratovali u Prvom svetskom ratu. Indijanci se još žale zbog “krađe” njihove zemlje.

REZERVATI

U SAD postoji 310 indijanskih rezervata, koji su nastajali od sredine 19. veka i čije stvaranje je praćeno ratovima, jer je američka armija insistirala da Indijanci nasele te omeđene prostore. Akt o priznanju Indijanaca iz 1934. godine, poznat kao "Indijanski novi dil" dao je prava starosedeocima da zadrže neke od ranijih poseda, ohrabrio samoupravu i plemensku upravu zemljom. Postoji 12 rezervata koji su veći od američke savezne države Rod Ajland, devet je većih od Delavera.

ZEMLJA PRE ZAKONA


PRISTIGLI iz Azije pre više hiljada godina, u vreme kada je, kako se pretpostavlja, između ovog kontinenta i Amerike postojao „kopneni most“, Indijanci su, od nekadašnjih starosedelaca, u današnjim Sjedinjenim Državama, postali stanovnici rezervata.
Razbacani kao „tigrova koža“ po američkim saveznim državama, tek delimično autonomni, rezervati su raznoliki po površini, broju stanovnika i bogatstvu. U većini život Indijanaca nije lak, i mnogi se bore sa teškim siromaštvom.
- Indijanci se u rezervatima bave raznim farmerskim poslovima. Gaji se kukuruz, koji u tradiciji, kulturi i verskim obredima Indijanaca ima poseban značaj, kao i krave, konji, ovce, životinje važne, koliko za život, toliko i za naše ceremonije. Trudimo se da očuvamo tradicionalnu arhitekturu, jezik, običaje - kaže Meri Šebala, urednica „Navaho tajmsa“.

Rezervati imaju svoje zakone, često - nepisane. U njima postoje bolnice, škole, vatrogasne službe, policija, zatvori... Malo je, ipak, plemena koja se mogu pohvaliti da žive u imućnim rezervatima. U saveznoj državi Nju Meksiko, jednoj od retkih u SAD u kojoj Indijanci dostižu deset odsto stanovništva, u rezervatu Akoma Pueblo radi sedam preduzeća, i poljoprivredne farme. Vaćina onih koji žive u rezervatu tu i rade, ali trećina je posao morala da potraži izvan, u američkim gradovima.

U Albukerkiju, gradu koji epitet „umetničke meke“ Nju Meksika može dobrim delom da zahvali bogatoj ponudi razgranatih indijanskih rukotvorina - od grnčarije, preko srebrnog nakita, odeće do prostirki - mnogo je starosedelaca. Ne treba ni napominjati da se u 21. veku Indijanci ne odevaju onako kako smo navikli da ih viđamo u američkim vesternima. Istina, kod mnogih su prepoznatljivi boja kose, jake jagodice i malo iskošene oči, ali u tipičnom američkom „kotltu nacija“ mnogi Indijanci iz mešanih brakova nemaju „tipični“ izgled. Ipak, Indijanci, i žene i muškarci, i danas neguju kult duge kose, uz savremenu odeću nose prepoznatljive „folklorne“ detalje i nakit. Ono što ih, međutim, najviše razlikuje od ostalih jeste - pogled na svet.

- Mnogo je razlika između Amerikanaca i starosedelaca, Indijanaca. Za Amerikance je većina uvek u pravu, za Indijance samo ono oko čega se svi slože. Za Amerikance je važna korporacija, dobit. Indijanci ne bi potpisali zakon o energetici koji bi razarao zemlju, biljke, životinje, već samo onaj koji štiti vazduh - ističe Šabala.
U pojedinim rezervatima kockarnice su glavni izvor prihoda, na nekima postoji industrijska proizvodnja. Zuni su, na primer, širom sveta poznati proizvođači nameštaja. No, iz neizbežnog američkog okruženja, posebno od velikih korporacija, stižu i najveći izazovi - moderne tehnologije, proizvodi zapadne kulture koji teže asimilaciji svega što sa njima dođe u kontakt i prete očuvanju indijanskih korena.

ŽIVOT OD KOCKE

Kockarnice su od osamdesetih godina u mnogim rezervatima - ali samo na teritorijama američkih država gde je kockanje legalizovano - glavna „industrija“. Vlade indijanskih starosedelaca su od nekih rezervata uspele da, zahvaljujući prihodima od kocke u „igraonicama“ gde su turisti glavni gosti, stvore pristojne uslove za život.
Ipak Indijanci u Nju Meksiku prinuđeni su, kažu, da shodno Aktu o regulisanju indijanskih igara, daju veliki procenat zarade iz kasina državi. Smatraju da sopstveni suverenitet moraju da menjaju za biznis. Tvrde da je to najpažljivije zakonski regulisana „industrija“ u državi, da su detalji daleko preciznije određeni nego za američke kockarnice u Las Vegasu. Većina indijanskih plemena, posebno malih, istovremeno se žali da kasina imaju negativan uticaj na njihove zajednice i da ih iznutra narušavaju.

PREDRASUDA TRI „D“

Reporterka „Albukerki džornala“ Lesli Lintajkum dve decenije prati živote indijanskih plemena. Nije Indijanka i trebalo joj je mnogo vremena i strpljenja da zadobije poverenje starosedelaca:
- Sedela sam satima na lokalnim skupovima, slušala uporno diskusije na njihovom maternjem jeziku, iako ni reč nisam razumela, trudila se da uspostavim kontakte i zadobijem poverenje. Stereotipi o „tri indijanska D“ (engleski: pijanstvo, igra, smrt) jednostavno nisu istiniti - ističe ona.

IZVOR: Novosti

autor: Dubravka Savić


Nasilje u Darkvudu

Edited by - red cloud on 23/09/2009 11:19:04
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:08:57  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Quanah Parker



Quanah Parker (1845-1911). Rođen je u mešovitom braku između oca Nocona poglavice Komača i belkinje Ann Parker, koja je bila oteta od strane Komača kada je bila dete. posle bitke na reci Pease njegovu majku Ann oslobađaju Teksaški Rendžeri. Qunahov otac skrhan bolom ubrzo zatim pada u očaj i umire zbog prevelike ljubavi prema Ann. Zbog stalnih prebacivanja Quanahu da je polu belac a polu indijanac, napušta pleme i priključuje se odmetničkoj grupi Komača. Nedugo nakon toga formira svoju grupu pod imenom "Quhadi", koja se veoma brzo uvećava i postaje jedna od naj većih i naj opasnijih grupa ratničkih Komača. 1876 godine odbija da potpiše ugovor o pomirenju sa vladom SAD-a i vraća se u odmetništvo. Nastavlja da živi istim načinom života, loveći Bizone i povremeno napadajući naselja po Teksasu. !871 i 1872 godine bilo je nekoliko pokušaja Četvrtog US Konjičkog Puka da ga "ukroti" ali bezuspešnih. Kada su brojni lovci na Bizone došli u njegove krajeve i ugrozili mu lovišta Quanah je rešio da im se osveti. Regrutovao je oko 700 ratnika i to ne samo Komača već i Čejena, Arpaho i Kiowa. 27 juna 1874 godine napada njihov kamp ali ne uspeva da ih pobedi. Okjo 30-tak lovaca dobro naoružanih modernim naoružanjem u to vreme uspelo je da odbije napad Qunahovih ljudi. U drugom napadu Quanah je bio ranjen.
Godinu dana kasnije Quanah i njegova grupa bili su primorani na predaju. Odvedeni su u Kiowa-Komači rezervat u Oklahomi. Iako je većina Indijanaca teško podnosila uslove i život u rezervatu, Quanah se je dobro snašao. U narednih 25 godina zalagao se je za funkcionisanje rezervata. Borio se je za izgradnju škola, stvaranje rančerskih uslova i sađenje useva. Bio je plemenski sudija a takođe je uspostavio i plemensku policiju. Podsticao je članove plemena da prihvataju način života belaca. Međutim nije se odrekao načina života Komača, imao je pet žena i odbio je da ošiša svoju kosu. Pomoću pametno uloženih investicija postao je bogat čovek u to vreme. Iako je bio mnogo hvalje, od strane njegovi saplemenika je optužen da se je prodao belom čoveku i iz tog razloga mu nisu priznali da je poslednji poglavica Komača, već je to ostao njegov predhodnik Horseback. Uprkos njegovom naporu da se očuva rezervat Kiowa-Komači, vlada SAD-a ga zatvara 1901 godine i pravi dva zasebna kampa. Quanah umire 1911 godine na svom ranču od nepoznate bolesti.


Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:09:48  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
SEVERNO AMERIČKI INDIJANCI



Indijanci je pogrešan naziv za prastanovnike Amerike. Naziv je nastao nakon otkrića Amerike od strane Kristifora Kolumba 1492 godine, smatrajući da je stigo na tlo Indije. Danas je taj naziv sve ređe u upotrebi i zamenjen je sa Američki domoroci. Postoji i pogrdan naziv "Crvenokošci", koji je nastao kao posledica njihove boje kože. Spadali su u nomadska plemena mongoloidnog izgleda i prostirali su se od Kanade i Aljaske pa sve do meksika. bavili su raznorodnim zanimanjima, ali su imali jednu zakedničku karakteristiku, poštovanje prirode.
Smatrali su da niko ne polaže pravo na zemlju, već da je ona nama data na korišćenje sve dok naše duše ne odu u "večna lovišta". Iz tog razloga odnosili su se prema prirodi na način na koji ne bi remetili njenu harmoniju. Bili su lovci ali su lovili samo onoliko kolio im je bilo potrebno za preživljavanje. Imali su visola moralna načela prema životu i odnosima prema istom.



