| Author |
 Topic  |
|
1Euro
Advanced Member
12213 Posts
Member since 17/07/2008 |
|
|
Offiucus
Starting Member
15 Posts
Member since 22/02/2010 |
 Posted - 10/06/2010 : 16:16:35
|
@okiboki
Prvo izdanje "Sahranite me kod ranjenog kolena" je cirilicno, izdavac je SKZ Beograd.
Druga knjigu Di Brauna "Divlji Zapad" (u originalu "The Westerners") obajvljena je 1979. godine kao zajednicko izdanje "Juhgoslavije" i "Prosvete" iz Beograda, u okviru biblioteke Zenit koju je uredjivao Zika Bogdanovic. Knjiga je opremljena crno belim ilustracijama a ne fotografijama. Vecina ilustracija su akvareli C.M.Russell.
Obe knjige su stampane u tirazu od 5.ooo primeraka. |
 |
|
|
okiboki
Advanced Member
Serbia
10835 Posts
Member since 23/11/2008 |
Posted - 10/06/2010 : 22:59:16
|
quote:
Originally posted by Offiucus
@okiboki
Prvo izdanje "Sahranite me kod ranjenog kolena" je cirilicno, izdavac je SKZ Beograd.
Druga knjigu Di Brauna "Divlji Zapad" (u originalu "The Westerners") obajvljena je 1979. godine kao zajednicko izdanje "Juhgoslavije" i "Prosvete" iz Beograda, u okviru biblioteke Zenit koju je uredjivao Zika Bogdanovic. Knjiga je opremljena crno belim ilustracijama a ne fotografijama. Vecina ilustracija su akvareli C.M.Russell.
Obe knjige su stampane u tirazu od 5.ooo primeraka.
E moguce,verovatno je ovo izdanje sto ja imam onda drugo.
A knjiga "Divlji zapad" video sam da ima na limundu-aukcijama.Da li negde ima u knjizari? |
Ni živih se nisam boja, dok su bili za užasa, a nekmoli mrtvih pasa. |
|
|
|
1Euro
Advanced Member
12213 Posts
Member since 17/07/2008 |
|
|
Risar_69
Advanced Member
Slovenia
11679 Posts
Member since 05/05/2008 |
Posted - 03/07/2010 : 09:02:06
|
..
Jezične porodice sjevernoameričkih indijanaca
 |
Kad pocneš crtati, uvek moraš imati na kraju olovke, srce, ruku i misli! |
Edited by - Risar_69 on 03/07/2010 09:06:31 |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 03/08/2010 : 12:24:49
|
Evo jednog lepog teksta o Pontijaku...
Pontijak je uspešno vodio sastanak saveta plemena budivši im sećanja na trijumfe iz prošlosti; ispričao je jednu verziju poruke koju je Indijancima propovedao delaverski prorok.Prorok je, rekao im je, pošao na dugo putovanje i sastao se sa samim Gospodarem života koji je nesrećan što su domoroci dozvolili da postanu žrtve belih ljudi. '' Ovu zemlju u kojoj živite, '' naveo je Pontijak reči koje je Gospodar života navodno uputio proroku, '' napravio sam za vas, a ne za druge. Zašto ste dozvolili belcima da žive na vašoj zemlji? Isterajte ih i povedite rat protiv njih. Oni mi se uopšte ne dopadaju. ''
Pošto je za svoj pothvat dobio božansko odobrenje, najavio je uzbuđenim ratnicima da je spreman da ih povede na tvrđavu Detroit.
Četiri dana kasnije Pontijak je uspešno realizovao prvi korak svog plana. Sa pedesetak ratnika dobio je dozvolu da uđe u tvrđavu da bi izveo ceremonijalni ples i zabavio oficire. Tokom predstave, za vreme divljeg skakanja neki od Indijanaca uspeli su da se neopaženo otšunjaju i istraže unutrašnji razmeštaj u tvrđavi, položaj njenih topova i stražara i kakve su zgrade unutar zidina. Kada se ples završio, Pontijak je rekao komandantu tvrđave da će se za nekoliko dana vratiti sa nekoliko svojih ljudi radi održavanja saveta dobre volje. Indijanci su otišli i prema Pontijakovom planu održali još jedan tajni sastanak svih ratnika i poglavica. Još jedanput je vođa Otava kod domorodaca probudio borbeni zanos i tom prilikom rekao da će kroz dva dana, povodom održavanja saveta sa Britancima, ući u tvrđavu sa 60 svojih ljudi. Svi ostali odrasli stanovnici iz sela njegovih Otava nagrnuće za njim kroz kapiju, noseći ispod svojih pokrivača noževe i tomahavke. Na dati signal odbaciće pokrivače i iznenadno napasti nespremne članove garnizona. U međuvremenu, Hjuroni i Potavatomi će uhvatiti sve pojedinačne Engleze koji se nađu izvan tvrđave i postaviti zasedu zasedu kako bi zarobili svaki britanski brod koji se pojavi na jezeru Iri.
U toku sledeća 24 sata komandant ispostave, major Henri Goldvin, saznao je na neki način za Pontijakov plan. Ne zna se tačno ko ga je obavestio o Pontijakovoj zaveri, mada su Indijanci za to krivili jednu skvo iz plemena Čipeva po imenu Katarina koja je živela u selu Potavotamija na reci Detroit i bila preobraćenik u katoličanstvo. Legenda kaže da je ova privlačna mlada žena bila zaljubljena u Gledvina koga je u tvrđavi potajno posetila da bi mu donela par mokasina i tom prilikom izdala svoj narod.
Ne znajući da je britanski oficir obavešten o njegovim planovima Pontijak je, 7. maja 1763. godine ujutro, ispunjen samopouzdanjem, poveo svoje ljude preko reke i došao do istočne kapije ispostave. Tvrđava je bila najveća i najjača na zapadu, okružena palisadom od kedrovine visine oko 15 stopa i opsega od oko 200 jardi koja je okruživala čitavo malo selo.
Ne pokazujući nikakav znak zabrinutosti Gledvin je dozvolio da cela indijanska delegacija od ok 300 ljudi i žena, umotanih u ćebad, uđe u tvrđavu. Pontijak, koji je bio na čelu kolone, odmah je shvatio da Britanci očekuju neku nevolju. Sve zgrade unutar tvrđave bile su zatvorene, straže udvostručene i sa bajonetima u stanju pripravnosti, a ostatak engleskih vojnika, prateći pažljivo Indijance, bio je postrojen pod oružjem na terenu za parade. Uznemiren, Pontijak je poveo svoje poglavice do kuće za savetovanje gde su ga čekali Gledvin i njegovi prevodioci. Pogledavši oko sebe Otavi je postalo jasno da je situacija beznadežna. On je u tvrđavu kao poklon Gledvinu doneo vampumski pojas, beo sa jedne strane, a zelen sa druge strane. Okretanje zelene strane prema oficiru trebalo je da bude signal za napad. Ali Pontijak nije dao signal. Ljutit i razočaran, prebacio je Gledvinu razmeštaj vojnika i požalio se, ogorčen da je '' neka zla ptica donela loše vesti o nama ''. Nakon što je protestujući objavio da je nevin, prihvatio je od britanskog oficira mali poklon u odeći, hlebu i duvanu i gordo izašao iz tvrđave dok su ga njegovi zbunjeni ljudi pratili.
Vrativši se u selo Otava branio se od kritike svojih ratnika što im nije dao očekivani signal i tvrdio da bi ih Englezi sve zbrisali ali im je obećao još jednu šansu. Uprkos nemilom i nepredviđenom razvoju situacije, Pontijak je 9. maja ujutro u floti od 65 kanua poveo svoje ratnike preko reke. Pred tvrđavom su ih zaustavili Gledvinovi prevodioci i rekli da u tvrđavu mogu da uđu samo Pontijak i nekoliko poglavica. Pontijak je u besu uzviknuo da svi njegovi ljudi žele da osete miris dima lule mira i da ako u tvrđavu ne mogu da uđu svi neće uči nijedan, dok će Otave odbaciti pojas prijateljstva sa Englezima. Poruka je preneta Gledvinu i on je, kao kompromis, ponudio da Indijanci uđu u tvrđavu u malim grupama. Pontijaku ovaj predlog nije odgovarao, jer je ovog puta planirao da uvede sve svoje ratnike i napadne Engleze, čak i ako budu u stanju pripravnosti. Kada je video da su se njegove nade ponovo izjalovile, on se u nemom besu okrenuo i naredio ratnicima da se vrate u svoje selo.
I posle svega, Pontijak objavljuje da počinje rat. Ako ne mogu da uđu u tvrđavu, pobiće sve Engleze koji se nalaze van nje. Vrlo brzo, do posle podne istog dana Indijanci su ubili 9 osoba u okolini tvrđave Detroit, dok su nekolicinu zarobili. Gledvin i njegovi ljudi čuli su jezive ratne pokliče i samrtne krike koji su odjekivali po šumama i znali su šta to znači.
Spremali su se i za opsadu tvrđave Detroit a takvu operaciju nije bilo lako izvesti.
Indijanci su počeli da napadaju sve okolne manje tvrđave. Grupa Pontijakovih Otava i Hjurona iznenadila je 16. maja engleski garnizon u tvrđavi Sandaski na jezeru Iri i zauzela tvrđavu. Potavotami, poslati iz pravca Detroita, osvojili su 25. maja tvrđavu Sent Džozef u jugozapadnom Mičigenu i pobili odn.zarobili sve njene branitelje. Dva dana kasnije jedna druga grupa ratnika iz Detroita kojoj su se pridružili Majami Indijanci primorala je na predaju tvrđavu Majamis koja se nalazila u Indijani, dok su dalje prema istoku Delaveri i Mingoi, odazivajući se na Pontijakov poziv, napustili svoja sela da bi protutnjili dolinom Monongahela u Pensilvaniji gde su izmasakrirali tamošnje naseljenike, otvorili vatru na tvrđavu Ligonije i počeli opsadu tvrđave Pit.
Akcije Indijanaca bile su tek na početku. Kada je, 28. maja, iznenada planula cela divljina na Zapadu. Pontijakovi ratnici presreli su flotu za snabdevanje britanske vojske koja je krenula preko jezera Iri od Nijagare do Detroita. Vojnici koji su pratili flotu zaustavili su se radi noćenja na Point Peleu, udaljenom oko 25 milja od reke Detroit. Tamo su na obalu izvukli svojih 10 brodova natovarenih sa 139 bačvi sa namirnicama. Nešto posle 10 sati uveče Indijanci su izvršili napad na njihov logor, ubili ili zarobili preko 50 od ukupno 96 ljudi i zaplenili 8 brodova i skoro sve namirnice.
Trijumfi domorodaca su se nastavili. Tri dana posle bitke kod Point Pelea, 1. juna, Indijanci koji su ranije zauzeli tvrđavu Majamis pridružili su se grupama ratnika Kikapua, Via i Maskoutena i primorali na predaju tvrđavu Vabaš, na mestu današnjeg grada Lafajeta u državi Indijana. Sledećeg dana, daleko prema severu, Čipeve i sauk Indijanci, pretvarajući se da igraju igru loptom radi zabave britanskih vojnika u tvrđavi Miklimakinak iznenada su se okrenuli protiv vojnika koji nisu ništa slutili i iskasapili 20 od 35 članova garnizona ispostave strateški locirane na tesnacu između jezera Hjuron i Gornjeg jezera. Na istoku su u rat stupile i Seneke i Šoni. Na dan 16. juna grupa Seneka napala je tvrđavu Vinango 80 milja severno od tvrđave Pit i zbrisala njen garnizon.
U Njojorku, general Emherst teško je uspevao da shvati šta se dešava.
A u Detroitum opsada tvrđave se nastavljala. Beli branitelji iza palisada još nikada nisu čuli za domoroce sa tolikm strpljenjem i istrajnošću i Gledvin je svakog dana očekivao da će se Indijanci umoriti i napustiti ovaj neunosan poduhvat. Međutim, stigla je vest da su Francuska i Velika Britanija potpisale ugovor o miru i da je rat između dve evropske sile na ovom kontinentu potpuno završen. Pontijak je odbijao da u to poveruje., još uvek gajeći nadu da će mu sa juga konačno u pomoć stići francuske trupe, ali izveštaji su obeshrabrivali francuske žitelje u oklini tvrđave i naveli neke od Pontijakovih saveznika na zaključak da su možda pogrešili što su iskopali ratne sekire.
Mir dolazi u nevreme po Indijance.
Britanci počinju da dobijaju pojačanja. Kapetan Deljel koji Gledvilu dolazi u pomoć samouvereno mu saopštava kako Emherst želi da Pontijak dobije dobre batine i da će on to da uradi što pre. Gledvin se uz oklevanje saglasio i tako je kapetan svojim ljudima dao 2 dana odmora, da bi 31. jula, u pola tri ujutro, iz tvrđave izmarširao odred od 247 oficira i vojnika u nameri da napadne Pontijakov logor. Pontijak je ne neki način bio obavešten o ovome. Francuski naseljenici, kojima su obe strane dozvoljavale da slobodno cirkulišu između svojih domova i tvrđave, načuli su šta se u tvrđavi sprema i obavestili Otave. Ne očekujući zasedu, Deljel se po sjajnoj mesečini brzo kretao sa svojm kolonom vojnika i stigao do uskog mosta koji je vodio preko nekog potoka na oko 2 milje od tvrđave. Tamo ga je sačekao Pontijak. Kada su vojnici krenuli preko dasaka mosta zasula ih je vatra iz musketa, a zatim su se začuli ratni pokliči i vrisci. U opštem metežu kolona je krenula unazad na sopstvene vojnike i ljudi su počeli da padaju. Vatra Indijanaca se pojačala, dolazeći sa obe strane puta. Na komandu svojih oficira bespomoćni vojnici ispaljivali su plotune na nevidljivog neprijatelja. U jednom jurišu i Deljel je poginuo. Britanci ovim što su učinili nisu postigli ništa sem što je potok na kome su bili zaustavljeni dobio novo ime - Krvavi beg.
Pored kolonijalnih snaga koje su bacane na Indijance, na Zapadu se pojavljivalo sve više britanskih trupa što je samo podvlačilo beznadežnost pontijakovog rata od samog početka. Uprkos mnogih prvobitnih pobeda Otava, vremena kada su domoroci mogli da odbace belce i uspešno ih potisnu davno su prošla. U avgustu je pukovnik Buket probijajući se pored Delavera, Šonija, Mingoa i Hjurona koji su se očajnički odupirali, uspeo da sa odredom vojnika upućenim kao pomoć pređe planine i razbije opsadu tvrđave Pit.
Emherst je bio jako gnevan. Želeo je da se sve mnogo brže okonča i pukovniku Buketu je predlagao '' Zar se ne bi moglo nekako izvesti da se buntovnim indijanskim plemenima pošalju velike boginje? Dobro ćete uraditi ako zarazite Indijance boginjama uz pomoć ćebadi i isprobajte bilo koji drugi metod kojim biste istrebili ovu odvratnu rasu. ''
Francuzi su sve više počeli da okreću leđa domorocima; zbog toga su brojni ratnici počeli da napustaju Pontijaka. Pontijak je poverovao na kraju u vest o sklopljenom francusko - engleskom miru. Prihvatio je francusku poruku da pokopa ratnu sekiru protiv Engleza kao što je to utradio francuski kralj.
Pontijak šalje pismo Gledvinu '' Brate moj, poruku da sklopimo mir koju mi je poslao moj otac ja sam prihvatio; svi moji mladi ljudi pokopali su ratne sekire. Mislim da ćeš zaboraviti na loše stvari koje su se dogodile pre nekog vremena. I ja ću zaboraviti ono što si ti učinio meni, misleći samo o dobrom. Ja, Čipeve, Hjuroni, spremni smo da dođemo na razgovor sa tobom kada nas pozoveš. Pošalji nam svoj odgovor. Ovu odluku ti šaljem da bi je pročitao. Ako si susretljiv kao što sam ja, odgovorićeš. Želim ti dobar dan. pontijak.''
Gledvilu je laknulo zbog neuspeha opsade ali je odbio da se susretne sa Pontijakom..
Emherst je 17. novembra otplovio kući, ostavljajući za sobom reputaciju vojnika koji se dobro borio protiv Francuza ali koga je nadvladao ratnik iz divljine, Pontijak.
Pontijak se zamorio od čekanja na sastanak sa Gledvilom pa je otišao do reke Momi u današnjoj Indijani gde je podigao zimski logor.
Među Indijancima su se pronele glasine da čovek koji ih je podstakao na rat sa Englezima sada od svojih ranijih neprijatelja dobija po 10 šilinga na dan. Kada je Pontijak, 1766. godine, više nalik na pobednika nego na poraženog neprijatelja, krenuo u pratnji Britanaca na put da bi se u Njujorku sastao sa izvesnim britanskim zvaničnikom, jedan upućeni francuski trgovac iz detroita ponudio je opkladu da će zavidni Indijanci ubiti Otavu '' za manje od godine dana ''
Pontijak se vratio u svoj logor na reci Momi alim je njegov ugled među Indijancima skoro potpuno nestao. Sa povratkom mira opet su se pojavile nepravde belaca prema Indijancima. naseljenici su ponovo preplavili dolinu Ohajo, arogancija belih trgovaca i vojnika je rasla, tako da je gnev domorodaca rastao i činilo se da će se opet zaratiti. Ovaj put je Pontijak iako stari neprijatelj Britanaca držao stranu belcima i savetovao mir. Vremenom su i članovi njegovog sela počeli da se okreću protiv njega, a kroz šume su kružile glasine da ga njegovi ratnici fizički zlostavljaju kao neku skvo.
Na dan 20. aprila 1769.godine Pontijak je došao u malu prodavnicu u Kahokiji, starom francuskom selu na istočnoj obali reke Misisipi, nasuprot Sent Luisa. Bio je nenaoružan i u pratnji samo jednog Peorija Indijanca za kojeg je mislio da mu je naklonjen. Kada je izašao iz prodavnice, Peorija je pošao za njim i na ulici, bez iakvog razloga, iznenada ga je udario palicom po glavi i zatim probo nožem.
I dok je peorija bežao, veliki ratni poglavica, koji je nekada poveo 18 moćnih plemena sa prostora između jezera Ontario i reke Misisipi u rat protiv Britanaca, klonuo je na zemlju i izdahnuo. |
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
Imrahil
Advanced Member
Serbia
13369 Posts
Member since 21/08/2005 |
Posted - 03/08/2010 : 12:46:40
|
quote:
Originally posted by okiboki
Problem sa knjigama o Indijancima je sto ih nema toliko bar ovde gde sam ja gledao.Evo na primer ja sam iz Zrenjanina i trazio sam po celom gradu takve knjige i naravno nigde nema gledaju me kao da sam s marsa pao.Sahranite mi srce kod ranjenog kolena sam nasao preko neta u Beogradu i narucio.Uzeo bih jos takvih knjiga ali ne znam sta je uopste i izdato kod nas ni gde bih tako nesto uopste i kupio.
Eto ako neko zna za neku knjigu o Indijancima koja moze da se naruci iz BG-a neka mi javi.
hm, meni se čini da sam video par knjiga o Indijancima.. pogledaću po knjižarama, pa ću javiti..
 |
|
|
|
Imrahil
Advanced Member
Serbia
13369 Posts
Member since 21/08/2005 |
|
|
okiboki
Advanced Member
Serbia
10835 Posts
Member since 23/11/2008 |
Posted - 03/08/2010 : 14:21:55
|
| Stvarno si car,hvala ti puno na ovim linkovima.Ovo narucujem sto pre. |
Ni živih se nisam boja, dok su bili za užasa, a nekmoli mrtvih pasa. |
|
|
|
Imrahil
Advanced Member
Serbia
13369 Posts
Member since 21/08/2005 |
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 03/08/2010 : 14:39:25
|
Ludi Konj, patriota ravnica
,,Bentine. Dolazi. Veliko selo. Požuri. Donesi tovar.
PS. Donesi tovar.’’
Bilo je to nešto pre tri sata popodne 25.juna 1876.godine, na stogodišnjicu Sjedinjenih Država i na dan kada je duga istorija ratovanja između severnoameričkih Indijanaca i belih ljudi dostigla vrhunac. Sa niza brežuljaka prekrivenih travom, iznad doline reke Mali bighorn* (Little Bighorn river) u Montani, general-pukovnik Džordž Armstrong Kaster, tražeći više municije, poslao je hitnu poruku komori koja je išla za njim. Trenutak kasnije, siguran da će ih kapetan Frederik Bentin i njegova komora brzo sustići, Kaster je pokrenuo svojih pet eskadrona Sedmog konjičkog puka sa oko dve stotine dvadeset i pet ljudi niz padinu prema ogromnom skupu sijuskih i čejenskih sela koja su ležala duž reke.
Impulsivna reakcija američkog komandanta i žestoki otpor Indijanaca koji su prokuljali u velikom broju da ga presretnu završila se jezivim krvoprolićem koje je šokiralo naciju. To nije bio najveći zabeleženi trijumf Indijanaca; poglavica Mala Kornjača, na primer, potpuno je uništio vojsku generala Artura Sent Klera i 1791. godine ubio više od šest stotina njegovih ljudi na izvoru reke Vabaš. Ali pobeda Sijuksa i njihovih čejenskih saveznika došla je u vreme kada se industrijalizovana američka nacija prostirala od obale Atlantika do obale Pacifika, kada su velike armije i veliki generali dokazali snagu i moć Sjedinjenih Država u građanskom ratu koji je trajao četiri godine i kada neprijateljski domoroci više nisu predstavljali pretnju, nego smetnju. Skalpirana i izmasakrirana tela na strminama iznad Little Bighorn-a osramotila su američki narod i naljutila ga. Poraz ih je pekao, tražili su žrtvene jarce, napadali vojsku, vladu i takozvani ,,element mira’’, koji je tražio strpljenja sa Indijancima, i zahtevali su brzu odmazdu i politiku koja će staviti tačku na sve buduće probleme sa ,,neprijateljima’’.
U svom uzbuđenju i razočarenju malo je bilo onih koji su hteli da razmotre dugi niz događaja na ovim ravnicama koji su prethodili ovom masakru i doveli do njega. Za većinu Amerikanaca to je bio rat koji se vodi protiv ,,divljih Indijanaca’’ koji mrze belce i uživaju da ih ubijaju. Sedamdeset godina pre toga Luis i Klark su prvi put skrenuli pažnju javnosti na neprijateljstvo Sijuksa prema belim ljudima. Tokom devetnaestog veka njihova reputacija divljeg i moćnog naroda samo se povećavala i mada su Amerikanci u svom nadiranju prema zapadu bili zauzeti borbom sa drugim plemenima koja su im bila bliža, bili su svesni da će jednog dana morati da dođe i do obračuna sa Sijuksima. Taj dan je došao. Razbacani po Zapadu postojali su mali džepovi sa ,,neprijateljskim’’ Indijancima; ali Sijuksi su bili i najveći i najjači nepokoreni narod u Sjedinjenim Državama, a dan njihovog uništenja je došao.
