| Author |
 Topic  |
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4798 Posts
Member since 26/12/2009 |
|
|
zeljko
Advanced Member
Bosnia and Herzegovina
17782 Posts
Member since 02/08/2002 |
|
|
ridiculus
Senior Member
1676 Posts
Member since 11/06/2008 |
 Posted - 14/06/2024 : 21:39:23
|
The King of the Golden River
or
The Black Brothers
John Ruskin
Dobro je ovo - štaviše, odlično!
Nije knjiga, već kratka priča, koja u standardnom formatiranju zauzima oko 20 strana. Po nekima, njome započinje žanr koji se na engleskom zove fantasy. Drugi ističu The Well at the World's End Williama Morrisa, treći bajke George-a MacDonalda, koje su jako uticale na Tolkiena. U svakom slučaju, Ruskinova priča je na kraćoj strani u spektru takvih radova, gledano prema dužini.
Struktura joj je slična onome što zovu tale, i to fairy tale, iliti bajka, ali likovi i scene su konkretniji nego što je običaj u tekovinama narodnog predanja. Otud se ovo izdvaja kao eventualni začetnik novog žanra - nećemo ići u daleku prošlost i dotaći sumersku mitologiju. Događaji u priči se razvijaju lagano, sa dovoljno detalja za moderni ukus, a scene upliva fantastičnog i izmišljenog su antologijske, najblaže rečeno. Poput onih iz Dikensove A Christmas Carol, koje se često potežu u poslednjih 180 godina, samo sa promenjenim likovima i okruženjem.
Kralj Zlatne reke su odvija u moralnom univerzumu, i sadrži bajkovite kvalitete pouke i ideala. To ne znači da nije u pitanju opasan univerzum, ali prirodne sile u njemu znaju da prepoznaju i nagrade određene vrline u čoveku koji nisu samo konstrukcije "mrtvih belih osvajača", već ih nalazimo u svim društvima i svim vremenima.
Ruskin, jedan od najčuvenijih kritičara lepih umetnosti svog doba i polimata, bio je profesor Oscaru Wilde-u, i veliki uticaj na njega. Wilde se kasnije proslavio (i) po svojim bajkama. Imam vrlo snažan utisak da je viktorijansko doba bilo najplodnije tlo za fantastiku, uprkos disciplinovanosti, i - neki bi rekli - uštogljenosti javnog života. Ili upravo zbog toga. Nas su u školi učili da je realizam najkarakterističniji književni pravac tog vremena (u Evropi), ali ja bih iz ove sadašnje perspektive rekao da je romantizam bio jači i bogatiji. Ne romantizam kakav je bio na početku XIX veka, već u nekom izmenjenom, možda i perverznom obliku, koji zovu dekadencijom, ali to su bilo talasi koji su išli jedan za drugim, poput neoplatonističkih emanacija koje se sve više udaljavaju od Boga, ali još imaju nešto od Njega. Uvedimo ove čudne reči: pre-rafaeliti (čiji je član bio i pomenuti W. Morris), esteticizam, neo-romantizam... Dante Gabriel Rossetti, jedan od ključnih pre-rafaelita, se tereti da je spojio fantazmagoriju sa naturalizmom, kako u slikarstvu, tako i u književnosti, a to je zapravo, u našem slobodnom shvatanju, ono što fantasy predstavlja*. Realizam u nekim fantazmagoričnim okvirima. Ili možda obrnuto, ali za naše potrebe redosled je nebitan. Dante Rossetti je pisao poeziju, i to ne onu strogo narativnog tipa (kao ponekad Morris), i stoga se pravim očevima žanra smatraju ovi koje sam pomenuo na početku.
A onda se setih da je Ruskin bio uticaj i na Prousta - kao zagovornik esteticizma, što je bio pravac/pokret/uverenje kojeg su se marksisti najviše grozili. 
*u nekom užem značenju, kao pandan naučnoj fantastici. U nekom širem smislu, fantasy su pisali i Lewis Carroll i Borges |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
Edited by - ridiculus on 14/06/2024 21:48:56 |
 |
|
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4798 Posts
Member since 26/12/2009 |
Posted - 17/06/2024 : 16:47:40
|
quote:
Originally posted by zeljko
on je sam fenomenalanm onaj plavi komplet je suvo zlato
To je Rad-ovo izdanje. Nema Jucerasnji
svet.