SUKOB DVE KULTURE



Naseljavanjem divlje Amerike dolazi do prvih problema u odnosu između "belog" i "crvenog" čoveka. Odnos doseljenika prema prirodi je bio rušilački u smislu seče šuma, bespotrebnog ubijanja životinja i zagađivanja okoline. Kako su Indijanci bili starosedeoci u Americi, pravili su svoja naselja na najlepšim i najplodnijim predelima Amerike. To su obično bila mesta pored reka ili pored jezera. Dolaskom doseljenika nastaje borba za te krajeve i iIndijanci se potiskuju u divlje predele. Beli doseljenici bili su nemilosrdni prema pripadnicima "crvenog naroda". Nisu prezali od ubistva žena, dece i staraca. Cilj je bio potpuno uništenje Indiajnskih (pogotovu ratničkih) plemena ili njihova izolacija po rezervatima. U oab slučaja sledio mje njihov potpuni nestanak jer uslovi u rezervatima nisu bilo dostojni čoveka. Mnogi hrabri ratnici različitih plemena nisu se mogli pomiriti sa namerama beskorpuloznih doseljenika pa su krenuli ratnim stazama.

Indijanska plemena bila su podeljena kako geografski tako i po načinu života. Mnogi od njih bavila su se u zavisnosti od geografskog položaja takvim načinom života. Plemena koja su živela uz reku bavila su se ribarenjem i živeli su od reke. Plemena nastanjena u predelu velikog slanog basena bili su pretežno siromašni i živeli su u manjim skupinama. Bavili su se sakupljanjam korenja, bobica, raznih plodova i sitne divljači, bili su stalno u pokretu i poznato ime za te grupacije je "Šošoni".
Inijanci podartika bavili su se ribarenjem, izgradnjom kanua i lovom. Jugozapadni Indijanci su nastanjivali teritorije Novog Meksika, Arizone i donjeg toka reke Kolorado. Pretežno su bili ratari. Indijanci Severnoistočnih šuma bili su poznazti po gradnji vigvama, i velikih drvenih kuća. Bili su lovci, ribari, ali i uzgajivači kukuruza. Najpoznatija plemena sa ove teritorije su Irokezi,Huroni, Mohikanci i dr....



INDIJANCI RAVNICE



Kada govorimo o borbi severnoameričkih Indijanaca protiv "belog osvajača", mislimo najviše na plemena koja su živela u ovoj oblasti. Oblast indijanske ravnice prostirala se je od reke Saskatchewan na severu do južnog Texsasa. Koko sam naziv asocira oblast je bila prerija. Ova plemena su bila nomadska, prevashodno lovci i jahači. Osnovni izvor ishrane je bio meso Bizona, tako da su stalno bili u pokretu i pratili su njihova krda. Zbog stila i načina života, ogromnog prostranstva i slobode koju im je donosila prerija, pružali su najveći otpor belim osvajačima.
Najpoznatija plemena bila su: Dakote(Sijuksi), Apači, Čejeni, Komači,Kajove, Poni, Vrane, Crne Stope, Kri ......
Povod za njihovu borbu bilo je bezkurpulozno ponašanje belih doseljenika. Kako su naseljavane teritorije na kojima su oni živeli, tako su oni potskivani u predelima koji nisu odgovarali njihovom načinu života. Stvaranje gradova i naseobina dovelo je do toga da se krda Bizona povlače u neke druge predele, a zbog nerazumnog lova radi zabave belih ljudi, broj krda se veoma intezivno smanjivao. Pojavom železnice to stanje se je još više pogoršalo. Plemena iz "Indijanske ravnice" polako ostaju bez osnovnog lanca ishranei njihov opstanak biva ugrožen.Jedini način da zaštite sebe i svoje sunarodnike je bio da krenu u pohod na belog osvajača.


(http://www.nativeamericans.com/AmericanIndianTribeMap.jpg)

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:11:25  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
NEPISANI ZAKONI APAČA

Suđenja

Kada Indijancu neki član plemena nanese zlo, on može, ukoliko ne želi lično da reši spor, da se požali poglavici. Ukoliko sam nije u stanju da se obračuna sa počiniocem, a smatra da mu je ispod časti da se obrati poglavici, bilo ko u njegovo ime može da obavesti poglavicu o tome, tada je neophodno da se obavi istraga ili suđenje. I optuženi i oštećeni mogu da imaju svedoke. Svedoci se ne prekidaju pitanjima, već oni jednostavno kažu šta žele o slučaju. Svedoci nisu pod zakletvom, zato što se veruje da niko neće lažno da svedoči o stvari koja se tiče sopstvenog naroda.
Poglavica plemena predsedava tokom ovih suđenja, ali ako je stvar ozbiljna, poziva još dvojicu ili trojicu vođa plemena da sede sa njim. Oni određuju da li je čovek kriv. Ukoliko nije kriv, stvar je završena i oštećeni gubi pravo na osvetu, jer ukoliko želi da se lično osveti, to će značiti da se protivi presudi. Ukoliko se optuženi proglasi krivim, oštećena strana određuje kaznu, koju poglavica i njegovi saradnici najčešće prihvate.

Usvajanje dece

Ukoliko zbog rata ili drugih razloga deca ostanu siročići, što znači da su im oba roditelja mrtva, poglavica može da ih usvoji ili da ih da po želji. Odmetnuti Indijanci smeju, ako žele, da vode svoju decu sa sobom, ali ako ih ostave u plemenu, poglavica odlučuje šta će biti sa njima i tada sramota ne prelazi na njih.

Slano jezero

So smo dobijali iz jezera u planinama Hila. To je veoma malo jezero bistre, plitke vode, a u njegovoj sredini se uzdiže brežuljak. Voda je previše slana da bi bila dobra za piće, a dno jezera je prekriveno smeđim naslagama. Kada se ovaj sloj razbije, na njemu se hvataju kristali soli. Ovi kristali mogu da se isperu u jezerskoj vodi, ali se u drugoj vodi brzo rastope.
Prilikom poseta ovom mestu nije nam bilo dozvoljeno da ubijamo divljač ili da napadamo neprijatelja. Sva stvorenja mogu da dolaze na to mesto bez uznemiravanja.

Priprema ratnika

Da bi bio primljen među ratnike, mladić mora četiri puta da krene u ratni pohod uz ratnike svog plemena.
Prvi put dobija samo malo hrane. To mora da prihvati bez gunđanja. Ni na jednom od ovih putovanja nije mu dozvoljeno da bira hranu kao što to mogu drugi ratnici, već mora da jede hranu koja mu je propisana.
Na svakom od ovih pohoda on je u ulozi sluge, stara se za konje, kuva i slično. On sam zna šta treba da se uradi, ne čeka da mu neko to kaže. Nije mu dozvoljeno da govori sa drugim ratnicima osim da odgovara na pitanja ili kada mu je tako rečeno.
Tokom četiri rata, on mora da nauči sveta imena svih stvari koje se koriste u ratu, jer se, kada pleme krene ratnom stazom, obična imena ne koriste za stvari koje se na bilo koji način odnose na rat. Rat je isuviše ozbiljna stvar za to.
Ukoliko su posle ova četiri pohoda ratnici uvereni da je mladić vredan, da je odmeren u svakom pogledu, da je u borbi ispoljio hrabrost, da je bez vajkanja podneo sve teškoće i da nije pokazao nimalo kukavičluka ili bilo kakve slabosti, on glasanjem može da bude primljen u veće ratnika; ali ako neki ratnik na njega ima bilo kakvih primedbi, on se podvrgava daljim probama. Ako ih hrabro izdrži, njegovo ime ponovo može da bude predloženo. Kada pouzdano dokaže da može da podnosi teškoće bez vajkanja i da ne zna za strah, prima se u veće ratnika u najnižem rangu. Posle toga nema formalnih ispita ili unapređenja, ali on zajedničkom odlukom zauzima mesto na bojnom polju, i ako časno obavi zadatak, može da ostane na tom položaju, a od njega može da se traži da pređe na viši položaj, ili on to može sam da ponudi, ali nijedan ratnik ne bi predložio da pređe na viši položaj osim ako vođe plemena nisu uverene da je njegovo držanje na tom položaju vredno hvale.
Od ove tačke naviše, jedini izbor koji veće formalno vrši je izbor poglavice.
Starcima nije dozvoljeno da predvode ratnike u bitkama, ali se njihov savet uvek poštuje. Fizička snaga se gubi sa starošću, a to je kobno za aktivno vođstvo.

Plesovi

Svi plesovi se smatraju religioznim ceremonijama i njih vode poglavica i vrač. Oni mogu biti društvene ili vojne prirode, ali nikad bez izvesnih verskih karakteristika.

Ples zahvalnosti

Svakog leta brali smo plod juke, mrvili ga i mleli i oblikovali ga kao kolač; pleme se tada okupljalo da bi se gostilo, pevalo i veličalo Usena. Svi su izgovarali molitve zahvalnosti. Kada ples počne, poglavice su nosile te kolače i rečima hvale dopunjavali uobičajene tonove muzike.

Ratni ples

Kada ratno veće donese odluku i počne da se priprema za ratnu stazu, počinje ples. Ovaj ples se sastoji od uobičajene pesme koju pevaju ratnici praćene udaranjem u esadedene, ali je igranje živje a usklici i ratni poklicči često skoro nadjačaju muziku. U ovom plesu učestvuju samo ratnici.

Skalpni ples

Kada se ratnici vrate iz borbe, priređuje se druga vrsta ratnog plesa. Ratnici koji su doneli skalpove iz bitke pokazuju ih plemenu; kada ples počne, ovi skalpovi se stavljaju na koplja ili motke i u toku plesa se nose oko logorskih vatri. Ovaj ples ima nešto više svečanog duha od ratnog plesa. I ovde ima ratnih usklika i pokliča, koji su često praćeni pucanjem iz oružja, ali je sve uvek uzvišenije nego u ratnom plesu. Kada se sklpni ples završi, skalpovi se bacaju. Apači ih nikada ne čuvaju jer se smatraju nečistim.