U godinama posle tragedije kod Little Bighorn-a, pobede nad ,,neprijateljskim’’ Indijancima i njihova pacifikacija doveli su do jasnijeg sagledavanja takozvanog sijuškog problema. Kao i u mnogim drugim indijanskim ratovima, domoroci – ma koliko izgledali divlji i svirepi – nisu bili agresori. Pritisnuti snažnim obručem sve većeg broja belaca oni su se očajnički borili da sačuvaju svoju slobodu i način življenja. Njihove bitke bile su očajnički pokušaji da se udalje od belaca, da ih oteraju i da sačuvaju dovoljan deo te ogromne zemlje velikih ravnica bez civilizacije za sebe i za krda bizona od kojih su živeli.
U svojim pokušajima oni nisu bili ujedinjeni. Kao i mnoga plemena pre njih, imali su svoje slabiće i prevrtljivce, velike ratnike, kao što je bio Crveni Oblak, pokolebane i zavedene američkom moći i podrškom, koji su Amerikancima pomogli protiv vlastitog naroda. Imali su i svoje patriote, ljude koji su, birajući između slobode i smrti, umrli na bojnom polju ili u okovima uz prkosni uzvik: ,,Hajde, Lakoto, ovo je dobar dan za umiranje!’’ Američki vojni komandanti i ratni dopisnici na Zapadu, tražeći domorodačkog genija iza Kasterovog masakra, izdvojili su jednog od Sijuksa koji su se istakli, jednu snažnu i namrgođenu kombinaciju vrača i ratnog vođe po imenu Bik Koji Sedi. Kada su se ratovi završili, Bufalo Bil i drugi proglasili su predusretljivog, ali još uvek neukroćenog Bika Koji Sedi, najvećim od svih ratnika Sijuksa. Ali za same Indijance ova je titula bila dodeljena pogrešnom čoveku. Na dan 5.septembra 1877.godine, u samoći vojnog zatvora u tvrđavi Robinson u Nebraski, boreći se divlje da se oslobodi zatočeništva, njihov najplemenitiji heroj, povučeni, ćutljivi mladi poglavica po imenu Ludi Konj, koji je imao samo trideset i pet godina, umro je od nemilosrdnih uboda stražarskog bajoneta. Jedan oficir, koji je znao njegovu vrednost, nazvao ga je ,,jednim od najvećih vojnika svog doba i svoje generacije’’, a jedan američki dopisnik, koji je pratio trupe Sjedinjenih Država koje je Ludi Konj pobedio, pozdravio ga je kao ,,najhrabrijeg među hrabrima’’. Kada je Ludi Konj umro, suze, ogorčenje i uzbuđeni poziv na osvetu proširili su se kao plamen među njegovim pristalicama u narodu Sijuksa, a zvaničnici u agenciji plašili su se novog ustanka. Danas, u rezervatima Sijuksa na zapadu, njegovo ime ostaje urezano u pamćenje njegovog naroda koji je ponosan na svoje veze sa njim. On nikada nije potpisao ugovor sa belim ljudima i pružao im je celog života otpor. Za Sijukse je on najveći od svih vođa koje su ikada imali.
Amerikanci su imali prilike da se sretnu sa Ludim Konjem kod mosta na Plati, kod tvrđave Fil Kerni, Rousbada, Little Bighorn-a i u mnogim drugim bitkama na velikim ravnicama. Ali malo je bilo onih koji su nešto znali o njemu dok je bio živ, jer se klonio njihovih ispostava i agencija i, osim u borbi, imao malo veza sa njima. Posle njegove smrti njegovi drugovi i prijatelji pričali su o njemu uzbudljive priče i broj prepisa njihovih intervjua postepeno je rastao sve dok mnogo godina kasnije Mari Sandoz i drugi pisci i istoričari zainteresovani za Sijukse nisu uspeli da američkom narodu koji je bio njegov neprijatelj predoče njegovu pravu veličinu. Ali ono što su izneli na videlo bilo je više od priče o životu jednog čoveka. Jedan vođa je i proizvod svog vremena i naroda, a priča o Ludom Konju, prema svedočenjima njegovih savremenika, predstavlja i ep o viteškoj i očajničkoj borbi naroda Sijuksa da sačuva slobodu.
Ludi Konj rođen je oko 1842.godine kod Repid Krika, u blizini današnjeg Repid Sitija, Južna Dakota, na istočnoj strani najviše cenjenog dela sijuške zemlje, visokih i lepih Crnih brda (Black Hills), koje su domoroci smatrali svetim područjem i zvali ih Pa Sape. Bilo je to deset godina posle uzaludnog pokušaja Crnog Jastreba da spase svoj dom u Ilinoisu. Sauk Indijanci i druga plemena istočno od Misisipija bili su poraženi, demoralisani, a njihovo preseljavanje u zapadne rezervate od Nebraske do Oklahome bilo je u toku.
Ljudi Ludog Konja su takođe bili stranci u krajevima na zapadu, ali su onamo stigli mnogo ranije i u drugačijim okolnostima. Za Sijukse se veruje da su – pre nego što je beli čovek stigao u Severnu Ameriku – živeli na jugoistoku današnjih Sjedinjenih Država, kao članovi široko razbacane porodice koja je govorila jezik Sijuksa. Tokom šesnaestog veka naselili su se oko jezera i u krajevima oko izvora reke Misisipi gde su podigli svoja sela. Oni su bili šumski Indijanci, lovci, uzgajali su kukuruz i sakupljali divlji pirinač iz močvara oko svojih naselja. Putovali su pešice ili u kanuima napravljenim od kore drveća. Brojan i agresivan, ovaj narod stalno je vodio rat protiv svojih suseda koji su govorili algonkinskim jezikom.
Dolazak Francuza i Britanaca odgovarao je Algonkinima, koji su sa njima održavali veze i koristili njihove puške i oružje od metala, tako da su, postepeno, zahvaljujući superiornosti u oružju, Čipeve i druga plemena potisnuli Sijukse prema zapadu. Oni, kao narod, nisu nikada bili ujedinjeni, već su bili podeljeni u mnogo grupa i skupina. Svi zajedno bili su tri velike porodice – Santi, Janktoni i Tetoni, čiji su pripadnici sami sebe nazivali jednim imenom koje je značilo ,,saveznici’’: Santi su to ime izgovarali Dakota, Janktoni Nakota, a Tetoni Lakota. Istorija Ludog Konja uglavnom je vezana za Tetone, ili zapadne Sijukse. Unutar te grupe, koja je imala sedam velikih podgrupa, Oglale Ludog Konja i Brulei bili su poznati kao južne Lakote; Hunkpape i četiri druga plemena (Minekondžu, Tu Ketls, San Ark i Crna Noga-Sijuksi) sačinjavali su severnu grupu.
Svaka grupa je zatim bila sastavljena od posebnih skupina sa različitim imenima, što je belog čoveka zbunjivalo do krajnosti. Ludi Konj, kao i Bik Koji Sedi, bili su, na primer, Tetoni ili, kako su sebe zvali, Lakote; ali Ludi Konj je bio oglalski Hunkpatila, dok je Bik Koji Sedi bio Hunkpapa sa severa. Njih dvojica bili su odgojeni i živeli u različitim delovima velikih ravnica da bi se kao saveznici sastali samo u poslednjim danima otpora prema belim ljudima.
Pri kraju sedamnaestog i u početku osamnaestog veka, Tetoni su počeli da se odvajaju od istočnih Sijuksa, koji su, kao šumska plemena, ostali u Dakoti. Tetoni su se postepeno kretali prema istoku, još uvek pešice, da bi se pojavili na ravnicama, naučili da love bizone i konačno stigli do reke Misuri, gde je u njihov život, kao nova sila, ušao konj.
Prema najpouzdanijim svedočanstvima, pre 1680.godine, niko od Indijanaca u ravnicama nije imao konje. Te godine, kada su se Pueblo Indijanci iz Novog Meksika ponovo pobunili protiv Španaca i oterali ih natrag u Meksiko, belci su za sobom ostavili mnoga krda konja. Pueblo Indijanci su živeli u gradovima i konji im nisu bili od koristi, tako da su Apači i Jute veći broj ovih životinja dobili razmenom ili prepadima. Postepeno je sve veći broj konja kretao na sever, od plemena do plemena. Prijateljski narodi, a ponekad i ratni zarobljenici iz plemena koja su imala ove životinje, naučili su jedni druge da jašu. Čim su ljudi izgubili strah od konja pojavila se želja da ih imaju što više i tako su oni postali glavni predmet međuplemenske trgovine i otimačine. Svakom plemenu bila je potrebna otprilike jedna generacija da postanu dobri jahači jer su stariji ljudi uglavnom prepuštali mladim ljudima da se prilagode ovim životinjama, a za sebe su zadržali tradicionalni način života i išli pešice. Sa širenjem konja prema severu plemena su postala pokretljivija prilikom lova na bizone, ali i prilikom ratovanja. Tovari su prešli sa pasa na konje, tipiji su postali veći jer su motke za kolibe koje su konji mogli da vuku po preriji prilikom selidbe sa jednog mesta na drugo zbog praćenja divljači mogle da budu duže od onih koje su bile vezivane na leđa pasa. Život je postao lakši, raznovrsniji i pustolovniji. Krađa konja postala je deo života, još jedna provera muževnosti kao što je bilo takmičenje ko će više puta dodirnuti živog neprijatelja, pobeći i ostati neozleđen.
Dok su se kretali prema zapadu, Sijuksi su naišli na konje kod nekih plemena koja su tamo bila pre njih I koja su oni postepeno potisnuli I zauzeli njihovo mesto. Neko vreme Tetoni su ostali pored Misurija I tamo naučili da koriste konje; a onda, počev od 1772.godine, neki od njih prešli su reku I krenuli prema zapadnom delu Južne Dakote. Kretali su se preko suve, vetrovite zemlje I kroz strašno erodirane pustare da bi, konačno, 1775.ili 1776.godine, jedna ratnička skupina Oglala stigla je do Crnih brda. Indijanci su sa strahopoštovanjem gledali lepe , travom prekrivene prostore I tamne šumarke na smeđoj zemlji. To je za njih postalo legendarno I tajanstveno ostrvo mira I , mada su Kroui polagali pravo na ovu zemlju, Tetoni su odlučili da je uzmu.
Najveći broj Tetona ipak nije prešao u ravnice. Oni su izostali na obe strane Misurija u Južnoj Dakoti, u kontaktu sa svojim izvorom snabdevanja u trgovačkim centrima belih ljudi koji su bili iza njih. U 1790-im godinama, trgovci iz Sent Luisa počeli su u teglenicama I pirogama da prodiru uz reku Misuri. Trgovali su sa Sijuksima, ali kada bi pokušali da prođu pored njihovih sela, Tetoni su ih maltretirali, uzimali im danak I često ih terali da se onako uplašeni povuku. Luis I Klark su 1804.godine smatrali da Tetoni predstavljaju strah I trepet reke Misuri I skoro se sukobili sa njima. Pošto nisu dozvolili Tetonima da ih uplaše, kapetani su stekli njihovo poštovanje I Tetoni su, posle toga, mada još uvek gordi I oholi, uspostavili prijateljske veze sa Amerikancima I dozvolili im da se slobodno kreću uz reku.
Novi trgovci snabdevali su Tetone puškama i postepeno se broj tetonskih izleta na zapad povećao. Tokom prve četvrtine 19.veka, skupine Tetona proširile su svoju vlast preko najvećeg dela Južne Dakote, između reke Misuri i Crnih brda. U to vreme i u tom regionu rođena su dva Sijuksa, Čovek Koji se Plaši Svog Konja i Crveni Oblak, koji su kasnije postali dobro poznati belcima. Čovek koji se Plaši rodio se oko 1815., a Crveni Oblak u septembru 1821. godine.
Posle rata 1812.godine američke trupe su pokušale da srednje delove Misurija učine bezbednim za trgovinu. Godine 1825. Sijuksi su sa Sjedinjenim Državama potpisali Ugovor o miru i prijateljstvu na reci i , ubrzo zatim, nekoliko preduzimljivih trgovaca krenulo je preko Dakote na zapad, sa željom da uspostave isturene trgovinske ispostave za Oglale, koji bi onda u njih donosili štavljenu bizonsku kožu i krzna malih životinja. Trgovina se širila i, kada su suparničke američke grupe proširile oblast svojih aktivnosti od reke Misuri do Stenovitih planina, konkurencija među belcima se pooštrila i trgovci su počeli da se bore za ekskluzivno trgovanje sa određenim plemenima.
Početkom 1830-ih godina Sijuksi, u obe Dakote i duž reke Misuri, trgovali su, skoro bez izuzetka, sa agentima moćne Američke kompanije za krzno, koja je izgradila jake ispostave u Piru i drugim mestima na Misuriju. Suparnička kompanija Krzno Stenovitih planina, agresivna grupa brđana koji su postavljali zamke duž kontinentalnog razvođa, pokušali su da osnuju konkurentsku ispostavu na Misuriju i ubace se u jedan segment trgovine Američke kompanije za krzno, ali im to nije uspelo. Dve vodeće ličnosti u trgovini u Stenovitim planinama, Vilijem Sablet i Robert Kembel, iznenada su 1834.godine izgradili sopstvenu trgovačku ispostavu, blizu ušća reke Larami, na reci Severna Plata, u istočnom Vajomingu, a Kembel je otišao do Sijuksa da ih podstakne da krenu prema jugu da bi trgovali u novoj ispostavi.
Kembelov poziv značio je za Sijukse novu eru. Nova ispostava je prvo nazavana tvrđava Vilijem, ali kasnije, kada je zamenjena jačom građevinom, postala je poznatija kao tvrđava Larami. Bila je skoro u geografskom centru ravnica, jer je ležala baš na raskrsnici glavnih indijanskih puteva u pravcu istok-zapad i sever-jug, u zemlji Nebraske i Vajominga. Domorodačke ratničke i lovačke skupine i beli putnici, uključujući trapere, vojnike i emigrante na putu za Oregon i Kaliforniju, koristili su put duž reke Plate, od Misurija do Stenovitih planina. A tvrđava, smeštena malo na jugoistok od regiona Crnih brda Južne Dakote, bila je na glavnom putu koji je mogao da poveže Sijukse i Čejene sa severa, sa Arapahoima i drugim plemenima iz južnih ravnica.
Odredi Sijuksa odmah su prihvatili Kembelov poziv da dođu na jug. Godine 1834.najmoćniji poglavica Oglala, čovek po imenu Bik Medved, poveo je svoje ljude iz sto koliba do nove ispostave. Sledeće godine, ostatak Oglala, oko dve hiljade ljudi, krenuli su pešice do Plate. To preseljenje bilo je za stalno. Oglale su napustile gornji deo reke Misuri i počele da love i da ratuju između reke Plate i Crnih brda. Godine 1840.i Brulei su pošli na jug da bi im se pridružili, a pridošlice su postepeno, ratujući sada sa Pauni Indijancima, Snejksima (Zmijama) i Krouima (Vranama), počeli da krstare kao osvajači preko centralnih ravnica, od središnjeg dela Nebraske, do Planina Vetrovite reke u Vajomingu, i od reke Plate, do Jeloustona u Montani.
Tvrđava Larami, koja je postala velika i prometna ispostava, bila je za Sijukse stalni izvor nabavke oružja i robe belih ljudi, pa su neki od domorodaca čak podigli i svoje tipije blizu tvrđave i boravili tamo tokom cele godine. Konkurentski trgovci podigli su druge ispostave i mesta za snabdevanje u blizini i, u oštroj konkurenciji da pridobiju Indijance, počeli da koriste žestoka pića. Bezobzirnost belaca osiromašila je mnoge domoroce koji su za viski prodavali konje, odeću i sve što su posedovali, što je dovelo do propadanja skoro čitavih skupina. Godine 1841.izbilo je suparništvo među Oglalama, između ljudi koji su bili sledbenici Bika Medveda i sledbenika drugog poglavice po imenu Dim. Svađa, potpomognuta alkoholom, završila se sukobom između pripadnika dve frakcije, u kome su mladi Crveni Oblak i drugi Dimovi sledbenici ubili Bika Medveda.
Ubistvo je izazvalo još veću ogorčenost u podeljenim skupinama i one su se odvojile; ali mnoge od njihovih vođa iznenada je poneo talas moralnog preporoda i oni su pokušali da ubede svoje mlađe ljude i ratnike da se odreknu alkohola belog čoveka, koji podriva njihovu muževnost i koji će vremenom uništiti i njihovo pleme. Njihov savat pokazao se efikasnim i opasnost od potpunog propadanja Oglala zbog alkohola konačno je nestala. Nomadske čete izbegavale su alkoholna pića i suviše bliske kontakte sa belcima – sa izuzetkom nekoliko trgovaca koji su uživali njihovo poverenje – a slabijim Indijancima, koji su se i dalje zadržavali oko ispostava i tražili robu belih ljudi i viski, u ljutnji su dali ime Dangube iz tvrđave.
Brulei i frakcija Oglala oko poglavice Dima još uvek su provodili zimu na starim mestima, na istočnoj strani Crnih brda, gde je oko 1842.godine rođen Ludi Konj. Njegova majka bila je iz plemena Brulea, sestra Šarenog Repa, koji će postati slavni poglavica Brulea, a njegov otac, poznat u to vreme kao Ludi Konj, bio je poštovani vrač Oglala, koji je mogao da predvidi događaje u budućnosti, a koga su članovi njegove skupštine konsultovali tražeći njegovu mudrost i savete. Oko godinu dana kasnije rođen je još jedan brat, a u porodici je postojala i sestra. Majka Ludog Konja umrla je dok je on još bio vrlo mlad, a njegov otac je u svoj tipi uzeo njenu sestru da, kao maćeha, podiže njegovu decu. Dok je Ludi Konj bio dečak smatrali su ga neobičnim i pomalo čudnim. Indijanci su ga se sećali kao ozbiljnog dečaka, zanetog mislima, koje je retko učestvovao u živim igrama i takmičenjima u logoru; obično je mirno stajao u blizini odraslih. Štaviše, on je za Indijanca imao vrlo svetlu put. Njegova kosa bila je tako meka i svetla da je bio poznat kao Svetlokosi Dečak, ali i kao Kovrdžavi. Kada je pratio ljude iz svog plemena u tvrđavu Larami, žene emigranti, koje su se zaustavljale u ispostavi na putu za Oregon, mislile su da je on zarobljeni beli dečak.
Kažu da je njegov otac često razmišljao o situaciji u kojoj se nalazio narod Sijuksa, zabrinut da će belci i njihov alkohol Indijance uskoro uništiti, ako se ne pojavi neki snažni vođa iz nekog od logora i ne učini kraj svađama, ujedini Sijukse i podstakne ih da odbace uticaj belih ljudi u njihovom svakodnevnom životu. Nema sumnje da je svojim savetima snažno uticao na svoje sinove i često im govorio o slabostima podeljenih skupina.
U ranim godinama, Kovrdžavi se sa pogubnim uticajem belih ljudi upoznao iz neposredne blizine. On se svake godine sa svojim narodom spuštao do tvrđave Larami i posmatrao ljude kako trguju. Još uvek je previše Indijanaca trošilo alkohol belaca i oko tipija je često dolazilo do tuče noževima i svađa među pijancima. Ponekad bi to postale divlje tuče koje bi uzbunile čitavo selo. Neka starica u pripitom stanju izmislila bi da ju je neko uvredio ili bi optužila nekog izmišljenog mučitelja. Pijanac, stajući na njenu stranu, pucao bi na objekat njenih optužbi, a prijatelji irođaci žrtve osvetoljubivo bi uzvratili. Kada bi red bio ponovo uspostavljen pet ili šest Indijanaca ležali bi mrtvi, a onda je ceo logor bio u žalosti.
Sijuksi su imali počasna društva ratnika, zvana akicita, koja su nosila imena po životinjama, kao što su lisica i medved, i koja su održavala red u logoru i među njegovim stanovnicima. Ona su nametala autoritet poglavica u praksi, kako u borbi, tako i u svakodnevnom životu u selu, a u tvrđavi Larami, akicite su često oštro nastupale kada su u pitanju bili Dangube i slabići koji su od belih ljudi uzimali alkohol i izazivali gužvu. Ponekad su čak isterivali izazivače nereda iz logora i prisiljavali ih da lutaju po ravnicama sami ili da nađu dom u nekoj drugoj skupini ili plemenu.
Ali glavni objekat gneva akicita i mnogih među gordim mladim ratnicima bio je beli čovek. Svake godine je reka emigranata, koja je prolazila pored tvrđave Larami na Oregonskom putu, postajala sve veća i svake godine su belci, i muškarci i žene, Indijancima izgledali sve arogantniji i agresivniji. Duž trase ovog puta potrebe za hranom ljudi iz dugačkih karavana stalno su rasle tako da su uništavana cela krda bizona, zbog čega je u tom delu indijanske zemlje divljač postajala retka, a lov siromašan. Beli ljudi se nisu zaustavljali, ali njihov prolazak imao je teške posledice za domoroce i naveo ih da se u strahu upitaju šta će se dogoditi kada neki od ovih putnika počnu zaista da se zaustavljaju i naseljavaju na njihovim lovištima. Mnogi od starijih ljudi, koji su imali kontakte sa plemenima dalje na istoku, znali su za katastrofe koje su doživljavali Indijanci istočno od reke Misuri, na mestima na kojima se beli čovek pojavio i tražio zemlju da se naseli. Oni su bili svesni razbijenih i degenerisanih naroda, lišenih poseda i preseljenih pod prisilom, i ove su priče noću pričali mladim ljudima i deci. Strah se u narodu postepeno povećavao i ratnici su počeli da razmišljaju kako da spreče belce da i dalje prolaze kroz njihovu zemlju.
Ali trgovina je još uvek bila suviše primamljiva, a vodeće poglavice nisu želele da rasteraju dobavljače oko tvrđave Larami, koji su bili njihov izvor snabdevanja puškama i drugim proizvodima belaca. Neki od ratničkih odreda pokušavali su da pretnjama zaustave kolone kola na gornjoj Plati, ali svaki put su ih, takozvane, poglavice-trgovci, kao što su bili Medved Koji Pobeđuje i stari Dim zaustavljali i izvinjavali se belcima zbog njihove neposlušnosti.
Ludi Konj je oko 1840.godine, kao mlad dečak, sve to video i bio je svestan sve većeg konflikta između pro-belačkih poglavica-trgovaca i ljudi koji su se belaca plašili i koji su ih mrzeli. Njegov otac i njegovi prijatelji ratnici bili su u taboru ovih drugih i on je osećao njihov uticaj. Ali njegova lična anti-belačka osećanja formirala su se i raspaljivala zbog onoga što je lično mogao da vidi u tvrđavi Larami: bahatost belaca prema Indijancima, strah i snobovštinu emigrantskih žena i prevare, pljačkanje i loš tretman domorodaca od strane prevelikog broja grubih doseljenika, koji su dolazili na granicu u kolonama kola i koji nisu krili svoje ubeđenje da je jedini dobar Indijanac, mrtav Indijanac.
Dok su strah i neprijateljski stav domorodaca postajali sve naglašeniji, vlada je reagovala na zahtev da se putnici koji su koristili Oregonski put zaštite; godine 1849. Sjedinjene Države su kupile tvrđavu Larami od vlasnika Kompanije za krzno da bi je pretvorile u veliku vojnu ispostavu i dodelile joj vojnu posadu. Dolazak vojnika samo je pojačao uznemirenost među Sijuksima i drugim plemenima koja su lovila u zemlji na zapadu, pa su, naredne godine, zastupnici vlade, koji su bili zaduženi za Indijance, u pokušaju da ih smire, predložili da se održi sastanak saveta, uz prisustvo svih naroda sa gornje Plate.
