| Author |
 Topic  |
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
 Posted - 24/09/2009 : 07:59:37
|
Iwood,
bravo za ove podatke!
Mene i interesuje sve o severnoamerickim indijancima, i o njima uglavnom trazim podatke, imam nesto podataka i o indijancima iz juzne i srednje amerika pa cu postaviti kasnije.
Ako imas jos kakvih zanimljivosti i podataka postavi. |
Nasilje u Darkvudu |
 |
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 24/09/2009 : 09:25:48
|
MOLITVA SIOUX INDIJANACA
- Dopusti da se moje ruke pune poštovanja dotaknu stvari koje si Ti stvorio.
- Izoštri moje uvo da čuje tvoj glas.
- Učini me mudrim kako bi spoznao nauk koji si Ti tajnovito stavio u svaki list, u svaki kamen.
- Tražim snage, al ne da bi nadjačao svoju braću nego da bi nadvladao svog najvećeg neprijatelja - samog sebe.
- Bože, daj mi mirnoću da podnosim stvari koje ne mogu promeniti.
- Daj mi mudrost da razlikujem jedno od drugoga.
- Neka ne molim za smirenje moga bola već za jako srce da ga savladam.
- Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi već da se oslonim na vlastite snage.
- Neka ne preklinjem za spas od straha već za nadu da osvojim svoju lepotu.
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 24/09/2009 : 09:37:48
|
Afera Leonard Peltier
Još od 1977. godine, Indijanac Lionard Peltje, član plemena Sijuksa, zatočen je u kaznionici Livenort u Kanzasu, u Sjedinjenim Državama. Star je 58 godina. Optužen je za ubistvo dvojice agenata FBI i osuđen na izdržavanje dvostruke doživotne zatvorske kazne. Već 25 godina ponavlja kako je nevin. Njegovi advokati tvrde da je on žrtva političkog procesa i da je presuda izrečena "radi primera drugima", uprkos nepostojanju ikakvog dokaza njegove krivice. Mada ima međunarodnu podršku branilaca ljudskih prava i Udruženja prijatelja američkih Indijanaca, Peltje se i dalje nalazi u zatvoru, a njegov slučaj ostao je nepoznat široj javnosti.
Često se o Indijancima Severne Amerike govori u stereotipima: perje, bizoni, vigvami... Posle genocida koji su nad njima izvršili u 19. veku američki vojnici i kolonisti, 2002. godine u Sjedinjenim Državama ima ih oko tri miliona. Njihova svakodnevica sasvim je različita od pomenutih folkornih i klišetiranih predstava. Većina indijanskih naroda suočena je sa ekonomskim i socijalnim teškoćama uzrokovanim gubitkom identiteta. što je dovelo do raširenog alkoholizma kod mnogih plemena. Uz sve te loše posledice, i uprkos po njih nepovoljnim istorijskim zbivanjima, Indijanci su uspeli da opstanu: tokom poslednjih trideset godina, u mnogim plemenima i rezervatima došlo je do kulturnog, društvenog i privrednog preporoda. Stalnom i upornom borbom, ovaj zaboravljeni deo američkog stanovništva donekle je poboljšao svoj statu i sudbinu.
Svakodnevna bitka za očuvanje identiteta vodi se u rezervatima ili plemenskim udruženjima osnovanim u velikim gradovima, daleko od medijskih reflektora, što doprinosi zaboravu javnosti. Indijanci nastoje da im se priznaju njihove različite kulture, jezici i etničke osobenosti. Povremeno su sukobi sa vlastima poprimali veoma silovita obeležja.
Naravno, ovo se događalo prvenstveno u 19. stoleću, dok su još pokušavali da sačuvaju svoje teritorije. posebno su u tome prednjačili Sijuksi, jedan od najmoćnijih naroda Severne Amerike, koji je sa Evropljanima stupio u dodir 1760. godine posredstvom francuskih trapera. Mnogi Francuzi tada su se tu nastanili i sa njima stopili: to je objašnjenje za veliki broj francuskih ličnih imena među Sijuksima, a jedno od njih je i Lionard Peltje.
Počev od 1854, Sijuksi ulaze u okršaj sa američkom vojskom i trude se da zaustave naseljavanje kolonista na svojoj zemlji. Tokom dvadeset i pet godina, pod vođstvom slavnih poglavica kao što su Bik koji Sedi, Crveni Oblak i Ludi Konj (Sitting Bull, Red Cloud, Crazy Horse), Sijuksi prkose vojsci i 1876. odnose slavnu pobedu kod Litl Big Horna, kada je ubijen general Kaster. Nakon smrti Ludog Konja 1877, konačne predaje Crvenog Oblaka i ubistva Bika Koji Sedi 1890, masakriranjem ranjenog Kolena u decembru iste godine zauvek je zaustavljen otpor Sijuksa.
Mediji protiv indijanskog pokreta
Sabijeni u rezervate u južnoj i Severnoj Dakoti, Sijuksi će posle toga biti izloženi poniženjima i bedi: postepeno gube svoju kulturu i materijalna dobra. Ipak, duh otpora i dalje je prisutan. Jedan nov zakon, prikazan kao po njih povoljniji, omogućio je 1934. osnivanje "plemenskih uprava" koje biraju sami Indijanski. Međutim, ove "uprave" nisu bile oličenje istinskih težnji naroda Sijuksa. Pedesetih godina 20. veka, mnogi Indijanci prinuđeni su da se nastane u gradovima - pre svega mladi, podstaknuti drugim, tada delatnim političkim pokretima (Crni Panteri, Portorikanci, Čikanosi, protivnici rata u Vijetnamu). Zato, po ugledu na crnačke grupe i njihove zahteve za dobijanje građanskih prava, Indijanci osnivaju 1968. vlastitu organizaciju, Američki indijanski pokret (AIM).
Njemu se Lionard Peltje veoma rano priključuje [1]. Učestvuje u svim njegovim delatnostima: u borbi protiv alkoholizma, raspodeli hrane i drugih vidova pomoći, u stvaranju ekonomskih programa za samostalno priređivanje u rezervatima, zalaganjima za povratak tradicionalnim verskim običajima, za oživljavanje autohtonih jezika.
AIM nastoji da javnosti ukaže na dramatične uslove života Indijanaca, spektakularnim ali nenasilnim akcijama. Tako se Peltje 1970. pridružuje akciji zauzimanja Fort Lotona, gde se sreće sa glavnim vođama pokreta: Denisom Benksom i Raselom Minsom. Godine 1972. organizuje čuveni marš zbog kršenja potpisanih sporazuma, koji se uz veliki medijski odjek završava okupiranjem prostorija biroa za indijanska pitanja u vašingtonu. Od toga trenutka, FBI smatra pokret AIM "subverzivnom" organizacijom, a njegove vođe državnim "neprijateljima".
Administracija predsednika Ričarda Niksona tada uvodi program unutrašnje kontra-špijunaže COILNTELPRO, da bi se infiltrirala i destabilizovala takozvane "subverzivne" organizacije, među kojima je AIM. U novembru 1972, optužen za napad na agente FBI, Lionard Peltje najpre je zatvoren pet meseci, a onda oslobođen optužbe: jer, čitav proces u potpunosti je montiran, još tada, upravo radi kompromitovanja njegove ličnosti.
Naporedo s tim, FBI svojim uticajem postiže da za predsednika plemenskog veća u Pajn Ridžu (glavnom rezervatu Sijuksa) bude izabran Ričard "Dik" Vilson, "saradnik" federalne službe koji na to zvanje dospeva sa manje od 20 odsto upisanih glasača... Njegov je zadatak da uvede red u ovaj rezervat, ocenjen kao sedište "agitatora". Uz tajno dobijena sredstva, Vilson stvara miliciju Goons Squads (Čuvare naroda Ogala). Pobunivši se protiv njihovih okrutnih metoda, Sijuksi zajedno sa aktivistima AIM zauzimaju u februaru 1973. istorijsko selo Ranjenog Kolena. Lionard Peltje učestvuje u zauzimanju sela. Vlasti organizuju opsadu tokom tri meseca, ali oklevaju da izvrše napad; ubijena su, ipak, dva Sijuksa. U maju 1973. pobunjenici se predaju, pošto su zahtevali da otpočnupregovori o uslovima života Indijanaca i narušavanju potpisanih sporazuma. U sledećih nekoliko meseci, Dik Vilson i njegovi Goons Squads dobijaju odrešene ruke za obračun sa protivničkiom stranom. Talas terora obrušava se na Pajn Ridž: 80 ljudi je ubijeno između novembra 1973. i kraja 1975. godine... Pred ovakvim zločinima milicijskih snaga, borci pozivaju u pomoć AIM. Aktivisti ovoga pokreta, među kojima je i Lionard Peltje, uspevaju da svojom intervencijom donekle zaustave milicijsku represiju. nastanjuju se na imanju jedne prijateljske porodice, u blizini sela Ogala, na rezervatu Pajn Ridža.
Međutim, jednoga jutra, juna 1975, imanje okružuju pripadnici milicijskih snaga (Goons Squads), agenti FBI i ogroman broj policajaca. Oko podneva, dva federalna agenta, Ronald Vilijam i Džek Kuler, upadaju na imanje goneći jednog mlagod Sijuksa, Džimija Igla. Svedočenja o tome šta se nadalje zbivalo ostala su mutna; po svoj prilici, agenti su pucali na kola koja je Igl vozio. Misleći da su se Goons Squads umešali, aktivisti odgovaraju paljbom. Tada i policijske snage, zajedno sa milicijskim, prelaze u napad. Pucnjava dolazi sa svih strana. Dvojica aktivista AIM pokušavaju da se približe Vilijamu i Kuleru, u nastojanju da ih razoružaju. I nalaze ih već mrtve...
Članovi pokreta AIM odlučuju se za bekstvo i, protivno svim očekivanjima, to uspešno čine. Samo će jedan mladi Sijuks, Džo Sunc Kilsrajt, biti ubijen. Lionard Peltje je uvek tvrdio da se od kuće nije udaljavao; priznaje da je pucao, ali da ni u jednom trenutku nije nišanio na Vilijama i Kulera.
Posle te pucnjeve, ogromna medijska kampanja nastoji da indijanski pokret prikaže kao zločinački. U svim rezervatima pojačane su osvetničke mere. Izdata su četiri naloga za hapšenje: protiv Džimija Igla, Dina Batlera, Boba Robidoa i Lionarda Peltjea. batler i Robido odmah su uhapšeni. Strepeći za svoj život, Peltje beži u Kanadu.
Batleru i Robidou se sudi u Ajovi. Narodna porota ih oslobađa krivice, a to izaziva bes vlasti: stoga one sve svoje snage usredsređuju na Lionarda Peltjea, jedinog optuženog za dvostruko ubistvo: i zbilja, FBI uspeva da od Kanadske države dobije njegovo izručenje.
"Ne postoji nijedan dokaz"
Suđeno mu je u gradu Fargo (Severna Dakota), na području uzgajivača stoke, tradiconalno neprijateljski nastrojenih prema Indijancima. Uostalom, porota je sastavljena isključivo od pripadnika ovog društvenog sloja. Pokrenuta je i velika kampanja, čiji je cilj dezinfomisanje javnosti. Pominju se tobožnje pretnje aktivista AIM da će atentatima i oružanim napadima nastojati da oslobode Peltjea... Uronjeni u sveopštu paranoju, članovi porote prevoze se blindiranim vozilima i kriju na sigurnim mestima...
Sudija presuđuje da su neprihvatljiva sva svedočenja odbrane utemeljena na dokazima kako vlada atmosfera straha i nesigurnosti, kao i svi iskazi koji bacaju sumnju na FBI i milicijske čete Goons. Osim toga, on ne želi da se ponovo razmatraju elementi koji su omogućili oslobađajuću presudu za Batlera i Robidoa.
Za uzvrat, prihvata tvrdnje nekih agenata da su videli Peltjea kako puca iz puške AR 15 na Vilijema i Kulera. Drugi jedan agent izjavljuje da je Peltjea prepoznao zahvaljujući uveličavanjem staklu na svom snajperu. Peltjeovi branioci dokazuju kako je nemoguće bilo koga prepoznati sa mesta na kojem se ovaj agent nalazio. Sudija ne usvaja nijednu primedbu odbrane, i na osnovu mutno obrazložene presude dosuđuje Lionardu Peltjeu dvostruku kaznu zatvora. Peltje ulaže žalbu, ali sud potvrđuje postojeću presudu.
Naovi dokumenti omogućavaju da se pokrene žalbeni proces. Jedan veštak potvrđuje na sudu kako puška AR 15, dokaz optužbe presudan za Peltjeovu osudu, ne može biti oružje iz kojeg su agenti ubijeni: jer, čaure ne odgovaraju nalazima.
U svojoj presudi od 22. septembra 1986, Apelacioni sud zaključuje da je izveštaj balističkog veštaka tokom ovog procesa "sumnjiv", te da znači samo "mogućnost", a ne i "verovatnoću" da Peltje nije ubica; ipak, priznaje da je ova činjenica "mogla izmeniti presudu prilikom prvog suđenja". Uprkos tome, i ovoga je puta potvrđena prvobitna presuda!
Vrhovni sud 1987. odbija da se izjasni povodom slučaja Peltje. Godine 1993, Komisija za oslobađanje na osnovu verbalnog jemstva odbija njegov zahtev za puštanje na slobodu. Prilikom novog saslušanja, kada 1995. Peltjea brani bivši ministar pravosuđa Remzi Klark, tužilac Lin Kruk priznaje da "protiv Lionarda Peltjea ne postoji nijedan dokaz"! Tužitelj još dodaje da ga vlada "nikada, u stvari, nije optužila za direktno ubistvo" te da ga, u slučaju novog procesa, "pravosuđe ne bi moglo osuditi". Uprkos svemu tome, Savet za puštanje na uslovnu slobodu procnjuje da ga ne može osloboditi, jer Peltje i dalje tvrdi da je nevin - a to "nije spojivo sa odlukom porote".
Preostala je, stoga, još samo mogućnost predsednikovog pomilovanja. Godine 1996, g. Klinton tvrdi: "Neću zaboraviti Lionarda". Ipak, ni krajem 2000. godine, posle izbora g. Džordža V. Buša, ništa nije učinjeno. Pošto predsednik Buš nije prijatelj indijanskih manjina, mogućnost i nada da će se Lionard Peltje naći na slobodi dodatno su oslabljeni.
U prilog revizije ovoga procesa zalaže se čitavo svetsko javno mnenje: takvo nastojanje podržavaju Nacionalni kongres različitih crkvi, Amnesti internešnel, ličnosti kao što su potkomandant Markos, Nelson Mendela, Monsenjor Dezmond Tutu, Rigobeta Menču, Dalaj Lama, te desetine hiljada građana širom sveta [2]. Jer, postaje sve jasnije da se pravi zločin Lionarda Peltjea, koji se vodi kao "United States Prisoner 89637-132", sastoji u tome što je on Indijanac koji je branio osnovna prava ovog starosedelačkog naroda, sa kojim Amerika još nije poravnala sve istorijske račune [3]. Mnogi etnolozi i prijatelji Indijanaca takođe se priključuju borbi [4], čiji je cilj da se Lionardu Peltjeu vrati njegovo dostojanstvo, oduzeto mu samo zbog njegovog političkog i etničkog porekla.
-------------------------------
[1] Pročitati Lionard Peltijer, Ecrits de prison, Le combat d'un Indien (predgovor Danijele Miteran, uvodna reč Remzija Klarka), Pariz, Albin Michel, 2000. Izvanredan pozorišni komad, Moj život je sunčev ples, napravljen je na osnovu te knjige. Izdavač Albin Michel odlučio je da sveukupni prihod od prodaje navedene knjige preda Komitetu za odbranu Lionarda Peltjea (LPCD), kako bi podržao kampanju za njegovo oslobađanje.
[2] Postoji i Međunarodni komitet za odbranu Lionarda Peltjea: Leonard Peltier Defense Comitee (LPDC).
[3] O aferi Peltije snimljena su dva filma: dokumentarac majkla Eptida Incident u selu Oglala i igrano ostvarenje Udar groma, gde su glumci Val Kilmer, Grejem Grin i Sem Šepard.
[4] U Francuskoj je Komitet za podršku američkim Indijancima (CSIA) na adresi 21, ulica Voltaire, 75011 Pariz (tel: 01 43 73 05 80) Druga organizacija, Komitet za odbranu Lionarda Peltijea pod upravom Silvena Dieza prikuplja informacije i organizuje akcije u cilju podrške Peltjeu.