Ovo sto sam citao je izdanje Matice srpske iz Novog Sada iz 1962. Prevod Alex Tisma.
|
sangue navajo |
|
|
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4798 Posts
Member since 26/12/2009 |
|
|
ridiculus
Senior Member
1676 Posts
Member since 11/06/2008 |
Posted - 18/06/2024 : 23:50:09
|
UPOZORENJE!!! Momenti nekorektnosti pri kraju ove poruke mogu da izazovu nervni slom i ideološki grč! Neopisiva brutalnost polemičke sekire - ko sve diplomira na književnosti danas! Ako se šalim, to je sa nagoveštajem masakra na usnama!
Počeo sam The Woodlanders od Hardy-ja, knjigu koju sam nabavio pre par meseci, ali sam čekao pogodnu priliku za čitanje, to jest, dane ispunjene satima luksuzne slobode. Mislim da je to jedini Hardijev roman iz ciklusa o Wessexu koji nije preveden na ovim prostorima. Ali htedoh da kažem dve stvari koje nisu o samom romanu, pošto sam ovaj tek započeo, pa tu nemam šta da kažem.
Od svih pisaca koje znam, Hardi je jedan od najtežih za određivanje šta mu je najbolje. On je zapravo jedan od retkih koji su bili vrhunski i u prozi i u poeziji, ali postoje ljudi (na primer, Stephen Fry) koji ga više cene kao pesnika, a i oni koji ga više cene kao romansijera. Za mene su te dve strane njegovog genija otprilike podjednake.
Od romana koje je napisao, ono što se događa u poluizmišljenom Wessexu, jugozapadnom britanskom okrugu, zauzima najviše knjiga, i tu treba tražiti vrhunce. Znam šta bih preporučio kao uvod u Hardija, ali to ne znači da smatram da je isto istovremeno i bezuslovno najbolje.
Sam Hardi je najviše voleo The Woodlanders; Far from the Madding Crowd (moja pomenuta preporuka kao uvod u opus) se često nalazi na listama najboljih ljubavnih romana ikad; Tess of the D'Urberville ćete naći pomenut na najviše mesta; Nick Cave je na listu svojih omiljenih romana stavio The Mayor of Casterbridge; u knjizi 501 Must-Read Books nalazimo Jude the Obscure, poslednji Hardijev roman, javno spaljivan - posle čega je on prestao da piše romane i prešao samo na poeziju. Harold Bloom u svojoj knjizi posvećenoj romanima, The Bright Book of Life, priča o The Return of the Native, ali više zbog toga što je to prvi Hardi kojeg je čitao nego ičeg drugog, dok priznaje da su ovde prethodno pomenuta četiri (Far from..., The Mayor, Tess, Jude) verovatno najbolji.
Dakle, gore sam pomenuo skoro sve romane o Wessexu, osim Under the Greenwood Tree. Hardi ima i eksperimentalnije romane, poput The Well-Beloved, i odlične zbirke priča, ali ovo gore je krem krema, što bi rekli.
Druga stvar koju sam hteo da kažem je da na Hardiju moderna kritika, posebno ona feministička, često pokazuje svoje najgluplje lice. Ili jedino lice, u zavisnoti koga pitate. Naravno da je Hardi za ono vreme u kojem je pisao mogao da bude smatran feministom, ali to je bilo drugačije okruženje. Naravno da je po njemu postojao nepravedan i dvostruki standard u društvu po pitanju odnosa polova, ali, naravno, Hardi je bio daleko pametniji od današnjih antropomorfnih alarma i u njegovim pričama društvo je samo deo problema.
Na jednom mestu u Tessi Hardi pominje Šopenhauera i Leopardija, i mudrom bi već to bio signal. Osim toga, poznato je da je Šeli imao izuzetan uticaj na njega, a taj engleski pesnik je vremenom bio sve veći pesimista, dok uverenje nije kulminiralo u The Triumph of Life. Pravi Eros je tragičan po svojoj prirodi, i to nema veze sa društvenim konvencijama, konstrukcijama, ili kontrakcijama.
Postoji nekoliko razloga zašto se u Hardijevim romanima dešava ono što se dešava, a jedan od njih taj što protagonistkinje prave greške. Mogu ovde da ubacim ono Emersonovo "tvoj karakter je tvoja sudbina". A kad se motiv u romanu ponavlja i ponavlja, treba biti slepac pa ga ne videti ili ignoramus pa ga večito zaobilaziti.
Dakle, svaki Hardijev roman ima elemente tragedije u sebi, ali su neki sa relativno srećnim krajem. Zato preporučujem Far from the Madding Crowd, koji ima taj najbolji odnos tragičnog i romantičnog, a i najviše autobiografskih elemenata, jer je Gabriel Oak neka vrsta predstavnika samog pisca, a Bethsheba Everdene ima nešto u sebi od Hardijeve supruge, Emme Gifford.