Društveni ples

Početkom septembra 1905. godine, objavio sam Apačima da moja ćerka Eva, koja se zadevojčila, treba da odbaci dečje stvari i preuzme svoj položaj mlade žene. Trebalo je da bude predstavljena na plemenskom plesu, i tada, ili od tada, ratnici imaju pravo da traže njenu ruku. Svi Apači, kao i mnogi Komanči i Kiove, pozvani su da se prve noći punog meseca u septembru okupe na velikom plesu na poljani na južnoj obali Medisin Krika, u blizini sela u kome se nalazio Naiče, bivši poglavica Čokonen Apača. Trebalo je da svečanosti traju dva dana i dve noći. Tokom priprema nije propušteno ništa što bi moglo doprineti zadovoljstvu gostiju ili savršenstvu verskog obreda.
Da bi zemlja bila pripremljena za ples, trava je pokošena sa velike površine kružnog oblika.
Pesmu je poveo poglavica Naiče a ja sam uz pomoć naših vračeva vodio igru.
Prvo je Eva istupila i odigrala krug oko logorske vatre; a tada je, praćena jednom drugom devojkom, ponovo istupila i odigrala dva kruga oko logorske vatre; pa je sledeći put sa tri devojke odigrala četiri kruga oko vatre; ovaj obred trajao je oko sat vremena. Tada su nastupili vračevi koji su se skinuli do pojasa; tela su im bila čudesno ukrašena; posle njih pojavili su se plesači-lakrdijaši koji su silno zabavljali publiku.
Onda su se članovi plemena uhvatili za ruke i dugo igrali u krugu oko logorske vatre. Svi prijatelji plemena pozvani su da uzmu učešća u ovom plesu; kada se on završio, mnogi stariji ljudi su se povukli i tada je počeo „ljubavni ples“.
Ratnici su stajali u sredini kruga, a žene, dve po dve, igrale su naspram njih i određivale ratnike koji će igrati sa njima. Igralo se unapred i unazad po liniji od sredine do spoljne ivice kruga. Ratnici su stajali licem u lice sa po dve devojke, i kada su one igrale unapred ka sredini oni su išli unazad; zatim su igrale unazad prema spoljnoj ivici, a oni su ih pratili. To je trajalo dva ili tri sata, a onda se muzika promenila. Ratnici su se odmah ponovo okupili u sredini kruga, i ovoga puta svaka dama je birala ratnika za partnera. Ples je bio isti kao i prethodni, samo je sada igralo po dvoje, a ne troje. Tokom ovog plesa, koji je trajao do jutra, ratnik, ako je žena sa kojom igra bila devojka, mogao je da je zaprosi i ako se ona složi, posetio bi njenog oca ubrzo posle plesa i sklopio bi pogodbu za nju.
U prilikama poput ove, kada se ples završi, svaki ratnik daje poklon dami koja ga je odabrala za partnera i igrala sa njim. Ukoliko je ona zadovoljna poklonom, on se oprosti od nje, ali ako nije, pitanje se pokreće pred nekim ko je za to nadlležan (vrač ili poglavica) koji određuje odgovarajući poklon.
Za udate žene vrednost poklona treba da bude dva do tri dolara; poklon za devojku treba da vredi najmanje pet dolara. Međutim, devojke često dobijaju veoma vredne poklone.
Za vreme „ljubavnog plesa“, vrač je prisutan među igračima da bi terao zle duhove.
Možda više nikada neću imati priliku da okupim naš narod na plesu, ali ovi društveni plesovi na mesečini bili su u prošlosti veliki izvor naše radosti i verujem da neće biti zaboravljeni, ili se bar tako nadam.

(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/18/Geronimo_IV.png)

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:12:23  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Smrt i pogrebni običaji

Stav Indijanca prema smrti - koju je smatrao proverom snage samog života - u potpunosti je bio u skladu sa njegovim karakterom i filozofijom. Prema njegovom dubokom uverenju smrt nije bila ništa strašno. Dočekivao ju je sasvim mirno i jedino težio da skonča časno jer je verovao da je to njegov poslednji poklon porodici i potomstvu. Samim tim žudeo je da umre u bici. Sa druge strane, smatrao je da je nečasno biti ubijen u svađi sa saplemenikom. Ako je čovek umirao u svom šatoru, bio je običaj da se njegov krevet iznese napolje da bi njegova duša mogla da napusti telo pod otvorenim nebom.
Ako se zanemari način na koji će umreti, najznačajnije mu je bilo da se oprosti od svojih najdražih, posebno ako je imao malu decu koju je morao da ostavi za sobom da trpe oskudicu. Ljubav koju je Indijanac osećao prema porodici bila je toliko jaka da je duboko žalio za svakim izgubljenim članom iako je bezgranično verovao u duhovnu vezu sa mrtvima.
Spoljašnji znaci žalosti za preminulim bili su daleko prirodniji i uverljiviji od primerene i dobro skrojene crnine karakteristične za civilizaciju belog čoveka. Raspuštali su kosu i sekli je u skladu sa stepenom srodstva sa čovekom koga su oplakivali. Dosledni ideji žrtvovanja lične lepote i ukrasa, odsecali su rese sa odeće i skidali nakit dok su ogrtače i ćebad ponekad skraćivali ili sekli na dva dela. Muškarci su bojili lica u crno a udovice i očajni roditelji preminulog imali su običaj da nanose povrede sami sebi sve dok im ruke i noge ne bi bile prekrivene krvlju. Pošto su se potpuno prepuštali bolu, nisu marili za ovozemaljska dobra i često se događalo da prvom prolazniku poklone svu svoju imovinu - uključujući i krevete na kojima su spavali i šatore u kojima su živeli. Za pokojnikom su naricali bez prestanka sve dok ne bi promukli ili ostali bez glasa. Ovaj melodični i zastrašujući zvuk od koga se cepa srce najviše je ličio na "naricanje" iz keltskih obreda.
U stara vremena Indijanci iz ravnica sahranjivali su svoje mrtve na drvenim skelama ili na platformama koje su postavljali visoko na drveće. Pošto nisu imali oruđa kojima bi mogli da kopaju primerene grobove, to je bio jedini način da tela preminulih zaštite od divljih životinja. Pokojnike su oblačili u najbolju odeću i zajedno sa nešto malo ličnih stvari i ukrasa uvijali u nekoliko ogrtača, a zatim i u pokrov od neštavljene kože. Kao znak posebnog poštovanja, telo mlade žene ili ratnika ponekad su sahranjivali u novom šatoru zajedno sa stvarima za svakodnevnu upotrebu. Pored ovakvog šatora ostavljali su i činiju sa hranom - ne zbog toga što su verovali da duša može da jede i pije ili koristi ono što je koristila u ovozemaljskom životu, već da bi joj ponudili skromne poklone i na taj način odali poslednju počast. Odmah posle sahrane Indijanci su rasturali logor i odlazili na neko drugo mesto da bi mrtvog čoveka ostavili u dostojanstvenoj tišini i samoći.
Indijanci nisu imali neki poseban pogrebni ritual koji su prihvatala i poštovala sva plemena iako su pogrebnu nosiljku uvek nosili odabrani mladi ljudi, a ukoliko je na njoj ležalo telo istaknutog čoveka i najhrabriji ratnici. Bilo je uobičajeno da se za poslednje boravište preminulog odabere uzvišenje koje dominira okolinom jer se sa takvog uzvišenja pružao veličanstven pogled. Ako je pokojnik poginuo u borbi, Indijanci su po veoma starom običaju prislanjali njegovo telo uz stenu ili drvo; prislanjali su ga u sedećem položaju i to tako da bude okrenuto neprijatelju da bi na taj način istakli neustrašivost svog saplemenika čak i u smrti.
Postoji dirljiv običaj koji je najverovatnije nastao da bi se sećanje na preminulog održalo živim i bliskim u ožalošćenom domaćinstvu. Pramen kose voljenog pokojnika uvijan je u neku lepu tkaninu za koju se pretpostavljalo da bi on ili ona voleli da je nose da su ostali u životu. Ovakav "duhovni zavežljaj", kako su ga Indijanci nazivali, kačen je o tronožno postolje koje je postavljano na određeno mesto u šatoru - ono koje je smatrano počasnim. U vreme obroka posuda sa hranom stavljana je ispod postolja, a neka osoba pokojnikovog pola i starosti morala je da bude pozvana posle toga da tu hranu pojede. Na godišnjicu pokojnikove smrti porodica je pozivala saplemenike i delila im odeću i druge poklone i tom prilikom pramen je sahranjivan uz odgovarajuće ceremonije.
Iako su Indijanci verovali u besmrtnost čovekove duše, nisu razmišljali o uslovima pod kojima ona najverovatnije živi u narednom životu. Ideja o "Večnim lovištima" je novijeg datuma i starosedeoci Amerike su je najverovatnije preuzeli od belog čoveka koji je gotovo sasvim sigurno njen tvorac. Primitivni Indijanac je bio sasvim zadovoljan da živi u uverenju da se duša koju je "Velika tajna" udahnula u čoveka vraća onome koji ju je stvorio. Pošto bi se oslobodila okova tela, duša se nalazi svugde; prožimala je celu prirodu, ali se i pored toga često zadrđžavala u blizini groba ili "duhovnog zavežljaja" da bi ostala u vezi sa svojim prijateljima čije je molitve mogla da čuje. Indijanci su smatrali da duša koja se odvojila od tela zaslužuje tako veliko poštovanje da čak ni ime pokojnika nisu izgovarali glasno.

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  11:13:07  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
HVATAČ SNOVA


U mnogim plemenskim društvima širom sveta verovalo se da je noćni vazduh ispunjen lošim i dobrim snovima koji lete. Postojali su brojni načini na koje su ljudi pokušavali da one lepe dozovu u svoje snove.

Indijanci su u te svrhe pravili hvatače snova. Običaj je bio da se njima daruju novorođena deca i tek venčani parovi.