Mediji protiv indijanskog pokreta
Sabijeni u rezervate u južnoj i Severnoj Dakoti, Sijuksi će posle toga biti izloženi poniženjima i bedi: postepeno gube svoju kulturu i materijalna dobra. Ipak, duh otpora i dalje je prisutan. Jedan nov zakon, prikazan kao po njih povoljniji, omogučio je 1934. osnivanje "plemenskih uprava" koje biraju sami Indijanski. Međutim, ove "uprave" nisu bile oličenje istinskih težnji naroda Sijuksa. Pedesetih godina 20. veka, mnogi Indijanci prinuđeni su da se nastane u gradovima - pre svega mladi, podstaknuti drugim, tada delatnim političkim pokretima (Crni Panteri, Portorikanci, čikanosi, protivnici rata u Vijetnamu). Zato, po ugledu na crnačke grupe i njihove zahteve za dobijanje građanskih prava, Indijanci osnivaju 1968. vlastitu organizaciju, Američki indijanski pokret (AIM).
Njemu se Lionard Peltje veoma rano priključuje [1]. Učestvuje u svim njegovim delatnostima: u borbi protiv alkoholizma, raspodeli hrane i drugih vidova pomoći, u stvaranju ekonomskih programa za samostalno priređivanje u rezervatima, zalaganjima za povratak tradicionalnim verskim običajima, za oživljavanje autohtonih jezika.
AIM nastoji da javnosti ukaže na dramatične uslove života Indijanaca, spektakularnim ali nenasilnim akcijama. Tako se Peltje 1970. pridružuje akciji zauzimanja Fort Lotona, gde se sreće sa glavnim vođama pokreta: Denisom Benksom i Raselom Minsom. Godine 1972. organizuje čuveni marš zbog kršenja potpisanih sporazuma, koji se uz veliki medijski odjek završava okupiranjem prostorija biroa za indijanska pitanja u Vašingtonu. Od toga trenutka, FBI smatra pokret AIM "subverzivnom" organizacijom, a njegove vođe državnim "neprijateljima".
Administracija predsednika Ričarda Niksona tada uvodi program unutrašnje kontra-špijunaže COILNTELPRO, da bi se infiltrirala i destabilizovala takozvane "subverzivne" organizacije, među kojima je AIM. U novembru 1972, optužen za napad na agente FBI, Lionard Peltje najpre je zatvoren pet meseci, a onda oslobođen optužbe: jer, čitav proces u potpunosti je montiran, još tada, upravo radi kompromitovanja njegove ličnosti.
Naporedo s tim, FBI svojim uticajem postiže da za predsednika plemenskog veća u Pajn Ridzu (glavnom rezervatu Sijuksa) bude izabran Ričard "Dik" Vilson, "saradnik" federalne službe koji na to zvanje dospeva sa manje od 20 odsto upisanih glasača... Njegov je zadatak da uvede red u ovaj rezervat, ocenjen kao sedište "agitatora". Uz tajno dobijena sredstva, Vilson stvara miliciju Goons Squads (čuvare naroda Ogala). Pobunivši se protiv njihovih okrutnih metoda, Sijuksi zajedno sa aktivistima AIM zauzimaju u februaru 1973. istorijsko selo Ranjenog Kolena. Lionard Peltje učestvuje u zauzimanju sela. Vlasti organizuju opsadu tokom tri meseca, ali oklevaju da izvrše napad; ubijena su, ipak, dva Sijuksa. U maju 1973. pobunjenici se predaju, pošto su zahtevali da otpočnu pregovori o uslovima života Indijanaca i narušavanju potpisanih sporazuma. U sledećih nekoliko meseci, Dik Vilson i njegovi Goons Squads dobijaju odrešene ruke za obračun sa protivničkiom stranom. Talas terora obrušava se na Pajn Ridz: 80 ljudi je ubijeno između novembra 1973. i kraja 1975. godine... Pred ovakvim zločinima milicijskih snaga, borci pozivaju u pomoć AIM. Aktivisti ovoga pokreta, među kojima je i Lionard Peltje, uspevaju da svojom intervencijom donekle zaustave milicijsku represiju. nastanjuju se na imanju jedne prijateljske porodice, u blizini sela Ogala, na rezervatu Pajn Ridza.
Međutim, jednoga jutra, juna 1975, imanje okružuju pripadnici milicijskih snaga (Goons Squads), agenti FBI i ogroman broj policajaca. Oko podneva, dva federalna agenta, Ronald Vilijam i Dzek Kuler, upadaju na imanje goneći jednog mlagod Sijuksa, Dzimija Igla. Svedočenja o tome šta se nadalje zbivalo ostala su mutna; po svoj prilici, agenti su pucali na kola koja je Igl vozio. Misleći da su se Goons Squads umešali, aktivisti odgovaraju paljbom. Tada i policijske snage, zajedno sa milicijskim, prelaze u napad. Pucnjava dolazi sa svih strana. Dvojica aktivista AIM pokušavaju da se približe Vilijamu i Kuleru, u nastojanju da ih razoružaju. I nalaze ih već mrtve...
Članovi pokreta AIM odlučuju se za bekstvo i, protivno svim očekivanjima, to uspešno čine. Samo će jedan mladi Sijuks, Dzo Sunc Kilsrajt, biti ubijen. Lionard Peltje je uvek tvrdio da se od kuće nije udaljavao; priznaje da je pucao, ali da ni u jednom trenutku nije nišanio na Vilijama i Kulera.
Posle te pucnjeve, ogromna medijska kampanja nastoji da indijanski pokret prikaže kao zločinački. U svim rezervatima pojačane su osvetničke mere. Izdata su četiri naloga za hapšenje: protiv Dzimija Igla, Dina Batlera, Boba Robidoa i Lionarda Peltjea. batler i Robido odmah su uhapšeni. Strepeći za svoj život, Peltje beži u Kanadu.
Batleru i Robidou se sudi u Ajovi. Narodna porota ih oslobađa krivice, a to izaziva bes vlasti: stoga one sve svoje snage usredsređuju na Lionarda Peltjea, jedinog optuženog za dvostruko ubistvo: i zbilja, FBI uspeva da od Kanadske države dobije njegovo izručenje.
izvor:Le Monde Diplomatique
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 24/09/2009 : 09:41:51
|
Páez Indijanci
Paez Indijanci iz Kolumbije odolevali su napadima Španskih osvajača koji su pristigli u 16. veku. Jedan od prvih Španskih istrazivača koji će ući u jugozapadnu Kolumbiju, gde su Paezi živeli, bio je Sebastian de Belalcazar. Tamo je pronasao veliki broj ljudi. Pašto Indijanci u Narino podrucju su bili miroljubivi. Za razliku od njih Pijao su borili mnoge krvave bitke sa Špancima, pa su tako kompletno i istrebljeni. Paezi jugozapadne Kolumbije, danas nastanjeni u drzavi Cauca, takodje su pruzali otpor Špancima. Bili su tuceni, ali su ih oštre planine njihove domovine spasile. Bili su u mogucnosti da izbegnu da budu unisteni od strane Španaca ili izjednačeni i umešani u generalnu populaciju tako sto su se povlacili u planine.
Lokacija
Paez Indijanci su vekovima živeli u jugozapadnoj Kolumbiji u sadašnjoj drzavi Cauca. Pravili su svoje kuce u naboranim planinskim visovima Anda. Istočni deo ovog područja zove se Tierradentro. To je proširen rezervat sa razbacanim seocima. Glavni centri su Inka i Belalcazar.
Jezik
Jezik Paeza je srodan mnogim drugim indijanskim jezicima. Većina ovih jezika je izumrla kasnih 1990 – tih, ali Paezi još pričaju svojim jezikom.
Jedno od tradicionalnih Paez imena koje su još u upotrebi je Calambas. To je porodično ime slavnog Paeza, heroja i vodje plemena.
Španci su otkrili da Paezi nisu imali samo muskarce za poglavice, već i žene. Slavna žena vodja je bila Taravira. I danas je njeno ime u upotrebi, zajedno sa imenima njene braće, koji su se zvali Avirama i Esmisa. Ovakva imena se uporedo koriste i kod Španaca.
Folklor
Juan Tama, zvani “Sin Zvezde”, je važna ličnost u folkloru Paeza. Prema legendi, kada je bio beba, pronadjen je u klancu jednog dana dok je jutarnja zvezda sijala. Dojilo ga je nekoliko žena i porastao je u jakog čoveka. Na kraju se oženio ženom poglavicom koja se zvala Dona Maria Mendiguagua. Postao je indijanski poglavica i učitelj. Učio ih je kako da čuvaju svoju zemlju i kako da izbegavaju beli narod.
Juan Tama odredio je Calambasa za svog zamenika, ali se ispostavilo da je Calambas buntovan. Juan Tama je poništio svoju odluku, ali mu je kasnije oprostio zato što je Calambas bio jako hrabar. Kada je osetio da mu se bliži smrt, Juan Tama je otišao na jezero u planinama, hladnu visoravan, i nestao u reci.
Religija
Jezuiti su bili poslati preko španskih vodja da preobrate Indijance jugozapadne Kolumbije u Katolicizam. Mnogo kasnije, ovaj zadatak su preuzeli i drugi misionari, koji su pristigli 1905. godine. Naučili su jezik Paeza, i još uvek obavljaju svoje misije medju njima. Moderni obicaji i verovanja Paez Indijanaca kombinuju se danas sa aspektima Katolicizma. Paezi jos uvek imaju svoje šamane (Šaman = sveti covek).
Praznici
Paezi slave rimokatoličke praznike uključujući Božic i Svetu nedelju (nedelju pre uskrsa). Oni takodje imaju njihovu muziku koja uključuje neke njihove tradicionalne običaje. Iako se pridržavaju i prate mnoge rimokatoličke obicaje, ne dozvoljavaju da katolički svestenik prisustvuje njihovim tradicionalnim proslavama.
Običaji
Kada žena treba da se porodi, ona ostaje u specijalnoj kolibi. Poradja se ili sama ili uz pomoc rodjake ženskog pola.
Od ranog detinjstva i dečaci i devojčice uče se veštinama odraslih imitirajući svoje roditelje. Odrasli prave svoja domaćinstva i žive na odredjenim udaljenostima od drugih porodica.
Otkriće urni i proučavanje pećina u koje su spuštane govori o tome da su Paezi ranije bivali kremirani nakon smrti. Običaji vezani za sahrane, kao i ostali aspekti iz njihove kulture, uključuju i tradicionalne i hrišćanske elemente. Pre nego se vrate kući sa sahrane, i muskarci i zene se tradicionalno kupaju, potpuno obučeni u reci ili potoku. Na taj način spiraju sa sebe duh smrti.
Odnosi
Paezi su rezervisani ljudi. Neke prilike zahtevaju formalne pozdrave. Dečak mora da se obrati svom kumu uz poštovanje kada ga pozdravlja. Posetiocu ili gostu se daruje formalni “poklon ljubavi” . Ovo je obično hrana, kao sto je živina ili jaje, i obično uključuje neko povrce i zrna kafe.
Paezi se ne zaručuju u zapadnom stilu. Kako bilo, njihova tradicija podrazumeva i jednogodišnje probne brakove. Ta godina se zove “amano” ili period za adaptaciju. Za to vreme, mladić proučava kvalitete njegove devojke i obrnuto. Ako se partner bilo kome od njih učini neodgovarajuć, probni brak može da se okonča.
Uslovi za život
Paezi žive u siromašnim farmerskim zajednicama. Žive samo sa osnovnim potrebama koje su im neophodne za opstanak. Zivotni stil im je veoma jednostavan.
Tradicionalne kuće su pravougaone sa slamnatim krovovima i zidovima od trske i štapova. Novije kuće su pravljene sa nepecenim ciglama, sa krovom od naboranog cementa. Kuće su obično podeljene u dve sobe. Jedna je za spavanje i ostavu. Druga je za jelo i sedenje oko vatre zbog priče ili grejanja. Modernije kuće imaju jedan ili dva prozora. Obično su pokriveni i drvenim poklopcima za vreme loseg vremena ili noću.
Porodični život
Otac ima skoro apsolutan autoritet i moć u porodici Paeza. Porodice uglavnom imaju više od troje dece. Maloj deci se daje velika sloboda, ali već u uzrastu od oko 6 ili 7 godina, očekuje se da se ponašaju mirnije i poslušnije.
Svadbeni obicaji mešavina su i Španske i Paez kulture. Ili mladić ili njegovi roditelji biraju buduću mladu. Mladić i njegovi roditelji i kumovi (compadres) odlaze u posetu devojčinoj porodici da zamole za njenu ruku. Ako se njeni roditelji slože, njen otac je ponudjen polovinom boce lokalnog pića (aguardiente), a njena majka drugom polovinom. Mladić i njegova porodica zatim vode devojku njihovoj kući kako bi otpočeli jednogodišnji probni brak. Ako sve prodje dobro, par se obično venčava u katoličkoj crkvi.
Odeća
Ženska tradicionalna odeća se sastoji iz dva dela. Teška vunena suknja naborana pozadi koju drži tkani krstić. Bluza je napravljena od pravougaonog komada vunenog materijala, pričvrsćena na jednom ramenu, ali je mnogo jednostavnije za žene da nose pamučne bluze.
Mnoge žene kupuju gotovu odeću. Tkaju svoju ako imaju masine za tkanje na nozni (pedalu) ili rucni pogon, jer im struja nije obično dostupna. Žene nose ogrlice sa osam do deset niski malih belih perli.
Mlade devojke nose jednostavne haljine. Dečaci nose dugačke košulje i kratke pantalone. Stariji muškarci i žene nose plastične, slamene ili filcane šešire cak i u zatvorenom prostoru. Mladji ljudi redje nose šešire ali su kačketi popularni.
Praktičan deo odeće za hladno vreme u Andima je ruana. To je vuneni plašt ili ponco koji se nosi u mnogim delovima visova Anda. Dzemperi i jakne su u današnje vreme takodje uobičajeni. Žene nose patikice, plastične sandale ili ravne cipele. Muskarci često nose gumene ili plastične čizme. Deca često idu bosa sve dok ne podju u školu.
Hrana
Osnovne namirnice u ishrani Paeza su krompir, kukuruz i ostalo povrće koje raste na Andima. Tradicionalnim i sadržajnim doručkom započinju dan, jedini drugi veći obrok je večera. Tipičan tanjir jednog Paeza, zvan mute (MOO-the), za doručak sadrži kuvan kupus, kukuruz, krompir i voćni sok. Tokom dana Paez pije sveže voćne sokove ili prevrele sokove za guarapo. Za specijalne prilike, obroci su bogatiji, kao na primer paprikaš sa povrćem, krompirima, pilećim ili pečenim mesom.
Hrana se kuva ili na plamenu ili na ognjištu od cigala. Hrana za velika okupljanja kuva se u teškim metalnim kazanima velikim dovoljno da u njih stane hrana za od jednog do hiljadu ljudi.
Obrazovanje
Deca pohadjaju osnovnu školu od prvog do trećeg razreda a nekada i do šestog. Kada poljoprivredne aktivnosti zahtevaju njihovu pomoć često je i preskaču. Mladi ljudi koji se nadaju da ce ići na više škole često moraju da žive sa prijateljskim porodicama ili rodjacima koji žive blizu škola. Neki imaju diplome tako sto su prošli kurseve koji se emituju na radiju. Profesor predaje lekcije preko radija, a studenti putuju do centralne lokacije u njihovoj oblasti kada je vreme da polažu ispite. U svakom pogledu, neko više obrazovanje je za njih skupo.
Članovi Paez zajednice žele da očuvaju njihov jezik, pa su se neke škole složile da se predavanja održavaju i naŠpanskom i na jeziku Paeza.
Kulturna baština
Paezi sviraju svoju tradicionalnu muziku za sve specijalne prilike, uključujući i verske proslave. Njihovi muzicki instrumenti su i kratke i duge flaute (chirimias). Takodje sviraju i bubnjeve napravljene od izdubljenog drveta i životinjske kože. Neka njihova muzika je upila elemente kolumbijskih folk tonova, kao sto je bambućo. Gitare su popularne kod mladih ljudi. Ples je takodje vrlo popularan nacin izrazavanja kod Paeza.
Posao
Paezi danas uglavnom žive u zemljoradnickim zajednicama. Svaki farmer mora da odradi radne dane za kolektivne projekte. Ovo podrazumeva setvu, gradnju puteva, mostova i rad u selima. I muskarci i žene obradjuju zemljiste zajedno.
Tkanje obavljaju samo žene. Njihovi muževi moraju da imaju njihovu dozvolu da bi prodali bilo šta sto su one napravile.
Sport
Fudbal je vrlo popularan sport medju mladima i timovi odrzavaju takmicenja nedeljnim popodnevima.
Glavni tradicionalni sport medju Paezima je vrsta ratne igre. Izvodi se kao obred u slavu mrtvima posle zajedničkih svetkovina i gozbi. Postoje dva tima, sa vodjom na čelu. Timovi se medjusobno napadaju lukovima i strelama. Ponekad bude i smrtnih slučajeva, ali su oni prihvaceni kao deo ceremonije.