Sastanak je održan u septembru 1851.godine, kod Hors Krika, blizu tvrđave Larami, a na poziv zastupnika, trgovaca i indijanskih kurira i mešanaca, sa svih strana iz ravnice došlo je oko deset hiljada Indijanaca. Prijatelji i neprijatelji logorovali su jedni pored drugih i zasedanje je bilo tako burno da je između nekoliko plemena skoro došlo do tuče. Članove komisije na sastanku saveta predvodio je Dejvid Mičel, zastupnik za poslove sa Indijancima, koji je došao iz Vašingtona. Komisija je imala dva glavna cilja: da dobije garancije za bezbednost belaca koji koriste Oregonski put i da pokuša da belcima u ravnicama osigura maksimalnu bezbednost, tako što će okončati ratove među plemenima. Da bi postigao ovaj drugi cilj, Mičel je odredio granice koje su se zasnivale na nejasnoj ideji o plemenskim teritorijama, u okviru kojih će svaki narod imati ekskluzivno pravo na lov. Ideja o podeli ravnica između dugogodišnjih neprijatelja bila je nepraktična i Indijanci je nikada nisu shvatili ozbiljno, jer se njihovo samopoštovanje zasnivalo na smelim prepadima ratnika na konjima i podvizima u borbi protiv neprijatelja, a njihove potrebe su ih terale da slede krda bizona ma gde da se kreću.
U zamenu za slobodni tranzit belaca po Oregonskom putu i dozvolu da podignu tvrđave za zaštitu emigranata, Mičel je Sijuksima ponudio vladinu rentu za period od pedesetpet godina. On se, takođe, obavezao da će vojnici čuvati prava Indijanaca pred belcima. Sijuksi su o njegovim predlozima dugo većali na sastancima svojih saveta. Mnogi od domorodaca bili su protiv. Na kraju je većina pristala na uslove, ali su pokazali svoje nezadovoljstvo kada je Mičel zatražio da Sijuksi imenuju vrhovnog poglavicu koji će biti odgovoran za sve njih. Tvrdili su da vrhovni poglavica svih plemena i odreda Lakota, zapadnih Tetona, ne postoji, ali je Mičel insistirao i konačno je, nemajući više strpljenja, izabrao popustljivog poglavicu-trgovca Brulea, Medveda Koji Pobeđuje, i objavio da će on biti poglavica svih Sijuksa.
Ovaj čin za Indijance nije imao skoro nikakvog značaja. Medved Koji Pobeđuje je potpisao ugovor i tokom nekoliko sledećih godina Brulei i Oglale pridržavali su se njegovih uslova, odlazeći svake godine u tvrđavu Larami da prime svoje rente, kao nagradu za neuznemiravanje belaca koji su prolazili kroz njihovu zemlju i nazvali Oregonski put ,,svetim putem’’, jer na njemu belci nisu smeli da budu uznemiravani. Ali severni Sijuksi su se vratili u svoju zemlju, jer su znali da Medved Koji Pobeđuje nikada ne govori ili ne čini ništa u njihovu korist; i dok su se Oglale, koji nisu dotakli pero na savetu iz 1851.godine, zadovoljavali time da Medved Koji Pobeđuje bude glavni glasnogovornik u poslovima sa belcima, severni Sijuksi su i dalje svoje poglavice smatrali svojim jedinim pravim vođama.
U međuvremenu, dok je vojska držala pod kontrolom tvrđavu Larami, najgori ekscesi u trgovini viskijem su prestali. Odredi Brulea i Oglala iz stare frakcije Dima proveli su mnogo vremena daleko od uticaja belaca, loveći severno od reke Plata i, uprkos svojim ratničkim sklonostima, poštovali uslove ugovora, uzdržavajući se od sukoba sa drugim plemenima. Iako samo desetogodišnjak, Ludi Konj, još uvek poznat kao Kovrdžavi, vezao se za jednog od najsposobnijih ratnika u selu, čoveka zvanom Grbavko, koji se brinuo o njemu, pravio za njega lukove i ratne tojage i uvežbavao ga u hiljadu veština jednog iskusnog sijuškog ratnika. Otac Ludog Konja, koji se još uvek nadao velikom vođi svog naroda, podsticao je svoje sinove da se ugledaju na najhrabrije lovce i ratnike u plemenu i mladi Kovrdžavi je pre navršene dvadesete ubio bizona i jahao tek uhvaćenog divljeg konja. Na seoskim svečanostima, na kojima su mladići dobijali ime kojim se slave njihovi podvizi, on je dobio novo ime, Njegov Konj Gleda, dok je njegov brat nazvan Mali Jastreb.
Mir na reci Plati prekinut je 1854.godine. tog avgusta, oko četiri hiljade Sijuksa krenulo je na godišnje putovanje do tvrđave Larami, radi raspodele ćebadi, namirnica i druge robe koju su dobijali kao rentu. Dok su Indijanci čekali na dolazak vladinih kola za snabdevanje, jedna grupa emigranata-Mormona prošla je pored njihovog sela na Oregonskom putu. Jedna krava, vlasništvo nekog Mormona, otrgla se od čoveka koji ju je terao i uletela u logor Brulea. Vlasnik krave jurio je kravu do ivice sela, ali se uplašio od velike grupe domorodaca i nastavio prema tvrđavi Larami; tamo je nadležnom oficiru ispričao da su mu kravu ukrali Indijanci. Trgovci koji su bili u blizini znali su pravu priču, ali nisu mogli Indijancima da pomognu; kada je Mormon otišao, Indijanac iz nekog drugog plemena, koji je bio u poseti logoru Brulea, ubio je kravu i domoroci su je iskasapili. Komandant Laramija pozvao je Medveda Koji Pobeđuje u tvrđavu gde je poglavica ponudio da Mormonu plati više nego što je životinja vredela. Ali zbog pogrešnog prevoda pijanog tumača ispalo je da je to bio agresivni akt Brulea protiv belaca i tako je jedan nestrpljivi oficir, podporučnik J. L. Gretn, koji je tek prispeo iz vojne akademije Vest Point i bio željan da ,,Sijuksima pokaže’’, uzeo dvadeset devetoro ljudi i dve haubice i otišao do logora Brulea da ubicu krave uhapsi. Njegov postupak bio je neopravdan i prenagljen. U indijanskom selu je tumač, sada već mrtav pijan, uz uvrede i pretnje upućene zapanjenim Indijancima, zahtevao da se posetilac preda. Medved Koji Pobeđuje i Čovek Koji se Boji došli su i pokušali da smire situaciju, ali kada nisu uspeli da uplašenog ratnika navedu da se preda, Gretn je izgubio strpljenje i iznenada naredio svojim ljudima da otvore vatru na selo. Prva eksplozija iz dve haubice pogodila je prijateljskog poglavicu-trgovca Medveda Koji Pobeđuje i on je pao, smrtno ranjen. U sledećem trenutku skoro svi Indijanci nagrnuli su na belce sa svih strana. Gretn i većina njegovih ljudi bili su sasečeni pre nego što su uspeli da se povuku. Ostatak ljudi iskasapljen je pri povlačenju. Samo jedan čovek, smrtno ranjen, uspeo je da otpuže do doma jednog trgovca i tu se sakrije. Stigao je natrag u tvrđavu Larami gde je i umro.
Ceo logor Sijuksa podigao je šatore i krenuo bežeći preko ravnica na sever, noseći sa sobom ranjenog Medveda Koji Pobeđuje. Mladi Ludi Konj i njegova porodica putovali su sa odredom Brulea kojima je pripadala njegova maćeha. Za mladog čoveka su iznenadna borba i prizor Medveda Koji Pobeđuje – koga su lično belci odabrali za vrhovnog poglavicu svih Sijuksa – na umoru bila potresna iskustva. Kada su Brulei zastali u nekom privremenom skloništu on je odjahao daleko od logora, sputao svom konju noge i legao na neko visoko brdo. Kod Indijanaca sa ravnica bio je običaj da mladića, kada stigne do mladićkog doba, pošalju na neko mesto u divljini gde bi u samoći, uz osećaj dubokog poštovanja, mogao da nađe duha-zaštitnika ili vidi viziju ,,medicine’’, zaštitne amajlije koja će ga voditi i štititi tokom čitavog života. Glad, žeđ, usamljenost, a ponekad i strah, koji neprekidno traju po nekoliko dana, podsticali bi mladićevu maštu ili izazivali halucinacije i za vreme oluje ili u snovima on bi iznenada jasno prepoznavao ono što je došao da nađe , viziju duha zaštitnika, koji se kreće po zemlji ili kroz vazduh, jasnog i stvarnog – neku pojedinačnu sliku, kao što je vuk koji urla ili složenu scenu, kao što je čovek koji jaši na hromom bizonu preko crnog neba išaranog bljeskom munja. Konačno, kada bi se mladić ponosno vratio u logor, igrala se igra kojom se slavilo postizanje njegove zrelosti kao muškarca i tada bi on pevao o svom novostečenom duhu-zaštitniku i nagoveštavao njegovu prirodu. Onda bi uzeo novo ime, po onome što je video u svojoj viziji, sakupio neke predmete vezane za njegovog zaštitnika, koji će njemu biti svetinja i koje će nositi kao amajliju i od tada će on prilagođavati svoje ponašanje podsticajima, znacima ili osećanjima koje će mu saopštavati njegov zaštitnik. Ovaj duh kao Magbetove veštice, može kod njega da stvori osećaj da ga nikada ni jedan Indijanac neće ubiti i u tom uverenju on će plašiti svoje drugove lakomislenošću i smelošću u prepadima i borbi. Ali on je mogao da dozna i da, ako pada kiša i ako uđe u borbu, njegova amajlija neće imati dejstva tako da može da pogine. Tada ga po kiši ništa ne bi moglo naterati u boj.
Traženje vizije bio je ozbiljan i značajan korak u životu dečaka iz ravnica i obično su ga njegov otac ili vrač, ili neke druge starešine iz logora, pripremali i davali uputstva za njegovo iskušenje i gledali kako prolazi na svoje samotno bdenje. Ali u slučaju mladog Ludog Konja pričalo se da je otišao sam, uznemiren Gretnovim napadom, i da je nekoliko godina držao u tajnosti prirodu vizije koja mu se tom prilikom ukazala. Konačno je svom ocu i prijateljima otkrio da je na brdu ostao tri dana, gladan i bolestan, razmišljajući o borbi koja je uništila Medveda Koji Pobeđuje. Između palčeva na nogama i pod leđa stavio je kamenje koje ga je sprečavalo da zaspi, ali nije video ništa. Konačno, toliko slab da je jedva mogao da stoji, odustao je i pokušao da stigne do svog konja. Ali u glavi mu se sve vrtelo, tako da je seo u senku nekog drveta. Iznenada je njegov konj krenuo prema njemu, ali iz nekog čudnog i nestvarnog sveta, noseći na leđima jahača sa dugom raspletenom smeđom kosom do ispod pojasa. Čovek nije bio namazan bojama po licu i nije se videlo da je skinuo nečije skalpove, ali je iza uha imao vezan mali glatki kamen. Dok se jahač približavao, meci i strele počeli su da lete, ali su nečujno padali pre nego što bi ga dotakli. Onda su se sa svih strana oko jahača pojavili ljudi, očigledno njegov narod, i hvatali se za njega, pokušavajući da ga zadrže. Dok je jahao kroz njih, stresajući ih sa sebe, obavila ih je oluja i čovek je izgledao kao njen deo. Na njegovom obrazu je bio mali cik-cak trag munje, a tragovi od udaraca grada prekrili su njegovo telo. Onda je oluja popustila, a mali jastreb crvenih leđa leteo je nad njegovom glavom; ljudi su se hvatali za jahača, pokušavajući da ga zaustave, ali im to još uvek nije uspevalo.
Kada se Ludi Konj probudio znao je da je video svoju viziju. Ali on o njoj nije nikome ništa rekao sve dok nije navršio šesnaest godina i zaželeo da postane ratnik. Onda je njegov otac shvatio da je dečak u svom jadu i uzbuđenju zbog Gretnovog napada dobio upečatljivu i moćnu medicinu koja bi mogla da mu pomogne da postane veliki vođa Sijuksa kome su se sveti ljudi Oglala već dugo nadali. Ako mladić veruje u svoju viziju i sledi primer jahača koga je video, on ne može da bude pogođen strelom ili neprijateljskim metkom. Ali među svojim ljudima on mora da bude prvi u borbi i, mada će biti smutnje i protivljenja svuda oko njega, mada će biti i drugih među Sijuksima koji će pokušati da ga zaustave, on mora da ide napred bez straha. Sveti čovek je za svog sina napravio vrećicu sa amajlijom, nabavio mu jastreba sa crvenim leđima da ga nosi u kosi i gladak smeđi kamen da ga veže iza uha. Kada je mladić otišao u borbu sa malom munjom naslikanom na obrazu i sa tačkastim tragovima od udaraca grada na telu, izgledalo je da se njegova vizija obistinila. On je svoje drugove iznenadio hrabrošću i smelošću, ali je, protiv saveta svog duha-zaštitnika, uzeo i dva skalpa i bio ranjen u nogu. Amajlija je – rekao mu je otac – bila zaista jaka i sledećeg dana sveti čovek je konačno svoje ime, Ludi Konj, dao svom sinu, uzimajući za sebe novo ime, Crv, i glasno vičući saopštio je stanovnicima sela Oglala da oni sada imaju drugog Ludog Konja, velikog ratnika sa moćnom amajlijom.
U međuvremenu, posle Gretnovog masakra, ranjeni Medved Koji Pobeđuje proglasio je Čoveka Koji se Boji svojim naslednikom i umro. Što se tiče Indijanaca, napad vojnika doveo je u pitanje i Ugovor iz 1851.godine i mnogi od poglavica i ratnika žudeli su za osvetom. U novembru 1854.godine, tri meseca posle bitke, Šareni Rep i drugi Brulei napustili su odrede koji su se skrivali na severu i vratili se pod ratnim bojama do Severne Plate, gde su svoj bes iskalili u napadu na poštansku kočiju na Oregonskom putu. Sledeće godine Brulei su odbacili ograničenja Ugovora iz 1851.godine, koji je održavao mir između njih i drugih Indijanaca, da bi ponovo krenuli u pohod protiv starih neprijatelja. Kovrdžavi, koji svom ocu još nije otkrio svoju viziju, pratio je jedan odred Brulea, predvođen Šarenim Repom, u zemlji Pauni Indijanaca i Omaha, u istočnoj Nebraski. Mada je bio više posmatrač nego ratnik, bio je svedok borbe i u uzbuđenju je izbacio strelu na nekog Indijanca koji se skrivao u žbunju. Bilo mu je strašno kada je otkrio da je ubio jednu ženu Omaha.
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 03/08/2010 : 14:40:00
|
Posle izleta, vratio se sa Šarenim Repom u zemlji Sijuksa i bio još uvek kod Brulea, kada ih je zadesio novi udarac. U kasno leto 1855.godine, vojska, pod generalom V. S. Harnijem, pošla je Oregonskim putem na zapad da dovede pojačanje u tvrđavu Larami i kazni Indijance za Gretnov masakr. Na dan 3.septembra, kod Blu Voter Krika, nedaleko od Severne Plate, istočno od tvrđave Larami, Harni je naišao na logor Brulea, u kome je Kovrdžavi živeo sa narodom Šarenog Repa. Kovrdžavi je tog dana bio odsutan, jureći nekog konja po ravnicama, i izbegao nesreću. Nakon što je optužio poglavice da su odgovorni za događaj sa Gretnom, Harni je iznenada napao njihovo selo, ubivši skoro sto ljudi, zarobivši veliki broj žena i dece i natarao Šarenog Repa i ostatak Brulea u bekstvo. Kovrdžavi se vratio ubrzo posle bitke i našao nekoliko ranjenih domorodaca koji su se skrivali. Priče zaplašenih ljudi, zajedno sa prizorom velikog broja ubijenih Indijanaca, uništenih tipija i stvari koje su ljudi u selu posedovali, ispunili su ga ogorčenjem protiv belaca, koje će kod njega trajati celog života.
U tvrđavi Larami, u kojoj je držao svoje zarobljenike, američki general je zahtevao predaju Indijanaca koji su napali poštansku kočiju prethodne godine. Oglale, pod Čovekom Koji se Boji, već su se spustili do ispostave da pokažu da ne žele rat i Šareni Rep i Brulei, koji su napali kočiju, predali su se da bi pokušali da postignu oslobođenje zatvorenika i osiguraju bezbednost preostalima. Harni je poslao Šarenog Repa i njegove drugove u tvrđavu Levenvort na Donjoj Plati, gde su ostali u zatvoru dve godine i gde je snaga Amerikanaca na njih ostavila toliki utisak da su ih po povratku drugi ratnici smatrali ljudima koje su belci pridobili i koji više ne mogu da ih vode u odbrani njihove zemlje.
Međutim, Harni još nije bio završio. Da bi demonstrirao snagu, išao je od tvrđave Larami direktno kroz zemlju Sijuksa tražeći neprijatelje, ali ih nije nalazio; konačno je stigao do tvrđave Pir, na reci Misuri, gde je proveo zimu. U proleće 1856. godine, pozvao je razna sijuška plemena sa ravnica da dođu do tvrđave Pir i primorao ih da potpišu novi ugovor kojim obećavaju da će ostati mirni. Za naslednika poginulog Medveda Koji Pobeđuje i glavnog poglavicu svih Lakota imenovao je poglavicu Hunkpapa, po imenu Medveđa Rebra, ali Indijanci to nisu prihvatili kao nešto ozbiljno. Čovek Koji se Boji, koji je prisustvovao savetu u ime Oglala, nije novi ugovor čak ni potpisao.
U mesecima koji su sledili Kovrdžavi je nastavio da živi neko vreme sa Bruleima, a neko vreme sa Oglalama. Kada je bio sa Oglalama, bio je uz svog mentora Grbavka, koji je nastavio da ga obučava da bude lovac i ratnik. U leto 1857.godine, kada je Kovrdžavi imao oko petnaest godina, pratio je sina Čoveka Koji se Boji, poznatog po imenu Mladić Koji se Boji Svog Konja i jednu grupu Oglala, prilikom posete Čejenima na reci Solomon u Kanzasu. Mladi Sijuks bio je impresioniran jedinstvom naroda Čejena i sav nesrećan uporedio ga je sa nejedinstvom među narodima Sijuksa, na koje mu je ukazao i njegov otac. Ali i Čejeni su imali problema sa belcima koji su pokušali da prošire svoju vlast na njihovu zemlju i, posle iznenadnog napada vojnika na jedno selo, u kome je Kovrdžavi tada živeo, kojom prilikom su Indijanci, uključujući i njega, ponovo rasterani na sve strane, on je napustio Čejene i vratio se na sever svom narodu. Pridružio im se kasno u leto i putovao sa Oglalama na veliki savet svih Tetona kod Ber Buta, na istočnoj strani Crnih brda. Tamo je bilo sedam plemena, koja su živela u ogromnim logorima tipija, podignutim u velikom svetom krugu. Svaki od logora bio je sastavljen od sela zasebnih skupina. Hukpatile, odred Kovrdžavljevih Oglala, predstavljali su one koji logoruju na vrhu, jer njihovo mesto među Oglalama bilo je na ulazu velikog kruga koji su činila sela, gde su čuvali stražu. Zbog sastanka saveta okupilo se na hiljade Lakota i ovaj ogromni skup poglavica i ratnika, koji su došli sa svih strana iz ravnica, naveli su Kovrdžavog da se složi sa svojim ocem u tome da bi za sve Sijukse bilo dobro ako bi mogli da na ovaj način ostanu ujedinjeni protiv belaca.
Ali ogromna krda konja tako velikog logora brzo su popasla travu miljama unaokolo, a ljudi su se najbolje hranili kada su lovili bizone u manjim grupama. Kada se savetovanje završilo i poglavice odlučile da moraju svi da se odupiru doseljavanju belih ljudi u njihovu zemlju, plemena su se ponovo podelila i otišla svako svojim putem. Oglale su čule za dobre terene za lov kod izvora reke Pauder, zapadno od Crnih brda, i prešli u centralni deo Vajominga, daleko severnije od Plate. To ih je dovelo na teritoriju Kroua i još jednom su se odredi Oglala sukobili sa Krouima i sa drugima, dalje na zapadu. Kovrdžavi je 1858.godine, kada je imao šesnaest godina, prvi put jahao kao punopravni član ratničke družine, noseći mali polirani kamen iza uha i jastreba sa crvenim leđima u kosi i pokazujući takvu moć svoje amajlije u borbi da mu je otac dao svoje vlastito ime, Ludi Konj.
Posle toga, mladi ratnik je učestvovao u stalnim prepadima i borbama, a njegova veština, hrabrost i hladnokrvnost doneli su mu veliki ugled u njegovom odredu i svi su mu se divili. Za Oglale su to bila dobra vremena. Ravnice su bile pune bizona, a belci, zauzeti svojim građanskim ratom, nisu obraćali mnogo pažnje na zemlju Indijanaca severno od Plate. Ali Sijukse je još uvek mučio problem suparništva: u periodu sazrevanja, Ludi Konj je i sam izazivao ljubomoru kod nekih mladića iz drugog odreda Oglala, čiji je najbolji ratnik bio moćni Crveni Oblak. Njih su zvali Minekondžu (Opaka Lica), zbog svađalačke prirode njihovog ranijeg poglavice. Oko 1860.godine, u oblasti reke Pauder, Ludi Konj se udvarao bratanici Crvenog Oblaka, devojci Minekondžua, poznatoj Žena Crni Bizon. Ali dok je Ludi Konj bio na nekom pohodu, ratnik Minekondžua, po imenu Bez Vode, očigledno uz prećutni pristanak Crvenog Oblaka i drugih Minekondžua, vratio se sa ratničkog pohoda tvrdeći da ga boli zub i oženio sa Ženom Crni Bizon. Ludi Konj je prikrio svoj gnev zbog prevare, ali je ova epizoda stvorila zlu krv između pristalica dvojice muškaraca, a kasnije je imala i ozbiljnih posledica.
Oglale sa Plate živeli su slobodno, bez uplitanja belog čoveka, do 1862.godine. Njihovi rođaci, koji su još uvek živeli u Minesoti, bili su te godine prisiljeni da, zbog naseljenika, koji su se masovno pojavljivali svuda oko njih, dignu ustanak i posle žestokih borbi neki od njih bili su oterani u Kanadu, a drugi, preko Dakote i reke Misuri, do grupa Tetona koji su im pružili zaštitu. Rat u Minesoti izazvao je uznemirenost po celom zapadu među naseljenicima i rudarima, koji su sada strepili od svih plemena koja su živela u velikim ravnicama; reagujući na njihove žalbe da ih je građanski rat ostavio bez odgovarajuće zaštite, vlada je dozvolila regrutovanje dobrovoljaca, koje je, zatim, hitno poslala uz reke Misisipi, Platu i Arkanzas. Milicija, ispunjena strahom i predrasudama ljudi koji žive na graničnim teritorijama, mrzela je Indijance i žudela za borbom, a vesti o njihovim pretnjama i hvalisanju izazivale su kod Oglala i drugih Tetona osećaj velike nelagodnosti.