Indijanci imaju svoju legendu o hvatačima snova. Pre mnogo vremena, kada je svet još bio mlad, stari vrač iz plemena Lakota bio je na visokoj planini kada je dobio viziju. U toj viziji se Iktomi, veliki učitelj mudrosti, pojavio u obliku pauka. Iktomi mu se obratio na svetom jeziku, a dok je govorio, uzeo je obruč od vrbe koji je imao na sebi konjsku dlaku i perle i počeo da plete mrežu. Pričao je o ciklusima u životu - kako počinjemo život kao bebe, prolazimo kroz detinjstvo i odrastanje, do starosti kada se ciklus završava. U svakom životnom dobu postoje mnoge sile, neke dobre, a neke loše. Ako slušate dobre sile, one će vas usmeravati u pravom smeru. Kada je Iktomi završio priču, dao je vraču mrežu i rekao da je mreža savršen krug sa rupom u sredini, te da treba da je iskoristi da njegovi ljudi pronađu svoje ciljeve, da na pravi način iskoriste svoje ideje, snove i vizije. Ako verujete, mreža će uhvatiti vaše dobre ideje, a loše će otići kroz rupu. Vrač je ovo preneo svom narodu i zato sada mnogi Indijanci kače hvatače snova iznad svojih kreveta. Dobro se hvata u mrežu života, a zlo propada kroz rupu u centru mreže i više nije deo njihovih života.


Hvatač se postavlja pored prozora u spavaćoj sobi; prema verovanju, u njegovu mrežu hvataju se snovi, od kojih samo oni dobri bivaju zapamćeni. Dobri snovi, znajući put, lebde kroz mrežu, čuvaju u sebi znanje i uspomene, zatim prolaze kroz centar i klize niz perca pravo do osobe koja sanja. Loši snovi se beznadežno upetljavaju u mrežu hvatača snova i izgore na prvoj svetlosti dana.

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  13:45:27  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
INDIJANCI GOSTI NA SVOJOJ ZEMLJI



JEZIK ZA OPSTANAK



NAŠI verski lideri stalno nam ponavljaju značaj maternjeg jezika i kulture, ali nije ih lako očuvati. Uprkos svemu, opstajemo zahvaljujući našoj drevnoj hijerarhijskoj strukturi i donošenju odluka, ne većinski, već saglasnošću svih.
Vekovna borba za opstanak i napetosti u odnosima između indijanskih plemena i okruženja savremenog američkog društva, na koje ukazuju i ove reči Brajana Vaja, mladog pripadnika plemena Akoma Pueblo, prati Indijance od prvog susreta sa evropskim kolonizatorima. Taj susret bio je težak i često - smrtonosan.

Kolonizatori su im doneli bolesti - pre svega male boginje - na koje nisu bili otporni. Oko 90 odsto Indijanaca na istoku Amerike, u zalivu Masačusets, početkom 17. veka nastradalo je od ove bolesti, koja je u 18. veku odnela živote 30 odsto Indijanaca. Epidemije su ih kosile sve do 1832. godine, kada je savezna američka vlada uvela vakcinaciju protiv boginja za Indijance. I danas, u rezervatima, Indijanci se bore sa dijabetesom, srčanim problemima, mentalnim poremećajima.

Godine kolonizacije, američka revolucija i širenje ka Zapadu doneli su mnogim indijanskim plemenima razaranja celih sela i masovne seobe. Stradale su na desetine hiljada starosedelaca. Plemena su saterana u rezervate, a pojedine južne države su u 19. veku donele zakone koji su zabranjivali svima koji nisu Indijanci da se tu nastanjuju. Počeli su da izbijaju ratovi između američkih snaga i indijanskih plemena.
Krajem 19. veka, s namerom da došljaci civilizuju Indijance, ili ih asimiluju, počelo je upisivanje starosedelačke dece u škole u kojima su im učitelji uglavnom bili hrišćanski misionari. Nije im bilo dozvoljeno da govore maternjim jezikom, učili su se hrišćanstvu i evropsko-američkoj kulturi.

Ipak su istrajavali u borbi za svoja prava. Ona traje i danas. „Suverenitet“ je reč na usnama svakog od sagovornika. Ono do čega su najupornija plemena stigla danas jeste izvestan stepen samouprave, sa sopstvenim vlastima, policijom, u pojedinim slučajevima i kontrolom nad prirodnim resursima, koju uživaju indijanski rezervati. Neka druga se još bore da dobiju priznanje od saveznih vlasti koje sa sobom nosi određene fondove u SAD rezervisaneza Indijance, kao i pravo da na rukotvorine stave svoj pečat.

Uslov da dobiju priznanje od saveznih vlasti podrazumeva, ne baš lak zadatak, da dokažu kontinuirano postojanje od 1900. godine. Za mnoge je ovo nepremostiva prepreka. Bure istorije i neminovnost mešanja sa pridošlicama u Ameriku, učinila su i da se standardi pojedinih plemena koja takođe pred članove stavljaju zahtev da dokažu „procenat indijanske krvi“, razlikuju od uslova saveznih vlasti. Tako se stiglo i do testiranja DNK.

Političke i socijalne bitke koje do danas, sa zadivljujućim žarom i upornošću, vode Indijanci u SAD, međutim, teško, ili gotavo nikako, ne prelaze plemenske okvire. Ako je suditi po američkim ispitivanjima javnog mnjenja iz 2007. godine, Amerikanci priznaju da u svakodnevnom životu retko imaju priliku da se sretnu sa Indijancima i razgovaraju o njihovim problemima.
Amerikanci, istina, gaje saosećanje sa istorijskim patnjama Indijanaca i izražavaju žaljenje zbog onoga što se u prošlosti događalo. Ali, gotovo da ne znaju ništa o problemima Indijanaca danas. S druge strane, Indijanci tvrde da su i danas suočeni sa predrasudama i lošim tretmanom u američkom društvu.

„INDIJANSKA ZEMLJA“

U AMERIČKOM vojnom slengu bilo koja oblast gde trupe mogu da očekuju oružani otpor naziva se „indijanska zemlja“. Termin je postao popularan tokom Vijetnamskog rata.

VERA SA DOZVOLOM

INDIJANCI u SAD govore više desetina jezika, a svako pleme ima sopstveni dijalekat. Nemaju jedinstvenu veru. Praktikuju neku vrstu hrišćanstva, ali u kulturnoj i verskoj sintezi sa sopstvenim verovanjima, jedinstvenim svakom plemenu. Verski identitet teško se odvaja od plemenskog.

U Nju Meksiku je česta pojava sinkretizma između katolicizma koje su doneli španski misionari i starosedelačkih verovanja. U katedrali u Santa Feu, bubnjevi, pesme i igre Pueblo Indijanaca su sastavi deo mise.
Indijanci su jedina grupa u SAD kojoj je potrebna dozvola saveznih vlasti da bi praktikovali svoju veru. Zakon o orlovskom perju propisuje da samo priznata indijanska plemena mogu da koriste pera ove ptice za verske i duhovne obrede.

SA HARVARDA U REZERVAT


PRIPADNIK plemena Akoma Pueblo, Konroj Čino je najviše rangirani Indijanac u vladi američke savezne države Nju Meksiko, u Sekretarijatu za rad. Odrastao je u rezervatu, išao u lokalnu školu, da bi sa 13 godina prešao u američku, i završio na najprestižnijim univerzitetima, Prinston i Harvard. Započeo je karijeru kao TV novinar. Međutim, nikada nije okrenuo leđa rezervatu, i danas živi "na dva koloseka", spajajući plemenski sa životom izvan rezervata.

- Teško je opstati u rezervatu, gde je nezaposlenost dvocifrena. Prihodi koji se slivaju od kasina nisu dovoljni da bi ekonomija cvetala. Istina je da smo videli određene beneficije od tog novca, ali istovremeno kockarnice negativno utiču na našu drevnu tradiciju i kulturu - kaže on.
Konroj se, kaže, rado vraća u rezervat, dobro se oseća među saplemenicima, ali mnogi od njih zapravo žive isto kao i on sam - između rezervata i urbanih američkih sredina. U rezervatima potvrđuju svoj identitet, čuvaju tradiciju, ali 60-65 procenata Indijanaca odlazi u urbane američke sredine, jer one su za njih izvor egzistencije.

- Odlazim jedanput nedeljno među saplemenike, dajem sve od sebe i želim da održim tradiciju i vezu sa svojim narodom. Istovremeno, od svoje dece tražim da se školuju, da studiraju medicinu, tehniku i biologiju. Oni ne govore plemenski jezik, ali ga razumeju. Moja generacija bila je poslednja koja je govorila naš jezik - zaključuje Konroj.
Okolina se, dodaje on, za poslednjih pedesetak godina dosta izmenila. Više nema kuće u kojoj je živeo, a u mnoge indijanske domove i rezervate su se "uselili" TV, DVD, satelitske antene...
- Za 50 godina, manje od pet procenata Akomo naroda će biti u stanju da govori svojim maternjim jezikom. Slična situacija će biti i u ostalim rezervatima. Jer, posla nema u rezervatima za sve, a potreba je mnogo - primećuje on.

Ipak, nije sve, smatra on, tako crno za Indijance. Kontakt sa okolnim svetom, školovanje, spoznaja kako funkcioniše ekonomija, mogu da pomognu iIndijancima u opstanku. A to je, ističe on, i ključni faktor za održanje tradicije.
Američki Indijanci, iako nemaju ograničenja u kretanju i izboru mesta za život, imaju tendenciju da se nastanjuju u onim državama SAD u kojima postoje veliki rezervati. Mnogi žive izvan gradova, ali oni koji su nastanjeni u onima sa više od milion stanovnika biraju zapadnu obalu SAD.

Prosečna primanja Indijanaca u SAD su relativno niska za američke prilike. Oko 40 procenata Indijanaca zarađuje godišnje prosečno 25.000 dolara. Najveći procenat pripada nižoj srednjoj klasi. Manje nego ostatak američkog stanovništva, imaju tendenciju samačkog, ali i života u parovima. Među Indijancima ima mnogo samohranih majki.

Svega 7,6 odsto njih ima fakultetsko obrazovanje, četiri odsto su magistri ili doktori nauka. Ipak, ono što uliva nadu Indijancima odnosi se na podmladak. Indijanci beleže brz rast stanovništva. Čak 37 odsto je starosti od pet do 24 godine. To može da dovede, predviđa se, do snažnijeg rasta indijanskog stanovništva.

MNOGO IMENA

U SAD postoji dosta naziva za Indijance. Nazivaju ih američkim Indijancima, Amerindijans, Amerinds ili domorodački, starosedelački ili originalni Amerikanci. Istraživanje iz 1996. godine pokazalo je da se samim Indijancima najviše dopada da ih nazivaju - američki Indijanci.