Razonoda
Paezi ponekad o specijalnim prilikama prave pijacne dane. Posle obavljene kupovine i prodaje, ljudi uzivaju pijuci i pricajuci sa svojim prijateljima.
Na dane svetkovina, crkva je ukrašena cvecem i svećama. Članovi društva, noseći hranu, naprave čitavu paradu na svestenikovom putu ka crkvi. Njega dočekuju fanfarama čak i vatrometom i raketicama. Takodje, ponekad je tu čirimia orkestar sa flautama i bubnjevima. Posle večernje sluzbe, slavlje se nastavlja van crkve sa muzikom i plesanjem do duboko u noć.
Mali tranzistori i razni radio prijemnici, kao i kasetofoni nose se svuda sa sobom, u cilju zabave i jedne vrste statusnog simbola.
Zanat i hobi
Zanati Paeza su grnčarstvo, tkanje i pravljenje korpi. Starije žene prave dugačke i raznobojne prekrivače sa crvenom vunenom predjom na beloj pamucnoj pozadini. Ukrašavaju ih geometrijskim šarama ili ljudskim i životinjskim figurama.
Paezi prave nakit, kao sto su ogrlice od perli. Rad sa metalom je tradicionalni zanat u jugozapadnoj Kolumbiji. Jeftine mindjuše su popularne medju ženama Paeza, kao i šnale koje drže njihove duge kose na mestu.
Socijalni problemi
Gerile (privatna vojska) su vodile rat dugo godina u Kolumbiji i Paezi su nekad stradali od njihove ruke. Bivali su povredjeni u napadima trgovaca drogom i akcijama policijskih snaga. U decembru 1991, grupa Paez Indijanaca, ukljucujuci zene i decu, masakrirana je za vecerom.
Paezi su aktivni u veću indijanskih zajednica ČauČa oblasti. Imaju svoje predstavnike u nacionalnom kongresu, ali se borba za pristojnim životom sa zadovoljavajućom autonomijom nastavlja.
Paezi su 1980. godine brojali 68.487 ljudi.
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 24/09/2009 : 09:43:32
|
Drevni petroglifi
Na području jugozapadnih američkih država (Utah, Arizona, New Mexico, Texas) postoje crteži na stenama, za koje se pretpostavlja da je najstariji od njih oko 12000 godina, što znači da su počeli nastajati još potkraj paleolitika. U kanjonima, pećinama i na stenama urezani su ili uklesani mnogobrojni simboli i figuralni prikazi, čije je značenje izgubljeno tokom vremena. Predpostavlja se, kako predstavljaju i važne događaje iz života neke zajednice, kao što je npr. dolazak Evropljana, zatim svakodnevna zbivanja kao što su lov i robolov, odnos između ljudi i prirode, verske obrede, verovanja ili molitve, ratove i mitološke priče i likove. Za narode jugozapada današnjih SAD ti su petroglifi bio deo njihovog sveta od vremena stvaranja i još uvek sadrže lične simbole vezane za njihovu davnu istoriju, društvo i snažna verovanja.
(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/21/Newspaper_rock.jpg/300px-Newspaper_rock.jpg)
(http://www.dagoberhr.com/slike/mesa_verde12.jpg)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 24/09/2009 : 09:46:13
|
Srpski gazda na Divljem zapadu
Ričard Milanović, najpoznatiji američki poglavica i jedan od najbogatijih ljudi u Americi, u ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin priča o svom srpskom poreklu, objašnjava da li se iskustva plemena Kahuila mogu primeniti u rešavanju kosovskog problema i otkriva kako su u poslednjoj bici 20. veka Indijanci konačno pobedili kauboje
(http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=38680&thumb=1)
Srpski poglavica koji gradi... Ričard Milanović od plemena Kahuila u rezervatu Agva Kalijente napravio najbogatije i najuspešnije indijansko pleme zahvaljujući kocki, ali i smislu za biznis koji je nasledio od oca
Ričarda Milanovića američki mediji obično predstavljaju kao najuglednijeg indijanskog poglavicu u Kaliforniji, koji sa velikim uspehom zastupa političke i finansijske interese svog plemena Kahuila u rezervatu Agva Kalijente. Za one koji su o Indijancima učili samo iz vestern filmova i kaubojskih stripova, treba reći da Kahuile vode poreklo od čuvenog plemena Šošoni. Od 8.000 članova, koliko je ovo pleme brojalo 1700. godine, danas ih ima oko 2.000 i raspoređeni su u tri grupe, od kojih je jedna locirana u rezervatu Agva Kalijente. Najveća tragedija u istoriji ove indijanske zajednice zabeležena je 1863, kada su pripadnici plemena dobili od belaca ćebad koja su bila zaražena boginjama. Epidemija je odnela mnogo života.
Danas se u vlasništvu plemena nalazi veliki deo zemljišta lociran u Palm Springsu, poznatoj oazi bogataša i holivudskih filmskih zvezda. Renesansa kalifornijskog ogranka plemena Kahuila počinje dolaskom Ričarda Milanovića na čelo Plemenskog saveta, a sve je vezano s kockarskim biznisom i činjenicom da Indijanci ne plaćaju porez na prihode ostvarene na svojoj teritoriji. Procenjuje se da kalifornijski Indijanci na kocki godišnje zarade više od pet milijardi dolara, zbog čega je i poglavica plemena jedna od kontroverznijih ličnosti američkog života. U ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin, veliki biznismen i borac za prava Indijanaca Ričard Milanović prvi put za srpske medije otkriva najbitnije epizode iz svoje bogate biografije.
(http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=38679&thumb=1)
Indijanski Las Vegas... Rezervat Agva Kalijente pod vođstvom poglavice Ričarda Milanovića postao oaza kocke i zabave u Kaliforniji
Gospodine Milanoviću, vi ste jedan od najpoznatijih indijanskih poglavica u Americi, ali ipak vaše prezime je pomalo atipično za američke starosedeoce.
- Često su mi i američki novinari postavljali pitanja u vezi sa mojim prezimenom i poreklom. Moj otac Stevan Milanović je Srbin iz Zagreba, a u Ameriku je došao dvadesetih godina prošlog veka i zaposlio se, kao i mnogi Srbi, u čeličani kraj Čikaga. Poznato mi je da je voleo da putuje i upravo je na jednom takvom putovanju sreo moju majku Lavern Migel, Indijanku iz plemena Agva Kalijente. Uzeli su se 1929. godine, a mene su dobili 1943. godine. Otac nas je napustio ubrzo posle Drugog svetskog rata.
(http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=38681&thumb=1)
Da li vam je poznato da postoje ljudi u Srbiji koji vole da se hvale kako venama najvažnijeg američkog poglavice teče i srpska krv?
- Čast mi je što ljudi tako misle. Iako sam odrastao uz majku, koja me je odgojila u indijanskoj zemlji i u skladu sa tradicijom plemena, ponosan sam što mi je otac Srbin.
Mnogi ljudi u Srbiji nemaju potpuno jasnu predstavu o načinu života u indijanskim rezervatima. Da li možete da nas upoznate sa nekim osnovnim stvarima u vašem rezervatu Agva Kalijente?
- Agva Kalijente je udruženje Kahuila Indijanaca koji žive na svojoj autohtonoj teritoriji. Postoji nekoliko različitih federalno priznatih plemena koja čine ovakvu organizaciju Kahuila Indijanaca i mi smo jedni od njih. Današnji članovi plemena žive kao i svi ostali američki građani, iako se mi trudimo da nadoknadimo mnogo toga od ispuštenog u periodu rasizma, kada su Indijanci bili odvojeni i izolovani od drugih. Elementi ovog rasizma postoje i danas, ali smo ipak prešli veoma dug put do sadašnjeg položaja, koji je mnogo bolji nego što je to bio nekada. Danas naše pleme broji 432 člana, sa odličnom zdravstvenom zaštitom, a stoje im na raspolaganju i veliki obrazovni resursi. Članovi plemena imaju svoju zgradu koja predstavlja centralno mesto okupljanja zajednice za razne aktivnosti. Imamo i sedište plemenske vlade u Palm Springsu, a naš veliki napredak i finansijska moć su oličeni u „Agva Kalijente spa rizort kazinu", kao i u dva golf terena, hotelu u Palm Springsu i pozorištu u Rančo Miražu. Pametnim ulaganjem novca potpuno smo se izvukli iz bede. Poznato je da je do pre skoro dve decenije više od polovine članova plemena živelo čak i ispod granice siromaštva, a danas im je na raspolaganju sve.
(http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=38682&thumb=1)
Koliko je ostalo od tradicije plemena u svakodnevnom životu današnjih Kahuila Indijanaca?
- Pedesetih godina 20. veka, neki od starijih članova plemena odlučili su da spale „Veliku kuću", koja je bila naša ceremonijalna kuća. Uradili su to sa izgovorom da neće više biti ceremonija ili kulturnih aktivnosti u našem rezervatu zbog nedostatka poštovanja prema starim običajima. U to vreme, naše kulturne aktivnosti su u većem ili manjem stepenu zamrle i rečeno nam je da zaboravimo na prošlost i da više ne pričamo o tome. Odjednom je sve bilo izbrisano, a donošenje ovakve „presude" vremenom je izazvalo veliku tugu. Prestali smo da na neki način budemo ono što jesmo i to je vremenom dovelo do našeg postepenog buđenja. Posmatrajući s današnje distance, uspeli smo da sačuvamo deliće svoje kulture, mada je mnogo toga ostalo zauvek izgubljeno.
I dalje imamo „Pesme ptica", koje predstavljaju priče na jeziku Kahuila i one govore o starim običajima i nekadašnjem životu plemena. To je deo naše istorije, koji još uvek postoji. Život naših predaka je daleka prošlost, ali mi i danas nalazimo arheološke dokaze o postojanju našeg plemena. Imamo i odeljenje za očuvanje istorije, koje vodi računa da se ova arheološka nalazišta sačuvaju. Danas poklanjamo veliku pažnju pitanjima o tome kako ćemo da idemo napred s našim kulturnim identitetom i kako će buduće generacije znati šta to znači biti član plemena Agva Kalijente Kahuila.
(http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=38683&thumb=1)
Vi ste predsednik Plemenskog saveta. Možete li da nam objasnite koja je uloga tog tela u životu Kahuila Indijanaca?
- Naš rezervat se sastoji od 32.000 jutara zemlje i prostire se u specifičnoj šemi zemljišta koje preseca uzduž i popreko gradove Palm Springs, Rančo Miraž i Katedral Siti. Plemenski savet, na čijem sam čelu, sastaje se svake nedelje u našim službenim prostorijama i ovi sastanci su otvoreni samo za članove plemena. Pored mene u ulozi predsednika, tu su i potpredsednik Džef L. Grub, sekretar Morejn Patensjo i dva člana Dženet Dod i Virdžinija Siva Gilespi. Plemenski savet u potpunosti funkcioniše za dobrobit članova plemena i u harmoniji je sa svojim sestrinskim upravama.
Postoji određen stereotip o tome da su današnji Indijanci zamenili lukove i strele sa „Blekdžekom" i da je osnovna privredna grana u indijanskim rezervatima kocka. Da li vas je razljutila epizoda popularne televizijske serije „Sopranovi", koja je rezervate videla isključivo kao slobodne teritorije za rulet i veliki novac?
- Naše pleme nije odmah ušlo u poslove s kockanjem, ali treba reći da kocka na neki način predstavlja tradiciju plemena Kahuila. U delu našeg zemljišta u Rančo Miražu imamo i spomenik podignut u čast „Peon Games", što je bila kockarska igra koju su članovi plemena igrali u timovima okupljenih oko vatre u indijanskom kampu. Palm Springs je omiljeno holivudsko mesto za izlazak i 1992. godine smo na indijanskoj teritoriji u ovom gradu otpočeli s gradnjom spa hotela, u čijem je sklopu 1995. godine pridodat i „Spa rizort kazino". To je bila zgrada u vlasništvu plemena i služila je isključivo za njegovu dobrobit. Uprkos zlobnim komentarima, činjenica je da nas je kockarski biznis izvukao iz siromaštva i omogućio članovima našeg plemena stanove, studentske stipendije, a otvorili smo i svoj muzej i pozorište.
(http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=38684&thumb=1)
Tradicija... i danas pripadnici Šošona ističu svoju povezanost s prirodom
Da li je istina da pripadnici plemena Kahuila u rezervatu Agva Kalijente ne podležu zakonima Kalifornije, već direktno američkoj vladi?
- Ljudi često pogrešno razumeju indijanski plemenski suverenitet koji priznaje američki ustav. Suverenitet znači da Plemenska vlada postoji kao zasebno vladajuće telo u odnosu na državu, iako podleže federalnim zakonima. Mi se trudimo da tesno sarađujemo sa državom Kalifornija, iako je važno istaći da smo zakonski nezavisni od nje. Pokušavamo da budemo veoma aktivni i uključeni u državno upravljanje, a i upućeni u njene zakone. Moramo da pazimo da država ne usvoji neke od zakona koji bi mogli da ugroze naša prava. S druge strane, država od nas ima velike koristi, i to kroz sporazum oko biznisa sa kockarnicama. Složili smo se da delimo neke od prihoda iz naših kazina. To stvara partnerstvo između naše dve vlade i jača međusobno poverenje. Od naših donacija izgradili smo stanicu policije.
Jedan srpski režiser (Petar Ilić) imao je ideju da u svom filmu o životu Kahuila Indijanaca pruži smernice i ideje za pregovore o statusu Srba na Kosovu. Tačnije, želeo je da se to što Kahuila Indijanci ne odgovaraju zakonima lokalnih država već federalnom zakonu i ustavu primeni u rešavanju pitanja kosovskih Srba, tako što i oni ne bi odgovarali kosovskim zakonima, već zakonima Srbije i EU. Taj film je trebalo da bude prikazan i srpskom ministru inostranih poslova Vuku Jeremiću. Da li vam je ovo poznato?
- Ne, zaista nisam znao za to.
l Koji su problemi s kojima se danas suočavaju članovi plemena Kahuila i šta oni danas očekuju od novog američkog predsednika Baraka Obame?
(http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=38686&thumb=1)
- Naše pleme konstantno radi na očuvanju svog suvereniteta. Mi imamo određena prava kao federalno priznato pleme, ali moramo da obrazujemo naše sestrinske vlade da bismo delovali kordinisano u rešavanju problema. Gledajući lokalno, činjenica je da smo prešli dugačak put i strašno uznapredovali u odnosima s gradom Palm Springs. Taj napredak bih opisao kao stanje u kojem postoje paralelne uprave i vlade. A nije baš uvek bilo tako. U prošlosti smo imali vrlo klimave odnose sa Palm Springsom, pogotovo u temama koje su se ticale podele grada po zonama i upravljanja našom zemljom, koja je locirana unutar granica ovog kalifornijskog grada. Neka od ovih pitanja smo morali da rešavamo i sudskim putem.
Godinama su Indijanci smatrani „štićenicima" federalne američke vlade. Drugim rečima, nije nam bilo dozvoljeno da donosimo sopstvene odluke na našoj zemlji, kao i da upravljamo vlastitim novcem. Sedamdesetih godina nama su i dalje dodeljivani „staratelji" koji su se bavili našim finansijama, ali mi smo odlučili da idemo na sud, ne bismo li konačno razrešili to pitanje.
Ali, stav o Indijancima kao državnim „štićenicima" i dalje postoji. Na primer, iako je zemlja indijanskog rezervata naše vlasništvo, nju i dalje pod svojom šapom drži federalna vlada, koja mora da odobri sve ono što mi hoćemo da uradimo s našom teritorijom. Od ostalih američkih građana se to ne zahteva.
S druge strane, pozitivno je to što ne mogu da nam se uvode porezi na našoj zemlji, tačnije ne oporezuje nas država. Suverenitet nam dozvoljava kockanje u rezervatu, što nije slučaj sa ostalim građanima
l Poznato je da Indijanci nisu baš najčešče prikazivani u dobrom svetlu u vestern filmovima. Ipak, da li postoji neki naslov iz vestern žanra koji ulazi u vaš izbor 10 najboljih filmova svih vremena?
- Postoji, i to je „Tačno u podne", koji sam gledao kao dete, i uz „Afričku kraljicu" sa Hamfrijem Bogartom i Ketrin Hepbern, ovaj vestern mi je ostao trajno urezan u sećanju. U filmu „Tačno u podne" Geri Kuper glumi šerifa koji je morao da se bori protiv svog neprijatelja, opakog revolveraša, a nije imao skoro nikakvu pomoć od ljudi iz grada. Radi se o integritetu i zalaganju za nešto u šta veruješ. To je zaista odličan film.