Do sukoba je prvo došlo između reka Plata i Arkanzas. Oko ove oblasti bio je sve intenzivniji saobraćaj belih naseljenika koji se na njenoj severnoj granici odvijao po Oregonskom putu, a sa juga po drumu Santa Fe; pored toga, oblast je bila ispresecana i novim putevima između naselja u istočnom Kanzasu i Nebraski i novih rudarskih gradova Kolorada. Sukob između Indijanaca i belaca u tom regionu planuo je 1864.godine, a napadi i osvetnički kontranapadi ponavljali su se tokom leta i jeseni. U oktobru su Indijanci pokazali znake da žele mir i dvojica čejenskih vođa, koji su pokušali da zadrže svoje ratnike, uspeli su da sa belcima postignu primirje. Belci su im rekli da podignu logor i da u njemu miruju, što su Indijanci i učinili pa su – da bi pokazali svoje prijateljske namere – podigli čak i američku zastavu. Ali, 29.novembra, neka jedinica usijanih glava iz Kolorada, pod pukovnikom J. M. Čivingtonom, iznenada je u zoru napala njihov logor i pobila ne samo muškarce, već i žene i decu. Preživeli su pobegli do drugih Čejena i u decembru poslali lule rata svim Indijancima između reke Plate i Arkanzasa.
Osveta domorodaca bila je strašna. Udarili su na naselja i ispostave belaca celom dužinom toka reke Južna Plata, pljačkajući rančeve i poštanske stanice, kolone kola i vladina utvrđenja, okružena palisadama. Uništavali su telegrafske bandere i dva puta napali grad Džulsburg, spalivši ga do temelja. Severne Oglale, zajedno sa Ludim Konjem, dojahali su na jug da se pridruže ratnicima i uzeli učešća u drugom napadu na Džulsburg. Zatim je indijanska sila od nekih devet stotina koliba – oko šest hiljada ljudi – zajedno sa Ludim Konjem i severnim Sijuksima, koji su pokazivali put, lagano izašla iz opustošene zemlje na jugu i, preko severne Nebraske, stigla do Crnih brda Južne Dakote. Brulei Šarenog Repa ostavili su ih tamo, dok je ostatak otišao na zapad do reke Pauder u Vajomingu, gde su podigli svoj elogore u blizini logora Oglala.
Čivingtonov napad pokrenuo je nešto što nije moglo lako da se zaustavi. Udar protiv Čejena podsetio je nervozne Sijukse na Harnejev masakr njihovog naroda kod Blu Votera i uverio ih da belci imaju u planu nove takve napade na sve Indijance, uključujući i njih. Posle pljčki na Južnoj Plati, akcije razbesnelih vojnih vođa, rešenih da kazne domoroce, bile su potvrda indijanskih strahovanja. Građanski rat bio je pri kraju; vojnici oslobođeni službe na istoku žurno su upućeni na visoravni, a u tvrđavi Larami se pripremala velika kaznena ekspedicija, koja će izvršiti invaziju oblasti oko reke Pauder i uništiti neprijatelje. U aprilu i maju 1865.godine, mali indijanski pljačkaški odredi, sa Ludim Konjem i drugim ratnicima Oglala, uhodili su belce duž Severne Plate i videli kako se vojne snage gomilaju. Indijanci su se vratili u zemlju na severu i tamo počeli da planiraju novu ratnu ekspediciju koja će se obrušiti na Severnu Platu u julu.
Ali pre nego što su mogli da stupe u akciju bili su sprečeni iznenadnim pozivom u pomoć koji su im uputili njhovi rođaci, Sijuksi Dangube, nastanjeni oko tvrđave Larami. Sela sa tipijima tih ljudi, o kojima su belci govorili kao o ,,prijateljskim Indijancima’’, jako su se uvećala i dolazak novih vojnika, spremnih da sve Indijance smatraju neprijateljima, doveo je do čitavog niza nesporazuma i ozbiljnih incidenata, uključujući vešanje dvojice prijateljskih poglavica. Vojne vođe, koji su se pripremali za akciju protiv neprijatelja na severu, odlučili su da region Laramija očiste od nezgodnih Danguba i, 11.jula, počeli su da ih pod vojnom stražom teraju niz reku Platu do tvrđave Kerni na istoku. Indijanci, kojih je bilo između hiljadupetsto i dve hiljade, shvatili su da ih šalju u zemlju njihovih strašnih neprijatelja Paunija i, uspaničeni, uspeli su da pošalju glasnike oglalskim odredima na severu. Uprkos prezira koji su osećali prema Dangubama, Ludi Konj i velika skupina ratnika odmah su požurili na jug i naišli na kolonu kod Hors Krika, istočno od tvrđave Larami, ubili američkog komandanta, saterali trupe u odbrambeni kružni logor i većinu domorodaca oslobodili. Neki od Danguba, koji su se više plašili svojih severnih rođaka nego progonstva, borili su se protiv sopstvenog naroda i mnogo je Indijanaca ubijeno. Ali najveći deo je ipak uspeo da umakne i da se povuče severno do logora Oglale.
Ubrzo zatim, velika ekspedicija domorodaca krenula je na Severnu Platu. Oko tri hiljade ratnika iz nekoliko plemena, koje su predvodili Crveni Oblak, Grbavko i druge ratne poglavice Sijuksa, krenuli su na jug i, 24.jula, stigli do brda iznad vojnog garnizona, zapadno od tvrđave Larami. Te noći Ludi Konj je dobio svoje prvo značajno priznanje kao ratnik. Zbog njegove smelosti i veštine u bitci, ratne poglavice su ga izabrale za člana grupe od dvadeset ratnika mamaca, koji će sledećeg dana pokušati da belce namame u zasedu. Plan je, međutim , propao. Ludi Konj i njegovi drugovi odjahali su do ispostave i izazivali članove garnizona da izađu i da se sa njima bore. Ali vojnici su ih pratili samo kratko i, kada je velika masa ratnika, koji su se skrivali u brdima, nestrpljivo izletela, vojnici su se povukli iza svojih palisada, a poglavice su borbu prekinule.
Isti plan ponovo je isproban sledećeg dana i ovog puta su Ludi Konj i drugi ratnici-mamci bili uspešniji. Jedna kolona, koja nije ništa slutila, približavala se tvrđavi i odred konjice izletelo je iz palisada da ih upozori i zaštiti. Indijanci su navalili na konjicu i na kolonu kola i, posle žestoke borbe, u kojoj je ubijen veliki broj belaca, poglavice su dale znak za prestanak. Indijanci su se povukli i, zadovoljni pobedom, igrali držeći skalpove neprijatelja. Posle toga su se zbog lova uputili natrag svom narodu, koji je bio kod reke Pauder.
Ali sada je američka kaznena ekspedicija bila spremna. Trupe su išle u tri kolone, predvođene izviđačima iz plemena Pauni, koji su mrzeli Sijukse i koji su bili u vojničkim kaputima. Ljudima u stroju nimalo se nije dopadao rat u divljini, u zemlji koja nije obeležena na kartama; mesec dana su lutali unaokolo, preteći pobunom i sukobljavajući se sa četama Indijanaca bez određenih rezultata. Glavna indijanska sela uspela su da im izmaknu i na kraju su se vojnici vratili do reke Plate, a usput su ih napadali Indijanci, koji su pljačkali njihove logore i krali im konje. Ekspedicija je bila više nego promašaj; Indijanci su bili odlučniji nego ikada ranije da belcima ne dozvole da uđu u zemlju severno od reke Plate.
Ludi Konj se ponovo istakao komandovanjem, izvodeći kratke, brze napade i onda su mu ratne poglavice podarile i drugu čast. Da bi ljudi bili jači u borbi, koja ih je, po svemu sudeći, očekivala, Oglale su izabrale po jednog člana iz svakog odreda da ,,nosi košulju’’ i bude zaštitnik naroda. Izabranici su bili najhrabriji i najpouzdaniji među mladim ratnicima. Dobili su posebne košulje, napravljene od kože divlje ovce, koje su bile obrubljene uvojcima kose, kao znak njihovih hrabrih podviga. Iz redova Hungpatila izabran je Ludi Konj, koji je, za nebrojena dela, uhvaćene konje, ubijene neprijatelje i druge sjajne podvige, stekao pravo da nosi više od dve stotine uvojaka kose; povereno mu je da vodi druge ratnike Hungpatila i u logoru i u pohodu, a imao je i dužnost da vrši nadzor nad sprovođenjem reda i pravde među svim ljudima u plemenu. Za njega je to bila velika čast; svi drugi izabrani mladići bili su sinovi poglavica raznih odreda, samo je Ludi Konj bio iz redova običnih članova plemena, sin svetog čoveka, a smatrali su ga čudnim, zato što je još uvek bio utonuo u misli i ćutljiviji od ostalih ratnika, a i zato što mu je njegova moćna ,,medicina’’ nalagala da ne skida skalpove.
Razočarenje kaznene ekspedicije iz 1865.godine dovelo je do krize u odnosima između Amerikanaca i ,,neprijateljskih’’ Indijanaca sa ravnica. Kada se završio građanski rat, beli ljudi su počeli da nadiru u sve većem broju i vlada je bila izložena stalnom pritisku da otvori nove pravce komunikacije preko velikih ravnica. Najhitniji zadatak bio je zadržati Indijance što dalje od reke Plate, gde je zemlja gradila svoju prvu transkontinentalnu železničku prugu. Ali aktivna naselja oko novih rudnika zlata u Montani, zahtevala su drum u pravcu sever-jug, da bi se povezala sa glavnim putem Plate, a najdirektniji drum morao bi da prolazi pravo kroz lovišta Sijuksa u području reke Pauder. Jedan od pionira u otvaranju puteva, Džon Bouzmen, već je pokušao da ovaj pravac otvori, ali su ga Indijanci oterali, a malo je belaca bilo spremno da prihvati rizik i krene Bouzmenovim putem bez vojne zaštite.
Pošto vojska nije uspela da umiri Indijance ratom, na zapad su došli zagovornici mira, nadajući se da će navesti ,,neprijateljske’’ Indijance da odustanu od borbe i potpišu ugovore kojima će se vladi dozvoliti da izgradi zaštitne tvrđave u zemlji domorodaca i nastavi neometeno sa izgradnjom druma i železnice. Kada su pregovarači obećali nove poklone i rente, uspeli su da navesu neke od prijateljskih Sijuksa oko tvrđava na gornjem Misuriju da potpišu njihove ugovore, ali Hunkpape Bika Koji Sedi i drugi ,,neprijateljski’’ Indijanci na severu, ostali su na dalekim ravnicama i odbijali da sa njima imaju bilo kakva posla. Dalje na jugu, članovi komisije su otišli uz Platu do tvrđave Larami i pokušali da nagovore Brulee i Oglale da dođu i da potpišu ugovore. Neki od Brulea, uključujući Šarenog Repa, kome je ponovo bilo dosta rata, konačno su se pojavili i ,,dotakli pero’’, ali odredi Oglala bili su mnogo oprezniji.
Na kraju su se Oglale, koje su poveli njihov mirovni poglavica, Starac Koji se Boji, i Crveni Oblak, koji je sada bio na čelu svih ratnika, u junu 1866.godine spustili sa reke Pauder da vide šta to beli ljudi žele. Članovi komisije su očigledno pokušavali da ih prevare. Oni su želeli da otvore Bouzmenov put kroz područje reke Pauder i izgrade tvrđave koje će da štite put, ali izgleda da su se u savetovanjima sa Indijancima pretvarali da je reč o nekoj drugoj lokaciji, dalje na zapadu, gde je drum već bio otvoren. Na dan 13.juna, istina je izbila na videlo. Velika kolonija infanterije, pod pukovnikom Henrijem B. Keringtonom, ušla je sa istoka u tvrđavu Larami i jednostavno objavila Indijancima da će na putu do reke Pauder izgraditi ispostave i čuvati put koji je Bouzmen pionirski otvorio kroz zemlje Sijuksa. Ljutite poglavice optužile su članove komisije za prevaru. Crveni Oblak je promrmljao da ,,za dva meseca komandi neće ostati ni jedan konj’’ i onda napustio tvrđavu Larami; Oglale su podigle svoj logor i pošle za njim do reke Pauder, rešeni da čuvaju svoju zemlju.
Kerington je 16.juna krenuo na sever, vodeći oko sedam stotina ljudi, što je uključivalo 18.pešadijski puk, izviđače i drvoseče. Kada su stigli na područje izvora reke Pauder, dao je da se jedna već postojeća ispostava poveća i nazvao je novim imenom – tvrđava Rino. Onda je nastavio do Pajni Forka, južno od današnjeg Šeridena u Vajomingu, gde je izgradio tvrđavu Fil Kerni. Ludi Konj i drugi ratnici sledili su ga sa boka, prateći ga celim putem i obaveštavajući o njegovim aktivnostima Oglale, koji su održavali svoje godišnje Plesove Sunca na reci Tang. Kada su igre bile završene, došlo je još više ratnika da vidi šta mogu da urade. Ali Crveni Oblak je bio neodlučan. Izgleda da nije bio voljan da započne veliku bitku, a svom narodu je rekao da će se sa uljezima boriti posle jesenjeg lova.
U međuvremenu, Kerington je poslao ljude do reke Bighorn u Montani, da izgrade treću ispostavu, tvrđavu Smit, i objavio da karavani kola sada mogu bezbedno da se kreću po Bouzemenovom putu. Njegov optimizam bio je preuranjen. Uprkos oklevanju Crvenog Oblaka, uznemireni ratnici počeli su da vrše prepade duž celog puta, napadajući kolone kola i glasnike i opkoljavajući i same tvrđave, sa ciljem da ih ostave bez provijanta, a često su napadali i pripadnike garnizona koji bi se usudili da izađu van palisada. Put je bio nesiguran kao i pre, a Karingtonove tvrđave bile su izolovane i pod opsadom.
U decembru, kada se završio jesenji lov, Crveni Oblak je bio spreman za rat. Više od hiljadu koliba prešlo je u blizinu tvrđave Fil Kerni. Crveni Oblak je počeo svoj napad 6.decembra, šaljući grupu ratnika-mamaca da namame vojnike u pripremljenu zasedu. Vojnici su odbili da pođu za njima i plan je doživeo neuspeh. Ali stalni napadi Sijuksa i frustracije zbog opsade razdražili su neke od Keringtonovih oficira i oni su sada bili željni da počnu sopstvene ofanzivne operacije. Kerington ih je obuzdavao sve do 21.decembra. tog hladnog i vedrog dana, dok su padine okolnih brda bile prekrivene svežim snegom, Indijanci su udarili ponovo. Ovog puta je Grbavko, mentor Ludog Konja, počeo bitku šaljući grupu ratnika na kolonu drvoseča u blizini tvrđave. Kada su belci napravili krug od kola i poslali ispostavi signal za pomoć, kapetan Vilijam J. Fetermen, nepromišljni oficir, koji je osećao prezir prema Indijancima-borcima, a Keringtona smatrao kukavicom, požurio je iz tvrđave sa osamdeset ljudi u nameri da ih spase. Grbavko je svoje ratnike istog trenutka povukao i poslao Ludog Konja u galopu na čelu grupe ratnika-mamaca. Bio je to za Ludog Konja veliki dan. Protivno Keringtonovoj naredbi, Fetermen i njegovi ljudi odlučili su da se sa Sijuksima bore i zato su ratnike-mamce Sijuksa pratili preko grebena, dospevši time izvan vidokruga tvrđave. Svi Grbavkovi ratnici nagrnuli su iz skrovišta i uz divlje krike jurnuli dole na vojnike. Jurišali su direktno u redove vojnika, jurili među njima napred-nazad, izbacivali strele i vitlali tomahavcima razdvajajući tako vojnike u male grupe. Kada su ljudi sjahali, Indijanci su ih divlje napali, udarajući ih po glavama i mrcvareći njihova tela. Za kratko vreme cela Fetermenova jedinica bila je jednostavno zbrisana.
Skoro odmah zatim nastupila je oštra zima koja je spasla preostali deo uplašenog garnizona u tvrđavi. Indijanci su se podelili u male grupe i napustili oblast, tražeći toplija mesta za svoje logore i lov. Ali, kada je hladnoća popustila, oni su se vratili, napadali svakog belog čoveka koji se kretao putem i ponovo su opseli tvrđavu. U Laramiju su učinjeni novi napori da se povedu mirovni pregovori i u junu su neki od poglavica Oglala i Brulea, uključujući Starca Koji se Boji i Crvenog Oblaka, došli na nove pregovore. Starac Koji se Boji govorio je u ime Oglala i zahtevao da belci pre uspostavljanja mira napuste tvrđave i izađu iz oblasti reke Pauder. Zbog ćutanja Crvenog Oblaka kod nekih od ratnika očigledno je raslo podozrenje da je njihov ratni poglavica u svom stavu prema belcima omekšao i tada je izvestan broj mladih Oglala prvi put počeo da gleda Ludog Konja kao čoveka koji će ih možda voditi jednog dana.
Još uvek u ratu sa belcima, poglavice su se vratile na sever i u avgustu izvršili dva nova napada na tvrđave. Kod Bighorna je nekoliko stotina Indijanaca, većinom Čejena, na polju izvan tvrđave Smit, iznenada napalo jedan odred sakupljača sena i njihovu vojnu pratnju, ali ih je odlučna odbrana oterala. Bitka je samo povećala bedu i strahovanja ove dugo izolovane ispostave, ali osim toga nije postigla skoro ništa. Kod tvrđave Fil Kerni, na dan 2.avgusta 1867.godine, oko hiljadu Oglala i drugih Sijuksa ponovo je napalo grupu drvoseča, koje je ovog puta čuvao odred vojnika naoružan novim Springfild puškama ostragušama, kalibra pedeset. Ratnike je i ovog puta vodio Grbavko, dok su Crveni Oblak i starije ratne poglavice posmatrale kroz durbine sa vrha grebena. Ali bitka se razvijala bez plana i ratnici su izleteli iz skrovišta pre nego što su Grbavkovi ratnci-mamci uspeli da obave svoj posao.
Belci, pod komandom kapetana Džejmsa V. Pauela, hrabrog veterana iz građanskog rata, napravili su koral, krug od četrnaest kola sa kojih su skinuti točkovi. U tom prostoru noću su držali zalihe, a kada su Indijanci počeli juriš, većina ljudi bezbedno je stigla u ovaj ograđeni prostor. Ludi Konj je poveo deo ratnika u napad protiv logora drvoseča izvan korala, dok je Grbavko usmerio napad na krug kola bez točkova. Bitka je bila žestoka i dramatična. Ludi Konj je isterao drvoseče iz njihovog logora, a onda se pridružio Grbavku, čije su ratnike belci svojim brzometnim puškama ostragušama držali na odstojanju. Indijanci su kružili oko korala, urlikali i podvriskivali gađajući strelama, pucajući i bacajući koplja na kola bez točkova, ali nisu mogli da im se približe. Povukli su se, sjahali i pokušali da izvrše juriš u klinastoj formaciji, ali su vatrom iz pušaka ponovo odbačeni. Konačno, posle drugog juriša na konjima, indijanske poglavice su primetile kolonu vojnika koja je žurila iz tvrđave udaljene šest milja i dale znak da je borba završena. Indijanci su se povukli, vodeći sa sobom mnogo konja i mula koje su pripadale Amerikancima. Izgubili su šestoricu ratnika, dok je šestorica ranjena, a gubici belaca bili su malo veći.
Uprkos činjenici što su Indijanci odbijeni, spektakularna bitka oko ulogorenih kola dramatizovala je snagu i upornu rešenost ,,neprijateljskih’’ Indijanaca sa reke Pauder, tako da je vlada učinila novi napor da povrati mir. Smislila je novi ugovor sa gomilom primamljivih obećanja, koja će odobrovoljiti što veći broj skupina, i ponudila domorocima bogate poklone, uključujući puške i municiju – ako ga potpišu. Jedan po jedan, poglavice, ne samo prijateljskih, nego i neprijateljskih skupina, namamljene su iz svih delova ravnica; oni su ,,perom dodirnuli’’ novi ugovori i vratili se svom narodu sa novim poklonima. Ali Crveni Oblak, ratni vođa koga su belci najviše želeli, nije popustio; konačno, vlada je kapitulirala i naredila da se Bouzmenov put napusti, a da se tri zlosrećne tvrđave, koje su pokušavale da ga štite, isprazne. Kada su vojnici otišli, misleći sa gorčinom na uzaludne žrtve i patnje, Čejeni su tvrđavu Fil Kerni upalili, a ratnici Crvenog Oblaka u trijumfu su spalili tvrđavu Smit. A onda je 6.novembra 1868.godine Crveni Oblak – pošto mu je posebni savet Oglala dao pravo da sa belcima pregovara sa autoritetom mirovnog poglavice – odjahao do tvrđave Larami i potpisao Ugovor.
Većina domorodaca koji su te godine potpisali Ugovor, među njima i Crveni Oblak, tvrdili su kasnije da im belci nisu rekli istinu o onome šta je pisalo u tom dokumentu. Na severu i na jugu reke Plate skupine su tvrdile da je, kako su oni shvatili, ugovorom obećano da vojnici i drugi beli ljudi neće dolaziti na njihove teritorije, da će Indijance ostaviti na miru i da će im dozvoliti da ponovo počnu da trguju i nabavljaju robu belih ljudi u ispostavama duž reke Plate. To je bilo daleko od stvarnih uslova ugovora kojim je potvrđeno da je oblast reke Pauder i Bighorna neustupljena teritorija, na kojoj Sijuksi i Čejeni mogu da nastave da love bez uplitanja belaca, ali je ugovorom cela južna Dakota, zapadno od reke Misuri, proglašena rezervatom u koji Indijanci moraju da odu i žive u njegovim ispostavama na zapadnoj strani reke Misuri. Što se tiče njihovog prava na trgovinu u ispostavama pored reke Plate – što su Indijanci jako želeli posle višegodišnjeg prekida razmene, zbog čega je došlo do nestašice robe belih ljudi – i ovde ih je vlada prevarila. Ona je Indijancima, baš kao i trgovcima, dala povoda da poveruju da će ova trgovina biti dozvoljena, ali je u stvari najjači razlog za nastojanja da se sa Indijancima ponovo uspostavi mir bio da se put u dolini Plate i trase transkontinentalne železnice osiguraju od domorodačkih napada. Tako je prvi veliki potez, koji je vlada povukla kada su ,,neprijateljski’’ Indijanci potpisali ugovor, bio da zabrani svu trgovinu na Plati i otera sve Indijance severno od ove reke.
To je dovelo do novih nemira. Vojska južno od Plate naredila je odredima Čejena, Brulea i južnih Oglala da odu u nove ispostave na Misuriju, a , kada su oni to odbili, vojnici su domoroce uznemiravali, podsticali ubijanje bizona, koji su Indijancima bili izvor hrane, i, konačno, većinu zastrašenih Indijanaca poslali hitno u oblast severno od Plate. Druge skupine domorodaca, koje su pokušale da trguju duž reke, opkoljene su i odvedene do ispostava duž Misurija, u zemlju koju su smatrali neprijateljskom.