ULOGA ŽENE

U većini indijanskih plemena postojala je tradicionalna uloga polova. Međutim, u nekim plemenima vladali su različiti oblici matrijarhata. Kod Čirokija je, na primer, običaj bio da porodična imovina pripada ženi. Muškarci su lovili, trgovali i vodili ratove, dok su žene brinule o starima, pravile odeću i kuvale. Žene su, međutim, obavljale i poslove od suštinskog značaja za preživljavanje plemena - pravile su alat i oružje, vodile računa o krovovima kuća i pomagale muškarcima u lovu na bizone. Neke su sakupljale trave i lečile bolesne. U pojedinim plemenima devojčice su učili da jašu i bore se.

NI MASKOTE NI DIVLJACI


PREDSTAVA o Indijancima - stvorena na osnovu američkih vesterna, katkad romantična, katkad puna predrasuda - i njihov realni život u savremenom društvu SAD kontradiktorni su, koliko i istorija starosedelaca Amerike. Ponosni potomci indijanskih plemena Apača, Čerokija, Sijuksa... nisu oduševljeni, ne samo položajem u SAD, već ni načinom na koji ih predstavljaju, ili, što ih više pogađa, kako ih koriste kao - maskote.

Tokom šezdesetih godina, Nacionalni kongres američkih Indijanaca pokrenuo je kampanju, usredsređenu uglavnom na filmsku industriju, sport i stripove, kako bi eliminisao negativne stereotipe o pripadnicima svog naroda kao „krvožednim divljacima“. Mada u SAD ima onih koji tvrde da se korišćenjem indijanskih imena i simbola kao maskota odaje počast plemenima i bolje razume njihova kultura, malo Indijanaca deli to mišljenje.

Naši indijanski sagovornici veoma su pogođeni što se u sportskoj areni koriste masovno njihova plemenska imena. „Čikago Blekhoks“, „Kanzas čifs“ (poglavice), vašingtonski „Redskins“(crvenokošci), „Klivlend Indijans“ i prateće maskote, kao i navijački povici na utakmicama: „Ubij crvenokošce!“ („Redskins“), ili „Sredi Indijance!“, vređaju, kažu, njihova nacionalna osećanja. Ne dopada im se ni kada se kao marke proizvoda pojavljuju nazivi plemena, kao u slučaju džipa „čeroki“.

Plemenski lideri pitaju goste iz Evrope kako bi se osećali da na stadionima masa uzvikuje „Ubij Nemce!“, ili „Sredi Engleze!“, te da li bi im prijalo da se automobil naziva „francuz“.
U stalnim napetostima između težnji američkih starosedelaca za boljim položajem i (ne)spremnosti saveznih vlasti SAD da im u tim nastojanjima izađu u susret, američki Indijanci opstaju i ne prestaju da pobuđuju pažnju. Uporno neguju tradiciju, jezik, običaje i obrede. Od septembra 2005. godine, u srcu Vašingtona, na Nacionalnom molu, svoje mesto je našlo monumentalno zdanje - Muzej američkih Indijanaca.

Kao i svešto je u vezi sa američkim Indijancima, i muzej je odmah izazvao polemike i kritike zbog načina kako su istorija plemena i eksponati predstavljeni. No, činjenica je da zahvaljujući ovom muzeju, koji dnevno posete hiljade američkih i inostranih turista, Indijanci nastavljaju svoj život i predanja, ne samo u udaljenim rezervatima, već i u srcu američke političke moći.
Uostalom, u Sjedinjenim Državama zabeležena je i nova tendencija, svojevrsna moda.

Amerikanci se sve češće hvale i s ponosom ističu da u sebi imaju „indijanske krvi“. Sociolozi to objašnjavaju time da, u „američkom loncu“ raznih kultura, u kome mnoge grupe pridošle iz Evrope, Azije ili Latinske Amerike nastavljaju da neguju svoje tradicionalne običaje i kulture, i Amerikanci osećaju potrebu za autentičnim korenima koji sežu nešto dublje u istoriju. A upravo to nalaze kod starosedelaca - Indijanaca.

HEROJI I ODVAŽNI

Na spomeniku posvećenom bici na Ivo Džimi, koji je jedan od zaštitnih znakova Vašingtona, ovekovečen je i heroj Drugog svetskog rata marinac, inače Prima Indijanac, Ira Hamilton Hejs. Indijanka Lori Pijesteva bila je prva žena nastradala u ratnim operacijama u tekućem ratu u Iraku. Američki astronaut Džon Benet Harington prvi je Indijanac, pripadnik plemena Čikasou, koji je 2002. godine poleteo u svemir.

HIT INDIJANCI

Sa izuzetnim smislom za umetnost - bilo da je reč o pripovedanju, muzici, slikarstvu, grnčariji, izradi nakita, plesu, glumi - duge su liste istaknutih Indijanaca kreativaca. Neka imena, međutim, uspela su da pređu granice SAD. Pojedine američke zvezde su zapravo Indijanci. Glumac Robert Mičam je pripadnik plemena Blekfut. Indijanac je i njegov kolega Bert Rejnolds. U pop i rok muzici caruje nekoliko izvanrednih Indijanaca i Indijanki - Tina Tarner (Navaho-Čeroki), Šer, Džimi Hendriks (Čeroki), Rita Kulidž (Čeroki), Čak Bili. Šerman Džozef Aleksi je dobitnik više književnih nagrada, a povremeno se bavi i glumom.


IZVOR: Novosti

autor : Dubravka Savić

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  13:49:54  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
Odlomak iz knjige Mitologija i religija severnoamerichkih Indijanaca

"
Kako je nastao svet
(Mit Čejena)