(http://www.pressonline.rs/admin/image.jpg?imageId=38685&thumb=1)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
|
|
okiboki
Advanced Member
Serbia
10835 Posts
Member since 23/11/2008 |
Posted - 24/09/2009 : 11:35:21
|
quote:
Originally posted by red cloud
Okiboki,
ako imas i ti neke price i podatke postavljaj ih, jos vise cemo obogatiti ovaj topic!
Znas sta je fazon na forumu sam sa posla i onda se tu zezam kad imam vremena,nemam puno fore s netom ako me razumes,a kuci bi trebao da dobijem adsl uskoro pa ce biti topik bogatiji sigurno.Mada tebi odlicno ide prava mala enciklopedija. |
Ni živih se nisam boja, dok su bili za užasa, a nekmoli mrtvih pasa. |
|
|
|
Risar_69
Advanced Member
Slovenia
11679 Posts
Member since 05/05/2008 |
Posted - 24/09/2009 : 21:12:20
|
Super tekstovi!
Evo malo epp-ja
Indijanci na sličicama
italijani su imali puno albuma sa sličicama o indijancima
http://www.cartesio-episteme.net/calcio/album-western.htm
Sad kad sredjujem album West od kraša, vidi se i po slikama-risbama, koliko su bijelci štetili indijanskom narodu.Na žalost.
 |
Kad pocneš crtati, uvek moraš imati na kraju olovke, srce, ruku i misli! |
Edited by - Risar_69 on 24/09/2009 22:52:21 |
|
|
|
Inferno
stripovi.com suradnik
Croatia
3752 Posts
Member since 19/01/2007 |
Posted - 25/09/2009 : 00:39:47
|
Od svih divljaka do kojih je civilizacija dolazila kroz povijest, jedino su Sjevernoamerički indijanci pokazali zavidnu razinu duhovne zrelosti. Štoviše, mislim da im po tom pitanju nitko nije ravan.
Od malih nogu pratim sve vezano uz njih, kao i sve što ima veze s prirodom, a nema sa zagušljivim i usmrđenim gradovima. Magični Vjetar je sasvim dobro strip-štivo za ljubitelje Sjevernoameričkih indijanaca.
Evo jedna prigodna pjesma:
http://www.youtube.com/watch?v=sh9UFmg8eZI |
Mefisto je lik koji Texa spasava od kritika na pretjeranom realizmu.
|
|
|
|
Risar_69
Advanced Member
Slovenia
11679 Posts
Member since 05/05/2008 |
|
|
Inferno
stripovi.com suradnik
Croatia
3752 Posts
Member since 19/01/2007 |
|
|
kandraks
Advanced Member
Bosnia and Herzegovina
3911 Posts
Member since 16/03/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 02:27:11
|
HAUG BRACO!!!Pohvale za topik,odlican je!!!Konacno su svi ljubitelji indijanaca na jednom mjestu!!!WOAH!!! |
Dagda, Gospodaru Noci, obasjaj svoga slugu jer on ce zlatnim srpom Druida ubrati Svetu Imelu koja otvara Vrata Nadnaravnog Svijeta...Vrata koja vode do Bogova!!! |
Edited by - kandraks on 25/09/2009 02:27:40 |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 07:57:09
|
quote:
Originally posted by Inferno
Od svih divljaka do kojih je civilizacija dolazila kroz povijest, jedino su Sjevernoamerički indijanci pokazali zavidnu razinu duhovne zrelosti. Štoviše, mislim da im po tom pitanju nitko nije ravan.
Odlicno receno! Takvog sklada i harmonije sa prirodom i svim ostalim zivim i nezivim bicima nema nigde.
A i nasa civilizacija je precenjena...definitivno... |
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 08:01:15
|
quote:
Originally posted by kandraks
HAUG BRACO!!!Pohvale za topik,odlican je!!!Konacno su svi ljubitelji indijanaca na jednom mjestu!!!WOAH!!!
Dobro nam dosao! HAUG!  |
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 08:39:24
|
Mali Vuk
(http://sirismm.si.edu/naa/baegn/gn_00270b.jpg)
Ako se neki narod ikada borio za pravdu i slobodu onda su to radili Čajeni. Ako je čovečanstvo ikada videlo pravu fizičku i moralnu snagu onda je za to bila odgovorna rasa čistokrvnih Američkih junaka, kojoj je Mali Vuk pripadao kao jedan od vođa.
Mali Vuk je bio dostojanstven i ljubazan kao i svi starosedeoci. Imao je melodičan glas i sagovornicima se je obraćao odmereno i učtivo, što je bilo svojstveno mnogim hrabrim vođama njegovog naroda.
Mladost Malog Vuka je obeležena mnogim primerima odvažnosti i junaštva svojstvenim za Čajene. Njegovi podvizi iz tog vremena služili su kao podsticaj mladim ljudima iz njegovog plemena da i sami steknu slavu. Mladi Vuk je još uvek bio mlad čovek od nekih trideset i pet godina kada se na Čajene obrušila najveća nesreća u istoriji tog naroda. Mladi Vuk je predvodio svoj narod u bekstvu iz rezervata i jurišu na njihove domove na severu. Ovako je doktor Grinel to opisao:
„Poticali su iz hladnik i suvih predela Montane I Severne Dakote, a došli su u rezervat u kome su vladali vlaga i vrelina. Napustili su zemlju u kojoj je bizona i ostale divljači bilo u izobilju i našli su se u predelima u kojim su divlje životinje gotovo istrebljene.“ Odmah po dolasku suočili su se sa malarijom, bolešću koja im je do tada bila nepoznata. Hrane nije bilo dovoljno i zavladala je glad. Kada je svedočio pred komitetom senata,upravnik rezervata je rekao da je za godinu dana dobio onoliko zaliha koliko je Indijancima trebalo za devet meseci. Indijanci su bili naviknuti da jedu meso, a govedina koju im je obezbeđivala vlada bila je sve same kosti.. Da bi opisao njihove patnje upravnik je rekao: „ Nekako su preživljavali i to je bilo sve“.
Indijanci su ovo trpeli oko godinu dana, a onda su izgubili strpljenje. Otišli su iz rezervata u koji su bili postalti i krenuli su na sever. Iako su vojnici bili ulogoreni u neposrednoj blizini, Čajeni nisu ni pokušavali da sakriju svoju nameru. Umesto toga otvoreno su rekli da nameravaju da se vrate u svoju domovinu.
„ U poslednjih nekoliko godina čuli smo mnogo o maršu Probušenih Noseva pod vođstvom poglavice Žozefa, ali čini se da pobuna koju je podigao Tupi Nož i marš na sever pod vođstvom Malog Vuka potpuno zaboravljeni. Priča o ovom putovanju nije potpuno ispričana, iako po standardima onovremenog ratovanja kampanja indijanaca je bila izuzetno dobro vođena.
Begunci nisu skretali sa pravog puta, neustrašivo su išli na sever , dok su naređenja letela kroz žice i specijalni vozovi transportovali vojnike da Indijance presretnu na mestima koje su oficiri na svojim mapama označili kao tačke na kojima će Indijanci najverovatnije proći . Od trista Indijanaca šezdeset ili sedamdeset nih su bili ratnici, ostalo su bili deca, žene i starci. Jedan oficir je kasnije ispričao da je trinaest hiljada vojnika bilo pozvano iz svih delova zemlje da zarobe ili pobiju to malo ljidi koji su napustili groznicom pogođeno područje i uprkos svim preprekama odlučno marširaju na sever.
Ministarstvo odbrane je uključilo sve svoje resurse u borbu protiv njih, ali su oni uporno išli dalje. Ako bi ih vojnici napali, zaustavili bi se, borili bi se dok ne potisnu neprijatelja i onda bi nastavili dalje svoj put na sever. Ponekad se nisu zaustavljali već su marširali i borili se u pokretu. Uglavnom su pokušavali da izbegnu sukobe i u tome su bili prilično uspešni pa su učestvovali u samo četri velike bitke u kojima je ubijeno šest njihovih ratnika i isto toliko ranjeno.“
(http://omstream.com/sitegraphics/album_images/album_121.jpg)
Ne sme se zaboraviti da su Indijanci prvo tražili pravdu i tek onda poduzeli ovaj očajnički korak. Sredinom leta Mali Vuk je otišao u upravu rezervata i rekao : „ Ovo nije zemlje za nas i mi hoćemo da se vratimo u naše domove, na planinama u kojima nam je bilo dobro. Ako niste ovlašćeni da nam to dozvolite, omogućite da neko od naših predstavnika ode u Vašington i ispriča kako je ovde ili pišite Velikome Ocu i tražite njegovu dozvolu da se vratimo kućama“.
„Ostanite još godinu dana“ uzvratio je upravnik „ a onda ćemo videti šta može da se uradi“. „ Ne moramo krenuti sada, za godinu dana ćemo svi biti mrtvi“ rekao je Mali Vuk.
Uskoro je otkriveno da su tri Indijanca nestala. Poglavica je dobio naređenje da preda deset ljudi kao taoce dok se begunci ne nađu, ali je on to odbio. „ Tri čoveka koja putuju divljinom imaju mnogo mogućnosti da se sakriju tako da ne može niko da ih nađe. Nikada ih nećete naterati da se vrate, a moje ljude ćete držati dok ne umru“ rekao je on.
Upravnik rezervata zapretio je Indijancima da više neće deliti sledovanja ukoliko poglavica ne preda deset ljudi. Glad će zavladati plemenom i na kraju će svi morati da se pokore. Međutim zaboravio je da se obraća Čajenu. Kada su pristali da uspostave prijateljske odnose sa vladom i dođu u rezervat , Čajeni nisu shvatili da su postali zarobljenici. Mali Vuk je ustao pozdravio se sa svim prisutnima i održao je oproštajni govor:
„Slušajte me prijatelji moji! Prijatelj sam belih ljudi i to već veoma dugo. Ne želim da se u ovom rezervatu proliva krv. Idem na sever u svoju domovinu. Ako hoćete pošaljite vojnike za mnom, voleo bih da mi dopustite da se bar malo udaljim. A onda, ako i dalje budete želeli borbu stajaću vam na raspolaganju. Zemlju možemo da okrvavimo na bilo kom mestu“.
Čajen nije blefirao, rekao je ono što je mislio. Pretpostavljam de je upravnik to i shvatio jer vojnici nisu ni pokušavali da spreče Indijance da odu. Rano sledećeg jutra Indijanci su brzo rasklopili svoje šatore a krajem drugog dana koji su proveli u putu izvidjači su im javili da su vojnici blizu. Mali Vuk je skupio svoje ljude i naredio im da ni pod kakvim izgovorom ne otvaraju vatru pre no što vojnici pucaju na njih. Vojska im je poslala izviđača iz plemena Arapaha koji je preneo poruku „ ako se predate dobićete svoja sledovanja i prema vama će biti postupano sa uvažavanjem“. Mali Vuk je odgovorio „vraćamo se u svoju zemlju ne želimo da se borimo“. Samo što je ovo izgovorio vojnici su otvorili vatru, što je bio znak da Čajeni krenu u napad. Vojnike su držali pod opsadom puna dva dana. Tom prilikom je ranjeno pet njihovih ratnika a niko nije poginuo.
Slićni sukobi su se ponovili više puta. Između njih Mali Vuk je držao svoje ljude pod strogom kontrolom tako da pljačke belaca nije bilo. Indijanci su zaplenili nekoliko sanduka sa municijom koje su vojnici ostavili pri povlačenju. U jednom trenutku mladi ratnici su hteli da pođu za jedinicom koja im je očigledno bila prepuštena na milost i nemilost i sasvim je unište. Međutim Mali Vuk ih je zadržao Do zemlje bizona stigli su samo zato što je on sve vreme imao na umu šta je njihov krajnji cilj. Bio je neverovatno smiren. Godinama kasnije jedan od njegovih ratnika ispričao je doktoru Grinelu: „ Činilo mi se da Mali vuk nije više ljudsko biće. Izgledao je kao neki medved“. Tačno je da ljudi njegovog kova doživljavaju preobražaj u vreme kova i počnu da se kreću kao u transu.
Kod tekućih voda pleme se razdvojilo. Tupi Nož je krenuo prema rezervatu Crvenog Oblaka, kada se našao u blizini tvrđave Robinzon predao se je vojnicima i suočio sa svojom tužnom sudbinom. Mali Vuk je proveo zimu u Peščanim Brdima, koja su bila prepuna divljači. Kasnije je otišao u Montanu u oblasti Venac Borova u kojoj su živeli u miru. Kasnije su prebačeni u ispostavu Hromog Jelena u Montani gde je proveo ostatak života.
Iza oblaka rasnih predrasuda krije se bistro nebo, a na tom vrhovnom sudu časti plemenite duše kakva je bila duša Malog Vuka imaju svoje počasno mesto
(http://www.legendsofamerica.com/photos-nativeamerican/LittleWolf.jpg)(http://www.elephantjournal.com/wp-content/uploads/2008/09/prayertomystery_detail.jpg)
(http://www.snowwowl.com/images/ecurtis/pg304a.jpg)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 08:41:36
|
Mala Vrana
(http://www.legendsofamerica.com/photos-nativeamerican/LittleCrow-2.jpg)
Poglavica Mala Vrana bio je sin Ketanvakuva (Sokola Koji Napada). Zbog ovakvog očevog imena, koje je pogrešno prevedeno kao Vrana belci su ga nazivali „malom vranom“. Njegovo ime je bilo Taojateduta, Pripadnik Crvenog Naroda.
Od samog početka istorije Minesote grupa Sijua koja je sebe nazivala Kapozijama (Laki Teret, putuju gotovo bez prtljaga) nastanjivala je oblast Hiljadu jezera. Kasnije su se preselili u oblast slapova Svetog krsta, a potom u okolinu Sent Pola. Godine 1840. Ketanvukva je živeo u oblasti koja je danas zapadni deo Sent Pola, gde je i poginuo kada ga je pogodio slučajno ispaljeni metak iz njegove puške.
U periodu koji je bio veoma težak za Kapozije Mala Vrana je postao vođa svog naroda. Mala Vrana je bio izuzetno ambiciozan i neustrašiv čovek. Uvek je bio u savršenoj fizičkoj kondiciji, a veštinom indijanskog načina ratovanja ovladao je veoma rano. Priča se da je u desetoj godini učestvovao u lažnoj bici koju su on i ostali dečaci vodili na obali jezera u blizini Sent Pola. „Sukobljene strane“ bile su ulogorene na izvesnom rastojanju, prema pravilima igre neprijatelj je morao da bude iznenađen jer je u suprotnom napad smatran neuspešnim. Gečaci su nastojali da se neprijateljskom logoru prikradu što bliže, a da pritom ne budu otkriveni jer su samo u tom slučaju proglašavani za ratnike. Mala Vrana je uspeo da neopažen uđe u neprijateljski logor.
U svojoj mladosti Mala Vrana je u svakom trenutku bio spreman da služi svom narodu. Uvek je pristajao da bude glasnik i da poruku odnese ostalim plemenima iako je ta dužnost bila povezana sa mnogim opasnostima. Takođe je bio poznat kao jedan od najboljih lovaca u svom plemenu. Kada je postao poglavica Mala Vrana je još uvek bio veoma mlad, ali je pored toga imao veliko ratno iskustvo koje je stekao kada su Sijui bili suočeni sa velikim i dramatičnim promenama čije će se posledice pokazati dalekosežne.
Kada se vlada SAD-a upustila u kupovinu zemlje od Indijanaca da poplava doseljenika na zapad ne bi bila zaustavljena, brojni posrednici su dolazili i počeli da pregovaraju sa starosedeocima. Kada bi ovi pregovori bili neuspešnim često se događalo da delegacija vodećih plemena bude pozvana u Vašington. U to vreme, ove poglavice koje su u posetu belim ljudima odlazile svečano odevene, tretirane su kao ambasadori svojih zemalja.
Jedne zime, krajem pedesetih godina devetnaestog veka izvesni general major priredio je večeru za poglavice koji su se u to vreme nalazile u Vašingtonu. Tom prilikom Maloj Vrani je pripala čast da održi zdravicu. Osim nekoliko senatora i članova kongresa prisutne su bile i sudije vrhovnog suda, kao i predstavnici kabineta i još neki istaknuti građani. Kada su gosti seli za sto Mala Vrana je ustao i dostojanstveno im se obratio rečima:
„ Junaci i prijatelji! Obavešten sam da je veliki vođa belih ratnika, koji nam je u znak prijateljstva priredio ovo slavlje, izrazio želju da se večeras pridržavamo običajima moga naroda. Drugim rečima ovo je svetkovina ratnika ili večera neustrašivih. Zbog toga pozivam Rupu U Danu, poglavicu Ožibva, da ispusti poklič usamljenog gladnog vuka posle čega ćemo mu se i mi ostali pridružiti onako kako to naš običaj nalaže.“
Visoki Ožibva je ustao i uspravio svoje krupno snažno telo, a zatim pustio jedan od najjasnijih i najdužih vučjih pokliča koji se u Vašingtonu ikada čuo. Kada je urlik zamro, prolomio se ratni poklič koji je doslovno parao vazduh i bez ikakve sumnje oduševio prisutne zvaničnike.
