| Author |
 Topic  |
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4705 Posts
Member since 26/12/2009 |
|
|
zeljko
Advanced Member
Bosnia and Herzegovina
17689 Posts
Member since 02/08/2002 |
|
|
ridiculus
Senior Member
1490 Posts
Member since 11/06/2008 |
 Posted - 14/06/2024 : 21:39:23
|
The King of the Golden River
or
The Black Brothers
John Ruskin
Dobro je ovo - štaviše, odlično!
Nije knjiga, već kratka priča, koja u standardnom formatiranju zauzima oko 20 strana. Po nekima, njome započinje žanr koji se na engleskom zove fantasy. Drugi ističu The Well at the World's End Williama Morrisa, treći bajke George-a MacDonalda, koje su jako uticale na Tolkiena. U svakom slučaju, Ruskinova priča je na kraćoj strani u spektru takvih radova, gledano prema dužini.
Struktura joj je slična onome što zovu tale, i to fairy tale, iliti bajka, ali likovi i scene su konkretniji nego što je običaj u tekovinama narodnog predanja. Otud se ovo izdvaja kao eventualni začetnik novog žanra - nećemo ići u daleku prošlost i dotaći sumersku mitologiju. Događaji u priči se razvijaju lagano, sa dovoljno detalja za moderni ukus, a scene upliva fantastičnog i izmišljenog su antologijske, najblaže rečeno. Poput onih iz Dikensove A Christmas Carol, koje se često potežu u poslednjih 180 godina, samo sa promenjenim likovima i okruženjem.
Kralj Zlatne reke su odvija u moralnom univerzumu, i sadrži bajkovite kvalitete pouke i ideala. To ne znači da nije u pitanju opasan univerzum, ali prirodne sile u njemu znaju da prepoznaju i nagrade određene vrline u čoveku koji nisu samo konstrukcije "mrtvih belih osvajača", već ih nalazimo u svim društvima i svim vremenima.
Ruskin, jedan od najčuvenijih kritičara lepih umetnosti svog doba i polimata, bio je profesor Oscaru Wilde-u, i veliki uticaj na njega. Wilde se kasnije proslavio (i) po svojim bajkama. Imam vrlo snažan utisak da je viktorijansko doba bilo najplodnije tlo za fantastiku, uprkos disciplinovanosti, i - neki bi rekli - uštogljenosti javnog života. Ili upravo zbog toga. Nas su u školi učili da je realizam najkarakterističniji književni pravac tog vremena (u Evropi), ali ja bih iz ove sadašnje perspektive rekao da je romantizam bio jači i bogatiji. Ne romantizam kakav je bio na početku XIX veka, već u nekom izmenjenom, možda i perverznom obliku, koji zovu dekadencijom, ali to su bilo talasi koji su išli jedan za drugim, poput neoplatonističkih emanacija koje se sve više udaljavaju od Boga, ali još imaju nešto od Njega. Uvedimo ove čudne reči: pre-rafaeliti (čiji je član bio i pomenuti W. Morris), esteticizam, neo-romantizam... Dante Gabriel Rossetti, jedan od ključnih pre-rafaelita, se tereti da je spojio fantazmagoriju sa naturalizmom, kako u slikarstvu, tako i u književnosti, a to je zapravo, u našem slobodnom shvatanju, ono što fantasy predstavlja*. Realizam u nekim fantazmagoričnim okvirima. Ili možda obrnuto, ali za naše potrebe redosled je nebitan. Dante Rossetti je pisao poeziju, i to ne onu strogo narativnog tipa (kao ponekad Morris), i stoga se pravim očevima žanra smatraju ovi koje sam pomenuo na početku.
A onda se setih da je Ruskin bio uticaj i na Prousta - kao zagovornik esteticizma, što je bio pravac/pokret/uverenje kojeg su se marksisti najviše grozili. 
*u nekom užem značenju, kao pandan naučnoj fantastici. U nekom širem smislu, fantasy su pisali i Lewis Carroll i Borges |
Edited by - ridiculus on 14/06/2024 21:48:56 |
 |
|
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4705 Posts
Member since 26/12/2009 |
Posted - 17/06/2024 : 16:47:40
|
quote:
Originally posted by zeljko
on je sam fenomenalanm onaj plavi komplet je suvo zlato
To je Rad-ovo izdanje. Nema Jucerasnji
svet.
Ovo sto sam citao je izdanje Matice srpske iz Novog Sada iz 1962. Prevod Alex Tisma.
|
sangue navajo |
|
|
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4705 Posts
Member since 26/12/2009 |
|
|
ridiculus
Senior Member
1490 Posts
Member since 11/06/2008 |
Posted - 18/06/2024 : 23:50:09
|
UPOZORENJE!!! Momenti nekorektnosti pri kraju ove poruke mogu da izazovu nervni slom i ideološki grč! Neopisiva brutalnost polemičke sekire - ko sve diplomira na književnosti danas! Ako se šalim, to je sa nagoveštajem masakra na usnama!