U pochetku nije bilo ničega i Maheo, sveopšti duh, je živeo u praznini. Gledao je oko sebe, ali nije bilo ničega da se vidi. Slušao je, ali nije bilo ničega da se čuje. Postojao je samo Maheo, sam u ništavilu. Maheo nije bio usamljen zbog veličine svoje moci. Njegovo biće je bilo univerzum. Ali, dok se kretao kroz beskrajno vreme ništavila, Maheu je izgledalo da bi ta Moć trebalo da se iskoristi. Kakve koristi od Moći, pitao se Maheo, ako se ona ne koristi da stvori svet i bića da žive u njemu.
Pomoću svoje Moći, Maheo je stvorio veliku vodu, kao jezero, ali slanu. Maheo je znao da ce iz ove slane vode moći da donese sav život koji treba da postoji. Samo jezero je bilo život, ako je Maheo tako naredio. U tami ništavila, Maheo je mogao da oseti hladnoću vode i da na usnama oseti oštar ukus soli.
"Trebalo bi da postoje vodena bića", rekao je Maheo svojoj Moći. I tako i bi. Prvo ribe koje plivaju u dubokoj vodi, a zatim školjke, puzevi i rakovi koji su lezali na pesku i blatu koje je Maheo stvorio, jer je bilo potrebno da njegovo jezero ima dno.
Hajde da napravimo i nešto što će ziveti na vodi, reče Maheo svojoj Moći.
Tako i bi. Sad su tu bile snežne guske, divlje patke, krze, liske, čigre i gnjurci koji žive i plivaju po vodenoj površini. Maheo je mogao da čuje pljuskanje njihovih nogu i lepet krila u tami.
Voleo bih da vidim stvari koje sam stvorio, odlučio je Maheo.
I, opet, tako i bi. Svetlost je počela da se uvećava i širi, u pochetku svetla i beličasta na istoku, a zatim zlatna i jaka, dok nije ispunila središte neba i proširila se preko horizonta. Maheo je posmatrao svetlost i video je ribe i školjke kako leže na dnu jezera, onako kako mu ih je pokazala svetlost.
O, kako je sve to lepo, mislio je Maheo u svome srcu.
Tada je snežna guska doveslala do mesta na kojem je mislila da se nalazi Maheo, u prostoru iznad jezera. "Ja te ne vidim, ali znam da postojiš", pochela je guska. "Ne znam gde si, ali znam da se moraš nalaziti svuda. Slušaj me, Maheo, ova voda koju si ti stvorio i na kojoj mi živimo je dobra voda. Ali ptice nisu kao ribe. Ponekad se umorimo od plivanja. Ponekad bismo voleli da se odvojimo od vode."
"Onda poletite", reče Maheo i raširi ruke i sve vodene ptice poleteše, hvatajući zalet po površini jezera dok nisu dobile dovoljnu brzinu da se popnu u vazduh. Nebo se od njih zamračilo.
"Kako su im lepa krila na svetlosti", rekao je Maheo svojoj Moći, dok su se ptice okretale i obrtale,i postajale zive tačkice na nebu.
Prvi se na površinu jezera vratio gnjurac. "Maheo," rekao je gledajuci uokolo, jer je znao da je Maheo svuda oko njega, "načinio si nam nebo i svetlost da kroz njih letimo i načinio si nam vodu u kojoj plivamo.Izgleda nezahvalno traziti još nešto, ali mi to ipak činimo. Kada se umorimo od plivanja i letenja, želeli bismo suvo, čvrsto mesto na kojem bismo hodali i odmarali se. Daj nam mesto na kojem bismo gradili gnezda, molim te, Maheo."
"Neka tako i bude," odgovori Maheo, "ali da bih napravio takvo mesto, potrebna mi je vaša pomoć, pomoć svih vas. Sam sam stvorio četiri stvari: vodu, svetlost, vazdušni prostor i bića u vodi. Sada, ako želim da stvorim još nešto, potrebna mi je pomoć, jer mi moja Moć omogućava da stvorim potpuno sam samo četiri stvari."
"Kaži kako možemo da ti pomognemo," rekoše sva vodena bića. "Spremni smo da učinimo sve što kažeš."
Maheo raširi ruke i pozva ih. "Neka najveći i najbrži pokuša prvi da nadje kopno," rekao je, i snežna guska dodje do njega.
"Spremna sam da pokušam," reče snežna guska i uputi se kroz vodu, dok je beli trag koji je ostajao za njom rastao i rastao u beli oštri šiljak koji ju je popeo u nebo kao što perje upućuje strelu. Letela je visoko u nebo dok nije postala samo tamna tačka na čistoci svetlosti. A onda se okrenula i zaletela dole, brze nego strela, i uronila u vodu svojim kljunom kojim je kao vrhom koplja zasekla vodu.
Snežna guska se dugo nije vraćala. Maheo je brojao do četiri, četiri stotine puta dok se nije pojavila na površini i ostala na njoj plutajući, poluotvorena kljuna dok je udisala vazduh.
"Šta si nam donela?" upitao je Maheo, a snežna guska je tužno uzdahnula i odgovorila, "Nisša. Ništa nisam donela."
Zatim je pokušao gnjurac, a posle njega divlja patka. Svaki se u okretu dizao dok nije postajao mrlja na svetlosti i okretao i zaranjao u vodu brzinom blistave strele.I svaki se penjao umoran u povratku i umorno odgovarao: "Ništa", kada ga je Maheo pitao šta je doneo.
Na kraju je došla mala liska veslajući polako po površini vode, uranjajuci povremeno glavu da bi uhvatila sicušnu ribu i otresala vodene kapi sa svog uvojka na glavi, svaki put kad bi se podizala.
"Maheo," rekla je tiho, "kad uronim glavu u vodu, čini mi se da vidim nešto tamo, daleko ispod. Mozda mogu da doplivam dole do toga - ne znam. Ne mogu da letim i uranjam u vodu kao moje sestre i braca. Sve što znam to je da plivam, ali plivaću dole najbolje što umem i ići onoliko duboko koliko budem mogla. Smem li da pokušam, Maheo, molim te?"
"Mali brate," reče Maheo, "ni jedno biće ne može učiniti više od onoga koliko najbolje može, a ja sam tražio pomoć svih vodenih bića. Možeš da pokušaš. Možda će plivanje ipak biti bolje od skokova u vodu. Pokušaj, mali brate, i vidi šta možeš da učiniš."
"Ha-ha", uzviknu mala liska. "Hvala ti, Maheo," stavi glavu pod vodu i poče da pliva dublje i dublje, sve dok nije nestala iz vida.
Liska je odsustvovala dugo, dugo vremena. A onda su maheo i ostale ptice mogle da vide malu tamnu tačku pod vodenom površinom, kako se polako uspinje prema njima. Izgledalo je kao da nikada neće videti samu lisku, ali je tačkica počela da poprima oblik. Još uvek se penjala i penjala i najzad su Maheo i sva vodena bića mogla sigurno da vide ko je to. Mala liska je plivala sa dna slanog jezera.
Kada je stigla na površiu liska je ispružila napolje svoj zatvoreni kljun na svetlost, ali ga nije otvarala.
"Dajmi to što si donela," reče Maheo i liska otvori kljun, tako da je mala lopta blata mogla da sklizne sa njenog jezika u Maheovu ruku, jer, Maheo je mogao da se pretvori u čoveka kada je to želeo.
"Idi, mali brate," reče mu Maheo. "Hvala ti i neka te ovo što si doneo uvek štiti."
Tako i bi, a tako je i sada. Liskino meso još uvek ima ukus blata a lisku nece jesti ni čovek ni životinja, osim ako nema ničeg drugog za jelo.
Maheo je počeo da kotrlja lopticu od blata medju dlanovima ruku i ona je počela da se povecava dok nije postala isuviše teška da bi je Maheo mogao držati. Osvrnuo se oko sebe ne bi li našao mesto na koje bi spustio blato, ali oko njega nije bilo ničega, osim vode i vazduha.
"Dodjite, vodeni stvorovi, i opet mi pomozite," pozvao ih je Maheo. "Moram negde da stavim ovo blato. Jedan od vas će morati da mi dozvoli da mu ovo stavim na ledja."
Sve ribe i sva druga vodena bica doplivaše do Mahea i on pokuša da nadje ono koje bi moglo da nosi blato. Školjke, puževi i rakovi su bili isuviše mali iako su im ledja bila pogodna, a i živeli su isuviše duboko u vodi da bi blato moglo da stoji na njima. Ribe su bile suviše uske, a njihova ledjna peraja su prolazila kroz blato i razdvajala ga na delove. Na kraju je ostalo samo jedno vodeno bice.
"Pramajko, kornjačo," upita MAheo, "misliš li da mozeš da mi pomogneš?"
"Ja sa jako stara i jako spora, ali pokušacu," odgovori kornjača. Doplivala je do Mahea i on je spustio blato na njena okrugla ledja, dok nije napravio breg. Pod Maheovim rukama on je rastao, širio se i izravnjavao se sve dotle dok se Pramajka kornjača više nije mogla videti.
"Neka tako bude," reče još jednom Maheo. "Neka zemlja bude poznata kao Pramajka, i neka Pramajka koja nosi zemlju bude jedino biće čiji je dom ispod vode, ili u zemlji ili iznad nje i jedino bice kojemože svuda da ide plivajući ili hodajući, onako kako odabere."
Tako i bi, a tako je i sada. Pramajka kornjača i svi njeni potomci moraju da idu jako sporo, jer oni nose svu težinu celog sveta i sva bica na svojim ledjima.
Sada je postojalo i kopno i more, ali zemlja je bila pusta. Maheo reče svojo Moći, "Naša Pramajka Zemlja je kao žena, trebalo bi da donosi plodove. Neka počne da donosi život. Pomozi mi, moja Moći."
Kada je Maheo to izgovorio, drveće i trava počeše da izbijaju kao zemljina kosa. Cveće je postalo njen blistavi ukras, a plodovi i seme bili su darovi kojim je ona uzvraćala Maheu. Na njene ruke su sletale ptice kada se umore, a ribe su došle blize njenoj obali. Maheo je gledao Majku Zemlju i mislio da je ona vrlo lepa, najlepša stvar koju je do sada napravio.
Ne bi trebalo da bude sama, mislio je Maheo. Hajde da joj dam nešto svoje, da bi znala da sam sa njom i da je volim.
Maheo poseže za svojom desnom stranom i izvadi rebro. Dunuo je u kost i nežno je spustio na grudi Majke Zemlje. Kost se pomerila i pokrenula, uspravila se i prohodala. Prvi čovek se pojavio.
"On je sam sa Majkom Zemljom, kao što sam ja nekada bio sa prazninom," reče Maheo. "Ni za koga nije dobro da bude sam." I tako Maheo stvori ženu od svog levog rebra i postavi je pored čoveka. Sada je bilo dvoje ljudi na Pramajci Zemlji - njena i Maheova deca. Bili su srećni zajedno i Maheo je bio srećan dok ih je posmatrao.
Godinu dana posle, u proleće, dobili su prvo dete. Kako su godine prolazile bilo je sve više dece. Oni su otišli svojim putevima i osnovali mnoga plemena.
Malo pomalo, posle toga, Maheo je video da su njegovom narodu koji hoda po zemlji potrebne izvesne stvari. U ta vremena Maheo je, uz pomoć svoje Moci, stvoio životinje da hrane ljude i da im pomažu. Dao im je jelena za odeću i hranu, bodljikavo prase za slikanje šara, brze antilope u otvorenim ravnicama, prerijske vukove koji su kopali jazbine u zemlji.
Na kraju Maheo pomisli da bi jedna životinja mogla da zameni sve ostale, i tako je stvorio bufala.
Maheo je još uvek sa nama. On je svuda, posmatra svoj narod i sve stvari koj je stvorio. Maheo je sve dobro i sav život, on je tvorac, čuvar i učitelj. Svi smo mi ovde zbog Mahea."

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  13:56:44  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote
APACHE




Mangas Coloradas - Chiricahua Apache


Apači su jedan od najznačajnijih naroda velike etno-lingvističke porodice Athapaskan u području američkog jugozapada.

Podela

Apači se dele na dve glavne geografske grupe, Western (Zapadni) i Eastern (Istočni) Apači. U grupu Zapadnih Apača nazivanih i Coyotero spadaju plemena:

- San Carlos Apache, koji se dalje dele na bande Apache Peaks, Arivaipa (Aravaipa), Pinal i San Carlos vlastiti. Ovo pleme naseljeno je danas na rezervatu San Carlos u Arizoni.
- White Mountain Apači (Belobrdski Apači), nastanjeni su na rezervatu Fort Apache ili White Mountain, takođe u Arizoni.
- Cibecue Apači nekada u području Cibecue, Carrizo i Canyon Creek, a danas žive na rezervatu Fort Apache.
- Pleme Tonto nastanjeno je takođe u Arizoni na rezervatu Tonto Apache. Ove Indijance neki dele na dva Tonto plemena, odnosno na Northern i Southern Tonto.


Sva ova apačka plemena kolektivno su nazivana i San Carlos Apači.

Druga velika grana Apača su Istočni Apači sada nastanjeni na rezervatima u Novom Meksiku i Oklahomi. To su: Jicarilla na rezervatu Jicarilla Apache; Mescalero na rezervatu Mescalero Apache; Lipan Indijanci iz zapadnog Texasa, njihovih potomaka valjda još ima na rezervatu Mescalero Apache ali gube svoj identitet. Lipana ili njihovih potomaka još ima u Texasu, jezik im je izumro.

Pleme Kiowa Apache, ranije nazivani Cataka, od davnih vremena žive udruženi s Kiowa Indijancima. Zajedno s njima su lutali i logorovali i danas zajedno žive u Oklahomi. Svoj su jezik Kiowa Apači ipak sačuvali i nisu preuzeli jezik kiowa. Unutar Kiowa-zajednice nazivani su imenom Semat.



Alchisay (Alchisea, Alchise) - Apache, White Mountain

Pleme Chiricahua, vodilo se pod Zapadne Apače, nakon ratova protiv belaca koje je vodio Geronimo deportovani su na područje Floride gde su mnogi pomrli. Nakon desetak godina dozvoljen im je povratak na Zapad, pa su danas nastanjeni u Oklahomi i u rezervatu Mescalero u New Mexicu.