I sve se događa na selu, pa šta čekate, ljubitelji prirode? |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
|
|
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4798 Posts
Member since 26/12/2009 |
|
|
ridiculus
Senior Member
1676 Posts
Member since 11/06/2008 |
Posted - 06/07/2024 : 23:00:20
|
Još čitam The Woodlanders, pređoh skoro dve trećine. Uživam u Hardijevom raskošnom jeziku, opisu predela kakve ne srećemo mnogo u ovom našem, pola urbanom, a pola virtuelnom okruženju, i zapažanjima o ljudskoj prirodi koja ne mogu da omanu ni u jednom društvu. Ne dajem ocene, jer ovo je jače od mene, a sve što je jače od mene nisam sposoban da izmerim. 
Ali, zbog onih koji ne znaju kako Hardi piše, reći ću. Njegovi romani su po strukturi nalik na one Džordža Eliota - kojeg pominjem u muškom rodu zato što je muški pseudonim; kada budemo pominjali Mary Ann Evans to će biti u ženskom rodu; i zahvaljujem na razumevanju - dakle, jednim delom se opisuju događaji i daje se prostora likovima i njihovim dijalozima i osećanjima, ali između toga pisac ubacuje delove koji su poput mikro-eseja, i iznosi svoja razmišljanja, i čak, u Hardijevom slučaju, nagoveštaje stvari koje će doći u zapletu.
To je što se tiče strukture, a što se tiče sentimenta, Hardi je prilično drugačiji od Georgea Eliota, o čemu je već bilo reči u nekim od mojih prethodnih poruka. Ali može se reći da obojica dele ljubav prema selu i lepotama engleske prirode i zaziranje od nasilne industrijalizacije. Hardijeva ljubah je otvorenija, ali, s druge strane, nisam čitao mnogo od Eliota, pa ovo shvatite kao vrlo površan zaključak.
Vreme je da, u čudnoj saradnji ličnog hira i obaveze, dam neka imena, neke pisce proze koji su mi nezaobilazni, i koje sam čitao i koji su me nečim privukli da čitam i druga njihova dela.
Dakle, nisu u pitanju nužno pisci koje smatram najboljima, već oni koji su najviše oblikovali moj čitalački ukus i profil. Sasvim mi je jasno zašto su Proust i Henry James i Joyce to što jesu, ali ovo je lista naklonosti, a ne objektivnosti-u-pokušaju.
Neka broj predloga bude 25, a neka redosled bude približno hronološki, s obzirom na godinu rođenja pisca (a ne datum objavljivanja). Neka ograničenje bude samo jedno delo po piscu. I samo proza, svejedno da li je u pitanju roman, kratka priča, biografija ili esej(i). U jednom slučaju i istoriografija. Evo ih:
Michel de Montaigne - Eseji
Miguel de Cervantes - ko ne zna, opasno je zalutao
Jonathan Swift - Gulliver's Travels (4 putovanja)
James Boswell - The Life of Samuel Johnson
Edward Gibbon - The Decline and Fall of the Roman Empire
William Hazlitt - Eseji
Mary Shelley - Frankenstein
Ralph Waldo Emerson - Conduct of Life (skup eseja)
Nathaniel Hawthorne - The Scarlet Letter
Victor Hugo - Les Miserables
Charles Dickens - Great Expectations
Emily Bronte - Wuthering Heights
Lewis Carroll - Alice's Adventures in Wonderland
Lav Tolstoj - Hadži Murat (najkraće je! )
Machado de Assis - Memorias Postumas de Bras Cubas [Posthumni memoari Brasa Kubasa]
Thomas Hardy - Far from the Madding Crowd
Guy de Maupassant - Le Horla (priča)
Arthur Conan Doyle - The Speckled Band (priča)
Gilbert Keith Chesterton - Orthodoxy (zbirka eseja)
Giuseppe Tomasi di Lampedusa - Il gattopardo [Gepard]
Jorge Luis Borges - Pierre Menard, autor del Quijote (priča) [Pjer Menard, autor Kihota]
Alejo Carpentier - El reino de este mundo [Kraljevstvo ovog sveta]