Počeo sam The Woodlanders od Hardy-ja, knjigu koju sam nabavio pre par meseci, ali sam čekao pogodnu priliku za čitanje, to jest, dane ispunjene satima luksuzne slobode. Mislim da je to jedini Hardijev roman iz ciklusa o Wessexu koji nije preveden na ovim prostorima. Ali htedoh da kažem dve stvari koje nisu o samom romanu, pošto sam ovaj tek započeo, pa tu nemam šta da kažem.
Od svih pisaca koje znam, Hardi je jedan od najtežih za određivanje šta mu je najbolje. On je zapravo jedan od retkih koji su bili vrhunski i u prozi i u poeziji, ali postoje ljudi (na primer, Stephen Fry) koji ga više cene kao pesnika, a i oni koji ga više cene kao romansijera. Za mene su te dve strane njegovog genija otprilike podjednake.
Od romana koje je napisao, ono što se događa u poluizmišljenom Wessexu, jugozapadnom britanskom okrugu, zauzima najviše knjiga, i tu treba tražiti vrhunce. Znam šta bih preporučio kao uvod u Hardija, ali to ne znači da smatram da je isto istovremeno i bezuslovno najbolje.
Sam Hardi je najviše voleo The Woodlanders; Far from the Madding Crowd (moja pomenuta preporuka kao uvod u opus) se često nalazi na listama najboljih ljubavnih romana ikad; Tess of the D'Urberville ćete naći pomenut na najviše mesta; Nick Cave je na listu svojih omiljenih romana stavio The Mayor of Casterbridge; u knjizi 501 Must-Read Books nalazimo Jude the Obscure, poslednji Hardijev roman, javno spaljivan - posle čega je on prestao da piše romane i prešao samo na poeziju. Harold Bloom u svojoj knjizi posvećenoj romanima, The Bright Book of Life, priča o The Return of the Native, ali više zbog toga što je to prvi Hardi kojeg je čitao nego ičeg drugog, dok priznaje da su ovde prethodno pomenuta četiri (Far from..., The Mayor, Tess, Jude) verovatno najbolji.
Dakle, gore sam pomenuo skoro sve romane o Wessexu, osim Under the Greenwood Tree. Hardi ima i eksperimentalnije romane, poput The Well-Beloved, i odlične zbirke priča, ali ovo gore je krem krema, što bi rekli.
Druga stvar koju sam hteo da kažem je da na Hardiju moderna kritika, posebno ona feministička, često pokazuje svoje najgluplje lice. Ili jedino lice, u zavisnoti koga pitate. Naravno da je Hardi za ono vreme u kojem je pisao mogao da bude smatran feministom, ali to je bilo drugačije okruženje. Naravno da je po njemu postojao nepravedan i dvostruki standard u društvu po pitanju odnosa polova, ali, naravno, Hardi je bio daleko pametniji od današnjih antropomorfnih alarma i u njegovim pričama društvo je samo deo problema.
Na jednom mestu u Tessi Hardi pominje Šopenhauera i Leopardija, i mudrom bi već to bio signal. Osim toga, poznato je da je Šeli imao izuzetan uticaj na njega, a taj engleski pesnik je vremenom bio sve veći pesimista, dok uverenje nije kulminiralo u The Triumph of Life. Pravi Eros je tragičan po svojoj prirodi, i to nema veze sa društvenim konvencijama, konstrukcijama, ili kontrakcijama.
Postoji nekoliko razloga zašto se u Hardijevim romanima dešava ono što se dešava, a jedan od njih taj što protagonistkinje prave greške. Mogu ovde da ubacim ono Emersonovo "tvoj karakter je tvoja sudbina". A kad se motiv u romanu ponavlja i ponavlja, treba biti slepac pa ga ne videti ili ignoramus pa ga večito zaobilaziti.
Dakle, svaki Hardijev roman ima elemente tragedije u sebi, ali su neki sa relativno srećnim krajem. Zato preporučujem Far from the Madding Crowd, koji ima taj najbolji odnos tragičnog i romantičnog, a i najviše autobiografskih elemenata, jer je Gabriel Oak neka vrsta predstavnika samog pisca, a Bethsheba Everdene ima nešto u sebi od Hardijeve supruge, Emme Gifford.
I sve se događa na selu, pa šta čekate, ljubitelji prirode? |
|
|
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4705 Posts
Member since 26/12/2009 |
|
|
Topic |
|
|
|
Knjige & co (popis recenzija u prvom postu)