Najbliži srodnici Apača su Navaho Indijanci, prema njihovoj tradiciji Apači i Navaho bili su nekada jedan narod koji se kasnije podelio. Jezik Navaho Indijanaca vodi se u južnu Athapaskansku skupinu i pripada apačkim jezicima. Srodstvo s njima su verovatno imali i nestala plemena Jano, Jocome i veoma agresivni Toboso Indijanci iz severnog Meksika. Ova plemena su nestala, i uglavnom ih svrstavaju u porodicu Athapaskan.

Ime

Ime "Apache" došlo je verovatno iz Zu#241;i naziva ápachu, "neprijatelji", oni pak sami sebe nazivaju Inde ili N'de, "ljudi".

Lokacija

Domovina Apača je veliko područje u današnjim državama New Mexico, Arizoni, zapadnom Teksasu i jugoistočnom Coloradu, često prodirali u severni Meksiko.

Istorija

Za Athapaske se kaže da im je postojbina zapadna Kanada i Aljaska odakle su se širili na jug. Deo njih, današnji Pacifički ili Središnji Athapaski, naselili su se u području jugozapadnog Washingtona, jugozapadnog Oregona i severozapadne Kalifornije. Deo je nastavio put na jug gdje ih Coronadova ekspedicija prvi puta susreće 1540. godine. Ońate ih prvi puta naziva Apačima 1598. Mooney je (1928 ) procenio da ih je 1600. godine moglo biti oko 5000. Dolaskom Španaca njihova istorija prepuna je krvavih sukoba i ratova, isprva sa Špancima a kasnije (sredinom 19. veka) i s Amerikancima. Za to vreme Apači su dali niz proslavljenih poglavica, Cochise, Geronimo, Mangas Coloradas i Victorio, jedni su od najpoznatijih.
Ratovi s Apačima završili su pred kraj 19. veka. U avgustu 1886. Geronimo i njegovi Chiricahua i Mimbre#241;o Apači (njih 340) poslani su u Fort Marion, na Floridi, gde je veliki deo njih pomro. U oktobru 1894. preostalih 296 članova s Geronimom vratilo se u Oklahomu u Fort Sill, gde su još vođeni kao ratni zarobljenici. Tu je Geronimo umro od pneumonije 1909. godine u osamdesetoj godini. Chiricahue u Fort Sillu, uključujući i one rođene u Floridi i Oklahomi, nakon Geronimovog zarobljavanja vođeni su kao ratni zarobljenici sve do njihovog službenog oslobađanja 1913. Te godine njih 87 dobilo je zemlju u Oklahomi. Deo Chiricahua, kasnije se vratio u New Mexico, gde još žive na Mescalero rezervatu, a deo je ostao živeti u Oklahomi s plemenima Kiowa i Kiowa Apache.

Kultura, život, običaji

Apači su bili nomadi, lovci i sakupljači, organizovani po malenim bandama koje su se bavile lovom i sakupljanjem, značajan deo prihoda poticao je i od pljački susednih Pueblo plemena a kasnije i španskih naseljenika. Nešto obrade zemlje nalazimo kod Zapadnih Apača. Dobivši konje od Španaca postali su veoma vešti jahači i još opasniji ratnici. Klasična nastamba bio je jednostavan zaklon od granja i grmlja, takav zaklon naziva se "wickiup", javlja se kod Chiricahua. Drugi Apači gradili su kolibe oblika kupole s kosturom od topolinog drveta, prekrivene travom, one su nazivane "kowa". Njihovi rođaci Navaho imali su veće nastambe, poznate kao "hogan". Društvo je bilo matrilinearno (poreklo je utvrđivano po majci) i matrilokalno kao i u Hopija i Navaha. Odeća Apača bila je od jelenske kože za muškarce i žene. Kod muškaraca sastojala se od košulje, nogavica "leggings" , obaveznih kecelja i visokih mokasina "moccasins". Jelenske kape s atraktivnim simbolima takođe su se nosile. Žene su nosile suknje od jelenske kože i visoke mokasine od istog materijala. Hranu Apači uglavnom dobijaju lovom. Lovili su jelene, medvede, divlje ćurane (Puebli su ih uzgajali), zečeve, planinske lavove, i drugu divljač, kod nekih prerijskih Apača bilo je i lova na bizone. Ribu Apači nisu lovili ni jeli.

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

red cloud
Advanced Member



Serbia
3839 Posts

Member since 29/06/2009

Posted - 23/09/2009 :  13:59:22  Show Profile Show Extended Profile  Send red cloud a Private Message  Reply with Quote

AMERIČKI INDIJANCI

“STA ZNAM O ZIVOTU? STA O SEBI? NE ZNAM, CAK NI STA SAM CINIO NEKAD, NI STA CINIM SAD. PRIVIDJAJU MI SE NEJASNA NAGADJANJA O NEKIM SVETOVIMA KOJI MI SE RUGAJU I ZBUNJUJU ME”. TAKAO WALT WHITMAN, AMERICKI PESNIK ZAMISLJA KOLUMBA KOGA NA SAMRTNICKOJ POSTELJI RAZDIRE SUMNJA. SETIMO SE IMENA NJEGOVIH BRODOVA: NINA, PINTA I SANTA MARIJA, KOJIMA JE ZELEO DA DOPLOVI DO INDIJE I CIPANGU, STO JE TADASNJI NAZIV ZA JAPAN. GEOGRAFSKE KARTE SVETA DOPUNIO JE SKRIVENOM HEMISFEROM KOJA JE IMALA DESETINE MILIONA DOMORODACA. UMRO JE U ZABLUDI DA JE PRONASAO ZAPADNU INDIJU. MISLIO JE DA JE DOMORODACKI GOVOR POGRESAN IZGOVOR NEKIH KINESKIH MESTA, A DOMOROCE JE NAZVAO INDIJANCIMA. VECERAS BUNARIMO PO MUZICI SEVERNOAMERICKIH INDIJANACA.

KOLUMBO JE OKRVAVIO RUKE POMOROM DOMORODACA I ZACETKOM TRGOVINE ROBLJEM. DA LI MU SE DIVITI ILI GA PROKLINJATI, ILI GA SAZALJEVATI JER MU JE AMERIGO VESPUCI UKRAO PRIMAT NA GEOGRAFSKOJ KARTI.

SOSONI, CUMASI, KVAKIUTL, HOPI, KAROK…. ISTREBLJENI SU DESETKOVANI I UTERANI U REZERVATE. NIJE CUDNO STO IMAJU “GHOST DANCE” CEREMONIJE TOKOM KOJIH IGROM I PLESOM PRIZIVAJU UNISTENJE ZA BLEDOLIKE I VRACANJE IZ MRTVIH UBIJENIH INDIJANACA. PUSTE INDIJANSKE ZELJE! PRILIKOM “PEYOTT” RITUALA DOMOROCI KORISTE SEME PEYOTT KAKTUSA, SVETE BILJKE ZA INDIJANCE, KOJA IZAZIVA HALUCINACIJE.

SLIKAR DZORDZ KETLIN BIO JE FASCINIRAN OBICAJIMA I IZGLEDOM INDIJANACA. SLIKAO JE “PLEMENITU RASU CRVENOKOZACA KOJA SE TOPI U DODIRU SA CIVILIZACIJOM”. 1830. GODINE MOKANOPI, POGLAVICA SEMINOLA, DOPUSTA KETLINU DA GA SLIKA POD USLOVOM DA PRVO NASLIKA POGLAVICINE LEPE CRVENE DOKOLENICE. U SELU PLEMENA SIJUKS KETLIN JE SLIKAO MALOG MEDVEDA IZ PROFILA. INDIJANAC ZVANI PAS ZAKLJUCUJE DA MALI MEDVED NE VREDI KAO CELI COVEK JER JE NASLIKANA SAMO POLOVINA NJEGOVOG LICA. INDIJANCI SE POBIJU! PAS BEZI, NJEGOV BRAT JE UBIJEN A MALI MEDVED JE TESKO RANJEN. SIJUKSI SU POVEROVALI DA JE ZA TRAGEDIJU KRIVA KETLINOVA SLIKA.

POLOVINOM XX VEKA ETNOLOZI SU ZAPISIVALI I SNIMALI INDIJANSKU MUZIKU. NAJVECE I NAJSTARIJE DRVECE NA SVETU DOBILO JE IME PO GOSPODINU INDIJANCU “SEKVOJI”. RODJEN JE 1760. FASCINIRALO GA JE TO STO BELCI “GOVORE PREKO HARTIJE”. UKAPIRAO JE DA PISMENOST UJEDINJUJE “BLEDOLIKE”. POSLE 12-OGODISNJEG RADA STVORIO JE INDIJANSKU AZBUKU. “VELIKI BELI OTAC”, POZVAO JE SEKVOJU DA BUDE CIROKI-PREDSTAVNIK U VASINGTONU.

POSLE PRONALASKA ZLATA NA CIROKI ZEMLJI BELI VOJNICI PRESELILI SU 13000 INDIJANACA U REZERVATE A LOVCI NA GLAVE “PRESELILI” SU 4000 INDIJANACA U VECNA LOVISTA, TJ. UTEPALI IH. ZBOG ROGA NIJE USPEO SEKVOJIN PLAN DA PUTEM PISMENOSTI UJEDINI INDIJANCE. DANAS IH IMA OKO POLA MILIONA, GOVORE OKO 12000 JEZIKA. UBIJAJU SE OD ALKOHOLA. A STA DRUGO RADITIT U KLAUSTOFOBICNIM REZERVATIMA. ZVAKATI PEJOT ILI CIRKATI? ODLUCITE SAMI. KARLOS NAKAI JE NAJPOZNATIJI INDIJANAC MUZICAR, SVIRA INDIJANSKU FRULU.

RENZEL POSLEDNJI KONJ JE BUBNJAR I PEVAC GRUPE “KIYAKSA”. IZVODE TRADICIONALNI POW-WOW PLES. TO JE INDIJANSKA REC KOJA ZNACI I VRAC I DUHOVNI VODJA. SVAKE GODINE U ALBUQUERQUE-U ODRZAVA SE POW-WOW OKUPLJANJE NACIJA. OKO VELIKOG BUBNJA SEDE MUSKARCI I PEVAJU I UDARAJU U BUBANJ. SLUSAMO POW-WOW PESME.