Kako je vreme prolazilo Mala Vrana je postajao plen sebičnih interesa trgovaca i političara. Neposredni povodi za pobunu. Neposredni povodi za pobunu Sijua 1862. godine velikom brzinom su se nizali jedan za drugim, i na kraju primorali razjarene ljude na očajnički korak. Dva plemena iz takozvanih „donjih ispostava“ u Minesoti sačinjavali su Indijanci o kojima se priroda izdušno starala dok su bili na slobodi. Posle sto pedeset godina prijateljskih odnosa prvo sa Francuzima, a zatim sa Englezima i na kraju sa Amerikancima, našli su se odsečeni od većine prirodnih resursa i stešnjeni na komad zemlje širok trideset i dugačak pedeset kilometara na kome su se osećali kao u zatvoru. Prema uslovima sporazuma koji su postigli sa vladom trebalo je da im bude obezbeđena hrana i odeća, kao i kuće i škole za decu. Vlada je takođe preuzela obavezu da obuči muškarce da se bave poljoprivredom i da izdvoji fond od milion i po dolara koji bi donosio kamatu od pet procenata. Prema ugovoru kamata bi trebalo da bude isplaćivana svake godine i ravnomerno raspoređena svakom članu zajednice. Indijanci su potpisali sporazum pod pritiskom uvereni da će veliki beli narod ispuniti svoja obećanja.
Međutim kada su Indijanci započeli nov život, sredstva koja su im opisana tako svetlim bojama nisu se materijalizovala. Mnoge porodice bile su primorane da se iz zime u zimu suočavaju sa glađu, a jedina mogućnost da prežive bila je prodavnica trgovca koji ih je mamio u svoju opasnu klopku. Indijanci su postepeno postajali svesni istine. Kao da ni to nije bilo dovoljno, vlada je planirala da od njih kupi severnu polovinu njihovog rezervata za dvadeset i osam hiljada dolara, ali im niko nije objasnio da će sav novac primiti trgovci. Mala Vrana je načinio najveću grešku u životu kada je potpisao taj sporazum.
Da bi stvari bile još gore, godišnje kamate u gotovini nisu isplaćivane a izbio je i građanski rat. Kada se pročulo da su trgovci uzeli svih dvadeset i osam hiljada dolara ljudi su bili ogorčeni. Trgovci se više nisu osećali bezbednim i ostali su u Sent Polu.
Ubrzo su glasnici poslati u sva sela da odnesu novosti, a u selima Male Vrane i Omalenog Šestog atmosvera je bila posebno usijana. Predloženo je da Indijanci iskoriste povoljnu priliku koju im je doneo rat između severa i juga, zbrišu bele doseljenike i ponovo steknu slobodu. Nekoliko ljudi je bilo protiv ovog očajničkog koraka ali je požar već izgubio kontrolu.
Mala Vrana je već neko vreme optuživan za sve nesreće svog plemena i nadao se da će povratiti svoj ugled i bar deo njihove teritorije ukoliko ih bude lično predvodio u ratu protiv belaca.
Mala Vrana je objavio da će predvoditi svoje ljude u svim bitkama i kako se kasnije pokazalo zadatu reč je održao jer je u krvoprolićima koja su usledila uvek bio ispred svih. Međutim saplemenike je podsticao da ne štede nikoga. Svom vođi ratnika Mnoštvu Pozdrava naredio je da ispali prvi metak i na taj način ozvaniči početak pobune. Žrtva je bio trgovac Džejms Lind koji je pao na vratima svoje radnje.
Posle višegodišnje borbe i konačnog suočavanja sa porazom poginuo je u pokušaju da se sam ušunja u Sent Pol i da pokuša da sa gradonačelnikom Remsijem koga je smatrao prijateljem sklopi primirje. Poginuo je od metka slučajno ispaljenog iz sopstvene puške u šumarku u blizini Sent Pola. Telo poglavice je pronađeno i indetifikovano zahvaljujući pre svega dva puta polomljenoj ruci(povreda iz rane mladosti). Ta ruka i poglavičin skalp i danas se mogu videti u zbirci Istorijskog društva Minesote.
(http://www.thirdminnesota.com/files/littlecrow_2.jpg)
(http://www.santeesioux.com/images/little_crow_chaska.jpg)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 08:43:34
|
Tupi Nož
(http://2.bp.blogspot.com/_Kdfj5-paxm0/RyL9hKHJKnI/AAAAAAAAAAU/Yjewav91XBw/s320/Dull+Knife,+Cheyenne+Chief,+1873-500.jpg)
Priča o životu Čajena Tupog Noža je tipična priča o junaku. Jednostavan i bezazlen, ali ipak odlučan i hrabar, nije imao nikakve sebične ciljeve niti je bio zainteresovan za sticanje materijalnih dobara tako da svim narodima može da bude uzor pravog junaka.
Tupi Nož je bio poglavica starog kova, Indijanci iz ravnice uvažavaju samo već proverene vrednosti, a vrednost nekog čoveka mere njegovom hrabrošću, nesebičnošću i inteligencijom.
Priča se da je Tupi Nož još u detinjstvu bio dosetljiv i da se oslanjao na sopstvene snage. Tupi nož je bio veoma mlad kada se njegovo pleme jedne zime našlo u oblasti u kojoj nije bilo dovoljno divljači pa je zbog toga zavladala velika glad. Velike snežne oluje još više su otežavale ionako tešku situaciju, ali je on obezbedio pomoć i stao na čelo spasilačke ekipe koju je predvodio gotovo dvesta kilometara da bi svojim saplemenicima doneli tovare bivoljeg sušenog mesa. Podvig koji ga je učinio omiljenim među pripadnicima svoga plemena izveo je u bici kada je pod kišom neprijateljske vatre izvukao ranjenog ratnika iako je i sam tom prilikom ranjen dva puta.
Među Sijuima je bio poznat kao plemenit čovek, mada ne tako briljantan kao Rimski Nos ili Dva Meseca, ali iznad njih po iskrenosti i jednostavnosti i, što je još važnije, po junačkim delima koje je izveo u bitkama. Priča o pretku Tupog Noža koji je nosio isto ime još uvek se prepričava među Indijancima a značajna je što na najbolji način ilustruje duh tog doba.
U davna vremena postojao je običaj da starci putuju ispred karavana i odlučuju na kom mestu će se njihovi saplemenici zaustaviti. da bi se odmorili i podigli logor. Jednog dana ovi savetnici su došli do šumarka divljih trešanja prekrivenih zrelim plodovima i doneli odluku da se tu zaustave. Međutim iz gustog iz gustog grmlja iznenada se pojavio grizli i napao ih. Ljudi su počeli da prave buku ne bi li oterali medveda, međutim ovaj se nije uplašio već je napao najbližeg ratnika koji se usudio da mu priđe i odvukao ga u grmlje. Nekoliko ratnika napalo je medveda ne bi li ga izvukli na čistinu. Grizli je prihvatio izazov i krenuo u napad, a čovek za koga su svi mislili da je uveliko mrtav iznenada je izleteo iz gustiša i potrčao prema saplemenicima. Ovo je izazvalo oduševljenje među Indijancima. Napadnuti čovek je počeo da peva ratničku pesmu izvukao je svoj nož i napao medveda. Obojica su se sručili na zemlju, trenutak kasnije medved je urliknuo od bola , ratnik mu je zadao smrtonosni ubod pravo u srce. Posle toga odvažni ratnik se je u mnogim bitkama borio samo nožem jer je tvrdio da mu duh ubijenog medveda pomaže kada koristi to oružje. Međutim jednom prilikom njegov protivnik je imao štit od neštavljenje bivolje kože koji pobednik iz bitke sa medvedom nije mogao da probije. Iako je u toj borbi bio ranjen, to ga nije sprečilo da na kraju ubije neprijatelja. Zbog podviga dobio je ime Tupi Nož koje je u nasledstvo ostavio svojim potomcima.
Kao što je poznato, severni Čajeni su bezuslovno podržali Sijue u njihovoj poslednjoj odbrani oblasti Crnih Brda i Velikog Roga., što ne treba da čudi. To su bila njihova poslednja lovišta od kojih je zavisio opstanak plemena.Za Indijance su ove oblasti bile isto što i žitna polja za civilizovane narode.
Oko 1875. godine belci su počeli da promovišu ideju da se svi Indijanci zatvore u rezervate u koje bi bili internirani bez obzira na imovinu koju su posedovali ili prava koja su im bila zagarantovana. Ljudi koji su se najviše zalagali za ovu ideju želeli su indijansku teritoriju., želeli su zapravo ono zbog čega su Indijanci uvek ratovali. Od ratobornih Apača do miroljubivih Probušenih noseva, sva plemena iz ravnice proganjana su bez milosti, da bi se na kraju vlada ipak vratila mirovnim pregovorima koje je vodila uz stalnu pretnju vojnom silom. Predstavnici vlade su zahtevali da Indijanci pristanu da ih vojska razoruža a zatim tako bespomoćne sprovede u njihove rezervate. Neka plemena su ovo odbila jer su na plemenskim većima ratnici izjavili da će se radije boriti do smrti nego otići u rezervate. Među ovim plemenima našli su se i Sijui, ali su gotovo sva manja plemena deportovana uz upotrebu sile. Naravno Indijanci koji su poticali iz planinskih predela nisu mogli da se prilagode novim uslovima. Vlaga, vrelina i malarija desetkovali su izgnanike. Poglavica Žozef, vođa Probušenih noseva i Medved Koji Sedi, poglavica plemena Ponika, obratili su se narodu SAD-a za pomoć, i na kraju uspeli da svoje sunarodnike ili bar ono što je ostalo od njih, vrate u zemlju predaka. Slična molba Tupog Noža je odbijena a priča o bekstvu njegovog naroda je zanimljiva ali i tužna.
Vlasti su smatrale da je Tupi Nož opasan čovek pa je on 1876 godine sa svojim iscrpljenim sunarodnicima prisilno sateran u rezervat. Međutim kada su njegovi ljudi počeli da umiru u velikom broju pleme na veću na kome su svi muškarci i žene da bi radije umrli u svojoj zemlji nego ostali u rezervatu. Donesena je odluka da pobegnu na sever u zemlju svojih predaka.
Čajeni su time ponovo pokazali svoj nesalomivi duh jer su znali da do Dakote nemogu da dođu brzo ili u odlučnom jurišu. Bili su svesni sa čime se suočavaju. Put kojim su morali da prođu vodio je kroz naseljene predele, vojska im je bila za petama. Čim su krenuli telegrafski kablovi su počeli da pevaju samo jednu pesmu. "Čajenski panter je na slobodi, Nijedna žena nijedno dete u Kanzasu i Nebraski više nisu bezbedni." Pa ipak Indijancu su uspeli da prođu sve prepreke i da umaknu svojim progoniteljima i na kraju su stigli u svoju domovinu. Napor koji su uložili bio je nadljudski, a teškoće sa kojim su se susreli ogromne. Poput Žozefa, Tupi Nož je pokazao veliku suzdržanost jer je štedeo živote onih koji su mu se našli na putu. Međutim sudbina je bila protiv njega. Njegovi saplemenici su bili iscrpljeni kada su ih opkolili vojnici i sproveli u tvrđavu Robinson. Muškarci su bačeni u zatvor dok su žene držane u logor. Ženam je bilo dozvoljeno da jednom nedeljno posećuju muškarce. Ove očajne žene pozvale su muškarce da umru u borbi. Izgubili su slobodu, porodice su im bile razorene, na horizontu se ukazivalo samo ropstvo i postepeno izumiranje plemena i više nisu imali razloga da žive. Tupi Nož je na kraju poslušao i rekao: " Živeo sam dovoljno dugo! Spreman sam da umrem!" I ostali su se složili. "Ako naše žene žele da umru sa nama ko može da im se suprotstavi? Međutim da bi smo izveli junačka dela dostojnih muškaraca, vi žene morate da nam donesete oružje."
Pošto je bilo da muškarcima donose mokasine i ostale stvari, žene su uspele da im doture nešto pušaka i noževa.Po planu bilo je predviđeno da se muškarci oslobode, pobiju stražare i pobegnu do najbližeg jarka gde ćeim se pridružiti žene sa decom gde će pružati otpor do poslednjeg. Ovaj plan su sproveli u delo. Borili su se dok im je nestalo oskudne municije, onda su ponosno izložili svoje široke grudi mecima.Majke su išle čak toliko daleko da su podizale svoju decu u vazduh da bi bila ubijena. Tako su izginuli borbeni Čajeni i njihov neustrašivi vođa.
(http://www.webdyer.com/artifacts_fossils/Edward-Curtis-photos/Bull%20Chief%20-%20Apsaroke%2003.jpg)(http://www.iicoc.com/_mod_files/ce_images/Warrior_of_the_Month/dull_knife.jpg)(http://freepages.genealogy.rootsweb.ancestry.com/~mikestevens/tiyo2-p/exhibits/swiftbear_brule.jpg)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 08:47:05
|
Šareni Rep
(http://sirismm.si.edu/naa/bell/06632200.jpg)
Spotted Tail (Sinte Galeska) 1823 - 1881
Među poglavicama Sijua iz „perioda tranzicije“ samo je jedan imao dovoljno mudrosti da na vreme shvati kakvu je budućnost beli čovek namenio Indijancima. Govorilo se je da je Šareni Rep kao dečak bio veoma trom ida je u dečijim igrama i lažnim bitkama više voleo da bude savetnik, planirao je borbe drugim dečacima i dodeljivao uloge. To je radio tako vešto tako da je vrlo brzo postao vođa svojih mladih savremenika. Pored toga bio je vrlo vešt u imitiranju odraslih tako da su deca često govorila : „ On ima pamet svoga dede i mudrost svoje babe.“
Šareni rep je bio siroče koje su odgajali baba i deda. Međutim, vrlo ramo je ostao i bez njih i bio je primoran da se stara sam o sebi. Samim tim, bar u izvesnom smislu, bio je u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge dečake, iako mu je to možda pomoglo da u sebi razvije hrabrost i dosetljivost.
Šareni Rep je veoma rano počeo da se bori za svoje mesto u društvu. Samo lični kvaliteti mogli su da istaknu čoveka u indijanskim zajednicama, a mladi šareni rep ih je pokazivao na svakom koraku. Još pre svoje sedamnaeste godine postao je dobar strelac i vešt lovac. Međutim još važnije je bilo što je pokazivao nadmoćnost svoga uma. U različitim trgovačkim postajama dolazio je u kontakt sa belim ljudima i, kako je sam to isticao, pažljivo proučavao navike i način razmišljanja belog čoveka a posebno njegovu čudnu osobinu da ekonomiše i isto tako čudnu žudnju da zgrće imovinu. Takođe je stekao naviku da pažljivo posmatra i pomno sluša svakog pripadnika ove neobične rase koji bi iz ovog ili iz onog razloga došao u dodir sa njegovim narodom. Na plemenskim većima, na kojima su mladi ljudi stajali na izvesnom rastojanju i to sa uštavljenim bivoljim kožama preko glava da ih niko ne bi prepoznao. Šareni Rep je uvek nastojao da zauzme mesto sa kog je mogao da čuje sve govornike pošto mu je to omogućivalo da odmeri težinu njihovih argumenata.
Kada je prvi put stupio na ratnu stazu revnosno je nastojao da se istakne u očima svojih saplemenika. U stvari, njemu je posebno bilo teško da se izbori za mesto među Bruleima sa kojima je živeo, kako zbog toga što je bio siroče, tako zbog porekla svoga oca koji je poticao iz drugog indijanskog plemena. Pa ipak nije mu bilo potrebno mnogo vremena da ostvari svoju želju, iako je pri tome zadobio nekoliko teških rana. U bici protiv Juta prvi put je zapaženo služio svom narodu i njegovoj borbi za opstanak.
Jute su tom prilikom bili napadači a po broju ratnika imali su veliku prednost nad Sijuima. Pošto su izgubili mnoge od svojih najhrabrijih boraca, Sijui su se suočili sa potpunim porazom. Međutim, Šareni Rep je sa šačicom odvažnih konjanika zaobišao neprijatelja sa boka i napao ga iza leđa. Napad je bio toliko žestok da su Jute pomislile da Sijuima stiže pojačanje, što je bilo dovoljno da počnu da se povlače u metežu. Sijui su ih progonili na konjima a u toj poteri čuveni poglavica Dva Udarca stekao je svoje slavno ime. Međutim, najvažnije počasti pripale su Šarenom repu. Stare poglavice, Medved Koji Pobeđuje i ostali, zahvalili su mu se na svemu što je učinio za svoj narod i odmah su ga proglasili za vođu ratnika.