Još jednom su najnezgodniji i najnepopustljiviji bili severni Tetoni i njihovi severni saveznici Čejeni, koji su tvrdili da ne znaju ništa o nekom rezervatu i odbili da napuste oblast reke Pauder i odu u ispostave kod Misurija. Situacija je 1870.godine dovela do nove krize, kada su beli ljudi duž reke Plate došli na ideju da su planine Bighorna pune zlata i još jednom izvršili pritisak na vladu da im ovu oblast otvori. U pokušaju da izbegnu još jedan rat, zvaničnici su pozvali Crvenog Oblaka Oglala i Šarenog Repa Brulea da dođu u Vašington u posetu Predsedniku i na pregovore. Mnoge Oglale, uključujući Ludog Konja, otvoreno su pokazivali podozrenje prema Crvenom Oblaku, koji je potpisao ugovor iz 1868.godine, kojim su predviđeni rezervati i ispostave i pitali su sa osećanjem nelagodnosti šta će još poglavica prihvatiti kada se nađe u gradu belog čoveka. Ali putovanje Crvenog Oblaka bilo je neka vrsta trijumfa za ,,neprijateljske’’ Indijance. Ratnik i njegova pratnja sastali su se sa predsednikom Grantom, obišli Vašington u kočijama i razgledali topove i druge dokaze američke vojne snage. Ali njihovo držanje bilo je gordo i, kada im je rečeno da svoj narod odvedu u nove ispostave, Crveni Oblak je odlučno odbio i insistirao da je došao u Vašington samo da osigura pravo Indijanaca da mirno trguju na Plati. Domorocima je pročitan puni tekst ugovora; očigledno da je u ugovoru bilo za njih toliko toga potpuno novo da se Crveni Oblak zbog onog što je čuo razbesneo, a jedan drugi poglavica pokušao da se zbog sramote ubije.
Crveni Oblak je produžio do Njujorka i, na poziv istočnjaka, koji su smatrali da su vojska i vlada odgovorni za sve nevolje Indijanaca na zapadu, održao je dirljivu besedu u odbranu svog naroda, Sijuksa, iznoseći dugi spisak izdaja i prevara belaca. Njegov govor u Kuperovom institutu izazvao je senzaciju; protest koji je usledio i kojim se tražila pravda za Indijance primorao je na kraju vladu da izvrši ispravku svoje politike. Crveni Oblak se vratio kući sa dozvolom za trgovanje u tvrđavi Larami i 1871.godine, uprkos ljutitom protivljenju anti-indijanski raspoloženog belog stanovništva na zapadu, nova ,,mirovna’’ komisija osnovala je posebnu ispostavu za Oglale Crvenog Oblaka na reci Severna Plata, oko tridesetdve milje istočno od tvrđave Larami. Druga ispostava izgrađena je za Brulee Šarenog Repa; ona se nalazila na Beloj reci, severno od Plate, u severozapadnoj Nebraski.
U međuvremenu, dok su pregovori bili u toku, u oblasti reke Pauder došlo je do ozbiljnog razmimoilaženja između Minekondžua Crvenog Oblaka i Hunkpatila Ludog Konja. Antagonizam se razvijao postepeno, jer su Hunkpatile postale opreznije zbog pregovora Crvenog Oblaka sa belcima. Ali tu je bila i jedna privatna stvar Ludog Konja. On nikada nije izgubio interesovanje za devojku Minekondžua, Ženu Crni Bizon, koju su mu prevarom oteli. Očigledno da je i ona osećala divljenje prema Ludom Konju i ovaj par se upustio u otvoreno udvaranje, što je u nekoliko mahova izazvalo gnev Indijanca Bez Vode, muža ove žene, i njegovih prijatelja Minekondžua. Jedne noći 1870.godine, kada su Bez Vode i mnogi od Minekondžua otišli do Plate da sačekaju Crvenog Oblaka, koji se vraćao sa istoka, Žena Crni Bizon, koja je već imala troje dece, odjahala je sa Ludim Konje iz logora Minekondžua. Neki od minekondžua poslali su njenom mužu poruku i on se u ljubomornom besu vratio i revolverom ranio Ludog Konja u vilicu. Hunkpatila je ozdravio i, priznajući da je počinio ludost, vratio Ženu Crni Bizon njenom narodu i sprečio da Bez Vode postane žrtva osvete njegovih pristalica.
Ali ova epizoda proširila je raskol između dve skupine Oglala. Mnogi od Minekondžua, koji su ljubomorno gledali na mnogobrojne ratne počasti Ludog Konja, počeli su sada da ga mrze i nalazili zadovoljstvo u pokazivanju veće lojalnosti svom sopstvenom ratnom poglavici, Crvenom Oblaku, koga su Hunkpatile nazivali dvoličnim. Do konačnog raskola je došlo kada je osnovana ispostava Crvenog Oblaka. Strahovanja Hunkpatila bila su potvrđena; to je značilo da se vođa Minekondžua konačno odrekao borbe za slobodu i prodao se belim ljudima za njihove poklone i blagonaklonost. Većina Minekondžua prešla je sa Crvenim Oblakom u novu ispostavu, a pridružili su im se – zamoreni borbom – čak i Starac Koji se Boji i članovi nekih drugih odreda. Ali Hunkpatile, okupljajući oko sebe sve ostale Oglale i njihove verne saveznike, koji još uvek nisu želeli da imaju posla sa belim ljudima, ostali su na severu i potražili novog vođu u jakom čoveku, svom beskompromisnom ratniku, Ludom Konju.
Godine 1871.on je imao skoro trideset godina, ali je još uvek bio vitak i dečačkog izgleda, sa dugom smeđom kosom i dubokim, iskričavim očima. Njegov otac, sveti čovek Crv, i njegova maćeha iz plemena Brulea, bili su još uvek živi, ali Malog Jastreba, brata koga je obožavao, ubili su beli ljudi u zemlji na zapadu, a njegov učitelj, hrabri Grbavko, izgubio je život u borbi protiv Šošona. Posle nesrećne epizode sa Ženom Crni Bizon, ona je Ludom Konju rodila ćerku, ali dete je odgojeno u narodu njenog muža, Bez Vode. Hunkpatila je, onda, u svom selu potražio i za ženu uzeo Crni Đal, da sa njim živi u njegovoj kolibi. Ona mu je takođe rodila ćerku. Ludi Konj joj je dao ime Oni Se Nje Plađe, ali nekoliko godina kasnije, devojčica se razbolela i umrla, a on je bio duboko nesrećan.
Tokom zime 1870-1871.godine, Hunkpatile i drugi ratnici sa reke Pauder, logorovali su u novoj, severnijoj oblasti, na teritoriji Kroua, na Rouzbadu, pritoci Jeloustona u Montani. Severniji Tetoni, uključujući Hunkpape Bika Koji Sedi, često su tamo lovili i, kada su se ljudi Ludog Konja sa njima sreli, ponovo su se osetili jakim, jer su shvatili da još uvek imaju moćne saveznike. Godine 1872. Hunkpatile su sa severnjacima održali veliki Ples Sunca i, kasnije istog leta, Ludi Konj i njegove ratne poglavice su sa Bikom Koji Sedi uskladili svoje napade na odred vojnika, koji je pratio grupu geometara Severno-pacifičke železnice kroz zemlju Indijanaca, i primorali ih da odustanu od posla i da se povuku.
Te godine priče o pomoći za jaku zimu i lakom životu oko ispostava stigle su i do odreda na reci Pauder, a, kada je zahladnelo, mnogi ljudi Ludog Konja otišli su na jug da posete one koji su živeli sa Crvenim Oblakom. Njihove priče su, sa svoje strane, uzbudile mnoge od domorodaca oko ispostava, kojima je nedostajao divlji, slobodni život lovačkih četa i, sa povratkom toplog vremena, oni su se pridružili ljudima Ludog Konja i požurili natrag na sever, da bi tamo povećali logore ,,neprijateljskih’’ Indijanaca. Ovo kretanje gore-dole postalo je uobičajena pojava i u njemu je učestvovao sve veći broj Indijanaca, koji su tako uspeli da leti uživaju u slobodi, a zimi žive u blizini vlade. To je smetalo zvaničnicima u ispostavi, koji su se ljutili što Ludi Konj i njegovi sledbenici nisu već u početku došli sa Crvenim Oblakom i kojima je sada bilo jasno da oni, koji leti odlaze na sever, samo podržavaju njihov inat. Ali oni nisu mogli da se mešaju u kretanje domorodaca, a imali su i jedan hitniji problem u vezi Crvenog Oblaka.
Vlada je još uvek želela da se dolina Plate raščisti i zastupnici su imali naređenje da pokušaju da ubede Crvenog Oblaka da dozvoli da se njegova ispostava premesti na Belu Reku, severno od Plate, gde se nalazila agencija Brulea, Šarenog Repa. Crveni Oblak se dugo opirao, čak je 1872.godine išao ponovo u Vašington da protestuje protiv preseljenja; ali u leto 1873.godine, dok je vođa Minekondžua lovio južno od Plate, neki među drugim poglavicama u agenciji pristali su da se presele. Crveni Oblak se vratio i otkrio da je akcija u toku. Ljutio se, uglavnom zato što nije on bio taj koji je dao pristanak, ali se uskoro saglasio i smirio na novoj lokaciji.
Premeštanje na sever razgnevilo je ,,neprijateljske’’ Indijance sa reke Pauder, koji su ovo smatrali opasnim približavanjem njihovim lovištima u Crnim Brdima i Južnoj Dakoti. Za kratko vreme belci su u velikom broju nagrnuli u napuštenu oblast između reka Plate i Bele reke i time su strahovanja Indijanaca bila samo potvrđena. Ali, iz drugog pravca, zapretila im je jedna još gora invazija. Tokom istog leta 1873.godine, grupe geometara Severno-pacifičke železnice vratile su se u Jelouston u pratnji veće grupe vojnika, veterana Sedmog konjičkog puka, boraca protiv Indijanaca, na čijem čelu je bio potpukovnik Džordž Armstrong Kaster.
Još od građanaskog rata, u kome je stekao veliki ugled, Kaster je kao heroj uživao veliki publicitet. Posle rata došao je na zapad, tražeći još više slave, i vodio Sedmi konjički puk u surovom i neopravdanom pohodu na južne Čejene i druga plemena u Kanzasu i na ravnicama Juga. On je bio nagao, nestabilan čovek, koji je sa sopstvenim vojnicima postupao tako loše da su ga oni često napuštali i bez odobrenja. Kada bi ih uhvatio, streljao bi ih bez suđenja, a jednom prilikom i sam je otišao na takav proizvoljni dopust. Godine 1867.on je zbog takvog ponašanja izveden pred vojni sud, ali se uskoro vratio kao komandant Sedmog konjičkog puka i 1868.godine, u želji da ponovo stigne na naslovne strane novina, on je svirepo poubijao nesrećne južne Čejene Crnog Kotla u neopravdanom napadu na reci Vašita. Neki od preživelih pobegli su na sever i pridružili se ,,neprijateljskim’’ Indijancima sa reke Pauder; Sedmi konjički puk i Kaster, koga su Indijanci zvali Dugokosi, premešteni su sa juga 1873.godine i našli se licem u lice sa Sijuksima.
Početkom avgusta, Ludi Konj i njegovi ratnici borili su se sa Kasterom u nizu oštrih okršaja u dolini Jeloustona, ali vojnici su Indijance svaki put oterali, a grupa geometara koje je Kaster čuvao uspela je da završi posao. To je bio samo početak nevolja domorodaca sa Kasterom i početak neprestanog konflikta sa njim koji će se okončati kod reke Litl Bighorn. Kaster se 1874.godine ponovo vratio u njihovu zemlju. Ovog puta, flagrantno kršeći ugovor iz 1868.godine, poveo je ekspediciju od hiljadu i dvesta ljudi, uključujući Sedmi konjički puk, dve čete pešadije sa getlingovim topovima i artiljerijom, šezdeset indijanskih izvidnika, dopisnike i naučnike da bi istražio svet Crnih Brda, sijuški Pa Sapa, i sakupio vojne i naučne informacije o toj oblasti. Grupu je, ustvari, poslao general Filip Šeriden, komandant Misurijske divizije, da bi izvršila pripremu za izgradnju tvrđave u Crnim Brdima, iz koje bi se štitila izgradnja Severno-pacifičke železnice. Ali, tokom cele zime, Kaster je širio glasine da u Crnim Brdima ima zlata i predsednik Grant je dobio informaciju da je gizdavi oficir ,,raspaljivao’’ javnost da bi formirao grupe kopača zlata koji će pratiti ekspediciju.
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 03/08/2010 : 14:40:36
|
Kasterova invazija predstavljala je namerno raspirivanje nevolja bez presedana sa Indijancima. Kada je Kaster napustio tvrđavu Abraham Linkoln kod Bizmarka, u severnoj Dakoti, za njim su išli civili, kopači zlata. Šezdesetak dana kasnije ekspedicija se vratila do ispostave, ali su na istok već otišle uzbudljive poruke da je u Crnim Brdima nađeno zlato na površini zemlje. Ako je vojska želela povod za rat sa ,,neprijateljskim’’ Indijancima na severu, koji su do tada odbijali da odu u ispostave – povod je nađen. Kopači zlata su navalili u Crna Brda, potiskujući vojnike, koji su činili slabe i zakasnele napore da ih spreče da uđu u oblast koja je tada još pripadala Indijancima. Ali početkom 1875.godine bilo je prekasno da se ovaj stampedo zadrži.
Ludi Konj u vreme ekspedicije nije bio u blizini Crnih Brda i, kada je vođa Hunkpatila za nju saznao, Kaster je već bio otišao. Vesti su uznemirile sve Lakote, koji su Kastera nazvali ,,poglavicom svih lopova’’, a njegov drum u Crna Brda, ,,Drum lopova’’. Kada su kopači počeli da se pojavljuju, Ludi Konj je poveo skupinu ratnika u Crna Brda i uznemiravao kopače sve dok nije počela zima. Ali nije mogao da ih zaustavi, tako da se vratio u svoj zimski logor pitajući se šta da radi.
U proleće je vlada povukla prvi potez. Crveni Oblak i niz predstavnika ispostava pozvani su ponovo u Vašington gde im je rečeno da Sjedinjene Države žele da kupe Crna Brda od Indijanaca. Poglavice su zastrašivali i pretili im, ali oni nisu mogli da se dogovore šta da rade. Došlo je i do manjeg skandala, kada je Crveni Oblak vladi podneo račun koji mu je greškom uručila neka sumnjiva osoba koja je bila unajmljena da poglavicu, dok je bio u Vašingtonu, zabavi u ,,ozloglašenim kućama’’. Na kraju, kada su Indijanci rešili da moraju da konsultuju svoj narod, vlada je objavila da će u jesen poslati posebnu komisiju u ispostavu Crvenog Oblaka da bi o kupovini pregovarali sa svim Sijuksima.
Poglavice su se vratile kući i našle zemlju u potpunom haosu. Belci su nadirali u Crna Brda, a vlada je čak poslala zvaničnu ekspediciju, na čelu sa profesorom V. P. Dženejem, sa Rudarskog fakulteta u Njujorku, da bi bila sigurna da ova brda vredi kupiti. Kada su Crveni Oblak i njegovi drugovi obavestili svoje ljude da u jesen dolazi komisija da kupi ovu oblast, izbila je nova svađa. Po celoj zemlji Sijuksa poglavice i ratnici su raspravljali da li da se sveti Pa Sapa proda ili ne. Neki od Indijanaca, koji su živeli u ispostavama, videli su da za Sijukse dolazi velika kriza i odjahali na sever da se pridruže Ludom Konju i obavežu se da će se sa njim boriti do kraja.
Na dan 4.septembra komisija je stigla u ispostavu Crvenog Oblaka i dve nedelje kasnije pregovori su počeli. Prisustvovalo je oko dvadeset hiljada Indijanaca, većinom iz rezervata Crvenog Oblaka i Šarenog Repa. Ali stigle su i druge delegacije i, mada Ludi Konj nije bio prisutan, neki od njegovih ratnika došli su kao posmatrači. Poglavice su se našle u nezgodnom položaju. Nijedan pojedinac nije mogao da govori u ime svih i niko među njima nije želeo da preuzme ulogu vođe celog naroda. Posle tri dana raspravljanja poglavice su se našle zatečene kada se jedan mladi ratnik iz odreda Ludog Konja progurao napred sa vinčesterkom i šakom metaka objavio da će da pobije sve članove komisije. Neke Oglale su ga uhvatili, ali u opštem uzbuđenju mnogi od ratnika počeli su preteći da kruže na konjima, kao da se spremaju za napad. Zaustavio ih je Mladić Koji se Boji Svojih Konja, koji im je naredio da se raziđu i vrate u svoje logore. Sastanak je prekinut bez borbe, a sledećeg dana poglavice su članovima komisije saopštile da će prodati Crna Brda ako vlada plati cenu koju traže i hrani i odeva Sijukse sedam sledećih generacija. Poglavice nisu uspele da se saglase u pogledu cene, ali je Crveni Oblak zatražio 600 000 000 dolara. Članovi komisije su uzvratili ponudom od 6 000 000, što su poglavice odbile, tako da se sastanak saveta završio bez rezultata.
Kada su se vratili na istok, frustrirani članovi komisije izvestili su vladu da sa Sijuksima neće biti napretka sve dok im se ne očita lekcija. Oni su čak tvrdili da su Ugovor iz 1868.godine prvi prekršili Indijanci, a ne belci, zato što domoroci nisu otišli u rezervate na reci Misuri, niti su počeli da obrađuju zemlju, kao što je ovaj dokument (koji Sijuksi, to su zaboravili da dodaju, verovatno nisu ni pročitali) uslovljavao. Ovaj izveštaj označio je kraj napora vlade da se kupovina Crnih Brda obavi na miran način i, u novembru 1875.godine, na podsticaj predsednika Granta, Ured za Indijance je naredio svim ,,neprijateljskim’’ Indijancima da do sledećeg 31.januara dođu u ispostave Sijuksa ili će ih u njih saterati vojska. U pozadini naredbe ležala je nada da će ih se odredi, kada se uplaše, odreći Crnih Brda, Bighorna i oblasti reke Pauder, za neku razumnu cenu.
Očigledno da je malo ljudi očekivalo da će severni ,,neprijateljski’’ Indijanci rizikovati rat sa velikim snagama koje će na njih biti upućene. Određeni datum, 31.januar, došao je i prošao; odredi na severu možda nisu mogli ili nisu hteli da dođu zbog tako kratkog vremena obaveštavanja i to usred zime, tako da je početkom februara Ured za Indijance predao stvar vojsci, procenjujući da ,,neprijateljski’’ Indijanci broje oko tri hiljade ljudi, među kojima je bilo tek nekoliko stotina ratnika. Ova procena možda nije bila pogrešna, ali je previdela činjenicu da je ubrzo posle toga, kada je zima počela da popušta, na hiljade naoružanih domorodaca – prema navici – počelo na konjima da napušta ispostave da bi se pridružili skupinama na severu. Ovog puta je najveći deo pošao čvrsto rešen, svestan da kreće u rat u odbranu zemalja Sijuksa.
Ludi Konj i njegovi odredi Oglala bili su u logoru na reci Tang i, kada su dobili naređenje da dođu, otišli su do oblasti reke Pauder, u blizinu sela Bika Koji Sedi i ratnika koji su bili dalje na severu. Početkom marta, glasnici-trkači doneli su im vest da vojnici kreću na sever protiv njih. Deset konjičkih i dve pešadijske čete, pod generalom Džordžom Krukom, napustile su 1.marta Severnu Platu. Kada su se vojnici približili, odred severnih Čejena, pod vođstvom Dva Meseca, koji je bio ulogoren blizu ušća Litl Paudera, nedaleko od Ludog Konja, odlučili su da poslušaju naređenje belaca i odu u ispostavu. Neki od ljudi Ludog Konja saglasili su se da će to i za njih biti najmudrije, tako da su krenuli u logor Čejena da bi pošli sa njima do ispostava. Zatim je došlo do katastrofe. Krukova izvidnica videla je čejenski logor i, u zoru 17.marta 1876.godine, šest četa Krukove konjice, pod pukovnikom J.J.Rejnoldsom, krenuo je u žestoki juriš na selo, čiji su stanovnici bili zatečeni. Ljudi su bežali uz strmu padinu brda, ostavljajući mrtve i ranjene za sobom. Ali kada su svoje žene i decu odveli u bezbednost i uputili ih prema logoru Ludog Konja, ratnici su se spustili niz padinu u kontranapad sa takvim besom da su trupe popustile. Rejnolds je naredio da se selo spali i dao znak za brzo povlačenje uz reku Pauder do glavnih Krukovih snaga.
Uništavanje indijanskog logora, u kome je Kruk nameravao da smesti svoje ljude radi daljih operacija, primoralo je američkog komandanta da svoj pohod prekine. Još uvek je vladala oštra zima; Rejnolds je imao mnogo ranjenika, trupe su bile bez zaklona, a gnevni Indijanci napadali su vojnike, krali njihove konje i ono malo stoke koja im je preostala. Zbog svega toga Kruk je svoje ljude vratio do Plate.
Dva Meseca i njegovi Čejeni pridružili su se Ludom Konju, rešeni da se sa Sijuksima bore do kraja. Hunkpatile, koji su krenuli prema ispostavama, takođe su se vratili i, ubrzo posle bitke, sve Oglale održale su sastanak saveta, koji će biti zapamćen, i imenovale Ludog Konja za vrhovnog poglavicu svojih plemena, u ratu i u miru. Odmah su poslali glasnike na jug do Oglala, koji su provodili zimu u ispostavama Šarenog Repa i Crvenog Oblaka, obaveštavajući ih da sada sve njih vodi Ludi Konj i pozivali ih da se sa puškama vrate na sever da se bore sa belcima.
Kada su ljudi počeli da napuštaju ispostave zbog rata, severni logori prešli su do Rouzbada da bi lovili bizone i pripremili sušeno meso za leto. Novi ljudi stizali su svakog dana proširujući krugove sela sa tipijima ,,neprijateljskih’’ Indijanaca. Oni su bili iz svih tetonskih plemena, kao i iz drugih plemena Sijuksa, koja su upravo prispela iz Minesote. Iz južnih rezervata pojavili su se čak i ,,prijateljski’’ Indijanci i Minekondžui, uključujući sina Crvenog Oblaka, koji je nosio srebrom okovanu pušku, koju je njegov otac dobio u Vašingtonu. Za narod Sijuksa došla je godina krize, ali su konačno skoro svi bili ujedinjeni. Odsutni su bili samo Crveni Oblak i druge poglavice i domoroci koji su bili navikli da tokom cele godine borave u ispostavama i koji su se plašili ,,velike nevolje’’ gore na severu.
Početkom juna Hunkpape su održali svoj Ples Sunca; tada se pronela vest da je Bik Koji Sedi dao da mu se šilom iseče pedeset komadića kože sa njegovih ruku, posle čega je odigrao igru ,,gledanja u sunce’’, zureći u sunce dok nije pao kao mrtav i imao viziju: mnogo vojnika upada u logor. Ljudi su znali da to znači da vojska dolazi i uskoro je stigla vest koja je to i potvrdila. Kruk se vratio na Ružin pupoljak i krenuo ponovo na sever sa oko hiljadu i tri stotine ljudi, uključujući izviđače Kroue i Šošone. Posle Plesa sunca, Hunkpapa Sijuksi otišli su na zapad, do reke Litl Bighorn, ali sada se hiljadu ratnika, uključujući Oglale pod Ludim Konjem, vratilo do Rouzbada, da pokušaju da zaustave novu invaziju.