Flannery O'Connor - A Good Man is Hard to Find (priča)
Cormac McCarthy - Blood Meridian
Jose Saramago - Historia do Cerco de Lisboa [Istorija opsade Lisabona] |
Thought's the slave of life, and life Time's fool. |
|
|
|
Sneaksie Thiefsie
Advanced Member
4509 Posts
Member since 22/04/2008 |
|
|
naker
Advanced Member
4448 Posts
Member since 05/06/2020 |
Posted - 19/10/2024 : 23:13:15
|
Mračni bogovi - T.E.D. Klajn
Klajnovo pisanje i stil ima u sebi mnogo toga lavkraftovskog. Obojica su majstori nagoveštaja, horor nije očigledan već se samo sugerira, daje na kašičicu, naslućuje, jeza se polako prikriva gde senke postaje sve duže i duže, a nama se polako dižu dlake na vratu.. Nema dobrog horora bez lokacije, a Klajn kao i Lavkraft zna da izabere i opiše mesto zbivanja kao slabu tačku na zemlji gde je zlo pustilo korenje i gde osećaš jezu da si na mestu gde ne bi trebao da budeš. Klajn kao i Lavkraft voli da deli ljude na kaste, prema njihovom polu, boji kože, rasi, nacionalnosti, obrazovanju itd., što na momente zna biti škakljivo. Ali Klajn nije kopija Lavkrafta, primetne su razliku gde kod Lavkrafta uvek postoji taj neki epski grandiozni kosmički horor, dok Klajn voli da spušta loptu sa makro na mikro nivo, na horor običnog čoveka, jedne individue. Za razliku od Lavkrafta čije pisanje je često hladno, Klajn voli humor i njegovi likovi često prave sarkastične i cinične opaske. Horor i komedija su retko dobra kombinacija, ali Klajn je nekako uspeo da obogati jezu sa suvim smislom za humor.
Ova zbirka sakuplja pet priča. Na mene su najjači utisak ostavile Deca kraljevstva i Najdelmanov bog. Mada ni preostale priče ne zaostaju mnogo, generalno veoma visoka prosečna ocena. Šteta što je Klajn tako malo pisao, po meni su Mračni bogovi sjajna zbirka horor priča. Kada bih pravio listu ovo bi mi možda ušlo i u top 5 naslova Poetike strave. Pohvale i za pogovor, Ghoul po običaju ima odlične propratne tekstove.
I za kraj dozvoliću jedan interesantan citat sa 199 str: "Petkom posle posla imao je nešto krivice zbog atletskog seksa sa jugoslovenskom raspuštenicom iz Kluba zdravlja." |
|
|
|
Combatrock
Advanced Member
Serbia
4798 Posts
Member since 26/12/2009 |
Posted - 26/10/2024 : 08:35:16
|
Milan Kundera Sala 10/10
Posle 35 godina sam opet uzeo Kunderu u ruke.
Izdanje Veselina Maslese iz 1984 te velike godine za Sarajevo.
Tvrdi uvez, fenomenalna stampa, korice, 3000 kom tiraz. Prva u kompletu od 6 knjiga koje je u gotovo identicnom izdanju objavio BIGZ.
Velika knjiga. |
sangue navajo |
|
|
|
koze123
Average Member
918 Posts
Member since 05/11/2018 |
Posted - 28/10/2024 : 00:42:10
|
Trilogija Gvendi - Stiven King i Ričard Čizmar
Trilogija Gvendi se sastoji iz tri priče, odnosno jedne novele i dva romana: Gwendy's Button Box, Gwendy's Magic Feather i Gwendy's Final Task koje su zajedno napisali papa King i Ričard Čizmar. Naime, King je imao ideju za prvu novelu, donekle ju je razradio ali nekoliko godina nije umeo da je dovrši; ona je skupljala prašinu u fijoci dok se nije susreo sa Čizmarom koji mu je pomogao da napiše kraj. Vrlo je interesantan način njihovog zajedničkog pisanja: deo bi napisao King, pa prosledio Čizmaru koji je onda uređivao i nadograđivao kako bi vratio Kingu i tako sve u krug. Utisak o celoj trilogiji je veoma podeljen i ukratko: nije ovo nikako na nivou Kinga u naponu snage, ali ima dosta potencijala.