Šareni Rep je bio uveren da nije mudro davati belom čoveku previše slobode na indijanskoj zemlji, toga je bio svestan i u vreme kada stare poglavice još nisu videle nikakvu štetu u tome. Posle otvaranja prolaza kroz Oregon, pre svih ostalih počeo je da prati ponašanje Amerikanaca koji su putovali prema zalazećem suncu, i više puta na plemenskim većima isticao da ti beli ljudi nisu kao Francuzi ili Španci sa kojima su stare poglavice dolazile u dodir. Pored toga nije bio potpuno zadovoljan sporazumom sa generalom Harnijem, ali kao mlad ratnik koji je tek stekao mesto u veću nije mogao da nameće svoje mišljenje starijim članovima.
Čim su od Sijua dobili dozvolu za prolaz kroz Oregon, Amerikanci su ojačali tvrđavu Larami i ostale granične postaje a vojnici su počeli da se ponašaju bahato i drsko kao nikada pre. Indijanci su ubrzo otkrili da se belci spremaju da prekrše većinu članova postignutog sporazuma i da će to učiniti tako što će ih protumačiti na potpuno drugi način. Mnoštvo Mormona koji su putovali naseljima u Juti i Vajomingu doprinelo je zaoštravanju situacije jer su oni, jer su oni iz ličnog interesa, stalno izazivali sukobe između vojnika i Indijanaca. Iz leta u leto olujni oblaci su se navlačili između belih i crvenih ratnika koji su balansirali na samoj ivici velikog sukoba, oblaci za čiji su nastanak bili odgovorni nesporazumi sa putnicima duž prolaza za Oregon.
(http://www.tomrea.net/Spotted-Tail-Sicangu-1879.jpg)
U godini 1854-toj pokidane su poslednje niti prijateljstva između dve rase. Šareni Rep se do tada već pokazao kao hrabar ratnik, kako u svojoj zemlji taki i izvan nje. Nekoliko narednih godina Šareni Rep je predvodio Brulee u krvavim napadima na belce duž prolaza za Oregon. Presreo je mnoge poštanske kočije i karavane doseljenika a bio je odgovoran za razbojnički napad na kočije u kojima je prevoženo dvadeset hiljada dolara. Ovakvo nemilosrdno pljačkanje putnika dovelo je generala Harnija među Brulee da zatraži objašnjenje i odštetu.
Stare poglavice Brulea obratile su se Šarenom Repu i njegovim mladim ratnicima i zamolile ih da prestanu sa napadima i pljačkama, kako svom plemenu ne bi doneli veliku nesreću. Na opšte iznenađenje Šareni Rep je rekao da će se predati. Rekao je da je prava svog naroda branio najbolje što je mogao, da je osvetio smrt njegovog poglavice Medveda Koji Pobeđuje i da će posledice snositi bez straha. Zbog toga se dobrovoljno predao generalu Hanriju, a dva ratnika koja su mu bila neposredno potčinjena Crveni List i Stara Žena, pošli su za njegovim primerom.
Tako je Šareni Rep odigrao veoma važnu ulogu na samom početku niza događaja koji će uskoro potpuno onemogućiti slobodan život njegovog naroda. Predaja je bila lopticer potez koji mu je doneo ne samo divljenje njegovog naroda, već i poštovanje i poverenje vojske.
Našao se u zatvoru kao talac, kao garancija da će se njegovi sledbenici ponašati primereno. Čule su se mnoge glasine o kazni koja je navodno rezervisana za njega, ali na njegovu veliku sreću general Harni održao je sva obećanja koja je dao poglavicama Brulea u pogledu njegove bezbednosti. Jedan od dva ratnika sa kojima je Šareni Rep otišao u zatvor izvršio je samoubistvo, ali se drugi držao hrabro tokom izdržavanja dvogodišnje kazne. Tokom druge godine zatočeništva postalo je jasno da nijedan od njih ne planira bekstvo i data im je prilično velika sloboda. Pošto je neumorno proučavao običaje belog čoveka Šareni Rep je svoj boravak u zatvoru prihvatio kao dobru školu. Činjenica je da su mu njegovi lični kvaliteti omogućili da stekne naklonost svih u tvrđavi mnogo pre nego što je pušten na slobodu.
Jednoga dana konjokradice iz jednog indijanskog plemena naterale su u stampedo konje i mule vojnika iz garnizona. Šareni Rep je zatražio dozvolu komandanta da sa ostalima krene u poteru. Pošto je verovao u čast hrabrog Sijua komandant mu je dao konja i karabin i rekao: „uzdam se u tebe kao vođu vojnika koji će uhvatiti lopove i vratiti konje.“ Vojnici su pronašli konje ali je Šareni Rep nastavio poteru za konjokradicama. Kada su se vojnici vratili u tvrđavu bez njega, svi su pomislili da ga više nikada neće videti. Međutim, sledećeg dana pojavio se sa skalpom jednog od lopova!
Ubrzo posle toga vratio se je svom narodu koji mu je počast ukazao proglasivši ga za naslednika starog poglavice Medveda Koji Pobeđuje čiju je smrt prvo osvetio, a zatim preuzeo odgovornost za taj čin. Dve godine koje je proveo u tvrđavi iskoristio je na najbolji mogući način i okončao je svoje proučavanje civilizacije belih ljudi. Od tada je samo želeo da pomiri Indijance sa belim ljudima, potpuno svestan da je pružanje otpora besmisleno i uzaludno. U skladu sa tim stalno je bio u kontaktu sa vojskom, ali ostale poglavice nisu mogle da razumeju njegova stanovišta tako da su sumnjale u njegove motive.
U periodu od 1860. do 1864. godine Južni Čajeni i Komanči bili su u ratu sa belcima a neki od Brulea i Oglala optuživani su za saučesništvo i pružanje podrške pobunjenicima. Nema sumnje da je deo mladića tih plemena bio uključen u sukob. U svakom slučaju, Medved Gromovnik i Dva Lica, koji su se sa nekolicinom svojih saplemenika pridružili pobunjenicima uzeli su dve zarobljene bele žene i odveli ih u tvrđavu Larami. Međutim neko ih je optužio da su prema ženama postupali loše.
Naravno komandant tvrđave je tražio da Šareni Rep koji je u to vreme bio vrhovni poglavica, preda okrivljene, što je on i uradio. Njegov narod je protestovao , ali je Šareni Rep izjavio da ti ljudi zaslužuju da budu kažnjeni ukoliko su optužbe tačne i da će biti oslobođeni ako se u sudskom procesu pokaže da suz lažno optuženi. Indijanci nisu znali kakvi su dokazi na suđenu izneseni, ali su ta dva čoveka obešena. Indijanci su odmah počeli da izazivaju nevolje. Mir je potrajao još tokom zime, čim je došlo proleće Sijui su poveli veliku bitku u kojoj su vojnici izvukli deblji kraj. Čak je i poglavica Velika Usta bio protiv Šarenog Repa koji je na kraju protiv svoje volje bio primoran da se podigne na oružje.
U to vreme izbio je krvavi ustanak na istoku, pobunili su se Sijui iz Minesote, Bik Koji Sedi započeo je svoju kampanju na severu a na jugu su Komanči, Kiove i Južni Čajeni bili na ratnoj stazi. Šareni Rep je u to vreme došao na ideju da sve Indijance iz oblasti Stenovitih Planina ujedini u konferenciju. Jednom prilikom je rekao: „ Ukoliko ne prestanemo da se svađamo između sebe, naša stvar je izgubljena jer beli čovek ima moć kojoj možemo da se suprotstavimo samo ujedinjeni.“ Međutim stara neprijateljstva su bila isuviše jaka. Osim toga Šareni rep je bio sputan spoznajom da ga Indijanci nazivaju „prijateljem belog čoveka“ i činjenicom da vojska još uvek ima izvesno poverenje u njega koje on nije želeo da izgubi. Bez ikakve sumnje Šareni Rep je bio jedan od najmudrijih Sijua koji su ikada živeli. Predvideo je neizbežan ishod sukoba. Problem, kako ga je on video, jednostavno se svodio na pitanje: Kakvu politiku voditi u postojećoj situaciji?
Govor koji je održao na velikom veću kod Barutne reke, neposredno pre napada na tvrđavu Fil Kerni:
„ Avaj! Avaj! Avaj! Tako uzvikuje starac kada shvati da su ga napustili njegova nekadašnja snaga i sloboda. Danas to isto možemo da uzvikujemo i mi.Pomislite samo koliko smo životinjskih plemena uništili mi sami! Pogledajte ono što je danas sneg sutra ostaje samo voda! Slušajte tužbalicu suvog lišća koje je bilo zeleno i živo samo nekoliko meseci ranije! Deo smo ovog sveta i čini se da je naše vreme isteklo.
Pa ipak da li ste primetili da propast jednog naroda udahnjuje život drugom. I taj neobični beli čovek-razmislite o njemu. On ima mnoge talente. Njegov neumorni um i njegove vredne ruke čine čuda za njegovu rasu. Stvari koje mi preziremo on smatra za bogatstva a opet, on je tako veliki i napredan da mora biti da u njegovom načinu razmišljanja ima i vrlina i istina. Prijatelji moji hoću da vam kažem ovo: Ne dozvolite da vas pokreću samo ostrašćeni argumenti i želja za osvetom! To je primereno mladima a mi više nismo mladi. Zbog toga, hajde da dobro razmislimo i damo savet kao pravi starci!“
Šareni rep je znao da kritično. Od svih prisutnih jedino se on zalagao za potčinjavanje jačoj rasi čiju je konačnu pobedu smatrao neizbežnom. Ako se zanemari njegov glas odluka da se napadne tvrđava Fil Kerni je donesena jednoglasno. Da bi zadržao svoj položaj među saplemenicima Šareni Rep je učestvovao u ovom napadu u kome je lakše ranjen.
Kada je 1876. godine jedna delegacija došla da pregovara sa Sijuima, Šareni Rep je bio spreman da je dočeka. Takođe je bio spreman da za svoj narod postigne najbolje uslove mira. Članove delegacije je često zbunjivao svojim izvanrednim govorima, neprijatnim pitanjima i rečitim aluzijama na prethodne sporazume koji su beli ljudi prekršili. Crveni Oblak je nakon nekoliko poziva koji su mu bili upućeni pristao da dođe na ove pregovore, Bik Koji Sedi nije došao.
Tako je postignut čuveni sporazum i Šareni Rep nije više nikada podigao oružje na belog čoveka. Povukao se u rezervat i podsticao mlade ljude da se prijavljuju u vladine izviđače. Otvoreno je podržavao bele političare. Njegov nepopularnost među pripadnicima njegovog naroda je sve više rasla. Čak se je govorilo da je učestvovao u zaveri kada je izvršen atentat na Bika Koji Sedi, ali to nikad nije bilo potkrepljeno dokazima. Uoči odlaska vrhovnog poglavice u Vašington da bi ( bar su njegovi saplemenici bili uvereni u to) pregovarao o prodaji indijanske zemlje Vrana Pas ga je ubio puškom. Sebe nije smatrao ubicom već osvetnikom, a to uverenje su delili i mnogi Sijui.
Tako je završio čovek koji bi sasvim ispravno mogao da bude nazvan Pontijakom Zapada. Za nekog divljaka imao je briljantan um i izuzetnu moć zapažanja. Bio je jedan od indijanskih velikana koga sa više uvažavanja pamte belci nego njegov narod.
(http://www.accessgenealogy.com/native/sioux/images/spotedtail.jpg)(http://www.sdhistory.org/rp/images/dp-SpottedTail.jpg)
Ovaj rat nije izbio ovde, u ovoj zemlji; ovaj rat donela su nam deca Velikog Oca koja su došla da nam zemlju oduzmu u bescenje i koja u našoj zemlji čine mnoga zla. Za sve ove nedaće krivi su Veliki Otac i njegova deca... Mi smo želeli da ovde, u svojoj zemlji, živimo u miru i činimo samo ono što će našem narodu služiti na čast i dobrobit, ali Veliki Otac je ovu našu zemlju ispunio vojnicima koji misle samo na našu smrt. Indijance koji su odavde otišli na jug željni promene napali su jedni vojnici, a Indijance koji su odavde otišli na sever željni lova napali su drugi vojnici; oni sada žele da se vrate kući, a ne mogu da se vrate kući jer su im vojnici preprečili put. A ja mislim da postoje i druga, bolja rešenja. kad se jedan narod naže u nevolji i suprotstavi se drugome, onda je najbolje rešenje da se protivnici sastanu bez oružja, da o svemu mirno porazgovaraju i zajednički dođu do rešenja kako da se sukob okonča na neki miroljubiviji način.
Sinte Galeška (Šareni rep),poglavica plemena Ispečeni (Brule),Sioux
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 09:00:50
|
Dva Udarca
http://www.dlncoalition.org/images/chieftwostrike.jpg)
Chief Two Strike
1832 - 1923
Većinu Indijanskih imena Amerikanci su preveli pogrešno, što je prava šteta. Takav je slučaj i sa Dva Udarca. Ime Dva Udarca govori o podvigu. U bici sa Jutama ovaj čovek oborio je dva neprijatelja sa nihovog bojnog konja. Pravo značenje imena Nomkahapa bilo bi „Oborio Je Dvojicu“.
Rođen je u blizini Republičke reke oko 1832. godine. Njegova najranija sećanja dopirala su di napada koji su Šošoni izvršili na logor Sijua kod Malog bora. Prvi beli ljudi koje je video bili su trgovci koji su posetili njegovo pleme dok je on bio sasvim mali dečak. Taj događaj je pamtio veoma dugo, jer je govorio „bili su odogovorni što je moj otac poludeo“ (napio se). To je ostavilo dubok utisak na njega, tako da je celog života zazirao od „tajanstvene vode“ belog čoveka.
Dva udarca nije bio krupan čovek, ali se kretao gipko i okretno, hitro kao antilopa. Iako mu je lice bilo izražajno najčešće se krio iza uobičajene indijanske maske ozbiljnog i strogog čoveka. Ali sasvim bi se razvedrio kada bi pričao. Na neki način bio je prepreden i snalažljiv, ali ne i zlonameran i prevrtljiv. Imao je veoma razvijeno osećanje za dužnost i čast. Patriotizam je bio njegov ideal i osnovni cilj u životu.
Kao mlad čovek bio je veoma skroman, čak i stidljiv, iako su mu otac i deda bili dobro poznate poglavice. Imao je burno detinjstvo. Naročito se isticao kao izuzetan jahač i kao vrstan strelac. Kao osamnaestogodišnjak često je sa svojim ocem igrao igru „ubistvo jednom strelom.“ Odlazili su u lov samo sa po jednom strelom. Cilj je bio da ulove bizona jednim pogotkom. Uspeli su da izdvoje dva bizona iz krda. Dva udarca je odmah oborio ženku bizona, dok njegov otac nije uspeo da nacilja tako dobro, već je bizon bio samo ranjen. Na njegovu nesreću njegov konj se sapleo o jarak i zbacio svog jahača. Dva udarca je pokušao da odvuče pažnju ranjenog bizona al mu to nije polazilo za rukom. Kako više nije imao strele, hitro je odjahao do bizona kojeg je prethodno ubio, izvukao je svoju strelu, razapeo je luk i ubio i drugog bizona. Te večeri članovi plemenskog veća proglasili su Dva Udarca za junaka.
Dva udarca nije bio tako poznat među belcima kao među pripadnicima svoga naroda, jer je u daleko većoj meri bio strah i trepet kao ratnik nego kao vođa.
Umro je u ispostavi Ružin potok kao veoma star čovek 1923. godine
(http://www.valleyfineart.com/public_html/Art_Images/medium/ESC1486.JPG)(http://community-2.webtv.net/Wimz/CHIEFFLYINGHAWKS/scrapbookFiles/mailedD8.jpg)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 09:03:41
|
Američki Konj
(http://www.nativeamerican.co.uk/americanhorse.jpg)
Američki Konj bio je jedan od najmudrijih i najsnalaživijih poglavica Sijua. Ime i položaj nasledio je od strica ubijenog u bici kod Visokih usamljenih brda. Američki Konj mlađi rođen je u vreme kada su belci počeli ozbiljno da zadiru na teritoriju Sijua i pri tome pokazuju veliku agresivnost, tako da se zrelo doba njegovog života poklopilo sa najtežim i najkritičnijim perijodom indijanske istorije. Odgajio ga je stric pošto je njegov otac poginuo još dok je Američki Konj bio dečak. Pleme Američkog Konja bilo je usko povezano sa trgovačkom postajom zbog čega su članovi plemena težili da održe prijateljske odnose sa belcima, što je bila politika koje se njihov vođa čvrsto pridržavao.