Indijanci su ujutro 17.juna naišli na neke izviđače Kroue na grebenu iznad Krukovog logora, koji je ležao u dolini na zapadnoj strani Rouzbada, južno od kanjona punog šikare. Kruk je obavešten da se selo ,,neprijateljskih’’ Indijanaca nalazi na reci severno od kanjona i, dok se spremao da podigne logor i izvrši iznenadni napad na indijansko naselje, Kroui se se u galopu spustili niz padinu vičući ,,Lakote! Lakote!’’. Na indijanskom levom boku Sijuksi su očigledno poterali Kroue u dolinu, sukobljavajući se u žestokom okršaju sa Krukovom konjicom. Desno, Indijanci pod Ludim Konjem, izgleda da su pokušali da predstavljaju neku vrstu mamca. Dok je Krukova pešadija išla prema njima, oni su se polako povlačili, a onda su se iznenada zaustavili i krenuli u juriš. Bitka se pretvorila u borbu prsa u prsa, sa napadima i kontra-napadima širom doline. U toj gužvi Ludi Konj je bio slika i prilika gneva, sa dugom puštenom kosom, sa poliranim kamenom, iz svoje vizije, kod uha i crvenim ogrtačem od teleće kože, koji se – prekriven belim tačkama kao zrnima grada – viorio za njim.
Kada je borba dobila na intenzitetu, Kruk je naredio jednom delu svojih snaga da idu u kanjon i napadnu selo za koje je mislio da leži na njegovom severnom kraju. Kroui su odbili da uđu u ono što su smatrali zasedom i uskoro zatim, kada je izgledalo da Sijuksi samo što nisu prevladali vojnike koji su još uvek bili u dolini, Kruk je svoje ljude u kanjonu pozvao da se vrate. Ovi vojnici pojavili su se iznenada u pozadini ,,neprijateljskih’’ Indijanaca kojima je počelo da ponestaje municije. Borba je potrajala još nekoliko minuta, a onda su Sijuksi prekinuli akciju i odjahali.
Indijanci su kasnije izjavili da su izgubili jedanaest ratnika i imali pet ranjenika. Kruk je imao devetoricu ubijenih belaca i dvadeset i jednog ranjenika, a izgubio je i mnogo domorodačkih izvidnika. Sledećeg dana on je ponovo bio primoran da napusti ofanzivu i da se još jednom povuče u bazni logor na jugu, u kome je zatim proveo šest nedelja, čekajući na pojačanje. Kruk je tvrdio da je pobedio jer je oterao Indijance; ali ako je to bio trijumf, on je doveo do haosa. Njegova ofanziva bila je deo pažljivo smišljene kampanje sa tri kraka, planirane da ,,neprijateljske’’ Indijance na severu uhvati u zamku i uništi i njena druga dva kraka, koja su bila u pokretu, a nisu znala za Krukovo povlačenje. Jedan od njih, koji je vodio pukovnik Džon Gibon, približavao se iz zapadne Montane. Drugi, pod komandom generala Alfreda Terija, probijao se zapadno od Misurija. Na dan 21.jula, četiri dana posle bitke kod Rouzbada, snage Gibona i Terija su se spojile na ušću ove reke u Jelouston.
Bez trećeg kraka koji bi Indijance poterao prema njima plan je morao da bude revidiran. Ne gubeći vreme, Teri je naredio Gibonu da se vrati do Bighorna i odmaršira duž njenog toka na jug do Litl Bighorna. Kaster i Sedmi konjički puk, koji se bili sa Terijem, trebalo je da idu duž Rouzbada, paralelno sa Gibonom, i uhvatile Indijance između sebe. Teri je očekivao da Kaster neće brzo marširati i da neće stići do Litl Bighorna do večeri 25.juna, a tada bi Gibon već stigao na položaj preko puta njega, tako da bi, 26.juna, izvršili zajednički napad. Komandanti su se razdvojili i, u podne 22.juna, Kaster je krenuo uz Rouzbad, sa oko šest stotina vojnika, četrdeset četiri indijanska izviđača, oko dvadeset pakera i vodiča i jednim civilom, novinskim izveštačem.
U međuvremenu ratnici Sijuksa i Čejena vratili su se sa Rouzbada u svoje logore kod Litl Bighorna, da bi čete tamo nekoliko dana žalile svoje mrtve, koji su poginuli u borbi sa krukom, i igrale nad skinutim skalpovima. Njihova sela, postavljena u pet velikih i nekoliko manjih krugova tipija, protezala su se oko tri milje duž zapadne obale reke. Na severu je bio kružni logor Čejena, a na jugu su bile Hunkpape Bika Koji Sedi. Između njih su se nalazila sela Oglala i drugih Sijuksa. Ukupan broj Indijanaca bio je između dvanaest i petnaest hiljada, uključujući oko pet hiljada ratnika, već razdraženih bitkom sa Krukom.
Na dan 25.juna, sedmog dana posle borbe kod Rouzbada, jedan domorodac je sa vrha brda iznad logora video nad ravnicom oblak prašine koji je obavijao mnogo ljudi. Bio je to Kaster, na putu od Rouzbada, koji je žurio prema Litl Bighornu dan pre dogovorenog vremena. Njegov plan je bio, rekao je svojim oficirima, da se do 26.juna odmori u brdima, ali su ga izviđači obavestili da su Indijanci saznali za njegovo prisustvo i da mora da ih napadne sada, pre nego što odu. Na nekoliko milja od reke napravio je pauzu i naredio majoru Markesu Renou da sa tri čete i nekoliko indijanskih izviđača krene pravo do Litl Bighorna, pređe reku i napadne južni kraj sela. On lično povešće pet četa na sever, duž istočne strane reke, preći će niže dole i napasti severni kraj logora. Kapetan Frederik Bentin će sa tri čete doći kao pojačanje, zajedno sa drugom četom koja je štitila komoru.
Kaster nije imao predstavu o veličini indijanskog sela koje je ležalo ispod njega. Ali domoroci su bili spremni. Kada su Renoovi vojnici prešli preko reke i izvršili juriš na tipije Hunkpapa na južnom kraju logora, protiv njih je krenuo veliki broj ratnika na čelu sa Bikom Koji Sedi , Čemerom, i Crnim Mesecom. U selu Hunkpatila, Ludi Konj je na licu nacrtao munju, po telu tačke od zrna grada, stavio u kosu jastreba sa crvenim leđima iz svoje vizije i polirani kamen iza uha, uzjahao svog šarca i pozvao Oglale da ga slede. ,,Hajde Lakote! Ovo je dobar dan za umiranje!’’ viknuo je dok su se oni okupljali iza njega.
U međuvremenu, snažni otpor Hunkpapa nagnao je uplašene izviđače u bekstvo i primorao Renoa da se naglo zaustavi. Naredio je svojim ljudima da sjašu i pokušao da ih postroji u borbenu liniju, ali Indijanci su navalili i uspeli da ih potisnu. Konačno su vojnici uzjahali i povukli se u neredu pod okrilje drveća duž reke. Kada je izgledalo da će u šikari biti pregaženi, Reno je naredio povlačenje do strme obale preko reke. Vojnici su krenuli u divljem begu, svaki za sebe, a Indijanci su iza njih urlikali i podvriskivali sasecajući ih kao da su krdo bizona u bekstvu. Trećina ljudi pod Renoovom komandom izgubljena je u panici, a ostali su stigli do vrha strme obale baš kada su stigle tri Bentinove čete i oni su formirali odbrambeni položaj za borbu na život i smrt. Ljudi su se zajedno ukopali, ali u tom trenutku većina Indijanaca se iznenada okrenula i odgalopirala duž reke na sever.
Ovu promenu je izazvalo pet Kasterovih četa koje su se pojavile na strmoj stenovitoj obali iznad reke, naspram severnog dela logora. Američki komandant je konačno shvatio kolike su dimenzije sela ,,neprijateljskih’’ Indijanaca, ali je još uvek bio rešen da stupi u borbu. Kada je video žene i decu kako trče iz južnog dela logora bio je siguran da ih Reno goni i njegovi ljudi su na prizor Indijanaca koji ,,kidaju’’ počeli da kliču. Pošto je uzbuđen poslao Bentinu poruku tražeći više municije, Kaster je krenuo do gaza sa namerom da počne napad.
Kažu da su četiri hrabra Čejena prešla gaz da Kasteru prirede doček i da su za trenutak uspeli da ga zadrže. U svakom slučaju, upozorenje se naglo proširilo kroz logor do njegovog južnog kraja i ratnici su se vratili jurišajući da bi se suočili sa novom opasnošću koja im je pretila. Čemer je vodio Hunkpape duž istočne obale, a Ludi Konj je prošao kroz selo prikupivši još više ratnika u svoju pratnju. Dok je Bik Koji Sedi sa starijim poglavicama ostao u logoru da se pobrine za žene i decu, Ludi Konj je produžio, vodeći svoje ratnike preko reke i uz jednu urvinu da bi do Kastera stigao sa severa. Četvorici Čejena su se pridružili i drugi Indijanci i naterali Kastera da se udalji od gaza. Podelivši svoje vojnike u dve kolone, američki vođa se okrenuo prema severu i požurio duž padine iznad reke, očigledno tražeći neko drugo mesto da je pređe. Ali Indijanci su se približili i ljudi su morali da se bore u pokretu. Vojnici su padali i opasnost po obe kolone je rasla. Iznenada, sa juga su se pojavili Čemer i njegove Hunkpape. Oni su divlje navalili na vojnike, izolovali po nekolicinu iz njihovih četa i za nekoliko minuta sve ih savladali i pobili. Suočen sa katastrofom, Kaster se sa ostatkom svojih ljudi povukao na visoki greben i pripremio da zauzme odbrambeni položaj. Kada je stigao do nekog humka napadnut je sa leđa. Iz gudure je izašao Ludi Konj na čelu velikog broja ratnika koji su nadirali iza njega u formaciji klina. Oglale su jurišali na vojnike, razbili njihove redove i divlje se borili prsa u prsa. Onda su odgalopirali, kružeći oko vojnika koji su formirali krug. Svakog trenutka stizalo je sve više Indijanaca i obruč oko trupa postajao je sve uži. Mnogi od domorodaca bili su bez konja i otvarali su vatru sa skrivenih mesta u gudurama. Neki od konjanika su sjahali i povukli se da čekaju. Drugi, još uvek na konjima, kružili su oko vojnika jurišajući hrabro čak i zbog jednog jedinog pucnja da bi onda nestali poput strele. Ludi Konj je bio u srcu borbe, rugajući se vojnicima i hrabreći svoje ratnike. Njegova amajlija bila je jaka i nijedan metak ga nije pogodio. Indijanski veterani sa Vašite prepoznali su Kastera i trijumfovali zbog osvete. Ubica žena, kako su ga zvali, danas im neće izmaći. Niko ne zna koliko je dugo trajala borba. Možda je sve trajalo samo jedan sat. Broj ranjenih vojnika je rastao, a municije je bilo sve manje. Indijanci su mogli da vide da se kraj približava. Konačno je jedan ratnik smelo jurnuo, prošao kroz oslabljeni krug i izašao na drugu stranu. Drugi su pošli za njim, zatim i ostali, i konačno je sve bilo gotovo.
Indijanci su bili zauzeti pucanjem u tela vojnika da bi bili sigurni da su mrtvi, kada je jedan od domorodaca primetio da se na nekom dalekom brežuljku pojavilo još više vojnika. To su bile čete Renoa i Bentina, koji su čuli zvuke Kasterove bitke i koji su, konačno napustivši svoje defanzivne položaje, pošli da vide šta se događa. Indijanci su sa divljim kricima jurišali na pridošlice, a Reno i Bentin su opet zauzeli odbrambeni položaj i našli se opkoljeni sa svih strana. Uspeli su da zadrže domoroce do mraka, a tokom noći ojačali su svoj položaj. U zoru su Indijanci ponovo krenuli u napad i nastavili ga do kasno popodne. Onda je jedan sijuški izviđač stigao sa porukom da još vojnika – trupe Terija i Gibona – dolaze uz reku. Dok su neki od ratnika održavali opsadu, preostali domoroci su se povukli i upalili travu na ravnicama. Skriven gustim oblacima dima, ceo logor Sijuksa i Čejena se spakovao i krenuo na jug.
Renoovi ljudi su znali da su vodili borbu sa Hunkpapama i prvo je izgledalo da je glavni organizator indijanske pobede bio Bik Koji Sedi. Ali nije postojao samo jedan heroj. Čemer se borio žestoko protiv Renoa kao i protiv Kastera, a Ludi Konj je inspirisao grupu Indijanaca koji su Kastera konačno pregazili. Ali najslavniji trenutak u istoriji Sijuksa bio je istovremeno signal za početak kraja, a u tužnim danima koji su dolazili, pokazali su da je veliki čovek Sijuksa bio Ludi Konj.
Na Litl Bighornu ubijeno je preko dvesta pedeset belaca, a četrdeset i četvoro je ranjeno. Ali i Indijanci su imali mnogo gubitaka – nikada se nije saznalo koliko – i mada su sada verovatno mogli da pobede Terija i Gibona, oni nisu vodili totalni rat, onako kako je to shvatala vojska i nisu bili raspoloženi da vode još jednu bitku. Povukli su se na jug, do podnožja planina Bighorn i slavili i igrali u bezbednosti. Tokom leta, Ludi Konj je vodio nekoliko pljačkaških pohoda protiv kopača i naseljenika u Crnim Brdima, ali njemu je bilo jasno da su Indijanci tu oblast zauvek izgubili . štaviše, za ,,neprijateljske’’ Indijance neće više nikada biti mira. Amerikanci su Kasterovim masakrom bili šokirani i osramoćeni, ali vojnici će nastaviti da dolaze sve dok ne oteraju domoroce da plate za ono što se dogodilo na Litl Bighornu.
Kasno tog leta Indijanci su se vratili do reke Pauder i saznali da prema njima kreće pet kaznenih ekspedicija. Kruk i Teri bili su ponovo na terenu, sada sa pojačanjima. Plemena su se raspršila, izbegavajući vojnike koji su ih tražili, i pošla su odvojenim putem. Neki od Indijanaca sledili su Ludog Konja do Ber Buta, a drugi su otišli sa Bikom Koji Sedi, do donjeg Jeloustona. Pošto se približavala jesen, mnogi domoroci navikli da zimu provode u ispostavama, napustili su logore ,,neprijateljskih’’ Indijanaca i krenuli natrag u sedišta belaca, kao da se ništa nije promenilo. Jedan odred Krukove konjice otkrio je 9.septembra, kod Slim Butsa, severno od Crnih brda, jednu grupu od četrdeset koliba, koju je predvodio Železna Perjanica, i napao je, Železna Perjanica je Ludom Konju poslao hitan poziv za pomoć, ali kada je Oglala sa oko šest stotina ratnika stigao, Kruk je već došao sa svojim glavnim snagama, Železna Perjanica se teško ranjen predao, a logor Indijanaca bio je zauzet. Ratnici Ludog Konja pucali su na vojnike sa brda oko sela ali nisu imali dovoljno municije i ratničkog duha, tako da su ih trupe na kraju oterale.
Situacija Sijuksa počela je sada naglo da se pogoršava. Vojne snage su posle bitke kod Litl Bighorna okupirale sve ispostave i u jesen je do severnih odreda stigla vest da novi komesari prete da će zadržati dalju isporuku hrane mirovnim poglavicama i njihovim ljudima ako ne potpišu sporazum u ime celog naroda Sijuksa, predajući, ne samo Crna Brda, nego i svu neustupljenu teritoriju zapadno od njih, uključujući oblast reke Pauder i planine Bighorn. Jedna odredba iz Ugovora 1868.godine glasila je da se sa Sijuksima ne može sklopiti nikakav novi ugovor bez odobrenja tri četvrtine odraslih muškaraca. Ali komesari su ovu odredbu namerno prevideli, a zastrašene poglavice potpisale su novi ugovor za dva dana. Pored toga, domorocima iz ispostava dato je da biraju između prebacivanja u novi dom na reci Misuri, ili odlaska u progonstvo na indijansku teritoriju Oklahome. Crveni Oblak je bio ponižen. On je tvrdio da sa tim ratom nema ništa, ali kada se razljućen udaljio iz svoje ispostave, omrznuti Pauni izviđači su pošli za njim, oduzeli mu oružje i konje i vratili ga generalu Kruku, koji ga je još više ponizio, jer je naredio da mu se oduzme položaj glavnog poglavice, a na njegovo mesto postavljen je njegov rival Šareni Rep.
Nestrpljenje Amerikanaca u ispostavama bilo je jednako njihovoj odlučnosti na terenu. Sada su bili vlasnici zemlje koju su želeli i uskoro će preseliti Sijukse do reke Misuri, koju su poglavice izabrale umesto Oklahome. Ali vojska je prvo morala da privede sve ,,neprijateljske’’ Indijance, osobito opasne odrede Ludog Konja i Bika Koji Sedi. Iz baze na ušću reke Tang u Jeloustonu, nove trupe, pod pukovnikom Nelsonom A. Majlsom, krenule su za Bikom Koji Sedi. U oktobru, Majls je našao Hunkpape i održao savetovanje sa nepopustljivim vračem. Završilo se borbom, ali Hunkapape su uspeli da pobegnu. Kasnije, kada je došla zima, mnogi od njih osetili su zamor od proganjanja i postepeno prilazili i predavali se ispostavama. Bik Koji Sedi i Čemer su izdržali i u februaru su ova dvojica povela sto devet svojih koliba preko granice u Kanadu, gde je Bik Koji Sedi ostao u progonstvu do 1881.godine. Vratio se u Sjedinjene Države dugo posle završetka neprijateljstava.
U međuvremenu, Ludi Konj je saznao za predaju sijuških teritorija i u njegovom narodu je tinjao bes prema mirovnim poglavicama u ispostavama, koji su ih izdali. Ali severna teritorija je sada bila opasna, puna vojnika i nije bilo vremena da se misli na bilo šta drugo nego da se izbegava put po kome kreću vojnici. Ludi Konj je poveo Oglale natrag do reke Tang, a u novembru je čuo da Kruk opet ide od Plate prema njemu. Međutim, pre nego što su stigli do Oglala, Amerikanci su naleteli na Čejene Tupg Noža u jednom kanjonu na izvorištu reke Pauder i deo Krukove konjice, pod pukovnikom Reneldom Makenzijem, napao je 25.novembra njihovo selo, ubio mnogo ljudi i naterao preživele u bekstvo do logora Ludog Konja. Uništavanje Čejena ipak je uplašilo neke od Oglala i oni su sklopili svoje tipije i krenuli prema ispostavama, ali je ostatak, zajedno sa čejenskim izbeglicama, pošao prema severu da bi izbegao put kojim se Kruk kretao.
Dani su sada postajali kraći, a sa hladnoćom koja je nailazila, Indijanci su počeli da osećaju strah i usamljenost progonjenih. Glasnici-trkači dolazili su iz ispostava sa porukom o miru i hrani – ako odustanu i ako se predaju. Na reci Tang je i Majls, željan da se proslavi hvatanjem Ludog Konja, koji je sada među belcima bio poznat kao najmoćniji među nepopustljivim ,,neprijateljskim’’ Indijancima, slao poruke poglavici Oglala. U decembru je Ludog Konja obuzeo pesimizam, a u narodu se osećao umor i zato je devetoricu ljudi koji su na koplju nosili beli komad tkanine poslao do Majlsove ispostave da proveri namere tog oficira. Kada su se sijuški emisari približili tvrđavi, neki od američkih izvidnika Kroua izleteli su iz tvrđave pucajući. Petoricu Sijuksa su ubili , a ostali su pobegli. Ludi Konj je odustao od ideje o predaji i poveo svoj narod natrag do Tanga. Zima je bila jako hladna i Oglale su se potišteno stiskali na najtoplijim mestima koja su mogli da nađu. Hrane je bilo malo, ali su vojnici u teškim krznenim kaputima još uvek bili u pokretu tako da se malo domorodaca usuđivalo da zbog divljači ode daleko. Domorodački glasnici, koji su našli njihova skrovišta, i dalje su dolazili iz ispostava i pričali im da svi misle i govore o kontinuiranom otporu Ludog Konja, ali su ih istovremeno pozivali da se manu ludosti i predaju tamo gde ima toplog zaklona i hrane. Mnogi ljudi su se pokolebali, a neki među njima su se i iskrali. Ali ratnici su bili odlučni i većina je ostala sa Ludim Konjem.
U januaru, Majls je sa oko pet stotina pešadinaca našao njihovo skrovište. Ratnici su zadržali vojnike dok se narod iz logora nije bezbedno udaljio. Ali sada su vojnici znali njihov trag i nastavili da nadolaze. Majls ih je stalno napadao, ali su ga Ludi Konj i njegovi ratnici, po hladnoći, magli i snegu, uspešno odbijali sve dok narod nije uspeo da ode. Na dan 8.januara borili su se pet sati. Indijancima je na kraju ponestalo municije i onda su na vojnike krenuli praznim puškama kao tojagama. Ali logor se ipak bezbedno udaljio i Majls je odustao od progona. Izgladneli i pateći zbog velike hladnoće, Indijanci su stigli do Litl Bighorna.
U međuvremenu, Amerikanci u ispostavama udvostručili su nastojanja da nagovore Ludog Konja da se preda. Što je duže uspevao da izdrži, to mu je viđe rastao ugled među onima koji su se već predali i ako bi do leta još uvek bio na slobodi, mogao bi da privuče mnoge domoroce i ponovo postane opasan. Velike grupe emisara, uključujući i grupu na čijem čelu je bio lično Šareni Rep, poslate su da ga traže, sa tovarima hrane, duvana i drugim poklonima. Glasnici su imali uspeha kod pojedinačnih četa i one su redom odlazile do ispostava i tamo se predavale. Ali Ludi Konj bi saslušao emisare a zatim ih vraćao i uskoro su on i njegovi ljudi u severnim krajevima zemlje uglavnom bili sami.
Konačno je gvozdena volja otpora popustila. Ludi Konj je video patnju svog naroda i tugu koja se javlja na licu starijih ljudi oko njega; u maju, kada je otoplilo, stigla mu je vest da je Kruk konačno obećao da će Amerikanci, ako se on preda, dati njegovom narodu sopstveni rezervat u oblasti reke Pauder, gde će moći da love na miru. On je krenuo sa Oglalama prema jugu. Oni će otići da se sretnu sa Krukom u ispostavi Crvenog Oblaka.
,,Neprijateljski’’ Indijanci su se pojavili 5.maja 1877.godine i na hiljade Indijanaca u ispostavi okupilo se da budu svedoci dolaska poslednjih boraca. Bila je to gorda povorka, skoro trijumfalna parada, sa Ludim Konjem i njegovim ratnim vođama na čelu, iza njih su išli ratnici u kolonama, sa perjem i namazani bojama, noseći puške, štitove i koplja, a celo selo išlo je za njima u pozadini. Ukupno je bilo više od osam stotina ljudi – sto četrdeset i pet koliba – sa hiljadu i sedam stotina ponija, povorka dugačka dve milje. Crveni Oblak je izjahao da ih presretne i on i policija rezervata doveli su ih do vojnog logora u tvrđavi pored ispostave. Oglale su jahali u tišini, ali kada u se približili tvrđavi počeli su da pevaju svoje ratne pesme. Jedan oficir, kažu, rekao je: ,,Tako mi Boga! Ovo je trijumfalni marš a ne predaja!’’ Kruk ih je čekao i oduzeo im puške i konje. Za njega je to bio dan pobede. Hrabri Ludi Konj gvozdene volje, koga nije uspeo da potuče u borbi, predao se.