Pre svega, ovo nije horor, kao ni veliki deo Kingovog opusa. Da, koketira sa nekim temama i momentima karakterističnim za horor, ali samo po sebi bi pre bila fantastika pa onda kasnije naučna fantastika. Gvendina kutija dugmadi, kao prvi deo trilogije i jedina novela u ovoj zbirci (od koje je zapravo sve počelo) je i najbolji deo ovog serijala. Kingova ideja je bila da, u suštini, napravi modernu verziju Pandorine kutije i pomeša je malo sa Gospodarom prstenova. Dosta je interesantno napisana ova novela, i ona prati glavnu junakinju Gvendi, koja dobija od misterioznog čoveka kutiju dugmadi sa devastirajućim moćima. Njen zadatak je da čuva kutiju i da je što manje koristi, i u ovoj noveli zapravo King (i Čizmar) uvode celu misteriju oko kutije i taj momenat "zabranjenog voća". Da ne bih dubio o samoj priči, istakao bih samo kako je meni najinteresantniji aspekt onaj koji se bavi odrastanjem Gvendi i momenta koji je karakterističan za svu decu: ono što su razvojni psiholozi nazivali dečijim egocentrizmom, odnosno fazom odrastanja u kojoj deca misle da sve što se dešava u njihovoj okolini zavisi od njih i da su oni za to zaslužni. Tako i Gvendi često razmišlja kako neki aspekti njenog života (alkoholizam roditelja, njen fizički izgled, pa i smrt prijatelja) zavisi od nje same, odnosno od njene interakcije sa magičnom kutijom. Iako je vrlo jasno šta je zapravo istina, interesantno je što su se autori pozabavili ovom tematikom i uvrstili je u coming of age fantastiku.
Gvendino magično pero je nastavak koji je pisao samo Ričard Čizmar, bez Kinga i to se da osetiti od prvog poglavlja. Poglavlja su duža, dosadnija a likovi dvodimenzionalni i klišeizirani. Vidi se velika razlika u stilu pisanja, no najveći problem je što Čizmar, za razliku od Kinga piše dosta neujednačeno. Sve svoje subplotove je jako nespretno povezao na kraju, nešto što je delovalo veoma bitno je ispalo nebitno, i suprotno. Ovaj roman se čita više kao neki ok fan-fiction, koji donosi jednu prizemniju priču, ovog puta dosta više u žanru trilera i misterije, donekle i traljavo napisanog whodunita, a sama magična kutija dugmadi igra vrlo sporednu ulogu do same završnice. Moram reći da mi se generalno nije svidela direkcija u kojoj je krenula priča: mnogo bi mi bilo interesantnije da sam čitao o drugim "čuvarima" kutije nego o Gvendi 20 godina nakon prvog dela: i to Gvendi koju je Čizmar pretvorio u spisateljicu, dobitnicu Oskara i kongresmenku  .
Gvendin poslednji zadatak stvari podiže na potpuno novi nivo: ako na osnovu svega do sad mislite da znate kuda priča ide, varate se. Ovog puta Gvendi ide direktno u svemir!
Papa King se vratio, i ovaj fan-fiction mi je bio atipičan za njega sve do samog kraja, kad mi je bilo jasno i zbog čega se vratio. Dakle, Gvendi sad putuje u svemir, Gvendi je senatorka (demokrata naravno, jer republikanci su glupi i zli, podsećaju nas autori u svakom drugom poglavlju!) i Gvendi je u početnim fazama Alchajmera. Na početku su mi očekivanja bila vrlo niska, i mislio sam da će ovo biti katastrofalno, ali onda se upalio onaj Kingov momenat gde čak i neke banalne i sulude ideje ume da lepo predstavi čitaocima i da ih uvuče u radnju i da napravi odličnu atmosferu. I to je funkcionisalo sve do jednog momenta gde je priča postala izuzetno banalna i amaterska, da bi se malo izvukla na kraju - time što se uvezuje u širi Kingov univerzum. Taj momenat mi se sasvim svideo i sigurno bi imao neku veću težinu da su se autori posvetili ostavljanju tragova o tome i ranije, no ovako je to sve ispalo zbrda zdola...
E sad, pored svih kritika i loših stvari, meni je trilogija Gvendi legla sasvim solidno. Svestan svih ovih ograničenja i "amaterskih" grešaka koje su autor(i) činili, prilično mi se svidela ideja i generalno mi je prijalo čitanje ove priče. Nikako se ne može ubrajati u bolje radove Stivena Kinga, ali prvu novelu bih i mogao da preporučim ljubiteljima autora kao i ljubiteljima fantastike i coming of age-a. Uspeli su autori da daju neki jedinstven pečat na početku i jako su dobro započeli i završili tu novelu, gde su likovi bili živopisniji i interesantniji, gde je radnja bila dinamičnija i smislenija i gde postoji još jedan dodatni psihološki sloj koji se izuzetno lepo uklapa u celu radnju. Tako da, preporučio bih Gwendy's Button Box, nekih 80 stranica ako se ne varam, a ostatak slobodno možete da preskočite, osim ako niste die hard fanovi . |
Edited by - koze123 on 28/10/2024 00:44:49 |
|
|
|
Topic |
|
|
|
Knjige & co (popis recenzija u prvom postu)