Kada se Američki Konj rodio njegov ostareli deda rekao je „iznesite ga napolje! Neka
zamoli svog pretka Sunce da mu da vrelu krv ratnika !“ I imao je vrelu krv. Bio je srdačan i ljubazan čovek, voleo je uzbuđenje i akciju, uvek je bio u središtu događanja.
Tokom nemirnog perijoda od 1865. do 1867. godine Američki Konj se zalagao za pokoravanje vladi po svaku cenu, zbog toga što je bio uveren da je oružani otpor uzaludan. Vođa je postao tek 1876. godine kada je nasledio ime i položaj svoga strica. Do tada je među saplemenicima bio poznat kao Manišini (Ne Može Da Hoda).
Kada je veći deo Oglala kome je sam pripadao, pristao da ode u rezervate, Američki Konj se povezao sa Indijancima koji su se zalagali za mir i već živeli u ispostavama Šareni Rep u Nebraski. Zahvaljujući njegovim upornim nastojanjima mladi ratnici njegovog plemena više nisu podizali oružje na belce. Pošto su vojnici bili uvereni da su starije i iskusnije poglavice u duši bili neprijateljski nastrojeni prema belcima, često su koristili usluge Američkog Konja. Mnogo njegovih mladića prijavilo se za izviđače jer ih je on podsticao na to jer je i sam služio belcima na taj način.
Početkom 1876. godine proširile su se glasine da se neke grupe Indijanaca spremaju da beže. Njihov vođa bio je izvesni Siju Džim kome su takav nadimak dali američki vojnici. Američki Konj je kod njega otišao kao mirovni posrednik, ali je on odbio svaki razgovor sa njim i nazvao ga ženom a ne ratnikom. Američki Kon se vratio u svoj logor i svojim ljudima ispričao de će Siju Džim izazvati velike nevolje i da on mora biti sprečen jer će u suprotnom celo pleme stradati zbog njega. Ponovo je otišao kod ratobornog Džimija, ali ovog puta sa nekoliko ratnika. Nepopustivi vođa pobunjenika je izašao sa puškom u ruci, ali je lukavi poglavica bio brži od njega, pucao je i ubio ga.
Ovo je umirilo ljude koji su se pobunili tek posle ubistva Ludog Konja. U krizi koju je izazvao taj događaj Američki Konj se još jednom pokazao kao energičan i uticajan zagovornik pomirenja sa vladom. Od tada je bio aktivan u rešavanju svih pitanja i problema svog naroda. Zapažen zbog svoje rečitosti koju je uvek stavljao u službu pomirenja. Pa ipak umeo je da govori veoma oštro o dvoličnosti belaca, međutim nikad nije vređao svoje sagovornike, pored toga bio je majstor brzog i duhovitog odgovora. Jednom prilikom je rekao da Indijanac neće moći da uđe u raj belih ljudi ukoliko je uslov za to da na sebi ima zlatne papuče, da bi objasnio svoju tvrdnju dodao je da su belci uzeli crna brda a sa nima i zlato.
U prijodu od 1890. do 1891. godine, tokom poslednje borbe svog naroda za slobodu izazvane dolaskom mesije, pokazao je kao nikada ranije svoju veličinu. Dok su mnogi njegovi prijatelji bili poneseni učenjem novog proroka, Američki Konj se držao po strani i pozivao svoje saplemenike da slede njegov primer. Kada se versi zanos pretvorio u otvorenu pobunu ustao je protiv suprotsavljanja belcima.
Hiljade Indijanaca bilo je okupljeno u rezervatu kada se tog „sudbonosnog dana“ kada se Omaleni odvažio da prošeta pred njima iako se do tada krio jer je znao da će biti uhapšen. Naravno policajci su ga uhapsili čim su ga ugledali i poveli prema stražarnici. Pružao im je otpor ali je bio savladan. Gomila ratnika pohrlila je da mu pruži pomoć, ap je nastao metež u kome se čulo „Napred, pobićemo ih sve!“ A onda je izašao Američki Konj i mirno izašao pred rulju.
„Šta to radite? Šta ste naumili? Stanite ljudi! Ili možda hoćete da pobijete ženu i decu i potpuno satrete svoj narod? Danas ste hrabri pošto vas ima više od belih ljudi, ali šta ćete da radite sutra? Okruženi ste železničkim prugama. Na hiljade vojnika će nagrnuti iz svih pravaca i okružiće vas pre nego postanete svesni toga. Nemate dovoljno hrane ni municije. Uništićete svoj narod! Povucite se dok još imate vremena!“ Tada su se strasti smirile, iako su neki i dalje negodovali da su Američki Konj i ljudi poput njega pretvorili svoj narod u robove.
Američki Konj je bio jedan od prvih pristalica ideje da se Indijanci obrazuju kao beli ljudi. Njegov sin Samjuel i nećak Robert bili su među prvim studentima indijanskog porekla koji su učili na Karliju. Politika koju je vodio pod novim okolnostima sa kojima se suočio njegov narod i saveti koje je davao bili su odvažni i dosledni
(http://www.legendsofamerica.com/photos-nativeamerican/ChiefAmericanHorse1900-500.jpg)
(http://2.bp.blogspot.com/_U1lR69uwuCo/SXNmgMDQpsI/AAAAAAAAADE/TGb181Csy2c/S660/American+Horse+1877.bmp)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 09:07:09
|
Kiša U Lice
(http://images.absoluteastronomy.com/images/encyclopediaimages/r/ra/rainintheface.gif)
Chief Rain in the Face
1835 - 1905
Photo 1880
Čuveni ratnik Siju Kiša U Lice, čije je ime izgovarano sa strahopoštovanjem rođen je 1835 godine u blizini mesta na kome se reka Čajen račva. Njegov otac nije bio poglavica, ni njegov deda nije bio poglavica. Sa majčine strane je imao nekoliko istaknutih predaka, ali mu nijedan nije ostavio mesto vođe. Ugled je stekao sam svojim delima.
Još kao dečak voleo je da se bori. U svim igrama važio je za dečaka koga je gotovo nemoguće pobediti, što ga je činilo veoma ponosnim. Imao je oko deset godina kad je njegovo pleme logorovalo zajedno sa Čajenima. U to vreme ova dva plemena su bila u prijateljstvu, ali su dečaci uvek voleli da između sebe vode lažne bitke. Tom prilikom je poveo časnu borbu sa dečakom koji je bio stariji od njega. Pobedio ga je ali je primio nekoliko snažnih udaraca zbog kojih je počeo da krvari a krv se mešala sa bojom na njegovom licu i ispirala je. Pošto je bio sav umrljan dečaci Siju su počeli da ispuštaju ratne pokliče i da viču: „ Pobedio je neprijatelja a lice mu je isprskano kao posle kiše, Kiša U Lice, ime će mu biti Kiša U Lice“.
Išao je mnogim ratnim stazama ali se na nijednoj nije posebno istakao. Postao je poznat tek kada su Sijui počeli da ratuju protiv belog čoveka. Jedan od najsmelijihg napada izveli su u leto 1866. godine na tvrđavu Toten u Severnoj Dakoti.
U to vreme vođa ratnika bio je Hokej iz plemena Asinibojna. Vapej ili Neustrašivi Medved, koji je kasnije obešen u Janktonu, bio je najhrabriji među njima. Pozvao je Hokeja da pokaže svoju hrabrost i povede ratnike u ovaj napad, što je Hokej i prihvatio i pozvao ostale da pokažu svoju hrabrost i pođu sa njim do gotovo neosvojive tvrđave koju je branio veliki garnizon.
Vapajpej i Kiša U Lice su jedan drugog nazivali „prijateljem bratom“, što je bila zakletva koja ih je vezivala u svemu. Ono što je radio jedan morao je da radi i drugi. U ovom slučaju to je značilo da Kiša U Lice mora da bude uz njega u napadu i da mora da se bori do smrti ukoliko on pogine.
Pripremio se je za smrt. Lice je obojio kao i uvek, pola crveno a pola crno da bi predstavljalo pomračenje Sunca.
Dat je znak za napad! U početku je bio uz Vapajpeja, ali je on imao bržeg konja tako da ga je ostavio za sobom. Kada su se sasvim približili tvrđavi Vapajpej je bio u beljem položaju jer su se vojnici oporavili od šoka i počeli da nišane preciznije. „Njihov veliki top govorio je veoma glasno. Puške vojnika su govorile veoma brzo, ali su ranile samo nekoliko ratnika. Veliki top vojnika najviše je podsećao na starog psa bez zuba , koji se sve više razdražuje što pravi veliku buku.“
„Ne znam kolike žrtve smo im naneli ali smo ih neko vreme držali u strahu. Beli vojnici su se ponašali kao da je u njihov logor uleteo roj ljutih pčela. Uspešno smo se povukli., ali neki od Indijanaca iz rezervata krenuli za nama uz bojne pokliče. Pratili su nas sve dok im Hohej nije reko da ne želi da se bori protiv robova belih ljudi, jer u tome nema ničeg časnog. Tek tada sam primetio da je niz moju nogu tekla krv, i ja i moj konj bili smo lakše ranjeni.“
„Dve godine kasnije napali smo tvrđavu zapadno od Crnih brda (tvrđava Fil Kerni u Vajomingu) i tom prilikom ubili sto vojnika.“ ( U vojnim izveštajima pominje se osamdeset ljudi pod komandom kapetana Fetermana- ali nijedan od njih nije preživeo da bi ispričao šta se dogodilo). „ Ubici su učestvovala gotovo sva plemena Sijua- Crveni Oblak, Šareni Rep, Ludi Konj, Bik Koji Sedi, Veliko Stopalo i sve naše velike poglavice su bile prisutne. Naravno za ljude poput mene uglavnom nije znao niko. Međutim borili smo se mnogim istaknutim mladim ratnicima, među kojima su bili Mač, Mladić Koji Se Boji Svojih Konja, Američki Konj (kasnije je postao poglavica), Kralj Vrana i ostali.
„ Ratno veće na kome je razrađen plan napada trajao je veoma dugo. Većina ratnika trebalo je da se krije u zasedi dok je nekoliko najhrabrijih mladića zaduženo da napadne drvoseče koji su sekli stabla za završetak tvrđave. Rečeno nam je da te ljude ne smemo da ubijamo već samo da ih progonimo do tvrđave, posle čega bi odmah počeli da se povlačimo da bi namamili bele vojnike da izađu napolje. U slučaju da pođu za nama trebalo je da ih namamimo u zasedu. Zagrizli su mamac kao što smo se i nadali. Bitka nije trajala dugo, samo nekoliko minuta, u stvari, više vremena je trebalo da se savlada neko manje krdo bizona.“
Ovaj napad smo izveli jer je većina Sijua sa reke Misisipi i istočno od nje već počela da govori o sklapanju mira. Međutim čak ni smrt tolikog broja vojnika nije mogao da produži rat. Sledeće godine gotovo sve poglavice Sijua potpisale su mirovni sporazum u tvrđavi Rajs koja je bila podignuta na indijanskoj teritoriji. Prema ovo sporazumu Veliki Otac iz Vašingtona pristao je da zemlja severno od Republičke reke u Nebraski uključujući i Crna Brda i planine Velikog Roga, budu ustupljene Indijancima. Pored toga nijedan beli čovek nije mogao da kroči na njih bez naše dozvole. Međutim Bik Koji Sedi i Ludi Konj nisu bili zadovoljni takvim sporazumom i odbili su da ga potpišu.
„Do tada sam već učestvovao u nekoliko značajnih bitaka, ali se u njima nisam istakao nijednim junačkim delom. Međutim želeo sam da ljudi znaju za mene i priključivao sam se ostalim ratnicima uvek kada su odlazili u rat. Borio sam se protiv Vrana, Mandana, Velikih Stomaka i Ponija i stekao izvestan ugled.
Međutim kada su beli ljudi otkrili žuti metal na našoj zemlji došli su u tolikom broju da su oterali svu divljač, prihvatili smo se oružja i krenuli u stvarno veliki rat. Tada nismo znali da protiv belaca ratujemo poslednji put. Poglavice koje su se najviše zalagale za rat bile su među prvima koji su se predali i prihvatili da žive u rezervatima. Šareni Rep je bio veliki ratnik, ali se je brzo predao belim vojnicima pošto su mihove vođe obećale da će ga proglasiti za poglavicu svih Sijuna. Da nije bio toliko ambiciozan ostao bi sa Bikom Koji Sedi do kraja.
U to vreme mladi ratnici počeli su da prate tragove koje su ostavljali beli ljudi po crnim brdima, kada bi naišli na njihova kola pobili bi sve putnike. To su radili da bi njihove sunarodnike odvratili od ulaska u našu zemlju pošto Veliki Otac nije poštovao sporazum iz 1868. godine po kome je dužan da svoju belu decu drži dalje od nas.
U svakom slučaju posle potpisivanja ovog sporazuma, kog se nisu pridržavali ni belci ni Indijanci (mada treba istaći da su ga beli ljudi prvi prekršili), nastupila su nemirna vremena, u kojima sam, kao i većina mladića, često koračao ratnom stazom mada bez nekog značajnijeg uspeha. Iako sam učestvovao u mnogim bitkama nije mi pošlo za rukom da izvedem neko junačko delo po kome bih bio poznat. Na kraju smo Vapajej i ja postavili zasedu i ubili vojnika koji je iz tvrđave krenuo na istok. Kasnije sam bio zarobljen od vojnika Dugonosog vođe ratnika (Tom Kaster) i odveden u tvrđavu u blizini Bizmurka, Severna Dakota (tvrđava Abraham Linkon). Tu su mi rekli da će me streljati i obesiti o drvo. Uzvratio sam da se ne bojim smrti. Međutim štitio me je jedan stari vojnik koji mi je donosio hranu, iako je bio belac imao je srce Indijanca. Jednog dana došao je kod mene skinuo mi je gvozdeni lanac i đule koji si mi bili vezani za nogu . Koristeći znake i nešto malo reči jezika Sijua koje je znao uspeo je da mi kaže:
„ Idi prijatelju! Ponesi lanac i đule sa sobom! Pucaću ali gls moje puške neće govoriti istinu.“
Kada sam shvatio šta hoće da mi kaže potrčao sam što sam brže mogao, on ej počeo da puca za mnom ali tek kada sam bio sa druge strane bedema. Ubrzo sam pronašao zaklon u kome sam bio sasvim bezbedan. Ovo nisam ispričao nikome jer nisam hteo da naškodim belom vojniku, ne bih ispričao ni sad da nisam siguran da je mrtav. Jer tada je bio star nemoguće da je još uvek živ. Međutim stari vojnik me je naučio da i među belcima postoje ljudi koji imaju srce.
Nekoliko dana kasnije otišao sam sa još nekoliko ratnika u logor pobunjenika kod barutne reke iz koga smo napadali bele ljude koji su gradili veliki gvozdeni put (Pacifičku železničku prugu).
Tog proleća Sijui su se ponovo okupili kod reke Jezik. Bio je to jedan od najvećih logora koji sam ikad video. Priključio nam se izvestan broj Severnih Čajena koje je predvodio poglavica Dva Medveda, a kasnije je i došla nekolicina Santa Sijua, odmetnika iz Kanade, pod vođstvom Inkpadute. Odlučili smo da se borimo protiv vojnika dok ne pogine i poslednji od nas.
Naravno mladi ratnici su bili oduševljeni jer im se ukazala prilika da učestvuju u velikom ratu. U blizini reke Misuri izviđači su otkrili veliku količinu raži za konje, ali i druge zalihe. Sve su to doneli brodovi belih ljudi. Izviđači su takođe preneli da nam se sa juga približava velika vojska, koja je u tom trenutku bila udaljena samo dva dana puta. Sa belim vojnicima jahali su izviđači Vrana i Šošona.
Svi su bili uzbuđeni sazvano je veliko ratno veće na kome su mnogi govorili. Neko me je pitao u kakvim uslovima žive Indijanci u rezervatima, ja sam odgovorio da su naši saplemenici tamo isto što i zarobljenici. Zbog bezbednosti odlučeno je da Tri Zvezde (generala Kuka) dočekamo što je moguće dalje od logora.
Presreli smo ga kod Ružinog Pupoljka, da smo sačekali i pustili ga da napadne prvi mislim da ne bi prošao ništa bolje od Kastera. Bio je dobro utvrđen na mestu na kome se je ulogorio. A spasli su ga njegovi saveznici Indijanci koji su nas na vreme otkrili i počeli borbu, što mu je dalo dovoljno vremena da se pripremi. U svakom slučaju imao je više mudrosti nego hrabrosti. Kada smo logor premestili na drugo mesto, mogao je da nastavi putem kojim se je kretao i susretne se sa dugokosim vođom belih ratnika. To bi spaslo Kastera i možda doprinelo da nas belci pobede još tada.