Poglavica Oglala je pokušao da razgovara sa Krukom o rezervatu koji im je obećan na severu. Ali Kruk je izbegao diskusiju o tome i umesto toga ponudio da Oglalama pribavi dozvolu da idu u lov u severnim krajevima. Čak i ovo se nije ostvarilo. Ne-Persei, Indijanci iz Ajdahoa, pošli su u rat i stigli u Montanu, tako da nije bilo pogodno vreme da se Sijuksima dozvoli da se vrate u Montanu i možda im se pridruže. U ispostavi, Ludi Konj je bio utonuo u sumorno raspoloženje i uskoro su se pronele glasine da planira da sa svojim ratnicima pobegne. Staro neprijateljstvo između Hunkpatila i Minekondžua Crvenog Oblaka još jedanput je izbilo na površinu i izgleda da su Crveni Oblak i njegovi sledbenici postali jako ljubomorni na pažnju koja se ukazivala Ludom Konju. Uskoro je smišljena intriga. Bez Vode, muž Žene Crni Bizon, nalazio se u ispostavi i njegovi prijatelji su svom starom neprijatelju napravili probleme, došapnuvši belcima, u poverenju, da Ludi Konj planira da se vrati na sever.
Zvaničnici ispostave sada su dobro pazili na Ludog Konja. Oko njega su postavljeni špijuni i priče i glasine su se umnožile. Na savetovanju oficira i Indijanaca ono najgore izgleda da je potvrđeno. Jedan od oficira je upitao Ludog Konja da li bi pristao da povede izvidnike Oglala na sever da pomognu vojsci da se bori sa Ne-Perseima. Ludi Konj se prvo usprotivio, a onda se saglasio i rekao da će poći na sever i boriti se dok ne bude ubijen i poslednji Ne-Perse. Prevodilac je reči Ludog Konja preveo kao da će se boriti dotle dok ne bude ubijen poslednji beli čovek. Oficiri su bili ljuti i odbili da poveruju u tačan prevod kada im je to kasnije saopšteno. Umesto toga, obavestili su svoje pretpostavljene da je Ludi Konj zaista opet postao opasan i Kruk se vratio u ispostavu da se lično uveri. Krenuo je prema logoru Ludog Konja na nekoliko milja od glavnog štaba ispostave, ali ga je zaustavio jedan od prijatelja Bez Vode koji mu je rekao da je Ludi Konj pretio da će generala ubiti. Kruk je u priču poverovao; vratio se u svoj logor i pozvao sve poglavice uključujući Ludog Konja na savetovanje. Ludi Konj je odbio da dođe i neki od poglavica iz ispostave koji su se pojavili rekli su Kruku da je Hunkpatila očajnik i da bi bilo najbolje da ga ubiju. Kruk je odbio da to prihvati, ali je ipak napravio kompromis i naredio poglavicama da pomognu vojnicima da uhapse Ludog Konja i da ga dovedu u tvrđavu Robinson blizu glavnog sedišta ispostave.
Vlada je još uvek planirala da Sijukse iz svih rezervata preseli do Misurija. Ali takvo preseljenje, kako je sada izgledalo, bilo bi propraćeno problemima ukoliko se pre toga Ludi Konj ne ukloni sa scene. Za Kruka je hapšenje ratnog vođe postalo neophodno, a očigledno su postojali i planovi da ga pošalju u zatvor na ostrva Draj Tortugas. Ali ti se planovi nisu nikada ostvarili.
Na dan 4.septembra, osam odreda konjice i četiri stotine Indijanaca, ne čelu sa Crvenim Oblakom i drugim prijateljskim poglavicama, napustili su tvrđavu Robinson i krenuli da uhapse Ludog Konja. Oglala ih je video kako dolaze i sa svojom porodicom pobegao u ispostavu Šarenog Repa. Tamo su ga njegovi progonitelji sustigli i, posle pregovora, Ludi Konj je pristao da se sa njima vrati radi razgovora sa oficirima. Sledećeg dana skupina se vratila u tvrđavu Robinson. Ludi Konj je odveden u stražarsku sobu. Kada je video da ga stavljaju u zatvor izvukao je nož koji je imao ispod svog ćebeta. Jedan Indijanac skočio mu je na leđa i uhvatio njegove ruke i u nastaloj gužvi Ludi Konj je pokušao da se oslobodi, dok je Crveni Oblak vikao: ,,Pucajte! Ubijte ga!’’ Kada se Ludi Konj izvio i udario čoveka koji ga je držao, drugi Indijanci su pokušali da ga obore a dežurni oficir je pošao na njega sa mačem u ruci vičući: ,,Ubijte kučkinog sina!’’. Jedan stražar je zamahnuo bajonetom i udario u drvena vrata, zatim izvukao sečivo i zabio ga ponovo, sada duboko u telo Ludog Konja. Mladi poglavica se još jednom izvio i klonuo, gledajući naviše na ljude koji su ga još uvek držali. ,,Pustite me, prijatelji’’, molio je, ,,dovoljno ste me povredili!’’
Položili su ga na pod na njegovu krv i poslali po hirurga u ispostavi, a signalnim vatrama kroz sve logore proneta je vest da veliki Lakota umire. Iznenada je u celoj ispostavi nastao tajac i činilo se da svako iznenada shvata da je taj koji umire njegov sopstveni sin, njegov sopstveni brat ili otac. Hunkpatile su se okupili kod stražare da budu u blizini svog ratnog vođe, a poglavice koje su učestvovale u borbama sa njim i koje su dozvolile da ih ljubomora okrene protiv njega, stajali su osramoćeni. Te noći, stari sveti čovek Oglala, Crv, otac Ludog Konja, došao je i seo pored sina. Ludi Konj ga je video. ,,Ahh-h, oče moj’’, kažu da je prošaputao, ,,teško sam povređen. Reci ljudima da nema vajde da se sada uzdaju u mene’’. Nekoliko trenutaka kasnije tridesetpetogodišnji poglavica, ratnik munje i grada, bio je mrtav.
Na dan 27. oktobra 1877.godine, Sijuksi iz ispostava Crvenog Oblaka i Šarenog Repa počeli su svoju seobu do reke Misuri. Slivali su se prema istoku u dve duge povorke, hiljade Indijanaca pod stražom vojnika na konjima. U jednoj od kolona bili su ljudi Ludog Konja. Oko sedamdeset i pet milja istočno od ispostave došlo je do iznenadnog komešanja i ljudi Ludog Konja izašli su iz kolone. Oko dve hiljade Indijanaca koji su se borili sa velikim vođom Hunkpatilom skrenuli su prema severu i iznenada pojurili prema kanadskoj granici i slobodi. Konjice je bilo suviše malo da bi pokušala da ih zaustavi. Dok su ih gledali kako odlaze u pravcu logora prognanog Bika Koji Sedi, oni nisu mogli da shvate da ovi ljudi nose sa sobom duh Ludog Konja, jedino što je preostalo od nekada moćnog naroda Sijuksa. |
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
Imrahil
Advanced Member
Serbia
13369 Posts
Member since 21/08/2005 |
|
|
okiboki
Advanced Member
Serbia
10835 Posts
Member since 23/11/2008 |
Posted - 03/08/2010 : 21:32:28
|
Extra.I ovo cu da narucim.Idem u petak na more pa kad se vratim .Ti ako se setis jos necega javi.Hvala ti jos jednom. |
Ni živih se nisam boja, dok su bili za užasa, a nekmoli mrtvih pasa. |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 06/08/2010 : 13:40:52
|
Indijanci
Indijanci - kolektivni naziv za prastanovnike Amerike, raznorazne narode mongoloidnog izgleda raširene od arktičke Kanade i Aljaske do Ognjene zemlje (Tierra del Fuego) u Čileu i Argentini. Međusobno se razlikuju po jezicima, kulturi i fizičkom izgledu. Većinom su to bila lovačko-sakupljačka društva kao (Nambikwara i Ges) iz Brazila i (Shoshoni) iz Kalifornije i Nevade. Neki su bili ribari (Indijanci Chinook iz države Washington ili Alacaluf, Yahgan i Guato) iz Južne Amerike. U njihove najrazvijenije narode koji su uspjeli podići visokorazvijene civilizacije spadaju narodi Olmeka, Tolteka, Maja i Azteka) iz Meksika te Inka iz Perua. Danas su mnogi smješteni po rezervatima, osobito u Kanadi, Sjedinjenim Državama i Brazilu. Prvi se put spominju otkrićem Amerike 1492. godine (Kristofor Kolumbo).
Sadržaj
1 Ime
2 Klasifikacija
3 Kulturna područja Sjevernoameričkih Indijanaca
4 Glavne grupe i porodice
5 Literatura
Ime
Ime su dobili po Indiji jer se mislilo da se radi o obali Indije, a ne o novootkrivenom kontinentu Americi. Amerikanci ih u novije vrijeme (službeno) više ne nazivaju Indians nego Native Americans (američki domoroci). nazivi Redskins ili Peaux-Rouges, odnosno Crvenokošci, su podrugljivi.
Klasifikacija
Indijanska plemena obično se klasificiraju prema jezičnim porodicama. Osobit doprinos dali su u ovome poslu Alexander F. Chamberlain, John Wesley Powell (1892; 58 porodica u Sjevernoj Americi) [1] [2] [3], Benjamin Lee Whorf, Paul Rivet [4], A. L. Kroeber, Edward Sapir, Terrence Kaufman (1990).
Kulturna područja Sjevernoameričkih Indijanaca
Geografsko-klimatski uslovi uvjetovali su nastanku više kulturnih pojaseva na području Sjeverne Amerike.
1) Subarktičko područje (Subarctic Indians), u Kanadi i Aljaski, gdje nalazimo plemena Atapaskana i Algonquian Indijanaca. Najpoznatija plemena toga područja su Montagnais, Naskapi, Cree, Chipewyan, plemena Kutchin i Khotana i niz drugih manjih plemena. Kultura ovih Indijanaca je prilično slična. Njezini česti simboli su krplje, kanu, toboggan, snježne naočale. Odjeća je krznena. Lov i ribolov glavno je zanimanje ovih Indijanaca.
2) Indijanci Sjeverozapadne obale [5](Northwest Coast Indians). Ovo su bez sumnje najbogatija plemena Indijanaca Sjeverne Amerike. Oni nastavaju područje uz Pacifičku obalu Sjeverne Amerike od Kalifornije na jugu, do zaljeva Yakutat u Alaska|Aljaski na sjeveru. Predstavnici ove kulture pripadaju velikim grupama poznatim kao Kwakiutl, Tsimshian, Tlingit, Haida, Bella Coola, Coast Salish i manja plemena iz Kalifornije, Oregona i Washingtona. Društva sa juga ovog područja znatno su siromašnija, a i njihove zajednice su znatno manje. Ovom krugu pripada kultura gradnje velikih totema, gradnji cedrovih kuća sa krovovima na dvije vode, prekrasno tkanje chilkat-ogrtača (koji su često nevjerojatno skupi), orijentiranost moru, izgradnja drvenih velikih kanua, ropstvo, i nadasve veoma poznate rastrošne svečanosti 'potlach'.
3) Indijanci sa Platoa [6](Plateau Indians). Indijanci sa Platoa naseljavaju kraj u području rijeke Columbije. Ovdje je raširena kultura ribara (može se govoriti o pravim ichtyophazima, jedačima riba sa veoma slabim zubima) i kopačima korijenja camas i shanataque (ili 'Indian Thistle' Cirsium edule [7].  . Plemena ovog područja pripadaju grupama Shahaptin (Umatilla, Tygh, Tenino, Yakima, Nez Perce, Palouse, Walla Walla ), Waiilatpuan (Cayuse, Molala), Salishan (Shuswap, Lillooet, Ntlakyapamuk, Spokane, Coeur d'Alene, Kalispel, Okanagan, Nespelem), Kitunahan (Kutenai), Chinookan (Wasco Wishram i Dog River Indijanci ili Cascade), Lutuamian (Modoc, Klamath) i Athapaskan (Nicola ili Stuwihamuk; koji danas govore thompson jezikom). Oni su se sezonski pokretali u potrazi za ribom i biljem.
4) Kalifornijski Indijanci [9](California Indians). Kako samo ime kaže ova plemena naseljena su u Kaliforniji i imaju sami za sebe tipičnu kulturu sakupljača žira. Ipak treba naglasiti da ne pripadaju sva kalifornijska plemena ovoj grupi, jer su neki predstavnici Indijanaca Sjeverozapadne obale. Ova pleme više-manje su malena, podijeljena po brojnim plemenima i oskudno obučena. Prijateljica i dobra poznavateljica Indijanaca Eva Lips, navodi da su sva ova plemena veoma dobro uhranjena, na tome zahvaljuju žiru od kojega naročitim postupkom dobivaju brašno i peku pogačice 'acorn bread', odnosno kruh od žira. Glavna plemena su: Maidu, Miwok, Chumash, Yokuts, Shasta, Chimariko, Achomawi, Atsugewi, Yana, Yahi, Wintu, Nomlaki, Patwin, Yuki, Pomo, Wappo, Nisenan, Costanoan, Salinan, Esselen, Kitanemuk, Akwa'ala, Ipai, Tipai, Kamia, Cupe#241;o, Luise#241;o, Cahuilla, Juane#241;o, Gabriele#241;o, Nicole#241;o, Fernande#241;o, Serrano.
5) Indijanci Velikog bazena [10](Great Basin Indians). U području Velikog slanog bazena naseljena su (u zapadnim predjelima, Nevada) siromašna sakupljačka plemena Šošona koji su u stvari bili 'noga'-Indijanci. Oni su neprekidno bili u pokretu za hranom, bobicama, korijenjem, raznim plodovima, sitnom divljači i drugim. Jelo se bukvalno sve. Istočno od njih u područjima Utaha, Wyominga i Colorada Indijanci su posjedovali konje pa su se formirali u pljačkaške bande. Oni su bili puno mobilniji i opasniji od svojih zapadnih rođaka. Ove Šošone klasificiraju u Numic-govornike. U Zapadne Numic-govornike ubrajaju se: Northern Paiute, Owens Valley Paiute, Dvije grupe Mono Indijanaca i pleme Bannock iz Idaha. Središnjoj skupini Numica pripadaju Western Shoshoni, Indijanci Panamint ili Koso, Gosiute, Wind River (njihov su ogranak Komanči /Comanche/), i Indijanci Weber Ute (tako krivo nazivani jer ne pripadaju u Ute). U Southern (ili Južne) Numic-govornike pripadaju: Northern Ute, Southern Ute, Tumpanogots, Pahvant, Fish Lake, Red Lake, Kawaiisu, i bande Južnih (Southern) Paiuta: Las Vegas, Shivwits, Uinkarets, Moapa i Chemehuevi.
6) Jugozapadni Indijanci [11](Southwest Indians).Jugozapadni Indijanci nastanjuju krajeve američkog Jugozapada od New Mexica preko Arizone do donjeg toka Colorada. Ovdje zapravo nalazimo ratarsko stanovništvo iz grupe Yumanskih i Pimanskih plemena, kao i posebnu grupu seoskih plemena sa pueblo kulturom. U pueblo ili seoska plemena ubrajaju se Zu#241;i, šošonsko pleme Hopi i plemena grupe Tanoan. Apačka plemena kao i Papago su nomadi.
7) Prerijski Indijanci [12] (Plains Indians). Oni su stanovnici prerija, područja od rijeke Saskatchewan na sjeveru do južnog Texasa. Ovamo pripadaju najslavnija plemena američkih domorodaca. Oni su nomadski jahači i lovci na bizone. Pošto su navikli na prostranstva i lutanja pružali su najžešći otpor bijelim naseljenicima. Predstavnici su im sa sjevera na jug: Plains Cree, Assiniboin, Blackfoot (Crna Stopa), Gros Ventre, Hidatsa, Vrane (Crow), Mandan, Cheyenne, Arikara, Teton, Satee (Dakota), Cheyenne, Arapaho, Omaha, Pawnee, Kiowa, Comanche.
8) Sjeveroistočni Šumski Indijanci [13](Northeast Woodland Indians). Indijanci Sjeveroistočnih šuma pripadaju porodicama Iroquoian i Algonquian. To je domovina 'wigwama', velikih drvenih kuća opasanim palisadama. Oni su lovci i ribari ali i uzgajivači kukuruza. Odavde su došle i kokice 'pop corn' koje su Irokezi nosili sa sobom prilikom odlaska u višednevne lovove ili ratne pohode. Najpoznatija plemena ovog područja su Irokezi (Iroquois), Huron Indijanci, Erie, Susquehanna, Wappinger, Wampanoag, Mahican (poznati Mohikanci), Metoac, Powhatan (kod nas poznati po crtiću o djevojci Pocahontas), Nanticoke, Conoy, Pennacook i drugi.
9) Jugoistočni Indijanci (Southeast Indians).Ovo područja obuhvača jugoistok Sjeverne Amerike, od atlantske obale na zapad do istočnog Texasa, na sjever do unutrašnjosti Virginije. Jugoistočna plemena su seosko ratarsko stanovništvo. Ovdje su na cijeni kukuruz i njegova svečanost 'Green Corn Dance' ili 'Ples zelenog kukuruza'. . Neka od ovih plemena poznavali su i hambare u koje, po Evi Lips, 'nije mogao ući ni miš'. Plemena ovog područja pripadaju porodicama Muskhogean (po novijoj ortografiji Muskogean), Natchesan, Caddoan, Siouan, Attacapan, Chitimachan i Tunican. Glavna pleemna su: Creek, Seminole, Timucua, Yuchi, Biloxi, Chitimacha, Atakapa, Tunica, Natchez, Choctaw, Chickasaw, Akokisa, Hasinai, Adai, Taensa, Kadohadacho, Natchitoches, Chakchiuma, Pascagoula, Bayagoula, Avoyel, Chawasha, Washa, Chatot, Chiaha, Yamasee, Fresh Water, Ais, Calusa, Tequesta, Jeaga, Cusabo, Congaree, Cape Fear, Waxhaw, Winyaw, Cherokee, Woccon, Manahoac, Tutelo, Monacan, Eno, Sugeree, Catawba, Nahyssan, Hitchiti, Koasati, Alabama, Tohome, Eufaula, etc.