NA ARHIPELAGU SANTA KRUZ U KALIFORNIJI OSNOVNO SREDSTVO PLACANJA BILO JE CRVENO PERO MALIH PTICA. DODUSE ZA TAJ NOVAC MOZETE KUPITI SAMO JEDNU SKVO ILITI ZENU. GDE OVDE DA NADJEM MALU PTICU CRVENOG PERJA? KOLIKO JE CRVENIH PERA DOBIO SIJUKS FLOYD WESTERMAN ZA ULOGU DESET MEDVEDA U FILMU “PLES SA VUKOVIMA”? MOZDA JE VECI BROJ PERA ZARADIO PEVAJUCI SA STINGOM, KRIS KRISTOFERSONOM, WILLY NELSONOM, SA JOHNY MITCHELL I BONNIE RIATT?

NAVAHO INDIJANAC CARLOS NAKAI NAPUSTIO JE STUDIJE KLASICNE TRUBE POSLE SAOBRACAJNE NESRECE. UBRZO OTKRIVA CARI DRVENE DOMORODACKE FLAUTE. CESTO JE NACIFRANA PERJEM, PERLICAMA I IZREZBARENIM ZIVOTINJAMA. KONCERT ZA INDIJANSKU FLAUTU I KAMERNI ORKESTAR :SPIRIT HORSE” PROGLASEN JE ZA JEDAN OD NAJBOLJIH ALBUMA 1991. GODINE. NAKAI JE PRVI SNIMIO INDIJANSKU FLAUTU PRACENU ELEKTRONSKOM MUZIKOM I ZVUCIMA PRIRODE. TO JE KLASICNI NEW AGE SOUND. NAKAIEVO SVIRANJE FLAUTE MOZE DA DOCARA RANDEVU DVE PTICE U LETU.

SIN SKOTLANDJANINA I APACI INDIJANKE, SIVA SOVA, JE BIO STRASNI LOVAC NA DABROVE. KADA SU MU PRISLA DVA MALA DABRA, CIJU MAJKU JE UBIO, ODLUCIO JE DA SE BRINE O DABRICIMA I DA OKACI PUSKU O KLIN. NAPISAO JE KNJIGU O ZIVOTINJAMA. PENZIJU JE ZARADIO KAO NADZORNIK I LOVOCUVAR VELIKE OBLASTI NA KOJOJ JE BILA KOLONIJA DABROVA.

1904. GODINE NA SVETSKOM SAJMU U ST. LOUISU PRVI PUT JE PREDSTAVLJENA MUZIKA AMERICKIH DOMORODACA. CAK 400 GODINA POSLE URLIKA BRODSKIH POSMATRACA “TIERRA”, POSTO SU UGLEDALI KOPNO. INDIJANCI PROKLINJU KOLUMBA KAO GUSARA KOJI JE ZA SOBOM OSTAVIO GENOCID, EKOCID I ROPSTVO. U PREDKOLUMBOVSKOM DOBU RAT IZMEDJU INDIJANSKIH PLEMENA BIO JE NORMALNO STANJE STVARI. SLUSACEMO RATNE PESME OLEMENA NAVAHO.

BORBENA TAKTIKA INDIJANACA UTICALA JE NA IZGLED VOJNICKE UNIFORME EVROPSKIH DOSELJENIKA, KOJI SU PRVI SHVATILI VAZNOST KAMUFLAZE I PRIKRIVANJA. PRVA ARMIJA KOJA JE USVOJILA PRAKTICNU ZELENU UNIFORMU BILA JE AMERICKA. U II SVETSKOM RATU U AMERICKOJ VOJSCI BILO JE 25.000 INDIJANACA. JAPANCI NISU USPELI DA PROVALE AMERICKE SIFRE, JER SU VEZISTI BILI NAVAHO INDIJANCI. NA ZALOST JAPANCI NISU POLIGLOTE I NE POZNAJU 12000 INDIJANSKIH DIJALEKATA. SVE JE TO SAMO ISTORIJA. POBEDNICKE PESME NAVAJO INDIJANACA.

MUSKARCI IZ PLEMENA SEMINOLA, UMESTO PANTALONA NOSE MAXI ZENSKE HALJINE. KUKUN, JOVOVE SUZE, CRNOOKA SUZAN, KOZJE OKO, AVIKIVIKI. OVO SU NAZIVI BILJAKA OD CIJIH BOBICA INDIJANCI PRAVE OGRLICE I SLICNE DZIDZA-BIDZE. DA NIJE BILO INDIJANACA EVROPLJANI NE BI UPOZNALI MOKASINE, NAJLAKSE I NAJUGODNIJE CIPELE. DOSELJENICI SU IMALI 600 ZABLUDA O INDIJANCIMA. NISU ZNALI KAKO DA OBJASNE INDIJANSKU OKRETNOST, ZILAVOST I FIZICKU SNAGU, PA SU MISLILI DA INDIJANCI OSTAVLJAJU U ZIVOTU SAMO NAJJACU NOVORODJENCAD, KAO STO SU TO RADILI SPARTANCI. KARLOS NAKAI I PESME VECERNJA ZVEZDA I STARO DOBA.


Izvor: Novi Radio Beograd

Nasilje u Darkvudu
Go to Top of Page

lwood
Advanced Member



Colombia
26360 Posts

Member since 09/12/2005

Posted - 23/09/2009 :  15:52:07  Show Profile Show Extended Profile  Send lwood a Private Message  Reply with Quote
Canada 1.8% [50] 3.6% [50] 5.4% [50]
Mexico 30% [51] 60% [51] 90% [51]
USA 0.9% [52] 0.6% [52] 1.5% [52]
Belize 16.7% [53] 33.8% [53] 50.5% [53]
Costa Rica 1% [54] 15% [54] 16% [54]
El Salvador 8% [55] 90% [55] 98% [55]
Guatemala 40.8% [56]
Honduras 7% [57] 90% [57] 97% [57]
Nicaragua 5% [58] 69% [58] 74% [58]
Panama 6% [59] 84% [59] 90% [59]
Dominica 2.9%
Puerto Rico 0.4% [63] 84% [64] 84%
Saint Vincent and
the Grenadines 2% [65]
Suriname 2% [66]
Argentina 1.0% [67] 2% 3% [68]
Bolivia 55% [69] 30% [69] 85% [69]
Brazil 0.4%
Chile 4.6%
Colombia 1% [72] 61% [72] 62% [72]
Ecuador 25% [73] 65% [73] 90% [73]
French Guiana 4%
Guyana 9.1% [74]
Paraguay % 95% [75] %
Peru 45% [76] 37% [76] 82% [76]
Uruguay 0% [77] 8% [77] 8% [77]
Venezuela 2%

La libertad sublime derrama las auroras de su invencible luz.La humanidad entera,que entre cadenas gime,comprende las palabras del que murió en la cruz

Edited by - lwood on 23/09/2009 16:01:47
Go to Top of Page

lwood
Advanced Member



Colombia
26360 Posts

Member since 09/12/2005

Posted - 23/09/2009 :  15:58:23  Show Profile Show Extended Profile  Send lwood a Private Message  Reply with Quote
ajmo reć da su ovi približno najtočniji.
al ovo je praktički genetika.
broj govornika indijanskih jezika je prilično manji od
ovoga.
npr. Mexico 30% "čistih Indijanaca" samo oko 8% govori indijanske jezike.
u nekim zemljama su dane procjene pošto se ti podaci ne traže prilikom popisa stanovništva,npr. Peru.
Tablica je dakle:
prvi postotak su čisti Indijanci
drugi postotak su mestici ili oni koji se takvima smatraju neovisno koliki "postotak" su indijanci a koliki bilci.(uglavnom su više genetski Indijanci)
treći red je ukupni zbroj(prva+druga kolona)
brojevi u zagradama su reference i samim time nebitni.

La libertad sublime derrama las auroras de su invencible luz.La humanidad entera,que entre cadenas gime,comprende las palabras del que murió en la cruz
Go to Top of Page

lwood
Advanced Member



Colombia
26360 Posts

Member since 09/12/2005

Posted - 23/09/2009 :  16:11:47  Show Profile Show Extended Profile  Send lwood a Private Message  Reply with Quote
broj mestika u Brazilu i Čileu je otprilike:
Brazil-10-15%
Čile oko 65%

makar bi preporučija da se triba držat onog prvog podatka
odnosno samo prve kolone tablice koju san gori postavija jer su to oni koji tebe zanimaju.
regionalne razlike u kulturi među Indijancima su goleme.
otprilike ka da bi uspoređivali Šveđane s Bušmanima cilin putem od baltika do južne afrike.
Indijanci južne amerike konkretno Amazone su na najnižem stupnju.
Na Andama/Pacifičkoj obali se razvijala prilično jaka kultura do
dolaska bilaca.
ovo gori šta navodiš su sjevernoameričke skupine indijanaca ,uglavnom sa velikih ravnica ili jugozapada.

La libertad sublime derrama las auroras de su invencible luz.La humanidad entera,que entre cadenas gime,comprende las palabras del que murió en la cruz
Go to Top of Page

okiboki
Advanced Member



Serbia
10835 Posts

Member since 23/11/2008

Posted - 24/09/2009 :  07:58:15  Show Profile Show Extended Profile  Send okiboki a Private Message  Reply with Quote
Koliko korisnih informacija za sve ljubitelje ove tematike.Svaka cast momci.

Ni živih se nisam boja, dok su bili za užasa, a nekmoli mrtvih pasa.
Go to Top of Page
Page: of 36 Previous Topic Topic Next Topic  
Previous Page | Next Page
 New Topic New Poll New Poll
 Reply to Topic
Jump To:
forum.stripovi.com © 2000-2002 Snitz Communications Go To Top Of Page
This page was generated in 1.03 seconds. Snitz Forums 2000