Pošto u tim predelima nije bilo dovoljno divljači prešli smo reku Jezik i otišli u oblast malog Velikog Roga. Niko nije mogao da pretpostavi da će nas belci pratiti po nepristupačnim terenima. Međutim pojavio se dugokosi vođa belih ratnika i iznenadio nas. Napali su naš logor sa juga. Koristili su puške koje su drugačije zvučale od naših.U logoru je odmah dat znak za uzbunu. Ratnici koji su jahali na početku kolone stigli su do belih vojnika dok su ovi sa začelja još prolazili reku. Znak za napad dat je kada smo vojnike opkolili sa dve strane tako da se reka našla iza njih. Među nama je bilo mnogo mladih muškaraca koji u rikama nisu imali ništa osim motki i toljaga. Pa ipak jurišali su na vojnike i obarali ih na zemlju. Indijanci su bili podeljeni u dve grupe, jedna se bez prestanka kretala u krug oko vojnika a druga jahala direktno na vojnike i probijala se kroz njih. Velika grupa vojnika zauzela je položaj u malom klancu i hrabro se borila sve dok nije isečen i poslednji vojnik. Oduvek sam mislio da su belci kukavice ali sam posle toga dana počeo da ih poštujem.
O meni je ispričano mnogo laži. Neki kažu da sam ja ubio vođu belih ratnika (Kastera), drugi da sam izvadio srce njegovom bratu (Tom Kaster) jer me bacio u zatvor. Ali u toj bici uzbuđenje je bilo toliko veliko da smo jedva uspeli da prepoznamo prijatelje. Sve se odvijalo brzinom munje.
Od kada sam došao u rezervat živeo sam mirno. Niko ne može da kaže da je Kiša U Lice prekršio neko pravilo Velikog Oca. Borio sam se za svoju zemlju i za svoj narod, kada smo poraženi povukao sam se i živeo tiho onako kako se to očekuje od pravog ratnika. Kiša U Lice ubijen je kada je svoje oružje položio pred Velikog Oca. U tom trenutku napustila ga je duša iako je njegovo jadno telo nastavilo da živi. A sada se sprema da legne poslednji put. Ho, hačetu (A to je dobro).“
Svedočanstvo zabeležio Istman Ohijesa nekoliko meseci pred smrt Kiše U Lice.
(http://www.sdhistory.org/arc/mr/Rain%20in%20the%20Face%20P153%20(low%20res).jpg)
(http://www.spiritconnectionstore.com/images/Store%20pics/Rain_in_the_Face_by_Barry.jpg)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 25/09/2009 : 09:10:48
|
Rupa U Danu
(http://www.dlncoalition.org/images/chiefholeintheday.jpg)
Chief Hole in the Day
1825 - 1868
Početkom devetnaestog veka indijanski narod sa severozapada prvi put su osetili pritisak civilizacije. U to vreme imali su briljantne vođe koje su u istoriji ostale nepoznate iz krajnje neobičnog razloga. Naime došljake su dočekali i primali srdačno umesto da su im se suprotstavljali. U to doba sukobljavali su se samo različiti evropski narodi između sebe iako su u borbu često uvlačili i plemena starosedeoca. Međutim novo okruženje donelo je i nove motive. Iskušenja Indijanaca mnogostruko su uvećana novim oružjima, novim proizvodima i iznad svega razornom „vodom za dušu“.
Indijanci su postepeno shvatali da bela rasa ima sasvim jasan cilj – da postane vlasnik sve zemlje, bez obzira na prava starosedelaca. Pa ipak stare poglavice su i pored toga pozivale na strpljenje, prema njihovim rečima zemlja je bila dovoljno prostrana da obe rase mogu da žive na njoj, svaka na svoj način. Zbog toga su nastojali da se sprijatelje sa belcima i verovali su u njihovu iskrenost.
Rupa U Danu (Bag-o-naj-ki-šing) rođen je na početku tog doba. Reč „Ki-šing“ znači dan ali i nebo, tako da bi se njegovo ime moglo i prevesti kao Rupa U Nebu. Taj nadareni čovek nasledio je ime ali i veliki deo sposobnosti od oca koji je među Ožibvama bio čuveni vođa ratnika – pravi Napoleon običnih ljudi, odlučan i istrajan u ratu protiv Sijua. Treba napomenuti da je prema običajima Indijanaca iz toga doba primirje sklapano svakog leta kada su na zajedničkim većima predstavnici oba plemena pričali šta im se dogodilo tokom prethodne godine.
Rupa U Danu mlađi bio je lep čovek, visok i skladno građen, a prema svima se je odnosio ljubazno jer je bio plemenit po prirodi. Takođe je bio i rođeni diplomata. Ožibve su dozvoljavale poligamiju. Nije poznato kakvo je bilo njegovo mišljenje o tome, ali se zna da je poligamiju iskoristio u političke svrhe oženivši se ćerkama gotovo svih poglavica različitih grupa svoga naroda. Zahvaljujući ovim vezama imao je kontrolu nad gotovo celim narodom Ožibva i moga je da vrši veliki uticaj. Velečasni Klod A. Bjuli piše o njemu:
„Rupa U danu je bio čovek upečatljive pojave, po prirodu uljudan. Imao je melodičan i prijatan glas i bio je nadaren za govorništvo. Osim toga razmišljao je logično i donosio je pravilne zaključke. Kada je govorio nije bio ostrašćen već jasan i uverljiv tako da je mogao da zadrži pažnju slušalaca.“
Zanimljivo je primetiti da su mu saplemenici dali ime „Dečak“, jer je kao mlad bio veoma plašljiv. Kada je odrastao Rupa U Danu postao je odvažan ratnik
Često se događalo da kada čovek bez mnogo razmišljanja rizikuje sopstveni život na kraju umre prirodnom smrću. Tako je umro prerano sazreli Rupa U Danu dok je Dečak još uvek bio sasvim mlad. Dečaku se je ogrtač poglavice neočekivano spustio na ramena i on ga je nosio tokom kratkog ali burnog perioda u kome je predvodio svoje saplemenike. Bilo mu je suđeno da doživi propast prvobitne demokratije na ovom kontinentu. Na istočnom horizontu tamni oblaci gomilali su se velikom brzinom. Vreme individualizma i ravnopravnosti među ljudima moralo je da ustukne pred strašnim silama civilizacije – sebičnošću materijalizma i nezajažljivom pohlepom trgovine i njene sestre bliznakinje politike. Pod takvim okolnostima mladi Rupa U Danu prihvatio je zadatak da vodi svoje saplemenike, koji su u početku bili skloni da sumnjaju u mudrost tako mladog poglavice. Međutim, veoma brzo je pokazao da odlično poznaje tradiciju svoga naroda i poput Šarenog Repa i Male Vrane spremno prihvatio političku taktiku belog čoveka. Zadržao je teritorije koji su njegovi preci osvojili u ratu protiv Sijua, a pregovore sa belcima vodio je kao vrhunski diplomata – osim u jednom slučaju koji ga je koštao života.
Kao i drugi oštroumni Indijanci koji su predvideli nestanak svoje rase, više je voleo postepene promene običaja, što bi na kraju dovelo do potpunog usvajanja načina života belih ljudi. Sunarodnike je počeo da navikava na nova pravila i to tako što im je prvo nametnuo ideju da poglavice moraju da imaju svu vlast i da za svoje zasluge moraju da budu nagrađeni. Iako je to značilo veliko odstupanje od starih običaja, ljudi su novinu prihvatili bez većih otpora. U svim sporazumima koje je postigao sa belcima postojala je klauzula o nagradi u zemlji ili novcu koje je dobijao lično on. Rano je odustao od ideje o zajedničkom vlasništvu nad zemljom sa Ožibvama iz oblasti Gornjih jezera jer je predvideo da će to stvoriti velike probleme onom delu naroda koji ga je priznavao za vođu i živeo uz reku Misisipi. Ipak neprilike je imao sa Ožibvama nastanjenim u oblastima Crvenog Jezera i jezera Pijavica jer su se oni ogradili od njegove politike, čime se postavilo pitanje granica.
Prvim sporazumom koji je 1855. godine mladi Rupa U Danu sklopio sa vladom obezbeđen je „višak“ za poglavice, nezavisan od redovnih prihoda koji je dobija svaki od njih. Ovaj višak je trebao da bude raspoređen među poglavicama srazmerno broju Indijanaca na čijem čelu su stajali. Rupa U Danu je bio vođa najvećeg broja ljudi pa je dobijao lavovski deo ovi sredstava. Takođe je dobio i popriličnu svotu izdvojenu za potrebe „vrhovnog poglavice“, iako su njegovi saplemenici smatrali da to nije ispravno. Sledeći sporazum mu je obezbedio prihod od hiljadu dolara godišnje, koji je trebalo da mu bude isplaćivan u narednih dvadeset godina, a osim toga dobio je zemlju u blizini sela Vranino Krilo, vlada je preuzela obavezu da mu na toj zemlji podigne veliku i udobnu kuću. Pošto je težio da živi kao pravi gospodin, u njegovoj kući radilo je mnogo belih slugu. Oblačio se lepo, po običajima starosedelaca, ali sa primesom elegancije belih ljudi. Nosio je sako i kamašne od finog crnog materjala i lanenu košulju sa okovratnikom a preko toga crno ili plavo indijansko ćebe. Njegove mokasine su bile od najfinije jelenske kože a njegov izgled upotpunjavala je dugačka i negovana kosa, Voleo je da prima goste i odlazi u posete pa je bio omiljen među oficirima i među civilima. Posebno je bio popularan među damama.
Približno u to vreme vlada SAD-a odlučila je da okonča rat između Sijua i Ožibva. Mirovni pregovori su održani u tvrđavi Sneling, a SAD su imale ulogu posrednika. Kada su se predstavnici dva plemena sreli na ovom velikom veću, Rupa U Danu je predvedio delegaciju Ožibva kao vrhovni poglavica svog naroda, sa ostalim poglavicama je došao dostojanstveno i uz prilično veliku pompu. Žene vladinih službenika izrazile su želju da im se omogući pristup ovom neobičnom skupu, što im je na kraju omogućeno. Međutim kad su ušle u salu za njih nije bilo dovoljno mesta tako da su morale da se stisnu uz poglavice Sijua, od kojih je jedan primetio: „Mislio sam da će ovo biti veće poglavica, ali vidim da među nama ima i mnogo žena.“ Rupa U Danu je odmah ustao i progovorio na najljubazniji način „dame će počastvovati poglavice Ožibva ako budu ljubazne da sednu pored nas.“
Još jedan od dokaza njegove spremnosti da se istakne među belcima, njegovi savremenici su videli u činjenici da je učestvovao u političkim kampanjama, što je bilo krajnje neuobičajeno za Indijance iz tog doba. Pošto je bio bogat i uticajan čovek, beli doseljenici iz susedstva slušali su njegove reči sa uvažavanjem. Političke govore je držao na jeziku svoga naroda pa je uz njega uvek bio prevodilac. Međutim ponekad bi se toliko oslobodio da bi govor završavao na lošem engleskom jeziku i to tako što je prisutne pozivao na piće. U takvim prilikama rekao bi : „gospodo republikanci, dođite i pijte.“
Rupa U Danu nije postao uticajan zbog toga što je samo to bila želja njegovog naroda, za njegov uspon bila je zaslužna zaštita koju mu je pružala vlada SAD-a. To je bio osnovni razlog što je mađu ostalim poglavicama njegovog naroda tinjala mržnja, dok su ga delovi plemena Ožibva koji su živeli u oblasti Crvena Jezera i Pijavica sumnjičili da je sklopio ugovore kojima je predao delove njihove zemlje i nikada ga nisu priznali za vođu.
Njegova popularnost među oficirima i upravnicima rezervata nestala je tokom šezdesetih godina devetnaestog veka kada su republikanci preuzeli vlast i počeli su da vode potpuno drugačiju politiku prema Indijancima. Poglavica više nije dobijao poklone i nagrade i morao je da se odrekne luksuza na koji je navikao. Još gore je bilo to što je njegov ponos bio povređen ovakvim zanemarivanjem, Novi ljudi na vlasti obećali su da će se prema starosedeocima odnositi sa uvažavanjem, ali se čini da su oni bili korumpiraniji od svojih prethodnika i da za razliku od njih sve zadržavaju za sebe, samim tim indijanske poglavice ostale su bez svog dela prihoda.
Ogorčen ovakvim postupcima Rupa U Danu upoznao je svoj narod sa svim prevarama belih ljudi i postao je zaštitnih prava starosedelaca. Možda nije mogao da prepozna pravu prirodu korupcije sve dok se nije našao u položaju da je prouči izbliza. Možda bi mu se i moglo oprostiti što je život poglavice hteo da učini prema merilima belog čoveka. Međutim oglušio se o jedno od najosnovnijih pravila svoje rase koje glasi: „ Materjalni dobitak ne sme da bude motiv za služenje plemenu.“ Pogazio je ideale svog naroda, što nije moglo da mu bude oprošteno i on je kažnjen. Pa ipak greške koje je počinio nisu umanjile njegovu hrabrost. Poput poglavice Male Vrane nazvan je izdajnikom svoga naroda i poput njega očajnički je nastojao da povrati izgubljeni ugled žestoko se obrušivši na upravnike i indijanske trgovce, pošto su oni njegovo poverenje izgubili među prvima.
Kada su se Sijui pobunili 1862. godine Ruapa U Danu nije ni pomišljao da sklopi savez sa njima. Belci su pokušali da ga ponize tako što bi ga uhapsili i stavili u okove. Ožibva je izbegao zamku i pobegao. Celo pleme se je okupilo na poziv Rupe U Danu. Mladim ratnicima koje je predvodio nije dozvolio da se upustaju u pljačku, već je skrivajući se u blizini utvrđenja čekao objašnjenje. Uz pomoć njegovog ličnog prijatelja koji je ubrzo došao u utvrđenje sudije Kupera iz St.Pola problem je veoma brzo rešen.
Sporazumom iz 1868. godine konačno je zapečaćena sudbina Ožibva sa obala Misisipija. Rupa U Danu protivio se njihovom preseljenju u ispostavi poznatu kao Bela Zemlja, ali bez ikakvog uspeha, tako je shvatio da ovaj azvoj događaja znači konačan slom njegove rase. Izjavio je da nikada neće otići u taj rezervat i održao je reč. Osatao je na svom imanju. Ubila ga je ubrzo zatim grupa neprijateljski nastrojenih Indijanaca jer nisu imali poverenja u njega. Sačekali su ga u zasedi i ubili su ga dok je bio na kočijama.
Tako je umro jedan od najbriljantnijih poglavica Indijanaca. U diplomatiji je postizao velike uspehe a bio je i poštovan poglavica svoga naroda. Njegove mane su ipak ostavile prevelik trag i došle mu glave.
(http://www.brainerddispatch.com/history/images/030504/CHIEFHOLEINTHEDAY.jpg)
(http://passingthru.com/wp-content/uploads/2008/11/hole_in_the_day_1858.png)
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
REJS
Senior Member
Serbia
2891 Posts
Member since 17/03/2008 |
Posted - 26/09/2009 : 09:59:19
|
Sve je to lepo ali jedan moj drug je jednom prilikom rekao da je otpor indijanaca prema bledolikima bio jadan i neznatan.
Njihove pobede bile su male i neznatne ,a najveca je ona na Little Big Hornu.Naravno i rusenje fort laramija.pobedice u kolonijalnom ratu su vezane za saveznike kao i rat francuza i engleza koji se ne racuna kao cisto indijanski rat.
Logicno gledano indijanci nisu mogli da ostvare Tekumsehov san o velikoj indijanskoj naciji.A jedan Americki general je rekao da se definitivno mora resiti taj problemcic sa napadima na karavane i usamljene doserljenike koji traje stotinu godina,smatrao je da amerika ima buvu koja ujeda ali ne steti i da Amerika nije u ratu sa indijancima vec sa sakama pobunjenika,zalosno.
Sve u svemu indijanci zive u legendama i u nasim srcima ona kako ih mi zamisljamo u masti i stripovima.
Tek novija istorija daje najveceg zivog indijanca Bika Koji Sedi,koji je i sam jednom prilikom rekao: indijanci,kakvi indijanci ja sam poslednji indijanac.Recenica sve govori o malodusnosti izdajstvu i priklanjanju pogodnostima bele nacije.
Jedini Indijanac koji je pobedio jednog Americkog vojskovodju na otvorenom polju u konkretnoj bici bio je ludi konj,nazalost to je bila i prva i posledna prava bitka dva naroda. |
http://www.youtube.com/watch?v=C5qbvnqMClk
Izbacite Facepalm sprecite sukobe,givnite sansu miru !!!
|
|
|
|
Topic |
|
|
|
Indijanci