Glavne grupe i porodice
Abenaki, Acaxee, Achomawi, Acolapissa, Acolhua, Acuera, Adai, Aguacatec, Ahantchuyuk, Ahtena, Ais, Akatek, Akokisa, Akwa’ala, Alabama, Alacaluf, Alaguilac, Alakwisa, Algonquin, Alliklik, Alsea, Amuzgo, Apache, Apalachee, Apalachicola, Applegate, Aranama, Arapaho, Arikara, Assiniboin, Ataronchronon, Atfalati, Atikamekw, Atsugewi, Atakapa, Avoyel, Aztec, Baciroa, Bagaces, Bainoa, Bambana, Bamoa, Bannock, Bawihka, Baymunana, Bayogoula, Bear River /California/, Bear River /North Carolina/, Beaver, Bella Bella, Bella Coola, Beothuk, Bidai, Biloxi, Blackfoot, Boruca, Bribri, Burica, Burucaca, Cabecar, Cacaopera, Cahibo, Cahuilla, Caizcimu, Cakchiquel, Calapooya, Calusa, Cape Fear, Carrier, Carrizo, Catawba, Cathlamet, Cathlapotle, Cayuga, Cayuse, Cazcan, Chakchiuma, Chalca, Changuena, Chasta Costa, Chatino, Chato, Chatot, Chawasha, Chehalis, Chelamela, Chelan, Chemehuevi, Chepenafa, Cheraw, Cherokee, Chetco, Cheyenne, Chiaha, Chiapanec, Chichimeca, Chickasaw, Chicomuceltec, Chilcotin, Chilluckittequaw, Chilula, Chimakum, Chimariko, Chimu, Chinantec, Chinarra, Chinipa, Chinook, Chipewyan, Chippewa, Chitimacha, Chizo, Chocho, Choctaw, Chol, Cholulteca, Cholutec, Chontal, Chorotega, Chorti, Chowanoc, Chuchures. Chuje, Chumash, Ciboney, Ciguayo, Clackamas, Clallam, Clatskanie, Clatsop, Clowwewalla, Coahuiltec, Coapite, Coaque, Cochimi, Cocomacaque, Cocopa, Cocora, Cocto, Coeur d’Al#234;ne, Colotlan, Colville, Comanche, Comanito, Comecrudo, Comox, Concho, Congaree, Conicari, Conoy, Copalis, Coquille, Cora, Coree, Corobisi, Costanoan, Cowichan, Cowlitz, Cree, Croatan (Lumbee), Crow, Cruzob, Cuahcomeca, Cuicatec, Cuitlahuaca, Cuitlatec, Culhua, Cuna, Cupe#241;o, Cusabo, Cuyuteca, Delaware, Desaguadero, Didú, Diegue#241;o, Dihai-kutchin, Dogrib, Dorasque, Dule, Duwamish, Duy, Edú, Embera (Northern), Eno, Erie, Ervipiame, Escoria, Esselen, Estrella, Euchre Creek, Eyak, Eyeish, Fernande#241;o, Flathead, Fox, Fresh Water, Fulnio, Gabriele#241;o, Galice, Gitksan, Gosiute, Gotane, Grigra, Gros Ventre, Guacata, Guaccaiarima, Guachichil, Guale, Guanexico, Guasapar, Guasave, Guatinicamame, Guato, Guatuso, Guaymi, Guetar, Haida, Halchidhoma, Halyikwamai, Han, Hareskin, Hasinai, Hatteras, Havasupai, Heiltsuk, Hidatsa, Hitchiti, Hoh, Honniasont, Hoopa, Hopi, Houma, Hualapai, Huastec, Huave, Huchnom, Huexotzinca, Huichol, Huite, Humptulips, Huron, Ibitoupa, Icafui, Icaiche, Illinois, Ingalik, Iowa, Iroquois, Itzá, Ixcatec, Ixil, Izalco, Jacaltec, Janambre, Jano, Jeaga, Jemez, Jicaque, Jicarilla, Jocome, Jova, Juane#241;o, Jumano, Kadohadacho, Kamia, Kansa, Karankawa, Karok, Kaskinampo, Kato, Kaveltchadom, Kawaiisu, Kekchi, Keres, Keyauwee, Kichai, Kickapoo, Kiliwi, Kiowa, Kiowa Apache, Kitamat, Kitanemuk, Kiwahka, Klamath, Klickitat, Kohani, Kopano, Kohuana, Konomihu, Koroa, Koyukon, Ku, Kuitsh, Kukalaya, Kus, Kutcha-kutchin, Kutenai, Kwaiailk, Kwakiutl, Kwalhioqua, Lacandon, Lagunero, Laku, Lassik, Latgawa, Laymon, Lenca, Lillooet, Lipan, Lohim, Lucayo, Luckiamute, Luise#241;o, Lummi, Machapunga, Macoyahui, Maguana, Mahican, Maidu, Makah, Malinalca, Maliseet, Mam, Mame, Manahoac, Manche, Mandan, Manso, Mapidian [14][15],Maquiritare, Maribichicoa, Maricopa, Marien, Massachuset, Matagalpa, Matlatzinca, Mattole, Maya, Mayeye, Mayo, Mazahua, Mazatec, Meherrin, Melchora, Methow, Metoac, Meztitlanec, Miami, Mical, Micmac, Mikasuki, Miskito, Missouri, Miwok , Mixe, Mixtec, Mobile, Mocoço, Mocorito, Modoc, Mohave, Mohawk, Mohegan, Molala, Monacan, Moneton, Monimbo, Montagnais, Mopán, Moratok, Mosopelea, Motozintlec, Move, Muckleshoot, Muite, Multnomah, Muoi, Murire, Muskogee, Musutepes, Nabesna, Nahane, Nahuatlato, Nahyssan, Nakotcho-kutchin, Naltunnetunne, Nanaimo, Nanticoke, Narragansett, Naskapi, Nata, Natchez, Natchitoches, Natsit-kutchin, Nauset, Navaho, Nebome, Neusiok, Neutral Nation, Nez Percé, Niantic, Nicarao, Nicole#241;o, Nicoya, Nio, Nipmuc, Niska, Nisqually, Nomlaki, Nongatl, Nooksack, Nootka, Noquet, Nottaway, Ocale, Occaneechi, Oconee, Ocoroni, Okanagan, Okelousa, Okmulgee, Okwanuchu, Olive, Olmeca, Omaha, Onatheaqua, Oneida, Onondaga, Ópata, Opelousa, Oroti#241;a, Osage, Oto /Oto nošnja [16], Otomí, Ottawa, Ozette, Paiute, Paiute (Northern), Palouse, Pame, Pamlico, Panamaka, Panamint, Pantasma, Papago, Paparo, Pascagoula, Passamaquoddy, Patiri, Patwin, Pawnee, Pawokti, Paya, Payaya, Pecos, Pedee, Pend d’Oreille, Pennacook, Penobscot, Penome#241;o, Pensacola, Pentlatch, Pequot, Pericu, Piankashaw, Piapoco, Piartoa, Piato, Pijao, Pima, Pima Bajo, Pipil, Piro, Pisone, Pochutla, Pocomtuc, Pocosi, Pohoy, Pokomam, Pokonchi, Pomo, Ponca, Popoloca, Popoluca, Potano, Potawatomi, Potlapigua, Powhatan, Pozo, Prinzo, Pshwanwapam, Puyallup, Quahatika, Quapaw, Quata, Quechua, Quepo, Quiatso, Quiché, Quileute, Quinault, Quinipissa, Rama, Sahehwamish, Salinan, Salmon River, Saluda, Samish, Sanpoil, Santee, Santiam, Saponi, Sarsi, Satsop, Saturiwa, Sayultec, Sekani, Semiahmoo, Seminole, Seneca, Senijextee, Seri, Serrano, Sewee, Shakori, Shasta, Shawnee, Shoshoni (Northern), Shoshoni (Western), Shuswap, Sigua, Siletz, Sinkaietk, Sinkakaius, Sinkiuse, Sinkyone, Sioux, Sishiatl, Sissipahaw, Siuslaw, Skagit, Skilloot, Skin, Snohomish, Snoqualmie, Sobaipuri, Songish, Spokan, Squawmish, Squaxin, Stalo, Stuwihamuk, Subinha, Subtiaba, Suerre, Sugeree, Suma, Sumo, Sumo-Sirpe, Suquamish, Surruque, Susquehanna, Sutaio, Swallah, Swinommish, Tacatacuru, Taensa, Tagish, Tahltan, Tahue, Taidnapam, Takelma, Takkuth-kutchin, Talamanca, Tamathli, Tamaulipec, Tamazulteca, Tanaina, Tanana, Tangipahoa, Tano, Tapachultec, Taposa, Tarahumara, Tarasco, Tatlit-kutchin, Tawahka, Tawakoni, Tawasa, Tawehash, Tawira, Teco-Tecoxquin, Tecual, Tehueco, Teluski, Temori, Tenino, Tennuth-Kutchin, Tepahue, Tepanec, Tepeaca, Tepecano, Tepehua, Tepehuane, Tepuzteca, Tequesta, Tequistlatec, Térraba, Teshbi, Teul, Tewa, Thompson, Tillamook, Timucua, Tiou, Tiwa, Tlahuica, Tlapanec, Tlatluicans, Tlaxcaltec, Tlingit, Toboso, Tocobaga, Tojar, Tojolabal, Tolimeca, Tolowa, Tolteca, Tonkawa, Toquegua, Totonac, Totorame, Tranjik-kutchin, Trique, Tsetsaut, Tsimshian, Tubar, Tübatulabal, Tucurrique, Tulalip, Tunebo, Tungla, Tunica, Turucaca, Tuscarora, Tuskegee, Tutchone, Tutelo, Tututni, Tuxá, Twana, Tyigh, Tzeltal, Tzotzil, Tzutuhil, Uchiti, Ulua, Umatilla, Umpqua, Ure, Uren, Urraca, Urubu, Uspanteca, Ute, Vacoregue, Vanyume, Varohío, Viceita, Vigitega, Voto, Vunta-kutchin, Waccamaw, Waco, Waicuri, Wailaki, Walla Walla, Wampanoag, Wanapam, Wappinger, Wappo, Wasco, Washa, Washo, Wateree, Watlala, Waxhaw, Wea, Weapemeoc, Wenatchee, Wenrohronon, Whilkut, Wichita, Wind River, Winnebago, Wintu, Winyaw, Wishram, Wishtenatin, Wiyot, Woccon, Wynoochee, Xakriaba, Xavante, Xerente, Xilotlantzinca, Xinca, Xixime, Xochimilca, Yadkin, Yahi /Ishi, posljednji Yahi/ [17] , Yahuskin, Yakima, Yamasee, Yamel, Yana, Yaqui, Yaquina, Yasika, Yatasi, Yavapai, Yazoo, Yecora, Yellowknife, Yojuane, Yokuts, Yoncalla, Yosco, Yscani, Yuchi, Yufera, Yui, Yuki, Yuki (Coast), Yuma, Yurok, Yustaga, Zacateco, Zapotec, Zoe, Zoque, Zuaque, Zu#241;i.
Jezične porodice (popis porodica koje se spominju od Chamberlaina do danas; lista nije konačna): Aconipa, Adaizan, Alacalufan, Algonquian, Arauan, Araucanian, Arawakan, Atalán, Athapaskan, Attacapan, Aymaran, Barbacoan, Beothukan, Boran, Bororoan, Botocudo, Caddoan, Cahuapanan, Caingangan, Calianan, Camacanian, Canichanan, Capixana, Carajan, Cariban, Caririan, Catuquinean, Cayuvava, Chapacuran, Charruan, Chechehet, Chibchan, Chimakuan, Chimarikan, Chimmesyan, Chinantecan, Chinookan, Chiquitoan, Chirianan, Chirino, Chitimachan, Chonan, Chumashan, Coahuiltecan, Copallen, Copehan, Costanoan, Culli (Kulyi), Diaguitan, Esmeralda, Esselenian, Fulnio, Gé, Guahiban, Guarauan, Guatoan, Guaycuruan, Huamoi, Huarian, Huarpean, Huitotoan, Iroquoian, Itonaman, Jicaquean, Jirajaran, Jivaroan, Kalapooian, Kamsa (Mocoa), Karankawan, Keresan, Kiowa-Tanoan, Kitunahan, Koaia (Kwaza), Koluschan, Kukura, Kulanapan, Kusan, Lecan, Lenca, Lorenzan (Amuesha), Lulean, Lutuamian, Machacalian, Maku, Manguean, Mariposan, Mascoian, Mataco-Macan, Mayan, Misumalpan, Mixe-Zoquean, Mixtecan, Moquelumnan, Mosetenan, Moviman, Muchik (Yuncan), Munichean, Muran, Muskhogean (Muskogean), Natchesan, Natú, Nhambicuaran, Ofaye (Opaye), Oti, Otomacan, Palaihnihan, Pankaruru, Panoan, Paya, Peba-Yagua (Peban), Popolocan, Puelchean, Puinavean, Pujunan, Puquinan, Puri-Coroado, Quechuan, Quoratean, Sabelan, Salinan, Salishan, Salivan, Serian, Shahaptian, Shastan, Simacuan, Siouan, Skittagetan, Tacanan, Takilman, Talamancan, Tarairiru, Tarascan, Tequistlatecan, Teremembean, Ticunan, Timotean, Timuquanan (Timucuan), Tlapanecan, Tonikan, Tonkawan, Totonacan, Trumaian, Tucanoan, Tupian, Tusha, Uchean, Uru-Chipaya, Uto-Aztecan, Vilelan, Waiilatpuan, Wakashan, Washoan, Weitspekan, Wishoskan, Xinca, Xikuru, Yabuti, Yahgan, Yakonan, Yanan, Yaruro, Yukian, Yuman, Yuracarean, Yuri, Yurumangui, Zamucoan, Zaparoan, Zunian.
|
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
all_ba
Advanced Member
Bosnia and Herzegovina
4149 Posts
Member since 01/04/2008 |
Posted - 09/08/2010 : 14:25:22
|
@Raga,Okiboki i Red cloud, svaka čast na topiku, vi ste žive enciklopedije po pitanju sjevernoameričkih indijanaca.
Trenutno čitam po treči put u Zovu, sjajna dva serijala (možda i največa vrijednost Zova)Osvajanje Zapada i Istina o divljem Zapadu (autor Frane Barbieri) gdje između ostalog možemo pročitati i borbu Indijanaca sa doseljenicima i osvajačima njihovih teritorija. Da li ste čitali te serijale.:)
|
C'est la vie...
https://www.facebook.com/Revija-Bosona-455611547926400/timeline/
|
Edited by - all_ba on 09/08/2010 14:26:33 |
|
|
|
all_ba
Advanced Member
Bosnia and Herzegovina
4149 Posts
Member since 01/04/2008 |
|
|
lwood
Advanced Member
Colombia
46544 Posts
Member since 09/12/2005 |
Posted - 09/08/2010 : 18:10:08
|
| poznato mi je to iz ZoV-a,nije bilo čak ni toliko loše napisano. ako se dobro sičan |
Dajte nam Banija Libre;može i mekokoricen (ali s osvrtom na forumaše obavezno)!
|
|
|
|
all_ba
Advanced Member
Bosnia and Herzegovina
4149 Posts
Member since 01/04/2008 |
Posted - 09/08/2010 : 21:05:15
|
quote:
Originally posted by lwood
poznato mi je to iz ZoV-a,nije bilo čak ni toliko loše napisano. ako se dobro sičan
Za ono vrijeme, ('73.-'74.)sjajno je prezentiran serijal, iako pisan za mlade i danas se može s guštom pročitati. Pitak tekst popračen jako lijepim ilustracijama. Danas bi se i za te ilustracije mogle naći zamjerke, ali za ono vrijeme bile su i više nego dobre. |
C'est la vie...
https://www.facebook.com/Revija-Bosona-455611547926400/timeline/
|
|
|
|
Risar_69
Advanced Member
Slovenia
11679 Posts
Member since 05/05/2008 |
Posted - 10/08/2010 : 12:35:13
|
Prelepi podmetači sa motivima indijanaca(gore)
Evo malo bolji pogled
 |
Kad pocneš crtati, uvek moraš imati na kraju olovke, srce, ruku i misli! |
Edited by - Risar_69 on 10/08/2010 12:46:53 |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 10/08/2010 : 13:34:59
|
All_ba hvala druze!
Risar, pa gde si ti, nema te sto godina! Fotografije kao i uvek, prva liga 
Pripremam jedan poduzi tekst o najvecoj indijanskoj pobedi protiv americke vojske, poznatoj pod nazivom bitka na reci Wabash...
Narednih dana postavicu i ovaj tekst. Pozdrav crvenoj braci! |
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
Rico
Advanced Member
Croatia
3955 Posts
Member since 12/10/2004 |
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 11/08/2010 : 07:32:00
|
quote:
Originally posted by Rico
Manijaci:)
Svaka Vam dala, taman radim jednu ilustraciju na temu indijanaca, pa cu iskoristiti ovaj enciklopedijski topic za dokumentaciju.
Fala drugarima.
- 
-
-
Nema na cemu, samo se posluzi i srecno sa ilustracijom |
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
red cloud
Advanced Member
Serbia
3925 Posts
Member since 29/06/2009 |
Posted - 12/08/2010 : 09:23:20
|
Najveca indijanska pobeda – bitka na reci Wabaš
Dana 17 Septembra 1791 godine, general major Artur St. Clair nalazio se severno od onoga što se danas naziva Sinsinati, Ohajo, sa zadatkom da sagradi utvrđenje na obali reke Majami. Da je bio uspešan u tom zadatku, Indijana bi proslavila svoju dvestotu godisnjicu tri godine ranije i verovatno bi to bilo u utvrđenju Fort St. Clair, a ne u utvrđenju Fort Wayne.
Umesto toga, čuveni St. clair je poražen od Indijanaca, u onome što se naziva jednom od najkrvavijih borbi pionira americke istorije. Mesto bitke, je bilo oko 50 milja jugoistočno od indijanskog sela Kekionga, gde je sagrađeno utvrđenje Fort Wayne.
Skoro 700 St. Clairovih ljudi je poginulo, u poređenju sa oko 40 Indijanaca koji su izgubili živote. Više od 600 St. Clairovih gubitaka su bili vojnici, a najmanje 56 žena, koje su bili u pratnji svojih muževa na izletu. Na desetine drugih žena i dece su bili zarobljeni.
Bili su to gubici koji su tri puta veći od broja vojnika koje će Sijuksi ubiti 85 godina kasnije u bitci na Litl Big Hornu, i daleko najgori i najveći poraz američkih snaga protiv Indijanaca u istoriji nacije.
U relativnom smislu, neki istoričari ga nazivaju mestom najgoreg vojnog poraza ikada.
Tri godine će proći pre nego što će general Antoni Wayne i njegova bolje obucena i opremljena vojska poraziti indijance u Fallen Timbers u blizini danasnjeg Toleda, Ohajo, a zatim se premestiti na jugozapad kod ušća reke Sveta Marija i izgraditi utvrđenje.
Sredinom marta 1791 godine, Arthur St. Clair, guverner severozapadne teritorije, biva pozvan u Filadelfiju, u kancelariju predsednika Dzordza Vašingtona. St. Clair je izabran kako je Vašington objasnio, jer je predsednik imao puno poverenje u njegove vojne sposobnosti, koje su temeljene na iskustvu St. Claira u ratu za nezavisnost americkih kolonija.
Njegova misija, utrvđena je dokumentima koje mu je predao sekretar rata Henri Knox, a bila je da se uspostave snazne i trajne vojne postaje na reci Majami blizu sela Kekionga, nešto što general Dzošua Harmar nije uspeo učiniti prethodnog oktobra kada su njegovi vojnici poraženi oko područja na kojem će na kraju biti izgrađena tvrđava Fort Wayne.
Taj debakl americke vojske, je delo poglavice Majamija Little Turtle – Male Kornjace, koji je takođe predvodio svoje dobro ratno obučene ratnike protiv St. Claira – a postao je poznat kao Harmarov poraz.
Arthur St. Clair, je bio škotski amerikanac koji je služio kao oficir britanske vojske u Americi za vreme Francusko-indijanskog rata. Kada je revolucionarni rat počeo, pridružio se kolonijalnoj vojsci i organizovao vojnike u Nju Dzersiju.
On se borio u Trentonu i Prinstaunu, i postao je general major. Bio je zapovednik utvrđenja Ticonderoga, New Yorke, ali nije ga pokušao braniti i prepustio ga je Britancima 1777 godine. St. Clair je zbog toga bio žestoko kritikovan jer nije hteo da brani tvrđavu, pa je povučen iz službe.
Fijasko njegove vojne karijere, međutim, nije ga sprečio da postane član Kongresa konfederacije nakon američkog rata za nezavisnost kao predstavnik Pensilvanije. 1787 godine biva imenovan za guvernera severozapadnih teritorija.
U vreme kada ga je Vašington postavio da vodi vojsku do Kekionga, Arthur St. Clair je imao 55 godina, i prilično narušenog zdravlja. Bio je jednom rečju, umorni starac.
Ipak, predsednik Vašington je imao poverenje u veterana rata za nezavisnost. No govoreći kao stari vojnik, Vašington je St. Clairu dao savet: čuvajte se iznenađenja, upozorio je on. Ne ostavljaj svoje ljude u bilo kom trenutku, i kada se zaustavite da zanoćite, sigurno utvrdite i obezbedite kamp. Opet i opet, čuvajte se iznenađenja!
To je bio savet koji St. Clair nije shvatio dovoljno ozbiljno, iako, je sve bilo protiv njega – pre svega njegova vojska je sastavljena od skitnica i amatera, i loše je pripremljena – to je verovatno prilično menjalo situaciju.
Planirano je da se poveća broj vojnika na 3000 za zauzimanje Kekionga. Ratni kabinet procenjuje da ima oko 1000 opremljenih indijaskih ratnika duž reke Wabaš, a možda i još 1000 udaljenijih indijanskih ratnika. Knox odlučuje da bi vojska od 3000 vojnika bila superironija od svih indijanskih ratnika. St. Clair je govorio otvoreno Indijancima, da ih čeka razaranje, i da svakog ko ne bude slušao očekuje propast. ali St. Clairova vojska je bila sastavljena uglavnom od dobrovoljaca i regruta koji su bili u vojci na šest meseci. Oni nisu bili profesionalni vojnici i borci, i nisu se borili za svoju zemlju, a nisu ni dobro poznavali područje u koje su se zaputili.
Indijanci su se, međutim, borili za svoju zemlju. Oni su iskusni ratnici predvođeni biljantnim Malom Kronjačom iz plemena Majami, i Plavom Jaknom iz plemena Šoni.
Indijanci su bili potpomognuti od strane Britanaca, koji su se nadali da povrate severozapadnu teritoriju koju su izgubili od Amerikanaca za vreme rata za nezavisnost. Henri Hamilton, britanski zamenik guvernera u Detroitu, zaradio je nadimak Hair kupac među indijancima, jer je kupio dosta americkih skalpova. Amerikanci ostaju u Fort Vašingtonu (sada Sinsinati) do Septembra. U iščekivanju leta, vojnici su opremljeni sa laganim šatorima. Vremenski uslovi su se brzo menjali, i bilo je hladno. Sekretar rata Knox imenovao je njegovog prijatelja Vilijama Duera, beskrupuloznog finasijera iz Njujorka, za snabdevanje vojnika.
Vojska je trebala smanjiti svoj put kroz pusti Ohajo, da izgradi utvrđenje, ali je bila opremljena sa samo 15-18 sekira, 12-24 čekića ručne izrade. Duer je poslao los barut za vojnike. Jedan vojnik je primetio da se njegov metak iz puske odbio od Indijanca tokom bitke.
Postojao je ozbiljan nedostatak konja. Vojni čuvar konja, kako je jedan od vojnika primetio, nikada nije bio u šumi u njegovom životu. Više od 600 konja je povređeno boreći se za hranu koja je nepravilno razasuta po zemlji umesto da bude u koritima. Konji su bili nevezani noću u šumi, bez zvona, tako da je desetine njih zalutalo ili su pokradeni od strane indijanaca.
St. Clair je bio severno od Fort Vašingtona 17 septembra 1791 godine, sa nesto vise od 2000 muskaraca. Dezertiranja su bila česta pojava među vojnicima, kao i među službenicima. Disciplina je bila na niskom nivou. St. Clair i njegov potčinjeni zamenik, general Ričard Batler, jedva da su i razgovarali. Nisu imali nikakvih informacija o tome šta indijanci rade ili gde se nalaze.
St. Clair je verovao da će indijanci odustati kada dođe do njihovih sela i da će moliti za mir. Povremeno su nailazili na usamljene indijanske lovce. Indijanci su, u međuvremenu, na čelu sa Malom Kornjacom i Plavom jaknom, dobijali konstantne informacije od dezertera, zatvorenika i ratnih izviđača koji su bili u izviđanju. Njihove snage su iznosile negde oko 1200 ratnika. 28 Oktobra su napustili logor Kekionga, i napredovali prema amerikacima na jugu. Šest dana kasnije St. Clairove trupe su došle do pritoka reke Wabaš. Ovo mesto, izdignuto od njegove okoline, bilo je izabrano kao idealno mesto za logor za noć. St. Clairova vojska je sada brojala 1400 pripadnika regularne vojske i milicije, kao i 86 oficira. Vreme je bilo gorko hladno. BJ Griswold piše u svojoj svesci:
Sunce jos nije bilo visoko na nebu, kada je vojska bila bačena u stanje zaprepašćenja, zbog urlika od strane divljaka koji su se nalazili na svim stranama logora i odmah su započeli žestoki napad na njihov uznemireni logor. A novinar Maj Ebenezer Deny piše: Čini mi se da se divljaci ne boje ničega što bi mi mogli učiniti. Oni bi mogli preskočiti naše bajonete i vratiti se, kako im se prohtelo. Teren je doslovno prekriven mrtvima...Veliki broj poginulih na početku bitke, veliki broj oficira...jedan deo je bio uplašen pa je pobegao glavom bez obzira.
Bitka je trajala tri sata, a preživeli – među njima St. Clair – pobegli su prema jugu do Fort Jeffersona, jednog od dva utvrđenja koja su podignuta od Fort Vašingtona. Pljačkanje kampa zadržalo je indijance od ozbiljne potere. Vašington Irvin opisuje reakciju predsednika na vest u svom kabinetu. Gotovo je! Vašington je zaurlao. St. Clair je poražen!Gotovo svi oficiri su poginuli, vojnici, propast potpuna! Šok! Iznenađenje! vojnici su izrezani na komadice, seckani, zaklani, skalpirani, koje iznenađenje, upozoravao sam ga na to! O Bože, O Bože!....On je gori od ubica! Kako on odgovara za svoju zemlju!
St. Clair je nekako odgovorio. On je izgubio svoju proviziju, no Vašington mu je dozvolio da nastavi biti guverner severozapadne teritorije. Iako je to bila velika pobeda za indijance, nisu uspeli to iskoristiti. Do sredine Novembra 1791 godine, veliki deo indijanskih snaga se razišao. Te godine je bio loš prinos, pa je većina rezervi hrane bila iscrpljena. Pre razilaženja, indijanska plemena su se sastala na obalama reke Otava u blizini današnjeg Lima, Ohajo. Oni se ništa nisu dogovorili, osim da se sretnu na prolece kada će više razgovarati. Samo Majami Indijanci su preduzeli neke korake, krećući se od Kekionga u predeo onoga što se sada naziva Toledo, bliže britanskom utvrđenju. Britanci su takođe mogli bolje iskoristiti situaciju, ali vest o porazu St. claira nije stigla do engleske sve do gotovo sedam meseci kasnije. Prošlo je dovoljno vremena da se dopusti Vašingtonu da organizuje Antoni Wayne da vodi vojsku u novi pohod na Indijance. Ova vojska je bila dobro opremljena i dobro obučena, i ostvarila je pobedu nad indijancima u Fallen Timbersu u Avgustu 1794 godine. Za manje od dva meseca kasnije 22 Oktobra 1794 godine, petnaest topova označila su svečano otvaranje Fort Wayne. |
Nasilje u Darkvudu |
|
|
|
Topic |
|
|
|
Indijanci
